Преписка Курира и Информера (2016)

24. 11. 2015.

Аутор: Момчило Петровић Извор: Курир

Због чега сам Вучићу рекао не!

Александар Родић је на челу водеће медијске групације на западном Балкану. Његова „Адрија медија група", која запошљава 720 људи, има 57 штампаних и 26 дигиталних издања.

 

Држи 40 одсто тржишта магазина, 22 одсто тржишта дневних листова и допире до 64 одсто корисника интернета у Србији. Партнер је најугледнијих издавачких кућа у свету, а плод те сарадње су издања Њузвик, Нешенел џиографик, Космополитен, Ел, Менс хелт, Сенса, Стори, Лиса за наше подручје...

Откад су Срби научили да штампају новине, отад их користе и да би оцрнили политичке противнике. Један од пионира новинарства на овим просторима Пера Тодоровић тако је био проглашен хомосексуалцем, а приређено му је било и суђење због тога. Крста Цицварић, који такође заузима истакнуто место у историји српске штампе, водио је рат против Стојана Протића, називајући овог научника и похтичара „најбезобразнијим Србином“, а његову жену блудницом „чије је свако дете имало по четири-пет отаца“...

Ништа мање жестоко није ударано по неистомишљеницима ни у комунизму. Кад се усудио да се у једној причи 1951. године подсмехне новој власти која граби привилегије, Моша Пијаде је у два дана на по две стране Борбе - њен формат био је дупло већи од данашњих новина - на писца сипао дрвље и камење. Ђилас је био краћи, он је само саопштио да Бранка Ћопића треба ухапсити. Само три године касније, и Ђилас ће бити нападнут у тој истој Борби... Истини за вољу, то је било досадно за читање, па су Милошевићеви новинари, кад је на њих дошао ред, у нападе у штампи унели креативност. РТС је тако открио да Вук Драшковић, у то време водећи опозиционар, има вилу на Женевском језеру... Све је, међутим, надмашила Политика пасквилом о Гојку Николишу, шпанском борцу, народном хероју, генерал-пуковнику, амбасадору, проглашавајући га за шпијуна и, приде, „женскароша“.

После 5. октобра, онај зализани што тужи кад га поменеш, а дистрибуира порно-филмове с псима и компанија наставили су утабаним стазама. Само што су имали и Пинк, па је борац против корупције Чеда Чупић постао „врабац у прашини", Вук Обрадовић сексуални манијак, Коштуница шта све не... Да читаоца не замарамо овом историјом бешчашћа, додајмо само да се чинило да је „креативни тим“ Бориса Тадића досегао врхунце све док садашња власт није показала шта уме.

Мртво море

Истини за вољу, потенцијали СНС у овој области могли су се лако наслутити: напред описаној баштини они су додали оригинални допринос свог духовног оца Војислава Шешеља јавној речи, како на спољној (наслови књига: Смежурано кенгурово мудо Кевин Паркер, Нарогушено шкотско говно Јан Бономи) тако и домаћој сцени (Хашки денунцијант Томислав Николић, Српски барон Минхаузен Александар Вучић, Санадерова мачкица Александар Вучић...)

Па смо тако имали серије текстова о Тадићу, Пајтићу, појединим социјалистима и Саши Јанковићу, о владикама за које се управо сазнало да су педери и о Србима са Косова као страним шпијунима и Харадинајевим плаћеницима... а све као показну вежбу ударања по ушима сваког оног ко се усуди да подигне главу и погледа око себе да би се уверио је и Београд где је некад био или се, како премијер каже, преселио у Швајцарску. Занимљив је детаљ да су у Вучићевим кампањама учествовали сви одреда - и таблоиди Курир, Блиц и Ало и озбиљне новине - Политика је објавила најсрамнији текст о омбудсману Јанковићу... добро, уз Информер и Пинк, али они су посебна прича.

Склони моралисању у први план истичу да су ове кампање биле „веома прљаве“, док практичнији духови, дакле власт и они који око ње облећу, као њихово основно обележје истичу ехкасност. Сећате се Спилберговог филма „Ајкула“? У почетку је све лепо и красно док неко не заталаса површину. Тада дође бела неман и одвуче га на дно, уз понеки врисак и музику која траје док се површина воде не смири. После је опет све лепо и красно, и то траје јер нико више и не сме да се купа, а ако и загази, кад му се нареди - дубоко удахне и удави се сам...

И ту долазимо, уз претходне реминисценције, до питања са почетка текста: ко је Александар Родић.

Александар Родић је човек који је одбио да се удави на вођин миг него је наставио да плива.

„Ја бих да почнемо од послова мог оца, па ћемо да дођемо и до мене“, предлаже Александар Родић да одустанем од нормалног, хронолошког тока приче.

