Медији и инклузија

13. 02. 2024.

Аутор: Слађана Димитријевић Извор: УНС

Читајући “Лице улице” помажете себи

“Добар живот је да једеш, да имаш где да спаваш и да будеш као други људи”, цитиране су речи детета из Свратишта, пре 14 година на промоцији првог броја часописа Лице улице. Скоро деценију и по касније, више од 600 продаваца часописа, људи које због инвалидитета или животних околности нико није желео да запосли успели су да промене живот набоље, да “живе као други људи”.

Социјално предузеће основано пре доношења Закона о социјалним предузећима, часопис који се бави важним друштвеним феноменима, фондација која подстиче  инклузију и економско оснаживање припадника маргинализованих група - све то заједно је Лице улице.

Почетна идеја биле су уличне новине које продају особе које тешко долазе до посла, а да половина новца од продаје иде продавцима. Почели су са 1000 примерака, а последњи двоброј Лица улице имао је тираж од 17000. Више од 180 продаваца овог часописа може се видети на улицама Београда, Новога Сада, Суботице, Краљева и Панчева.

Знам како је када увече останеш без динара, а ујутру треба да купиш да једеш

Мој живот се дели на два дела - пре и после смрти родитеља, започиње причу Стефан Гогов, један од продаваца Лица улице, кога можемо срести код поште на Душановцу.

Стефан је јединац и после смрти родитеља остао је сам. Радио је као диспечер у ГСП-у, али је због здравствених разлога пензионисан. Инвалидска пензија му је нешто изнад 22 хиљаде динара.

„Знам како је када увече останеш без динара. А ујутру треба да купиш да једеш, да купиш лекове који су скупи. А ја нисам имао“, прича Стефан додајући да он и његове колеге продавци раде овај посао да би „зарадили неку парицу“.

 „Знате који је то осећај када вам неко да парице и каже хвала, изволите, срећно“, каже Стефан.

Стефан је као и остали продавци прошао обуку, каже да је задовољан организацијом посла. Препоручује овај посао свима који су заинтересовани да нешто зараде. Једино се нервира када не прода ниједан примерак новина.

Милосав Мариновић, директор и главни и одговорни уредник Лица улице каже да су продавци у почетку били неповерљиви, јер су то „људи изневерени од живота и није им требало још једно разочарaње“. Такође, тешко се навикавају на сталност и многима је сутра предалека будућност. Иако постоје строга правила за продавце, последњих година сами се пријављују за овај посао, а активни продавци доводе и своје пријатеље да раде. 

Особе које тешко долазе до посла на овај начин се економски оснажују, а у Лицу улице им пружају и свакодневну социјално - психолошку подршку. 

„Код нас постоји низ радионица које имају за циљ њихово оснаживање. Имамо и индивидуалне и колективне психо сеансе, јер многи наши продавци имају потребу да их неко саслуша , а понекад је и то довољно да се преброди мања криза. У контакту смо с њиховим лекарима, са породицом, родбином, социјалним службама, па ако нечије стање то захтева ми им се обраћaмо“, каже Мариновић за УНС.

Додаје да редовно организују радионице које служе да се активирају способности, стекну нека нова знања и вештине: часове енглеског, радионице компјутерске писмености, комуникацијске вештине, активности које су намењене њиховом дружењу - позориште, музеје, биоскопе…

Особе са менталним и интелектуалним инвалидитетом су одговорне, посвећене, лојалне Мање од три одсто особа са менталним и интелектуалним инвалидитетом, по попису из 2011. године живи од зараде. Међу свим особама са инвалидитетом они најтеже успевају да се запосле. Лице улице их запошљава. По речима Милосава Мариновића, постоје послови које они могу да обављају, а када им се укаже та врста поверења изузетно су одговорни, посвећени, лојални. Каже да "њихова енергија може понекад да иритира, али треба показати мало стрпљења и емпатије". „Треба узети у обзир да тим људима ситуација када су корисни и себи и другима страшно много значи. И да унапређује њихово стање много више од зараде коју ће добити“, каже Мариновић. Додаје и да смо друштво коме недостаје емпатија, а пуно је предрасуда према свему другачијем. Наглашава да промене морају да крену од породице, школе, кроз медије. И да може да препоручи сваком послодавцу да запосли особу са менталним и интелектуалним инвалидитетом.

За неке институције смо потпуно непознати

Пред божићне празнике британски амбасадор, његова супруга и запослени у амбасади продавали су Лице улице у Кнез Михаиловој улици. И док запослени у амбасадама на улици продају часопис, по Мариновићевим речима, они су за наше Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања потпуно невидљиви.

"Ми запошљавамо људе који спадају у категорију тешко упошљивих, али никада до сада нисмо имали подршку Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. За ових 14 година нисмо успели ни на разговор да одемо, а да не говоримо да смо се јављали, неуспешно, на њихове конкурсе. Потпуно смо им ван радара и непознати. Такође, никада за ових 14 година нисмо прошли на конкурсима градске управе ни као медиј, ни као неко ко има значајан ефекат на социјално старање, или инклузију", каже Мариновић.

