Медији и инклузија

27. 05. 2024.

Аутор: А. Ничић Извор: УНС

Невидљиве у медијском огледалу– Зашто се о трудноћи и порођају жена са инвалидитетом ретко извештава?

Породиље и труднице са инвалидитетом су, како кажу саговорнице Удружења новинара Србије (УНС), готово невидљиве у медијском огледалу. Недоступност информација о специфичним изазовима са којима се суочавају, код трудница са инвалидитетом, како додају, ствара утисак да су се упустиле у непознату авантуру у којој су неретко изложене дискриминацији и неразумевању.

Жељка Прокић, једна од неколицине људи на свету који живе са једном срчаном комором и срцем на десној страни грудног коша, пред порођај је, како каже, супругу дала дневник који је писала свом тада нерођеном детету, а касније је свој доживљај окружења у току трудноће решила да подели са читавом јавношћу.

Њено стање сматра се, кажу она и њен супруг, врстом инвалидитетa и захтева мировање. Жељки стога није било познато шта је очекује, као и да ли је било која друга особа са једном комором родила дете. Многи људи из њене околине су јој, како је рекла за сајт УНС-а, саветовали да оде на абортус– првенствено због страха од компликација, а често је наилазила на критике због одлуке да роди дете.

 

Када је порођај прошао позитивно, неки медији писали су о њеном искуству, али је нико, како каже, није питао за проблеме са којима се суочавала.

„Сећам се да су ме жене у породилишту гледале на чудан начин када су виделе да носим боцу са кисеоником. Нису ме разумеле, а сматрам да је то последица недовољно доступних информација о здравственом стању као што је моје“, рекла је она.

 

Иако Жељка није желела у медијима да истиче оно кроз шта је прошла, како каже за УНС, Саша, који је и сам новинар, указао јој је на то да својим искуством може помоћи и осталим трудницама. Тако се након гостовања у емисији на телевизији са националном фреквенцијом, Жељки преко Фејсбука јавила жена са срчаном маном, како би са њом подробније разговарала о трудноћи.

„Размишљала је о томе како би њена трудноћа изгледала, али ни са ким о томе није отворено разговарала. Моја прича ју је охрабрила и то је заиста важно“, каже она.

„Сексуалност жена са моторним инвалидитетом“: Због недостатка информација труднице са инвалидитетом осећају нелагоду да разговарају о репродуктивном здрављу

О значају размене искустава сведочи и књига „Сексуалност жена са моторним инвалидитетом“, базирана на истраживању организације „Из круга-Војводина“. У њој се наводи да поједине жене које су учествовале у фокус групи нису знале ништа о рађању, контрацепцији и сексуалним односима све до ступања у интимне односе.

Ауторке ове књиге Вероника Митро, Дајана Дамјановић и Свјетлана Тимотић, позивајући се на друге публикације, наводе да недовољна социјална освештеност о телесним аспектима идентитета младих особа са инвалидитетом може произвести негативне последице по њих.

„Важно је подстаћи младе особе са инвалидитетом и њихове родитеље, али и стручњаке и стручњакиње да, својим искуством и знањем, допринесу ширењу информација о овој теми“, наводе оне.

Осврћући се на истраживање које је спровела Андреја Бартолац о људима са целебралном парализом, оне истичу да је репродуктивно здравље жена и трудница са инвалидитетом и у Хрватској табу тема, често невидљива за медије.

Организација „Из круга“ једна је од ретких које су приче о трудницама са инвалидитетом објављивале на порталу „Приступачност“. Ипак, из ове организације наводе за УНС да у претходне две године као кориснице нису имали труднице са инвалидитетом, док су и у годинама пре тога њихова директна обраћања била ретка.

 

И из организације Стартхаб, посвећене менталном здрављу трудница и породиља, као и заговарању за унапређење њиховог положаја у здравственом систему, за сајт УНС-а кажу да би волели да у већој мери допру до трудница са инвалидитетом, и то преко платформе „СаМАМАма“.

„У нашем региону је евидентан недостатак пренаталне едукације и припреме за порођај, негативне друштвене перцепције порођаја као искључиво исцрпљујућег и мучног искуства, недостатак емоционалне и практичне подршке за младе труднице и породиље и породилишта која нису прилагођена за пружање индивидуализиране неге и подршке“, кажу из Стартхаба и додају да је због тога ментално здравље свих трудница, а не само трудница са инвалидитетом табу тема.

