Медији и инклузија
30. 04. 2024.
Интервју са Бојаном Јовић студенткињом треће године новинарства и корисницом колица
Једнакост као мисаона именица за студенте са хендикепом
„Ми не тражимо велике ствари, само тражимо да будемо уважавани на једнак начин као и сви остали“
Бојана Јовић је студенткиња треће године новинарства на Факултету политичких наука у Београду и корисница колица за особе са хендикепом. По завршетку студија, жеља јој је да се бави радио новинарством.
Данас влада заблуда да смо сви једнаки и да имамо исте прилике. Како доживљавате ту реченицу?
„Када ме питају о једнакости, обично кажем да смо једнаки онолико колико систем то допушта. Мислим да смо се много препустили систему и да смо допустили да он диктира наше понашање, али и начин живљења, па сходно томе особе са хендикепом се помињу ретко. Не знам како је могуће рећи за нас да смо једнаки са било ким када немамо једнаке могућности. Постоје баријере које не можемо сами да превазиђемо и понекад зависимо од доброте и емпатије које су људи спремни да покажу. То је наша потпора и без тога не можемо.“
Ви сте корисница колица и живите у студентском дому. Колико су домови прилагођени студентима са хендикепом?
„Живим у студентском дому који је прилагођен особама са било којом врстом хендикепа и то је заиста једино место где свако сваког разуме и брине се о нашим правима. Међутим, то није случај у осталим домовима, на пример „Четврти април“ је невероватно неприступачан, иако код њих постоји посебан блок за особе са хендикепом. Постоји рампа за кориснике колица, али просторије нису довољно прилагођене за нас кориснике колица.“
Имате помоћ члана породице који је Ваш лични пратилац и помаже Вам у свакодневним активностима, између осталог и при доласку на факултет. Како изгледа пут од студентског дома до факултета?
„Мој дека је пријављен као мој лични пратилац и откад је он ту, нема више муке са превозом до факултета и мољењем возача да ме превезу на одређену дестинацију, већ ми то радимо тако што пешачимо. Ако баш морам да користим превоз, увек бирам карго, зато што ми се чини да је присутно буђење свести колико-толико код запослених. Дешавало се да позовем возача и да ми каже да не може да вози инвалида и неће да гура колица у гепек, да то једноставно није његов посао и да за то није плаћен. Мислим да смо недовољно образовани као народ и догађало се да људи не знају да склопе колица и помогну ми на одговарајући начин. Наравно, наду ми улива то што се увек нађе нека особа која ће да пружи руку, да ме унесе до аутомобила и спакује колица у гепек.“
Шта за студенте са хендикепом представља највећу препреку у току студирања?
„Рекла бих да је то претежно неприступачност одређеним просторијама на факултету, али са друге стране и неразумевање предавача и асистената на одређеним предметима. Полагање колоквијума и испита зависи искључиво од нас самих, а неретко се дешава да се одређени тестови и полагања прилагоде тек онда када се више инстанце подигну на ноге. Похађање вежби је такође проблем, због тога што су готово све нама приступачне слушаонице заузете и принуђени смо да вежбама присуствујемо у делу зграде где не допире лифт, што је корисницима колица и слепим и слабовидим лицима немогућа мисија.“
Како изгледа литература за студенте са хендикепом и у којој мери је прилагођена?
„Наш колега Слободан који је слепа особа каже да смо ми који можемо да видимо некако и покривени потребном количином литературе, мада то за слепе особе није случај, због тога што постоје професори који су сами писали своје књиге и неки нажалост не желе да обезбеде литературу у електронској форми која им је неопходна да би савладали одређено градиво. Постоји посебан програм који је направљен тако да њима чита све што је на екрану компјутера и олакшава учење уколико имају доступан документ. Што се мене тиче, за израду колоквијума и испита ми је само неопходно додатно време, јер не могу да пишем дуго и брзо се умарам. То време у много случајева не добијам уз коментаре: „Па добро, не можемо ми то сад да обезбедимо“ или „Зашто Ви немате асистента да пише уместо Вас?“ Углавном је крајњи резултат преношење предмета по неколико година, јер не могу да попуним тест у довољној мери за пролаз у задатом времену. Мислим да би прихватљива алтернатива била да факултет обезбеди асистента који би записивао одговоре уместо мене брже и ефикасније.“
Бојана Јовић (фото: приватна архива)
Постоје ли примери подршке или прилагођавања од стране наставног особља и прилагођавање програма студентима са хендикепом?
„Особље на Факултету политичких наука у великој мери разуме изазове са којим се суочавамо, али не реагују увек на адекватан начин. Професори се труде да олакшају колоквијуме и омогуће усмено одговарање, уколико је та форма нама захвалнија, али појединци који причају о томе како треба да будемо равноправни и исти као и сви остали, углавном нас највише гледају као изузетке. Има добрих људи на овом факултету којима сам неизмерно захвална, али могу да кажем да са некима једноставно имам потешкоће које не знам како да решим и не знам како да се поставим у одређеним ситуацијама, што није проблем само код мене, него код већине студената са хендикепом.“
Који тип подршке сматрате да би био најделотворнији и најкориснији студентима са хендикепом? Шта то управа факултета може да уради да направи подршку и обезбеди равноправне услове за рад и боравак на факултету?
„Питање о видовима подршке се генерално разликује се од особе до особе, али ми сматрамо да нас треба гледати као све остале људе на овој планети. Треба нам помоћи у мери у којој захтевамо и бити свестан да није свака помоћ која нам се намеће заправо права помоћ за нас, јер нам некада та помоћ није неопходна. Док у тренуцима када нам јесте неопходна, ми је не добијамо из различитих разлога. Ми не тражимо велике ствари, само тражимо да будемо уважавани на једнак начин као и сви остали. Због тога мислим да би сваки студентски дом требало да има рампу, лифт и тоалете прилагођене студентима са хендикепом. На страним универзитетима постоје и алтернативне методе у виду транскрипта предавања и аудио снимака који олакшавају савладавање градива, као и другачији тип израде испита и колоквијума у усменој форми са прилагођеним или чак градивом подељеним у неколико целина. Ипак, мислим да би било значајно обезбедити персоналног асистента који би био од велике помоћи током израде тестова и других техничких подухвата који за већину нас представљају напор.“
Ауторка Марија Несторовић, студенткиња новинарства на Факултету политичких наука и учесница тренинга који реализован у оквиру пројекта “Млади и новинари за бољи медијски приступ инклузији особа са хендикепом”.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.