Насловна  |  Актуелно  |  Погледи  |  Земље које затварају новинаре могу лансирати нову паролу: „То се дешава и у Америци“
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Погледи

15. 06. 2020.

Аутор: Владимир Радомировић Извор: Ниеман Репортс

Зашто је оно што се догађа новинарима у САД важно за новинаре широм света: виђење једног српског новинара

Земље које затварају новинаре могу лансирати нову паролу: „То се дешава и у Америци“

Мислио сам да сам већ толико навикао на свакодневне нападе на штампу, да ме ништа више не може изненадити. Када сте новинар у Србији то често значи да више времена проводите одбијајући разноразне притиске политичара него бавећи се својим стварним послом.

Током деведесетих година прошлог века био сам непосредни сведок бруталних напада власти на независне медије. У првој деценији 21. века саслушавала ме је полиција по налогу власти које су желеле да сазнају ко су моји извори; означили су ме као страног шпијуна или - у другој варијанти - тајног агента, вербално ме злостављали и на крају отпустили пошто сам се успротивио цензури у највећем дневном листу у Србији.

Последњих 10 година протиче у истом духу: када управљате платформом на којој узбуњивачи имају простор за разоткривање корупције и објављујете текстове о корупционаштву, непотизму и протекционаштву, онда вам је суђено да вас нападају разноразни моћници – и тајкуни, и власт и опозиција.

Међутим, кад сам видео сцене полицијског насиља над америчким новинарима све то ми је деловало као ружан сан. Није могуће да се то догађа у земљи која има тако снажну правну заштиту штампе, земљи која је узор на који се сви угледамо у вези са свим оним што је везано за новинарство. Ту врсту огољеног полицијског насиља ја никада нисам лично искусио. Био сам практично на сваком антивладином протесту у Србији од 1990. до 2000. године, било као непосредни учесник протеста, било као извештач, и заиста се не сећам да је полиција икада узела новинаре на нишан на начин на који се то сад дешава у Америци.

Како је могуће да се то збива? Зашто полицајци упиру пиштоље у новинаре? Колико ће времена протећи пре но што неко стварно потегне окидач?

Одувек сам сматрао да су амерички новинари у много чему привилеговани. Добро, знам ја да код вас има отпуштања, да су новине све мање и све тање, да је продаја огласа скоро па нестала, али вам се барем никада није догодило да влада затвори  новине у којима радите или да вам колегу убије нека НАТО бомба.

Када се осврнем на најгоре злочине над новинарима у мојој земљи, увиђам да су се они обично догађали без икаквог претходног упозорења. Стидим се што нисам био упућен у неке од тих злочина пре него што сам, пре три године, изабран за председника Удружења новинара Србије. Сада готово сваког месеца обележавамо годишњице неких од најкукавичкијих и најгнуслијих напада који су се икада догодили на штампу у свету - то је део мог редовног посла.

Годишњице почињу 11. априла, када обележавамо дан смрти новинара и новинског издавача Славка Ћурувије, који је погубљен пред својом кућом 1999. године. Прошле године бивши припадници државне безбедности проглашени су кривима за издавање наредбе за његово погубљење и осуђени су на укупно сто година затвора. Уложили су жалбу на ту пресуду и сада ишчекујемо правноснажну одлуку, стрепећи од могућности да би могли бити ослобођени.

Потом, 23. априла, одајемо пошту за 16 медијских радника који су убијени у НАТО бомбардовању Радио телевизије Србије 1999. НАТО је у време косовског рата ту телевизијску станицу означио као „пропагандну машинерију“ и засуо ју је бомбама, иако је било сасвим очигледно да то није била војна мета. Међу убијенима било је шминкера, камермана и студијских техничара.

Након тога је 7. маја 1999. један НАТО пројектил погодио Кинеску амбасаду у Београду убивши троје дописника новинске агенција Хсинхуа и листа „Гуангминг жибао“. Ти дописници су се само неколико дана пре напада преселили у зграду амбасаде, сматрајући да њихов смештај у центру Београда није толико безбедан.

