Писма УНС-у
16. 11. 2021.
Љубица Здравковић Џонов о тексту Инфо Врањских
Одлучила сам да реагујем, званично након 20 година трпељивости, толеранције и поштовања различитости.
Уредник и новинар Инфо Врањских, Саша Стојковић Бабачко превршио је сваку разумну меру. У тексту који је објавио на свом интернет порталу https://infovranjske.rs/josa-jedna-milionska-medijska-prevara/ а који сте ви пренели од речи до речи на свом порталу, из сваке његове речи избија мржња, злоба и на крају намера да ме професионално, етички и морално унизи, па се не либи и да измишља.
Злоба којом је опседнут, паралише га тотално, па не уме ни да прочита име Покрета, чији сам битан члан, него га погрешно наводи, иако испред себе има документ који је јавно објављен и није никаквa тајна. Назива удружење „Чувари природе“, што је погрешно. Каже да смо НВО, а не медиј – што је погрешно.
Недостатак новинарске пажње и концентрације наводи га и да погрешно пренесе да су „Чувари природе“ добили на конкурсу Министартва културе и информисања 2 милиона динара – што је погрешно. С друге стране, с ким ће удружење да сарађујемо у пројекту је само наша ствар и ничија више!
Елем, да живим и у Америци, Бабачко је могао да ми пошаље мејл са питањима на које би добио одговоре. Он се није потрудио ни да ме позове телефоном и затражи, ако неће одговоре, а оно макар коментар на милионске преваре које сам, по његовим речима, одрадила. Да зло буде веће, ни ви то нисте урадили, него сте пренели текст без икаквих критеријума. А кад смо већ код тога, баш ме интересује по ком критеријуму преносите овај текст са портала Инфо Врањске, а не пренесете рецимо писмо које вам пошаље ваш колега, председник ПРОУНС-а, о медијском конкурсу у Трговишту и нелогичностима које су се тамо дешавале?
Важно је да он патолошки мрзи Љубицу Здравковић Џонов толико да наводи воду на воденицу да су ми „купљене“ две националне награде.
Поштовне колеге, и поново недостатак новинарске пажње, нисам добила две, већ три награде. И то две на Интернационалном фестивалу репортаже и медија 2020. и 2021. и специјалну награду Министарства одбране за документарно – играну репортажу „Хероји из Рељана“ прошле године. У томе ми је помогла моја искусна редакција, три квалитетне репортаже и жири који је умео да препозна вредности. На моје задовољство, то није све. Имам многе вредне награде које испуњавају мој професионални ангажман, али то сада није тема.
По образовању сам дипломирани политиколог за јавно мњење и масовне комуникације (Факултет политичких наука, Универзитет у Београду). Радила сам две године у редакцији Јутарњег и Београдског програма РТС-а, 15 година у Јавном предузећу РТВ Врање и сада, након приватизације, у Радио телевизији Врање ДОО. Аутор сам и две монографије.
Никада нисам оспоравана, тужена, никада ми нико није претио, никада ником нисам сузу изазвала у оку, смишљено и намерно. Нисам ни главни и одговорни уредник РТВ Врање, како Бабачко у тексту пише. Од 1995. године сам чланица Кола српских сестара и никада ни једна ружна реч, оптужба, сумња, неверица нису усмерене ка мени, нити овом Колу. Један сам од оснивача Удружења грађана Покрет Чувари Србије 2015. године. Учествујемо на бројним конкурсима. Бавимо се, не само информисањем, већ и издавачком делатношћу, културом... За све то поседујемо регистрацију, дозволе, плаћамо порезе, доприносе, оправдавамо пројекте који су нам одобрени. И? Шта онда? Е, онда то малициозни лик није могао да опрости, него објави наслов и текст о милионској превари пун мржње, инсинуација и измишљотина!?
Признајем да нисам информисана да за лични друштвени ангажман треба да тражим дозволу од главног и одговорног уредника интернет портала Инфо Врањске и председника Управног одбора Тима за развој и интеграције, Саше Стојковића Бабачка.
Одлично знам да његов портал одавно служи за иживљавање и унижавање. Наш посао је јаван. Можемо да се свиђамо неком или не, да му прија наш глас и стас или не, да му се допада начин на који преносимо информације и стварамо радијски и тв програм или не, али лични обрачуни и анимозитети не треба да заузимају јавни простор. А нарочито не „еснафски простор“.
А када се и одлучите за то, треба вам аргумент, чињеница, изјава... А изнад свега истина, при чијем изношењу, морате да се придржавате новинарског кодекса.
И када све то знам са запрепашћењем прихватам чињеницу да је мој УНС (чији сам члан) некритички пренео овај текст, од речи до речи, не осетивши професионалну, ако не људску потребу да ме позове и чује другу страну приче.
Да ли, поштована господо, то значи да сам унапред стављена на стуб срама за легитимне ангажмане и успехе и да ће ваш члан Комисије за жалбе Савета за штампу, гласати да у конкретном случају није прекршен ни један члан кодекса новинара Србије?
Одлично знам да казна за медије који крше новинарски кодекс постоји само на папиру. Савет за штампу, може да укаже на нечасно извештавање, али не и да казни. То не треба да ми објашњавате, али хајде, молим вас, једном укажите на нечасно извештавање Саше Стојковића Бабачка.
Још увек верујем у идеале. За мене је већа казна осуда професије него судска казна, а у конкретном случају има пуно елемената за покретање најмање три судска спора. Но, то није ваша ствар.
Колеге, после свега, намеће се закључак да се ново руководство УНС-а деловањем и објавама на свом порталу осветнички понаша према свима који их на изборној Скупштини нису подржали. Ако су то принципи за које се залажете, ако су то демократске тековине које прокламујете, професионално новинарство и ваша борба за бољи статус локалних и регионалним медија, онда и не жалим што вас нисам подржала.
Љубица Здравковић Џонов
новинарка
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.