Медији и инклузија

17. 11. 2023.

Аутор: Слађана Димитријевић Извор: УНС

Заувек деца

Више од 13 хиљада људи у Србији одлукама суда цео живот не напуне 15 година. Без обзира колико стварно имају година. Они се цео живот третирају као деца која не могу да доносе самосталне одлуке. Уместо њих одлучују старатељи.

"Бићу терапеут. Бићу педагог", каже Вук Трајковић на Тик Току у снимку са више од милион прегледа. Вук ће бити једна од четири особе у Европи са Дауновим синдромом који завршава факултет.

Међутим, по законима државе Србије особама које имају ментална обољења и интелектуалне тешкоће слободна воља може бити укинута у поступку одузимања пословне способности. Последица је да се не питају да ли желе да студирају, где и како да се лече, где и са ким желе да живе… У њихово име одлучују старатељи.

По подацима Републичког завода за социјалну заштиту прошле године било је 13.271 пунолетних особа под старатељством. Само лани 983 особе су лишене пословне способности и то 85,6 одсто потпуно, а 14.4 одсто делимично.

У пракси то значи да не могу да склопе брак, буду родитељи или хранитељи, предузимају радње у судским поступцима, буду уписани у бирачки списак, одлуче о медицинском третману и прекиду трудноће, закључе уговор, буду даваоци органа, признају очинство и волонтирају. 

Снежана Лазаревић из организације МДРИ-С, Иницијативе за права особа са менталним инвалидитетом каже да је увек порази када на списку види да особе којима је одузета пословна способност немају права ни да волонтирају.

„Замислите тај ниво искључености да хоћу да радим нешто, а немам право чак ни да волонтирам.“

Конвенцијом о правима особа са инвалидитетом коју је Србија ратификовала још 2009. године недопустиво је да се особе лишавају пословне способности на основу дијагнозе, односно уопште да се лишавају пословне способности. Међутим, пракса то демантује, сведочи Лазар Стефановић, докторанд Правног факултета Универзитета у Бечу.

„Медицинске дијагнозе - ментална ретардација, шизофренија, деменција, аутизам, алкохолизам и Даунов синдром су најчешћи разлози за лишавање пословне способности. Дакле, лишавају се и особе са интелектуалним и психосоцијалним инвалидитетом, као и људи са деменцијом. Најмањи удео лишења пословне способности чине болести зависности."

Како изгледа живот ових особа сведочи пример због кога је реаговала и канцеларија Повереника за заштиту равноправности.

А.Б. се обратила Центру за социјални рад за материјалну подршку. Из центра су тражили да достави документацију. Тада се сазнаје да јој је у раном детињству утврђена дијагноза Ф70 („лака ментална ретардација“). Центар за социјални рад покреће поступак процене и поставља А.Б. старатеља. У међувремену сазнаје се да је трудна. Иако је на клиници за психијатријске болести “Др Лаза Лазаревић” утврђено да је способна да се стара о детету, Центар за социјални рад Раковица доноси решење о одузимању детета и смештању у прихватилиште.

Повереница за заштиту равноправности је међутим утврдила да је доношењем одлуке о одређивању привременог старатеља за А. Б. и за њено малолетно дете Центар за социјални рад у Раковици прекршио одредбе Закона о забрани дискриминације и наложила да се отклоне последице дискриминаторног понашања. 

Старатељ за 70 штићеника 

Лазар Стефановић каже да парадигма коју прати Конвенција о правима особа са инвалидитетом и која је у складу са грађанским слободама налаже да се буде максимално суздржан код ограничења права овим особама.

„Када причате са запосленима у центрима за социјални рад, они инсистирају на заштитној сврси старатељства, а заборављају сву штету коју тиме чине. И то да је старатељство у највећем броју случајева несразмерна мера. У складу са Конвенцијом рекао бих да је старатељство увек несразмерна мера“.

Центри за социјални рад по нашем законодавству су и у сукобу интереса у поступцима одузимања пословне способности. Они покрећу поступак лишавања пословне способности, а током самог поступка пред судом запослени у центрима се постављају за привремене старатеље. Лазар Стефановић каже да у неким случајевима за привремене старатеље се постављају запослени из других центара за социјални рад, да би се обезбедила непристрасност.

