Писма УНС-у
23. 05. 2016.
Зоран Ивошевић: Неистините и непотпуне информације „Информера“
Професор Зоран Ивошевић послао је данас УНС-у писмо – одговор који је претходно послао дневном листу „Информер“ реагујући на информацију објављену 18. маја 2016 године, а који овај лист није објавио. Писмо преносимо у целости.
Поштовани,
Обраћам Вам се с молбом да учините, путем сајта Удружења новинара Србије, доступним јавности одговор који сам у смислу члана 83 Закона о јавном информисању и медијима, упутио главном и одговорном уреднику листа „Информер“, реагујући на неистиниту и непотпуну информацију објављену 18. маја 2016 године. Молбу упућујем зато што мој одговор није објављен у року из члана 87. Поменутог закона и зато што сматрам да јавност заслужује да другу страну чује још док се објављена информација није охладила
Текст одговора гласи:
Главном и одговорном уреднику листа Информер
Београд
У листу који уређујете објавили сте текст чији је наднасов „Зашто бивши судија Врховног суда напада правосуђе“, а наслов „Држи лекције из поштења а сину средио блажу казну“. Као лице из информације, захтевам да, у смислу члана 83. Закона о јавном информисању и медијима, објавите у наредном броју на истој страни следећи
ОДГОВОР
У тексту се наводи да сам на конференцији за новинаре поводом Извештаја Савета за борбу против корупције о правосуђу, напао уредника Информера, а истина је да је он напао мене тврдњом да сам у сукобу интереса и да сам се политички ангажовао подржавајући Демократску странку. Одговорио сам да не могу бити у сукобу интереса ако износим лични став (а не став Савета) и да нисам ни био ни постао члан странке, већ да сам, као грађанин, подржао поменуту странку јер су у њој Вида Огњеновић, Драгољуб Мићуновић, Иван Вујачић и до недавне смрти Момчило Грубач, које поштујем. Рекао сам и то да поручи његовим газдама да међу њима нема оних које поштујем. И добио аплауз присутних.
Дан после тога позван сам од новинара Информера да дам изјаву о осуди мог сина. Нисам пристао, јер сматрам да Информер не информише него узнемирава јавност гласинама о пучевима, дестабилизацији, сарадњи страних амбасадора са неким члановима Владе и сл.
Критике које упућујем правосуђу почеле су још крајем прошлог века, када сам био председник Друштва судија, а трају и даље. Њихов циљ је био и биће да правосуђе буде успешније.
Моје излагање на конференцији за новинаре, односило се на својства судије, његову слободу да буде независтан и праведан, као и на нормативни амбијент у којем судство може да буде гарант владавине права. Оно није имало никакве везе са случајем мог сина. А он јесте био оптужен са скупином лица, којој је стављено на терет удружено узимање кредита ради куповине акција предузећа у приватизацији и њихов трансфер ради избегавања плаћања кредитних обавеза. Та скупина се њему обратила 2011 године и он им је пружио адвокатску услугу оснивањем фирме у коју је известан број акција ушао још док је он, по њиховој молби, вршио дужност директора до избора новог.
Предмет по његовој оптужници је издвојен, на предлог његовог браниоца, па је са јавним тужиоцем закључио споразум о кривици за кривично дело по предходно ублаженој оптужници. Касније се испоставило да кривице нема, јер је према свим оптуженима из скупине донета ослобађајућа пресуда. Чланак у Информеру о овом податку ћути, иако је он кључни моменат за одговорност мог сина, будући да радње које му се оптужницом приписују није учинио сам већ заједно са онима који су ослобођени оптужбе.
У чланку се каже да сам „злоупотребио свој положај да би свом сину, адвокату Милану Ивошевићу, издејствовао благу затворску казну“. Ово је крупна лаж. Нити сам у току трајања поступка био на неком положају да би га могао злоупотребити (одавно сам у пензији), нити сам са неким разговарао о његовом случају. Инсистирам да извори Информера слободно кажу кога сам и када „страховито притискао“. Тамо не знам никога нити сам икада био у том органу. А каже се и то да сам преко тадашњег руководства БИА извршио притисак на бившег специјалног тужиоца Миљка Радисављевића да пристане на минималну казну. Нити сам тада знао ко је на челу БИА нити сам са неким у БИА о томе разговарао. Сада знам, јер ми је син рекао да је шеф БИА био мој бивши студент кога је он заступао у радном спору. Питајте га, па нека вам каже да ли говорим истину. А што се Миљка Радисављевића, кога такође не познајем, тиче, ево шта се десило: Добио сам преко ћерке поруку да би он самном разговарао о Милану, уколико пристајем да се разговор обави на моју иницијативу. Рекао сам да не пристајем, и разговора није било. Добро смо поступили и он и ја. Ко је утицао да ме он позове, не знам. Питајте га, јер би се сада радо са њим састао и то у присуству Информерових извора.
Никада нисам дозволио да неко на мене утиче, али ни ја нисам себи дозвољавао да утичем на друге. Безобразлук је тврдња да сам утицао на јавног тужиоца да пристане на нагодбу са сином. Да је нагодба, како тврди Информер, била у корист мог сина не би се десило да једино он буде кажњен а да сви остали оптужени буду ослобођени. Зато неће бити да је овде „тата“ спасавао сина; пре ће бити да је син страдао због тате, који свакоме каже оно што заслужује.
Проф др Зоран Ивошевић
Коментари (1)
Остави коментар23.05.
2016.
mittke@gmail.com
Svaka čast Ivoševiću, on je gospodin i čovek od integriteta ali Vučićević po zadatku mora da ga diskredituje.
Одговори