Писма УНС-у

07. 11. 2019.

Аутор: Бојан Босиљчић

Босиљчић: Ковачевић промашила суштину о мом отказу

Поводом излагања уреднице у Радио-телевизији Србије (РТС) Оливере Ковачевић на јавној седници судова части УНС-а и НУНС-а уредник страног програма из културе РТС-а Бојан Босиљчић послао је писмо УНС-у у којем наводи да је „промашила суштину“ говорећи о отказу који је добио у РТС-у. Писмо преносимо у целости.

Поводом наступа колегинице Оливере Ковачевић на заједничкој седници суда части УНС и НУНС који се догодио 25. октобра 2019. године, а чији је снимак објављен на сајту УНС а линк на тај снимак у недељном прегледу Цензоловке, дужан сам да исправим неке материјалне грешке које је колегиница Ковачевић изнела у свом излагању, а такође и да допуним то што је она рекла јер је она – намерно или случајно – промашила суштину.

Ја сам, дакле, маја 2005. примио отказ уговора о раду од тадашњег ген. директора РТС Александра Тијанића због интервјуа у ТВ Новостима под насловом „Култура тачно у поноћ“ у коме сам критиковао уређивачку политику генералног директора и попростачење програма очитовано понајвише у чињеници емитовања серијала „Једноставан живот“ чије су се главне јунакиње, две веома младе девојке, у прајм тајм термину, а све у продукцији спољног продуцента, константно веома оскудно обучене врзмале по селима Србије супротстављајући свој наводни градски сензибилитет сељачком начину живота. Основна драмска тензија тих празњикавих емисија састојала се из судара голих стомака младих водитељки и погледа младих земљорадника у чијим су кућама одседале. То је био извор моје реченице како је на РТС такво стање да „девојчице којима је главни адут пупак истрчавају у ударне термине а да је култура отерана у дубоке ноћне сате“. Такође сам у том интервјуу јавности егзактно предочио сакаћење програма из културе на половину дотадашње минутаже: са 720 минута месечно на 360.

Да почнемо сада редом са нетачностима и превидима колегинице Ковачевић, тренутно на позицији главне уреднице Забавног програма РТС:

1. Она ме на почетку, саопштавајући да неће изговорити моје име, ословљава са „новинар“. Иако ја јесам једино и искључиво новинар, ипак се ту ради о непотпуној дефиницији: ја сам, у релевантном тренутку кад се овај случај дешава, Одговорни уредник Редакције за културу. Видеће се касније зашто је то важно.

2. Колегиница Ковачевић на почетку каже како је моје суђење са РТС трајало осам година. Ради се, међутим, о десетогодишњем суђењу (мај 2005-јул 2015).

3. Потом колегиница Ковачевић наводи како су пре Врховног касационог суда сви нижи судови пресудили у корист РТС. Истина је следећа: општински суд је у првом степену донео пресуду комплетно у моју корист и поништио решење о отказу. На то је уследила жалба РТС која је исходила решење Апелационог суда којим је предмет враћен на  поновно одлучивање Основном суду (уместо Општинских, у том тренутку су већ, по изведеној реформи правосуђа, постојали Основни судови). На поновљеном суђењу  догодио се куриозитет: веће које је судило није било оно које је првобитну пресуду донело и у складу са одлуком Апелационог суда, а по устаљеној судској пракси, имало да одређене „грешке“ или „пропусте“ исправи: на поновљеном суђењу дочекало ме је, мене и адвоката синдиката Независност који ме је заступао, ново веће. Пред тим већем је ствар кренула у потпуно обрнутом смеру од претходног суђења, и тај суд је, после необично кратког суђења од само једног рочишта (сиц!), пресудио у корист РТС. На моју жалбу Апелационом суду на ту пресуду, Апелациони суд је поменуту пресуду потврдио. После те пресуде ја сам преко новог пуномоћника ког сам плаћао сам, јер је адвокат синдиката постао малодушан спрам могућности да победимо, поднео Ревизију Врховном касационом суду који је потом, после разматрања предмета дугог непуних годину дана, пресуду Апелационог суда преиначио у потпуно супротном смеру, вративши ме на посао. Цео овај процес трајао је 10 година, за које време сам ја радио као дежурни уредник Новинске агенције Бета.

Лако је из горе наведеног уочити: а) неуобичајену промену судског већа, као и б) радикалан заокрет у начину пресуђивања, који се очитовао у конфузно сроченим образложењима тих пресуда која су на први поглед, и ономе ко о случају не зна ништа, одавала утисак велике нужде у којој су се нашла поменута судска већа. Након пресуде Апелационог суда, генерални директор РТС  А. Тијанић је напрасно преминуо, тако да ће заувек остати тајна како би изгледала и та пресуда Врховног касационог суда, и каквим би притисцима тај суд био изложен, да је поменути директор остао на животу.