Такође, Снежана Лазаревић наводи пример једног центра за социјални рад у ком се на основу Закона о бесплатној правној помоћи поставља адвокат за привременог старатеља током судског поступка. Поједини адвокати су се ангажовали и жалили на одлуке о одузимању пословне способности. Али ови случајеви су и даље усамљени.

По окончању судских поступака, статистика каже да су у око пола случајева за старатеље постављају рођаци или блиске особе, најчешће родитељи. У случајевима када нема рођака, не желе да буду старатељи, или центри процене да немају капацитет да обављају дужност старатеља, постављају се непосредни старатељи, односно запослени у центрима за социјални рад. 

„Запослени у центрима за социјални рад имају много особа којима су постављени за старатеље, 10, 20, 50. Знам за случај непосредног старатеља за 70 људи. Он их не познаје, нити је у стању да их упозна. Пошто већина живи у домовима, када треба да се вакцинишу или иду на неку медицинску интервенцију, пошаљу му мејлом да потпише сагласност и то је то“, каже Снежана Лазаревић. 

Лазар Стефановић додаје да су смањени капацитети у центрима за социјални рад, а запослени лоше плаћени, демотивисани и раде на много случајева, не само старатељства.

„Преоптерећени су и млади који тек дођу са факултета. Брзо сагоре, па раде са минимумом, тек да одраде што морају. При том, морају да иду на професионално усавршавање, а тамо дођу само да би покупили неке бодове. И када им говорите да нешто радикално треба да промене и да ће то повећати обим посла, наиђете на озбиљан отпор. Тако да имате зачарани круг лоших одлука и лоших решења.“

Одсечени од света

„Дете је неедукатибилно“ био је разлог због чега су деценијама деца са менталним и интелектуалним инвалидитетом била искључена из школског система. Тек 2009. године долази до промене усвајањем Закона о образовању, односно одредбама о инклузији. Снежана Лазаревић сведочи о случају деце из дома која су била већ тинејџери и тада су први пут пошла у специјалну школу.

„Они нису знали да постоји свет ван дома. Наставник их је водио у обилазак, на пијацу, тржни центар. И када их је питао шта им се највише допало, одговор је био „продавница WЦ шоља. У дому у коме су боравили тоалети су били језиво запуштени и тада су први пут видели да WЦ шоље могу бити нове и да се могу заменити. Замислите тај ниво одсечености од света и лишености живота“.

Она сматра да се увођењем инкулзивног образовања ситуација за особе са инвалидитетом доста поправила, постали су видљивији. Наводи и пример Вука Трајковића, са почетка приче, који је захваљујући афирмативним мерама за особе са инвалидитетом успео да упише факултет и имао подршку током школовања.

Велики проблем је и што већина младих који су прошли кроз систем образовања, потом остају без икакве подршке.

Осим деце са различитим врстама инвалидитета, нарочито оне која су била смештена у домове, од света су деценијама били одсечени и одрасли којима је била одузета пословна способност. Тек 2014. године у закон је уведена обавеза ревизије свих случајева на сваке три године, као и ревизија свих старих случајева. До тада, одузимање пословне способности било је трајно.

Ревизијом старих случајева минимално (3 одсто) повећан је број особа којима је враћена пословна способност. Охрабрује и да се повећава број случајева делимичног лишавања у односу на потпуно лишавање пословне способности.

Само да не затрудне

Посебно је тежак положај жена које су под старатељством и које су смештене у установе. По речима Снежане Лазаревић, у неким установама свим женама у репродуктивном добу се дају превентивно контрацептивне пилуле, а да о томе нису ни информисане.

„Нешто старијим женама стављају спирале и ту је било језивих ситуација где су неким женама затицали по две, три спирале. Поред тога што их штите, трудноће се дешавају. Често одлуку да ће се спровести абортус доноси старатељ. Причала сам са женом коју су одвели на абортус, а да није ни знала где иде. Чак није знала ни да је трудна. Тек када је све завршено, рекли су јој и о трудноћи и о абортусу“, каже Снежана.

Каже и да познаје пар који живи у дому и двадесет година је у вези. Добили су дете које живи у хранитељској породици, јер се сматрало да није добро за дете да борави у дому.

