Најпре, потпуна је лаж да Прпа, или било ко други ко је споменут у мом тексту може да оспори „сваку реченицу“ у њему, а камоли некаквим чињеницама. Уместо тога, имали смо то прилике да видимо, у недостатку било каквих противаргумената одговарано је само увредама, дифамацијама и етикетирањем на мој или рачун уреднице листа који се усудио да мој ауторски текст објави. Такви аргументи једноставно не постоје, јер да би се оспорио мој текст, потребно је најпре оспорити све оне изворе на интернету који су свима били доступни и пре објављивања текста у ком сам их на једном месту побројао, како бих показао докле је једна интересна група људи била спремна да иде у току предизборне кампање.

Нико не може да побије чињеницу о томе какву су улогу Бранка Прпа, Весна Ракић-Водинелић, Весна Пешић, поједини новинари медија Пешчаник, Блиц, РСЕ, Данас, Време, НИН у координацији са удружењем НУНС које није никакво независно удружење, већ чисто интересно-политичко удружење стављено у службу једне странке, имали у времену уочи последњих избора. И нико нема права данас да се љути због тога што је радио, али има права да се стиди што је сматрао да су злоупотребе решавања случаја Ћурувија дозвољене „у жару политичке борбе“, како је то некад умео да каже готово заборављени Дејан Михајлов.

Прпа у е-маил преписци упорно избегава да се обрати мени, аутору спорног текста, и константно реферира на уредницу листа Политика, анулирајући моје ауторство над текстом и третирајући га као некакав политички и лични пројекат Љиљане Смајловић.

НУНС је у жалби Савету за штампу отишао корак даље изражавајући сумње да је мој текст пројекат лидера СНС и данашњег премијера Србије Александра Вучића. Подлост је овде двострука: обичан је стицај околности да је мој ауторски текст, након што ми се недељама налазио у компјутеру, нашао издавача у листу Политика. Штавише, управо уреднице Пешчаника, које дозвољавају да се провуче оваква дезинформација, Светлана Лукић и Светлана Вуковић могу да потврде да сам, из обзира према култури дијалога и томе што су поменуте три особе ауторке њиховог портала, текст понудио пре тога њима. Оне су 29. марта својевољно одбиле да га објаве, тврдећи да текст не одговара њиховој уређивачкој политици.

Никада не бих ни помислио да у најстаријем дневном листу објавим такав текст, који узгред није писан за штампане медије и који, како су многи приметили, превазилази формат уобичајеног новинског текста, да ми то као крајњу нужду нису предложили појединци са мени блиског портала е-новине, па чак и појединци из удружења НУНС, који су моји познаници. Друга околност која је прелила чашу да на крају пошаљем текст Политици била је та што је Љиљана Смајловић чланица Владине Комисије за истрагу убиства новинара, те сам се у том смислу, након бројних неуспешних покушаја на другим порталима, понадао да ће можда она разумети моје личне ставове у тексту и закључке до којих сам самостално дошао када сам сложио слагалицу чији су елементи, понављам, већ претходно били доступни на интернету.

Зато нападе Бранке Прпе на Љиљану Смајловић, који су у овој е-маил преписци више него очити, разумем као наставак напада на Владино тело помешано са личним незадовољством, што је само континуитет њеног модуса операнди који сам већ разрадио у свом тексту од 8. априла.

Неспомињање мог имена пак тумачим као знак да сам обичан плаћеник Љиљане Смајловић, Александра Вучића, или већ не знам кога, и посве небитна особа у целој овој причи. Но, специјално за ову прилику, имам веома узнемирујуће и разочаравајуће вести и за Прпу и за НУНС: текст и незадржива жеља да га објавим и не пристанем да труне у рачунару потекла је од мене и само од мене, део је мог интелектуалног напора и темперамента, као уосталом и сви моји текстови, што могу да потврде и појединци са портала е-новине, уз чију се несебичну помоћ и сате разговора о овој теми искристалисала мотивација да га напишем.

Због тога, ако сте већ склони етикетирању, како сте демонстрирали у претходних месец дана константног сатанизовања, будите храбри па припишите мени да сам ђаво, Гебелс, Мусолини, нациста, фашиста, џелат, милошевићевац, део Кабинета или БИА, противник европских интеграција (?!), поред свих оних гадости које сте преносили, не удостојивши се да испоштујете ни минимум новинарске културе – да вашим читаоцима пружите макар могућност да прочитају мој текст и сами процене да ли има основа за оно што тврдите, постављајући и један једини линк који би водио до њега.

Одважите се, господо, колико год вам то невероватно било, да урачунате да постоји макар промил шансе да је мој текст плод мог личног уверења, таквог какав јесам, какав год да сам, и какав ћу засигурно наставити да будем јер сам сигуран у исправност својих ставова.