Сваког 11. јуна сећамо се Милана Пантића, новинара из једног малог града у централној Србији који је убијен пред вратима свог стана са три метка у потиљак. То се догодило 2001. године када смо сви сматрали да је свргавањем председника Слободана Милошевића наступила слобода и да ће медији сада бити слободни да истражују све злоупотребе власти. Колико смо се само преварили! Милан је своју заблуду платио највишом ценом. Истраживао је корупционашку продају фабрика у државном власништву вредну неколико милиона долара. Његове убице још нису пронађене.

У позно лето, 21. августа, путујемо на Косово где су терористи од 1998. до 2005. године отели и убили бар 15 Срба и Албанаца, новинара и медијских радника. Подразумева се да већина тих злочина никада није ваљано истражена.

Новинари представљају сметњу за многе; наших савезника је мало и они се само  спорадично појављују. Ако тој комбинацији додате и етничку мржњу, није никакво чудо што је спомен-плоча коју је Удружење новинара Србије поставило на месту отмице двојице новинара 1998. уништена седам пута у протеклих седам година.

Сваки од наведених датума пружа још једну прилику да размислимо не само о судбини наших палих колега него и о судбини новинарства уопште. Је ли могуће да смо толико слаби, толико безначајни, је ли могуће да је наш занат тако бесмислен да не можемо да се изборимо за правду за своје колеге? Или је једино смислено што нам преостаје то да наставимо њихов рад?

Истински ми је драго да ниједан новинар није убијен у овом таласу у САД насиља и непрестано мислим на Линду Тирадо, нашу колегиницу фотографкињу која је изгубила лево око када ју је у лице погодио гумени метак док је извештавала са протеста у Минеаполису. „Срећом, ово није крај моје каријере јер не држим лево, него десно око на објективу“, написала је на Тwиттеру увече након инцидента. Каква је то само посвећеност новинарству, преданост  и племенитост.

Немојмо имати никаквих илузија: сцене у којима се види америчка полиција како испаљује гумене метке у новинаре, хапси их и туче послужиће као изговор сваком политичару аутократи широм света кад пожели да сузбије слободну штампу.

„То се дешава и у Америци“ - лако би могла да постане парола оних који хапсе новинаре. „Бар не пуцамо у вас онако како то чине Американци“, могли би да додају нашим колегама пре но што за њима залупе врата тамнице.

Управо је због тога оно што се дешава новинарима у Сједињеним Америчким Државама толико важно за новинаре широм света.

Не могу да вам саветујем како да избегнете гумени метак који вам неко испали у лице, али могу да вам кажем нешто друго: ако сам ишта научио током свих ових година, то је да кад год покушавају да вас ућуткају у ствари страхују од онога што бисте могли да откријете.

Године 2012. тадашњи министар одбране Србије је био до те мере изнервиран једним чланком који смо објавили да је запретио тужбом. Онда смо, сасвим изненадно, добили анонимну дојаву да тај министар улаже средства у луксузну грађевину вредну неколико милиона долара у строгом центру Београда. Проконтролисали смо земљишне књиге, проверили дојаву и објавили информацију. То је постала крупна прича у Србији и министар - чија је званична месечна нето плата износила 1.200 долара - морао је да се појави пред судом због тога што није пријавио ту скупу инвестицију.

Дакле, колегама новинарима у Америци могу да кажем само: Немојте одустати. Кад су се овако окомили на вас, мора бити да сте на неком крупном и поузданом трагу. Чувајте се и наставите да говорите истину моћницима. Ми вам чувамо леђа.

* Изворни текст погледајте овде. Превело Удружење новинара Србије.

 

Коментари (1)

Остави коментар
сре

17.06.

2020.

Божидар Анђелковић [нерегистровани] у 08:45

Моћници

"Чувајте се и наставите да говорите истину моћницима." Али, шта ћемо када су ти исти (или неки други) моћници власници највећих медија у САД?

Одговори

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси