Преписка Курира и Информера (2016)
05. 12. 2015.
Вучићеви најбољи медијски непријатељи
Премијер Александар Вучић, како је сам једном рекао, верује да су телевизија Пинк и таблоид „Информер” једини медији у Србији који га подржавају.
Истина је, Жељко Митровић и Драган Ј. Вучићевић подржавају Владу свим својим завидним моћима и потенцијалима – први, пре свега, логистичким, а други, разуме се, интелектуалним – како најбоље знају и умеју.
Премијерове медијске стратеге, ако их уопште има, морало би, међутим, да забрине то што су учинци здушне Митровићеве и Вучићевићеве подршке – супротни од намераваних. Рекао бих, стога, да су обојица најбољи медијски непријатељи Вучићеве власти. Ево и зашто.
Пинков недељни серијал, жанровски духовито насловљен „Рушење Вучића” и „Рушење Вучића – последњи чин” (може ли се очекивати и „Последњи чин 2, 3…”?), телевизијска је ступица у коју су водеће Вучићеве министре (не)свесно повели Митровић и Вучићевић, омогућивши им да, „уживо” пред камерама, слободно импровизују на вечну тему антивучићевске завере и изгубе знатан део контроле над самим собом.
Нема те опозиције која би, пред очима јавности, тако темељно дискредитовала добар део Владе за тако кратко време.
Усплахирени министри као да су следили показну вежбу у борби са свим замишљеним Вучићевим противницима, коју је претходно, на истим таласима, одржао суверени мајстор те вештине Вучићевић, дозвољавајући себи да и самог премијера назове „будалом” зато што се замлаћивао посетом Кини, док му код куће прети „државни удар”.
Заборавили су да телевизија не трпи, нити опрашта, претеривање у било чему, а понајмање у тешким речима (или „Тешкој речи”). „Државни удар”, „преврат”, „дестабилизација државе”, „напад на премијера”, „урушавање Владе”... речи су које се пред камерама не смеју олако изговарати.
Ако их изусти без утемељења у реалности, говорник, нарочито с ауторитетом министра, законито и тренутно постаје неверодостојан, чак и смешан.
Узмимо за пример министра полиције Стефановића, који је пред камерама драматично објавио да је, баш тог недељног јутра, ухапшен бивши полицијски специјалац, близак црногорској мафији, који је „осам пута за 24 сата затечен у опсервирању породичне куће премијера Вучића”.
На страну питање откуд баш осам пута и шта је до тада радила полиција, пласирање такве информације, у контексту приче о широкој завери у циљу рушења Владе и дестабилизације државе, снажно је сугерисало да би чак и премијеров живот могао бити у опасности.
Два дана касније приведени Синиша Милић пуштен је на слободу, а да против њега није поднета кривична пријава. Какву слику о министру Стефановићу и његовом кредибилитету то оставља у јавности, тема је о којој би ваљало да размисли његов шеф.
Неподношљивој лакоћи оптуживања подлегао је и министар правде Никола Селаковић, који се није либио да, следећи Вучићевића, међу заверенике против Вучића уброји и новинара Славишу Лекића, само због Лекићевих изјава о премијеру, ма како провокативне биле.
Показало се да је „Рушење Вучића” трагикомичан игроказ неуспешно индуковане драматике;неуверљиве приче и невештог глуматања: склепан надвоје-натроје, без логике и реда, почетка и краја, а камоли сувисле информације, поруке или политичке сврхе.
Ни призори специјалаца под балаклавама и шлемовима, с дугим цевима, ту нису помогли. Напротив. Фалио је само Стивен Сигал, али је мало закаснио.
Та, донекле забавна, Пинкова сапуница сугерише да власт, из за сада недокучивих разлога, рат између таблоида са дебелом криминално-финансијском позадином, који већ замара и медијске мазохисте, подиже на ниво државне кризе, иако за то нема разлога, бар видљивих. Па макар у том вербалном сукобу мета, за сада „колатерална”, био и сам премијер.
Уместо намераване поруке о снази државе и њеној одлучности да се избори са криминалом и корупцијом, јавности је „Рушењем Вучића” одаслана слика власти која је несигурна, уплашена, преосетљива, недорасла и склона једнократним насумичним потезима чија се испразност покаже за неколико сати.
Упињући се да гледалиште увере да су Влада и, како воле рећи, држава стабилне и снажне, Вучићеви министри су пред Пинковим камерама оставили управо супротан утисак о нестабилности и слабости власти и државе, које наводно може да угрози таблоидна прича на климавим темељима и усамљени „опсерватор”.
„Афера се распршила” после само 48 сати, како је, у налету инспирације, на Дневнику РТС у уторак објавио потпредседник Владе Ивица Дачић, додуше, пошто је и сам премијер Вучић претходне вечери изјавио да нема државног удара и да се не осећа угроженим.
Коме је била потребна исфабрикована афера за телевизијску намену и ко је, после свега, паметнији, нисмо, а и нећемо чути.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.