У атмосфери у којој читаоци ваших портала ни не знају тачну садржину мог текста, наставља се манипулација коју Прпа спроводи и у овој краткој е-маил преписци. Она наводи да је „спорни стан“ у њеном власништву од 1997. и да су деца (Јелена и Раде Ћурувија) била та која су хтела да јој га одузму. Али, у делу где преносим свима доступне делове интервјуа уопште се не негира чињеница везана за стан који Прпа спомиње, већ се штавише потврђује да је она добила „прво као смештај, а касније на поклон, од тате поткровље у строгом центру Београда од 130 квадрата“. Но, Ћурувијина деца тврдила су нешто друго, а то је да је Прпа „покушала да узме, у чему, наравно, није успела, и његов стан у коме ја (Јелена Ћурувија) сада живим са својом породицом“.

Даље, Прпа тврди да јој није јасно како је као доктор историјских наука направила каријеру на Ћурувијином убиству. Нигде у мом тексту не постоји позивање на њену струку, нити ме је њена професионална каријера уопште и занимала. Оно што сам тврдио и иза чега стојим јесте да је свих ових година у јавности изграђивана фигура Бранке Прпе која треба да буде једина релевантна особа („сведок“) којој се може веровати, како када је реч о убиству, тако и када је реч о свеокупној заоставштини њеног партнера коју је покушала да приграби, и уопште да држи тапију на све теме које би се тицале покојног новинара, што је узгред демонстрирала и у овој е-маил преписци самовољно одређујући ко има а ко нема права да се бави Ћурувијом. Појединци из медија које сам побројао, а под окриљем политичке организације НУНС, и дан-данас безочно настављају да учествују у подгревању ове лажне слике која треба да заташка све чињенице које сам изнео у свом тексту у Политици.

Дакле, из мог текста је немогуће извући наводе које Прпа третира као лаж и клевету. Штавише, да у њему постоји и један део који није истинит, Савет за штампу не би имао проблем да усагласи став и донесе одлуку да је текст прекршио Кодекс новинара. На срећу, било је и понеких глава у том телу које нису биле усијане, нити увређене, насупрот Зорану Ивошевићу, Тамари Скроззи, Влади Марешу, Божи Прелевићу, Тихомиру Тришићу, Златку Чобовићу и Стојану Марковићу које је требало снимати и јавно објавити садржај свих будалаштина које су изговарали о мом тексту.

И најзад, уз сво разумевање позиције Бранке Прпе и трауме коју је преживела пре петнаест година, за мене је, а претпостављам и за њу, једина права жртва мучки убијени новинар Славко Ћурувија. Зато је искрено молим да, ако ништа друго, макар ради још каквог-таквог угледа који јој је после свих испада преостао у друштву, престане да користи ту немилу чињеницу како би се представила као већа жртва од њега и да његово убиство злоупотребљава у дневнополитичке сврхе, онако како то ради откад је схватила да се разрешење тог убиства приближава за Вучићевог мандата. Јер то разрешење једино је што треба да буде важно и мени и њој. А поготово њој.

Сарадник Института за јавну политику

Истина је управо обрнута. У Првом основном суду у Београду постоје непобитни докази да је тужиља Бранка Јовановић Прпа у јуну 1999. поднела тужбу против Славкове деце Радета и Јелене Ћурувије ради утврђивања права својине. Тужба се односи на све непокретности Славка Ћурувије, не само на станове Славка и његове деце, већ и на јахту-глисер Шкорпион, џип Пајеро, клима уређај, телевизоре, рекордере, музичке уређаје, кухињу и џепни компјутер, као и монитор за компјутер чија је вредност 5000 динара. Тужиља се позивала на право ванбрачне супруге, а спор је трајао до краја новембра 2005.године, када је суд донео решење да се тужба Бранке Прпе „сматра повученом“ с обзиром на то да се није појавила на главној расправи а свој изостанак није оправдала. Другим речима, Прпа је изгубила судски спор против Славкове деце.

Из ове прве лажи произилазе и остале фикције Бранке Прпе, па је потпуно лажна и њена тврдња да њене наводне „чињенице“ зна и Љиља Смајловић „јер је у наш стан долазила као члан редакције Европљанин“.

Не знам ни за какав „наш стан“. Напротив. Знам да су у поткровљу Светогорске 35, врата до врата, постојала два стана која је изградио и опремио Славко Ћурувија. Знам да сам као уредница Европљанина долазила у оба стана. Састанке редакцијског колегијума Европљанина смо наизменично одржавали у оба стана. Из судских списа знам да деца Славка Ћурувије нису покушала да Бранки одузму већи од та два стана, у ком је живела са сином, али знам да Бранка јесте тужила децу Славка Ћурувије за мањи стан у коме је живео њихов отац (као и за другу непокретну имовину њиховог оца).