„Али не знам зашто тим људима није омогућено да изађу и да им се пружи подршка да гаје своје дете. Него га виђају можда једном годишње“, додаје Лазаревић.

Наводи и да је раније било случајева принудне стерилизације, а да последњих година нису наилазили на такве случајеве.

У неким домовима партнерски односи су дозвољени, али није дозвољено да парови живе заједно. У неким су забрањене и емотивне везе, да не би дошло до трудноћа.

„Људи живе 10, 20 ,30 40 година у домовима. То што је забрањено, не значи да се не дешава. Када живе заједно, људи имају потребу за физичким контактом, везе се просто дешавају. Али у тајности, по буџацима“, каже Снежана.

Она каже да запослени у домовима мисле да је боље да штићеници буду под надзором да им се не би десило нешто лоше. Сматрају да су одговорни за њих и „шта ако затрудни, шта ако се посвађају…и боље да тога нема“.

Битно је да се чује и њихов глас

Питање лишавања пословне способности решено је кроз више закона. Породични закон одређује ко може бити лишен пословне способности, прописује стављање под старатељство и обавезе старатеља. За поступак примењује се Закон о ванпарничном поступку, а Закон о социјалној заштити дефинише улогу центара за социјални рад као органа старатељства.

Последњих година више пута формиране су радне групе, покретан је поступак измене Породичног закона и усклађивања са Конвенцијом о правима особа са инвалидитетом.

Међутим, измене закона су заустављане без образложења.

Снежана Лазаревић каже да је идеја била да се прекине са праксом и потпуног и делимичног лишавања пословне способности, тако што ће се установити ограничења у одређеним областима и на одређено време.

 „Суд би морао да наведе у којим областима се човеку ограничава пословна способност и на које време. Моја основна замерка је била што то није испраћено кроз текст закона. Него када се дође до усвојења деце, онда се каже: особе које не могу да усвоје децу су особе којима је ограничена пословна способност, не може да се запосли онај  коме је ограничена. Ко не може да ступи у брак- онај коме је ограничена пословна способност. И видиш да ће то само назвати ограничењем, али биће исто као и до сада.“

Она каже да ни изменама закона не жели да се напусти систем старатељства.

Лазар Стефановић наглашава и да у нашем правном оквиру не постоји могућност да особама са деменцијом се поштује воља и када је компромитована. У неким земљама међутим, постоје „личне или директиве за будућност“.

„Ја желим да ме лечите на одређени начин када ми буде лоше. И када се процени, та директива се активира. Други начин је да особу од поверења делегирам да доноси одлуке уместо мене. Она ме познаје, верујем јој, зна шта бих урадио, она ће уместо мене у неком тренутку имати право одлучивања“, каже Лазар.

У скандинавским земљама постоје лични омбудсмани који саветују особе са менталним и интелектуалним инвалидитетом о запослењу, месту живота…Они саветују, али су дужни да уваже одлуку особе са инвалидитетом.

Снежана Лазаревић каже када би питали некога из владе или министарстава да ли је побољшан положај особа са инвалидитетом, одговор би био „да, наравно“. Ратификована је Конвенција о правима особа са инвалидитетом, измењен Закон о социјалној заштити, донет Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом. И они су постали видљивији у друштву.

„Суштински за групу о којој причамо ништа се није променило. Један од разлога је и тај што увек у њихово име говори неко други.  Они су маргинализовани, одбачени и буне се против тога. Важно је да се они појаве и говоре у своје име.“

У домаћем законодавству и међународним конвенцијама које је наша земља ратификовала користи се термин “особа са инвалидитетом”. Међутим, поједина удружења грађана, међу којима је и Академска инклузивна асоцијација, сматрају да је синтагма “особа са хендикепом” адекватнији превод термина „person with disabilities“. Термин „особе са хендикепом“ упућује на ширу групу људи, односно, на све којима је потребан неки вид подршке у функционисању, а притом не садржи корен речи "invalidus" који означава онеспособљеност.

 

 

 

 

 

 

 

Рад Удружења новинара Србије (УНС) подржава Шведска у оквиру програма Београдске отворене школе „Млади и медији за демократски развој“