„Прича о мени је део приче о овој хрми... “

Његов отац је Радисав Родић, познатији у јавности по надимку Раја, чија је пословна биограхја неизоставно поглавље у историји транзиције у Србији.

Рођен у Рипњу код Београда 1947. године, Раја је са 22 године упловио у предузетничке воде. Регистровао је занатску радњу - и пропао. Почео је из почетка, али је десет година касније, у мају 1979. године, ухапшен. Комунисти су судили ефикасно, а пресуда је гласила: „Осуђује се Радисав Родић на три године и три месеца затвора што се бавио менаџерством у већем обиму јер је на тај начин стекао противправну имовинску корист, неадекватну уложеном раду и школској спреми по мишљењу јавног тужиоца Божидара Бабића у Смедереву.“

У то време Дража Марковић је у Србији спроводио Титове смернице о сузбијању техноменаџерства, па је Раји Родићу конфискована сва имовина. После 93 дана проведена у истражном затвору у Смедереву, одлази у иностранство, прво у Италију, па из Италије у Америку. За њим и породица: супруга Зорица, комерцијалиста, која му је целог живота била најближи сарадник, и синови Александар, рођен 1974, и Вукадин, годину дана млађи. У САД ће им се 1984. родити ћерка Наталија, а најмлађи син Марко 1992. Тада су већ биле прошле четири године од повратка у Србију.

Увођење у посао

„Брат и ја смо у Њу Џерсију ишли у основну школу. Отац је 1989. године решио да се сви вратимо, кад је Анте Марковић позвао дијаспору да улаже у Југославију... Његови пословни пријатељи и он уложили су 30 милиона долара у послове овде: имали су штампарију етикета и амбалаже у Опову, направили су прву приватну робну кућу у СФРЈ, на углу Цвијићеве и Ђуре Ђаковића, па транспортно предузеће са 200 камиона и 4.000 запослених... Купују штампарију „Глас“ у Влајковићевој и то је прва приватизација у старој Југославији. Закон о приватизацији писан је на основу тог случаја... Мој отац је учествовао у оснивању Комерцијалне банке и прве лизинг компаније у Југославији..."

Рајини синови су од малих ногу време проводили у фабричким погонима и на стовариштима.

„Било вам је занимљиво или вас је отац терао?“

„Терао нас отац!“

Први самостални посао, који је у оквиру очевог пословног царства Александар Родић обавио, била је реорганизација поменуте робне куће. И завршила се - пропашћу! Време је рата и санкција, 1994. година, девет од десет грађана нешто шверцује и продаје на црно, а порезници и инспекција контролишу пријављене радње - најкраће: смрт за регуларно пословање. Робна кућа сваког месеца прави 50.000 марака губитка. Александар Родић је тек дипломирао на Вишој пословној школи и уписао студије машинства, али му отац дозвољава да „покуша нешто да уради с робном кућом“, рачунајући да горе не може да буде.

„Решим да је претворим у тржни центар, растрчим се по граду да убедим мале привреднике да дођу и практично издам све локале. Месечно треба да имам 30.000 марака добитка... И онда се умеша мој отац. Неко му је рекао даби било боље да распише лицитацију за локале. Неки локали на тој лицитацији заиста постигну већу цену, али две трећине локала изван централног дела нико није хтео да узме. И тако ствар пропадне“, смеје се.

Прича о очевом утицају провлачи се кроз целу пословну биографију Александра Родића и имаће финале кад он и брат Вукадин одлуче да преузму вођење свих послова. Али до тога је требало да прође доста времена... Александар оставља робну кућу и Машински факултет и одлази да ради у штампарији, где ће се бавити машинама и процесом производње.

„Глас“ у то време може да се мери са штампаријама Политике и Борбе и деведесетих година у њему се штампају опозициони листови Демократија, Наша борба, Време, 24 часа, билтен Промене тадашњег Савеза за промене, али и Вукова Српска реч, радикалска Велика Србија и гласило крагујевачких социјалиста ЛИД.

Власт, наравно, не гледа благонаклоно на ово. Након усвајања драконског Закона о информисању из 1998. године, односно „Вучићевог закона“, до 5. октобра 2000. Раја Родић платио је више од 50 казни, у неколико наврата плењена је имовина фирме и прећено исељавањем из зграде, а 19. јануара 1999. у редакцији Гласа јавности појавио се наоружани Марко Милошевић са телохранитељима, бесан због писања листа о проширењу његове породице...

„Закон о информисању у време кад је министар информисања био Вучић донет је због нас, да би се спречило штампање опозиционих гласила. Данас се историја понавља", каже Александар Родић.

„И тада и сада злоупотребљавају се институције државе због интереса једне групе или партије."

Он објашњава да је његов отац тада био принуђен да преноси пословање с једне на другу фирму да би избегао затварање штампарије и гашење опозиционих листова у Србији:

„Кад моћници покушавају да вас затворе, морате да се браните.“

Зашто смо се борили

Због Млађана Динкића, каже, та пракса је настављена и са једне и са друге стране, државне и Рајине, и под новим властима.

„Ми смо издавали озбиљне новине Глас јавности од 1998. А 2003. године отац је позвао Ђоку Кесића, знали су се двадесет година, и предложио му да направи таблоид. Кесић је онда узео из редакције угашеног Национала Свету Марјановића и Драгана Ј. Вучићевића. Рекао је да су добри. Тако је направљен Курир.“

Курир је брзо постигао велики тираж, у првом реду захваљујући писању о аферама владе Зорана Живковића. Највећи део инсајдерских података Кесић и компанија добијали су, према њиховим речима, од самог Динкића. Али тиква међу њима је пукла кад је покојни Драган Влаховић, одличан новинар и уредник и образован и упоран истраживач, написао књигу о потрази за Милошевићевим парама на Кипру. Те је паре, тврдио је Влаховић, Динкић пронашао, али никада нису враћене у Србију.

„Почели смо да објављујемо фељтон у Гласу и Динкић је на сваки начин настојао то да заустави. Готово свакодневно нас је контролисала пореска инспекција, доношена су фингирана решења... Динкић је злоупотребљавао све полуге власти које су му као министру стајале на располагању“, каже Александар Родић, позивајући се на очево казивање.

Он сам од 2001. до 2005. године бавио се производњом и извозом штампарских машина.

„Прво смо правили делове, па све веће и веће склопове, док нисмо почели да правимо целе машине. Нешто у ,Првој петолетки' у Трстенику, нешто у ,Лоли‘, па у ,21. мају‘. Правили смо одличне машине, продавале су се чак и у Јапану“, смеје се.

Проблеми с Динкићем трајали су све док је овај био на власти, а да се средства нису бирала, ни врста ни калибар - сведочи и податак да је Закон о медијима, који је Србија добила 2009. године и који је многе подсетио на онај Вучићев, настао да би се доакало Раји Родићу.

Ђоко Кесић, Света Марјановић и Драган Ј. Вучићевић тада већ четири године нису били у Куриру. Крајем 2005. године, парама Мирослава Мишковића и Драгана Ђиласа, основали су Прес с намером да у нови лист преведу целу редакцију Курира и тако сахране ове новине.

Јер у игру су ушли Немци. Последњих недеља толико помињани „Вац“.

Три пута Вац

Овај немачки издавачки концерн, на чијем челу је тада био Роберт Шуман, одмах после петооктобарских промена показао је жељу да уђе на српско тржиште. Њихов први избор је био Глас јавности.

„Преговарало се и договарало и на крају је све утаначено. Немци су дошли да потпишемо уговор, овде где сада седимо тада је још била свечана сала, али мој отац неће да изађе из своје канцеларије! Четири сата! Славољуб Качаревић је тада био директор. Иде, моли, љути се, шета око зграде, Немци чекају... а Раја седи у својој канцеларији! Неће да потпише уговор с Немцима и Немци оду...“

Три године касније Вац опет жели партнерство с Гласом јавности, уз који овог пута иде и Курир.

„Враћамо се с преговора који су били у Загребу и у колима причамо зашто Ђоко Кесић, татин вишедеценијски пријатељ, није био на слави... Сутрадан сазнамо да намеравају да оду. Опет пропадне то с Немцима... Прес је у то време био државни пројект! Укључени су били Мишковић и Беко, који су наговорили Вац да купи Новости, па судство, полиција... Отац је био позван на саслушање с намером да га притворе на 48 сати баш тог дана кад је требало да се изведе пуч у Куриру!“, прича Александар Родић.

Тада су он и Вукадин, који је водио маркетинг у Куриру, закључили да је најбоље да од Раје преузму управљање фирмом. Милан Беко је у међувремену у име Ваца купио Новости.

Одбрана и крај ДС

Радисав Родић је 2009. ухапшен под оптужбом да је наводним финансијским малверзацијама оштетио државу.

Заменик председника Српске напредне странке Александар Вучић оцениће да хапшење „нема никакве везе с његовим прекршајима, привредним преступима или кривичним делима", него да је реч о покушају власти да забрани свако другачије мишљење.

Био је близу истини. Али прави циљ је био преузимање фирме.