Истиче да су, као јединствен и квалитетан медији, увек имали добру сарадњу са Министарством културе и информисања и на медијским конкурсима овог министарства добијали подршку.

Додаје и да се у прошлој години Скупштина Србије претплатила на магазин. Међутим, од других институција и овај вид подршке изостаје. Такође, сматра да би подршка за социјална предузећа била када би држава у договору с банкама омогућила јефтине кредите или посебне фондове  као подршку за развој оваквих организација.  

На почетку рада Лице улице није могло бити регистровано као социјално предузеће, јер Закон о социјалним предузећима није постојао. Пре две године је усвојен, међутим Мариновић каже, да иако су учествовали у његовом доношењу, остали су и даље невладина организација јер „не постоји подстицај социјалним предузећима“.

За разлику од државе, наводе да имају добру сарадњу са компанијама. Неке помажу донацијама, неке зову продавце у госте, па се једном месечно одржавају дружења и продаја магазина.

Мариновић каже да је тај добар однос заслуга посвећености, познавања процедура, јер са бизнисом се комуницира како то бизнис очекује. 

„Многа социјална предузећа праве грешку, мислећи да је то што помажу неким људима којима треба помагати довољно. Морате да будете проактивни, морате да будете тачни, прецизни, нема аљкавости, данас ћу, сутра ћу. Са бизнисом се комуницира максимално професионално и по стандардима које бизнис захтева. У питању су године током којих смо успели да се етаблирамо као неко ко заслужује да буде подржан“, наводи Мариновић.

Каже и да су недавно од једне фирме добили зимске јакне за продавце, прошле године ципеле, а за Нову годину један ланац супермаркета је донирао пакете хране за све продавце.

„Забрањени градови“ за Лице улице

Светлани Калиновој из Кикинде продаја часописа Лице улице био је први посао. Како је сведочила у једном од бројева часописа, за њу посла није било. “Први пут могу да кажем да сам зарађивала за себе и да сам могла да осетим да сам корисна овом свету”, изјавила је она. 

Светлана Калинова и њени пријатељи више не продају часопис на улицама Кикинде. Зашто је то тако, питајте градске челнике, каже нам Мариновић.

Осим Кикинде и у појединим деловима Београда не могу се видети продавци Лица улице. Од предузећа које управља Калемегданом годинама су покушавали да добију дозволу за продају, али на захтеве одговора није било.

Мариновић истиче да им је било важно да током зимских месеци продавци буду у затвореном, а тржни центри су једно од решења. Међутим, осим краткотрајне сарадње са Делта ситијем, њихови дописи за дозволу да се Лице улице продаје у холовима тржних центара остају без одговора.

„Посебно желим да се захвалим Икеи код којих наши продавци одлазе већ неколико година за викенд. Лепо су примљени, ручају са особљем, а и добро прођу у тој продаји. Икеа је светао пример. То смо тражили од свих тржних центара, да им омогуће да у холу продају часопис, али нисмо наилазили на разумевање“, каже Милосав.

Продавци Лица улице могу се видети и на улицама Новог Сада, Суботице, Краљева и Панчева. Било је покушаја, али не успешних, да се продаја организује у Нишу и Крагујевцу.  Мариновић каже да је тешко пронаћи локалне организације са којима може да се успостави дугорочна сарадња. Већином су заинтересовани пројектно. Као добар пример издваја новосадску организацију Патрија, чијих 20-так чланова продаје часопис на улицама Новог Сада. 

Својевремено је часопис Лице улице, такође кроз пројекте покренут на Косову, у Босни и Херцеговини и Македонији. Међутим, по завршетку пројеката, опстао је само македонски „Лице в лице“. Мариновић каже да су у Македонији партнери  били лично заинтересовани и посвећени, а то је једино битно за успех.

Донације се смањују, али подршка грађана расте Лице улице има три извора финансирања. Први је магазин и онлајн продавница преко које се продају цегери, мајице и календари који су све популарнији. Други су донације грађана и фирми, а трећи донације домаћих и страних организација које подржавају ову врсту делатности. Мариновић каже да су донације организација на почетку рада биле доминирајући извор прихода, а потом зарада од производа, а грађани на последњем месту. По његовим речима, стране и домаће донације се рапидно смањују, али се повећава продаја и подршка грађана. „Наша зарада се повећава, али расту и трошкови, па само тако стално на позитивној нули“, каже Мариновић.

Улице припадају свима

Лице улице је за ових 14 година стекло углед, репутацију и поверење великог броја грађана. То је био дуготрајан и не увек лак процес. Више медијских кампања је организовано да би околина "прихватила" продавце.  