4. Колегиница Ковачевић спомиње на једном месту како сам ја, мојом поменутом реченицом о пупковима, циљао на некакве „новинарке“. Не ради се ту ни о каквим новинаркама: те две девојке нити су биле запослене на РТС, нити су икад игде оствариле новинарски учинак, нити су у поменутим емисијама еманирале ишта друго до кикотања и јефтиног, ласцивног кокетирања док су имитирале сеоски живот, музући краве и бежећи од кокошака по дворишту.

5. Колегиница Ковачевић даље наводи да ме је после објављивања поменутог интервјуа РТС „тужио“. Нико мене није тужио, мени је уручен отказ; ја сам тај који је тужио.

6. Колегиница на крају спомиње и да је текстом отказа мени на терет стављено кршење Кодекса о понашању, интерног акта РТС, и каже како га она „има ту“ и да је то акт из 2006. С обзиром да и сама каже како ми је отказ уручен 2005. белодано је јасно да то није могао да буде тај Кодекс који она „има ту“ него акт истог имена који му је претходио, донесен 2003. године, и који као такав увек остаје акт нижег ранга од закона за који смо видели, не само из пресуде Врховног касационог суда, да неопозиво стоји на мојој страни.

Ово би дакле углавном биле оне највидљивије материјалне грешке у иначе неуобичајено темељно припремљеном наступу колегинице Ковачевић на овом Суду части.

Али оно што је с њене стране пропуштено да буде уочено је и оно што је у овом тужно-смешном случају најважније: то је, наиме, моје оспоравање било коме, па био он и генерални директор Радио-телевизије Србије, да свој его стави изнад јавног интереса. То је била моја кључна одбрана и мој кључни аргумент, који је онај почетни Општински, а на крају Врховни касациони суд, уважио. Ми, који радимо у Јавном сервису, финансираном од стране грађана, као свог јединог послодавца морамо да видимо једино народ Србије. Тако да ја, као Одговорни уредник културе (ето, напокон, зашто је то важно, нагласак је на речи „одговорност“) морам првенствено да бринем о јавном интересу а не о директоровом егу који, јелте, не дозвољава ниједан глас против своје умишљене величине. Док год сам жив, и поготово док радим уреднички посао на РТС, увек ће бити тако, без обзира на афинитете мртвих, живих и свих будућих директора.

Оно што, међутим, мене као припадника пониженог и увређеног новинарског корпуса, после прегледавања видео снимка поменуте седнице здруженог новинарског Суда части интригира, је и следеће: због чега се толико тајновитости увукло у понашање и иступање чланова професије чија је друштвена функција управо откривање? Зашто колегиница Ковачевић прећуткује име тог „новинара“ који је добио отказ, зашто и глас из публике који поставља питање такође говори о колегиници са сличним искуством али не жели да каже њено име, зашто напокон колегиница која је пре годину дана такође добила отказ у мојој кући, Радио Београду, Мирјана Николић, на том скупу не жели да изговори то питање због којег тврди да је отпуштена, нити чак да изговори коме је то питање било постављено на тој неидентификованој конференцији за штампу? Поготово ме чуди њен поступак да за тужбу коју је ваљда хтела да подигне против РТС, кад већ изгледа није члан ниједног синдиката који би јој обезбедио бесплатног адвоката као што је Независност то обезбедила мени, она покушава у првом тренутку да ангажује адвоката НУНС а пошто тај адвокат одбије да је заступа, због наводне процене да „не жели да иде против РТС“, она, колико ја схватам, одустаје од тужбе? Зашто, као прво, адвокат НУНС не прихвата такво заступање, какав је то адвокат, и какво је то новинарско удружење? Зашто Светозар Раковић, функционер НУНС, присутан на тој седници, не даје неки коментар на такво једно необјашњиво одбијање адвоката удружења у којем је он генерални секретар? Зашто му неко од присутних, да не кажем баш модераторка заседања Љиљана Смајловић, одана поштоватељка лика и дела А. Тијанића, својим софистицираним гласом и уз нужно неартикулисано махање рукама, то питање не постави? И зашто, коначно, колегиница Николић, која је у поседу тако вредних доказа о мобингу којем је била изложена и о једном очигледно незаконитом отказу, није потражила било ког другог међу хиљадама београдских адвоката међу којима би било сасвим сигурно пуно оних који би такву једну тужбу оберучке прихватили, и то чак про боно? Не само због свог живота и свог достојанства, колегиница Николић на такво нешто – подизање тужбе против РТС – била је дужна и због јавног интереса коме смо се, једном кад смо постали новинари, ваљда заветовали. Или нисмо, или је све била обична шарада док смо, загледани у свој џеп, бринули само о свом малом, личном интересу?

 Уредник страног програма из културе РТС, некадашњи Одговорни уредник културе

 Бојан Босиљчић

 Београд, 6.11.2019.