Када се о некој теми не говори јавно, отвара се простор за неразумевање, а управо у томе се, како каже председница Удружења студената са хендикепом у Крагујевцу Сања Стојановић, може пронаћи корен дискриминације.

„Важнији су ти кукови него дете“- од неинформисаности до дискриминације

„У болници су ме људи гледали као да је ванземаљац упао. Питали су како ћу одгајати дете сама када сам особа са хендикепом“, наводи Сања Стојановић.

Када је у току прве трудноће желела да се подвргне „царском резу“ јер би јој порођај природним путем додатно погоршао кретање, наишла је на коментар лекара „Важнији су ти кукови него дете“.

„На то сам одговорила да сам свом детету потребна у својој најбољој верзији“, навела је она, додајући да се упркос оваквим коментарима осећала лепо и спокојно и да јој ју је докторка која је била уз њу у великој мери подржавала.

Данијела сматра да су стереотипи потицали и од недовољне информисаности људи о трудницама са инвалидитетом јер су им информације путем медија биле недоступне.

Иако сматра да је потребно извештавати о трудницама са инвалидитетом и проблемима са којима се суочавају, каже да их не треба представљати као суперхероје.

„Свака жена је суперхерој. Сматрам да не треба труднице са инвалидитетом представљати као ‘супер жене’, јер овај вид позитивне дискриминације њима ствара притисак”, каже Стојановић.

Нелагода, како додаје, произилази из тога што верују да морају да буду “нормалне маме”, а да та синтагма подразумева занемаривање сваке тегобе у трудноћи. Теже им је, каже, да се носе са болом и немогућношћу да нешто ураде и тако се код њих ствара осећа кривице због инвалидитета.

Не само труднице са инвалидитетом, већ све жене које су се суочавале са изазовима у трудноћи, како додаје, треба да пренесу своје искуство путем медија. Најтише се, додаје она, у медијима чује глас трудница са невидљивим инвалидитетом.

Како је противтежа страху информисање о ономе што нас плаши, она сматра да би са доступним информацијама у медијима труднице са хендикепом биле упознате са оним што их очекује и мање презале од тога.

„Када сам сазнала да ћу бити подвргнута царском резу, претраживала сам на интернету како изгледа та операција, како би ми било лакше. Сматрам да би ми било лакше да су и друге информације о целом процесу биле доступне на интернету“, додаје Стојановић.

Она је, каже, информације добијала из комуникације са осталим трудницама и на основу контаката које је остварила преко Удружења студената са хендикепом, док у медијима није видела ниједну причу о трудници или породиљи са инвалидитетом.

Стојановић, ипак, попут породице Прокић, истиче да су информације у већој мери доступне него пре неколико година, када је она била трудна, те да су самим тим и институције спремније да дају подршку трудницама са инвалидитетом.

Учесталије извештавање медија о некој теми и указивање на проблеме, како сматрају Сања и Жељка, доводи и до веће спремности институција да сарађују.

Никол Ли: „Зашто људи нису видели даље од мог инвалидитета и питали ме како ћу поднети абортус?“

Насупрот искуствима жена, које су родиле дете, Никол Ли из Аустралије, која је због здравственог стања абортирала, се, како је писала је за сајт Quartz, суочавала са мишљењем околине да је абортус логична одлука док рађање детета није.

„Не само да ме је то болело, ужасавало ме је. Моје мајчинство стављено је пред стрељачки вод. Замислите да дочекујете друго дете, а сви очекују да у томе нећете успети. Жене без инвалидитета нису третиране на тај начин. Кад је моја старија сестра (без инвалидитета) била трудна, обасипали су је честиткама где год је куповала опрему за бебу; мене нису. Људи изван моје породице и круга пријатеља, једноставно нису могли да виде даље од мог инвалидитета“, рекла је она.

Дискриминација ју је пратила и када је прекинула трудноћу.

„Зашто ме нико није питао како ћу поднети абортус? Зашто се нико није бринуо о томе како ће ми бити после?“, написала је она.

Репродуктивни капацитет жена са инвалидитетом, како наводе организације „Из круга“, најчешће се не сматра уобичајеним аспектом њиховог живота и често захтева потискивање. Контратежа овој стигми могло би бити континуирано медијско извештавање о трудницама и породиљама са инвалидитетом. То не подразумева да медијски садржај о њима буде у знаку херојизације, већ да „раме уз раме“ са осталим трудницама преносе своје искуство и говоре о проблемима са којима се суочавају у трудноћи.