На самом почетку излажења Лица улице у центру Београда у Кнез Михаиловој улици десетак младића окружило је једног од продаваца магазина, вређало га на националној основи, поцепало му новине и одећу. Срећом, продавац је успео да побегне, а нико од грађана који су се затекли није реаговао.

Зато су изашли на улицу и организовали акцију „Улице припадају свима“. Акцију су подржали и медији, па је имала велики одјек у јавности.

Осим овог, забележено је још неколико напада на продавце. Мариновић каже да је пре неколико година, на платоу испред Филозофског факултета, власник продавнице испред чије радње се продавао часопис, прво вербално, а потом и физички напао продавачицу Лица улице. Напади су забележени и у Новом Саду. 

Каже и да су им на табли где је седиште организације цртали кукасте крстове, добијали су писма да нису довољно патриотске новине, а слични коментари су остављани и на друштвеним мрежама.

„Начин на који радимо са продавцима их је оснажио да знају да се извуку из ситуација у којима су угрожени. То што носе униформе, што носе идентификационе картице, што смо више пута ишли у комуналну полицију да објаснимо природу нашег рада и ко су људи у плавим кецељама и зашто су на улици, све је то утицало да нема, или бар да ми не сазнамо, да је у скорије време било таквих инцидента или напада“, каже Мариновић.

Додаје и да напада који су усмерени на садржај магазина и категорију продавца, вођених том врстом предрасуда скоро није било. 

Ми не дубимо рупу, нудимо мердевине

Мораш да имаш бар Северину на насловној страни, ако мислиш да се часопис масовно продаје, саветовали су ми пријатељи новинари и људи који се баве медијима, сећа се Милосав Мариновић почетака излажења часописа. Међутим, каже да је изузетно поносан на постигнуто јер је уређивачки концепт дело његових руку. 

„Не бавимо се дневним проблемима, али се бавимо феноменима који утичу на наша дневна стања. Други аспект је да смо сви у великој рупи, али је на дубимо, не описујемо ту рупу, ми нудимо мердевине. Изнесећи неки друштвени проблем, истовремено покушавамо да дамо предлоге како се може превазићи. Нудимо бар једну пречку за ове наше мердевине. Претпостављам да тај прикривени оптимизам позитивно утиче на наше читаоце“, каже Мариновић.

И насловне стране часописа су препознатљиве, а раде их углавном млади дизајнери. Једна од насловница, ауторке Сање Стојков из Сомбора, освојила је и прву награду на годишњем самиту Светске асоцијације уличних новина (INSP).

Мариновић каже да су за Лице улице писали од почетника, до еминентних аутора, углавном про боно.

„За нас људи пишу из љубави, зато јер знају да су у добром друштву и са истомишљеницима, из жеље да помогну у нечему што зовемо пројекат Лице улице“, каже Мариновић.

Додаје и да је у почетку већина куповала часопис из жеље да буде хумана, а сада бар 50 одсто, осим хуманости купује часопис да би прочитала нешто што нема у другим новинама. 

„Наш први и још увек важећи слоган је: купујући Лице улице помажете другима, читајући Лице улице помажете себи“, каже Мариновић.

У Лицу улице повремено имају и онлајн анкете шта највише волите да читате и на првом месту је увек одговор „приче продаваца“. Кажу да када се на друштвеним мрежама објави прича продаваца „мреже се запале“.

И на овај начин „Лице улице“ доприноси рушењу баријера према особама са инвалидитетом и маргинализованих, доприносећи да буду видљиве.    

Две озбиљне кризе Лице улице у свом раду суочило се са две озбиљне кризе. Прва је била 2016. године када су их напустила два донатора и излажење листа доведено је у питање. Мариновић каже да су тада кренули у интензивну кампању у медијима и на друштвеним мрежама и на помало драматичан начин најављивали да ће се Лице улице угасити. Неке компаније и грађани су донирали средства, продаја је скочила и успели су да преброде кризу.  Четири године касније, за време епидемије корона вируса, по Мариновићевим речима, били су спремнији, порасли су, имали су залихе, а више нису били толико зависни од донатора.  „Фирме и грађани сами су се јављали да нас подрже, јер смо објавили да нема продаваца, да смањујемо активности. Док су били лок дауни, два-три броја су излазила онлајн. Продавцима смо паковали џепарац и намирнице и односили им, јер су били заробљени. Нисмо их оставили на цедилу“, каже Мариновић. Додатни проблем за време короне био је психолошка подршка и тада су три психолошкиње биле на дневној вези са продавцима, „да их утеше, да им помогну да се одрже изнад воде“. Каже и да пошто су на добром гласу, неколико фирми и фондација који су имали посебне фондове за санацију последица короне им се јавило и пружило им материјалну подршку. „Те 2022. године смо имали велики одзив донатора и врло брзо смо испливали из кризе“, каже Мариновић.

 

 

 

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“