„Прво ме Дамир Драгић, директор ,Колинга‘, и Драган Ј. Вучићевић позову на Дедиње, у ,Колинг‘, и као пријатељски ме упозоре да сам у немилости, да ће ми фирма пропасти и да би било најбоље да се спојим са Пресом. Онда ме у фебруару 2010. године позове Бранко Миљуш, директор Преса. Седимо у ресторану у Улици Страхињића бана, са нама адвокат Срђан Ковачевић, кад ми Миљуш каже да ми преноси понуду од најмоћнијих људи у Србији да узмем 500.000 евра за компанију и да ће они да реше све моје проблеме с државом! Кажем да ћу да размислим и одем. Одмах зовем Мишковића, дугогодишњег очевог познаника, и он ми каже да с тим нема никакве везе, да то ради Ђилас... Зовем Ђиласа, а он почне да кука како му опет намештају Мики Ракић, Борис Тадић и Срђан Шапер. Позовем онда Миљуша и кажем му да пристајем: дајем компанију, али за 14 милиона евра, а са државом ћу сам све да рашчистим. Дамир Драгић ми тада каже да сам луд, да не знам шта радим, јер су они ,војници ДС‘. Баш тако је рекао... Било је гадно: Курир објави текст о Мирославу Илићу, а Шутановац, његов зет и министар одбране, нареди да оца избаце са ВМА“, сећа се Александар Родић.

Отац је био у болници и на њега је такође вршен притисак.

Александар Родић о томе не жели да говори, али изгледа да је управо из те ситуације, захваљујући способности да не попусти под притисцима све док ДС није пропао на изборима, изашао као неприкосновени лидер фирме. И као таквог, Вац га је позвао да уђе у преговоре о куповини Политике. Али о томе је у дневним медијима већ све речено...

Да ли је Политика судбина

Александар Родић нашао се на мети беспримерне кампање чији су сведоци сви грађани Србије.

„Вучићевић је слуга сваке власти, он нема осећај за морал, а Жељко Митровић ми је послао неколико порука да то не ради својом вољом... Организатор кампање је у самом врху власти!“

Према Родићевим речима, разлози за нападе на њега и Курир су бес Мила Ђукановића због извештавања о недавним грађанским протестима у Црној Гори и писање Њузвика о аферама Синише Малог. На то је дошао и позив свим медијима да се успротиве цензури.

„Последице по мене, моју породицу и моју фирму већ сада су огромне, а могу да буду и фаталне јер у рукама власти је свилен гајтан којим придављују и даве непоћудне.“

Иста сила

Негде 2005. године, наиме, власт у Србији почела је да примењује „софистицирани“ метод притискања медија - преко агенција за продају огласног простора. Једноставно: људи блиски власти преузели су контролу над новцем који су компаније одвојиле за оглашавање, па су „послушни“ медији добијали највећи део колача, а они други - нису.

У време Демократске странке, овим су се бавили Драган Ђилас и Срђан Шапер, а откако је на власти СНС, то чини Горан Веселиновић, један од кумова Александра Вучића.

Родић наставља: „Али то је мој проблем. Оно што је битно за друштво јесте да се злоупотребом у партијске сврхе уништавају институције државе. А последице тога сносићемо сви ми и будуће генерације... Реч је о потпуном губитку компаса! Садашња власт је дошла у фазу у којој сваки иоле критички текст доживљава као покушај рушења и зато је увела цензуру! То је последња фаза апсолутизма, тај губитак свести да су за развој демократског друштва неопходни критички медији!“

Александар Родић је на челу водеће медијске групације на западном Балкану. Његова „Адрија медија група“, која запошљава 720 људи, има 57 штампаних и 26 дигиталних издања. Држи 40 одсто тржишта магазина, 22 одсто тржишта дневних листова и допире до 64 одсто корисника интернета у Србији. Партнер је најугледнијих издавачких кућа у свету, а плод те сарадње су издања Њузвик, Нешенел џиографик, Космополитен, Ел, Менс хелт, Сенса, Стори, Лиса за наше подручје... Родић је последњих дана демонстрирао одлучност да се супротстави цензури и с обзиром на природу и обим посла којим се бави, то је елементарно економско питање.

Али у Србији данас то је и политичко питање пар екселанс. Он, међутим, одбацује политичке амбиције.

Вероватно из тактичких разлога, а делимично и због наглашеног одсуства подршке у делу друштва које борбу за слободу јавне речи сматра искључиво својим правом.

Ти „независни мислиоци“ и „независни новинари“, не кријући гадљивост, поручују да никако не би „власника једног таблоида" у својим редовима. Заборављају, међутим, да је Ћурувијин Дневни телеграф био Курир свог доба, а да његовом власнику није сметало да постане један од најистакнутијих бораца за демократију.

Наравно, овде би свако даље поређење с Ћурувијом морало да престане. Али исти су љуђи и иста сила с друге стране...