Не знам зашто ме Бранка Прпа на сајту Пешчаника увлачи у ту „бедну сапуницу у којој се жртве вуку по блату“, како је сама назива. Слажем се да је то блато недостојно сваког човека, а новинара посебно, али о томе је морала да мисли пре него што је против деце поднела судску тужбу два месеца по смрти њиховог оца.

Све што госпођа Прпа сада каже на мој рачун недостојна је и бедна клевета, укључујући и најновију измишљотину о томе како ме је Славко „пред своју смрт“ тобож „екскомуницирао из свог живота“. Ту госпођи Прпа неће помоћи ни позивања на Албера Камија.

А што се тиче њеног позивања на документа и занимање историчара, ипак неће бити да је Ћурувију упознала када је радио велики интервју са њом за “Нашу борбу” у октобру 1990. године. Ћурувија је био новинар “Борбе”, а „Наша борба“ до 1994. године није постојала.

Љиљана Смајловић,
главни уредник Политике

Поштовани,

Комисија за жалбе Савета за штампу разматрала је жалбу коју сте поднели на текст “Трећи метак Бранке Прпе” објављен у “Политици”. На жалост, чланови Комисије нису успели да усагласе одлуку. Образложење је у прилогу.

С поштовањем,
Гордана Новаковић,
генерални секретар Савета за штампу

2014-05-07 9:45

Поштована госпођо Новаковић,

Сваку реченицу из објављеног текста могу оспорити на основу чињеница. Прво да је спорни стан од 1997. године у мом власништву и да су деца била та која су судски то хтела да ми одузму. Друго, да смо у истом том стану Славко Ћурувија и ја живели од 1997. године. Треће, да све те чињенице зна Љиља Смајловић, јер је у наш стан долазила као члан редакције Европљанина. Четврто, да је ту исту Љиљу Смајловић Славко Ћурувија избацио из наше куће. Пето, да сам ја жртва такође, која је преживела рикошет од 17 метака и била повређена, али жива и при свести, тако да сам се са убицом гледала у очи.

На крају, та бедна сапуница у којој се жртве вуку по блату, недостојна је сваког човека, а новинара посебно.

С поштовањем,
Бранка Прпа

П.С. Јавно нереаговање, које сам ја изабрала, јесте начин да од једне трагедије не правим петпарачку причу. Доказивати очигледне ствари је историја и пракса свих тоталитарних система у којима крвник има само један проблем, а то је да није невин. Зато је неопходно невиног учинити кривим и у прећутно саучесништво, ћутањем, увести све остале. И како би то рекао Ками, кад идеја невиности нестане и код самог невиног, онда се без проблема влада једним очајним светом!

2014-05-07 17:00

Поштована госпођо Прпа,

Жао ми је што ови детаљи нису били наведени у жалби, јер би то можда утицало на одлуку неких од чланова Комисије. У сваком случају, ја ћу Комисију, уз Вашу дозволу, упознати са Вашим тврдњама.

С поштовањем,
Гордана Новаковић

2014-05-07 17:23

Поштована госпођо Новаковић,

Ја сам историчар и зато, не само што имам тврдње, имам и документе. Зато Љиља Смајловић свесно лаже. Није могућа никаква дискусија која се води у одсуству факата. То је, иначе, принцип цивилизације рационализма којој припадамо. Моја каријера, научна и политичка (мада не знам за своју припадност било којој партији током мог живота), произлазила је из мојих личних знања и уверења. Понављам, Љиља Смајловић нема никакав кредибилитет да се на било који начин бави Ћурувијом. Њу је он, пред своју смрт, екскомуницирао из свог живота. Моја пристојност није моја слабост. Можда се те ствари повезују, али то је погрешна интерпретација нечијег карактера.

Поздрав,
Бранка Прпа

П.С. Ћурувију сам упознала када је радио велики интервју са мном за Нашу борбу, суботњи додатак, октобра 1990. Не видим како сам ја као доктор историјских наука направила каријеру на мојој личној трагедији. Не видим, такође, како сам ја експлоатисала ту чињеницу у свом животу? Мозда су то две претње смрћу које сам добила током 2007, или стална опсервација СДБ-а, или животна угроженост као сведока убиства? Као историчар морам да кажем да је кроз историју Србија имала тренутке успона и падова али овакав манир, који се примењује на мени, био је могућ само у окупацијским системима.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Жалбу Савету за штампу поднели су: Весна Пешић, Никола Томић, Весна Малишић, Тамара Спаић, Бранка Михајловић, Бранка Прпа и Вукашин Обрадовић, верујући да је “Политика”, објављивањем спорног текста у штампаном и онлајн издању листа, прекршила одредбе Кодекса новинара Србије које се односе на истинитост извештавања, одговорност и независност новинара, културу и етику јавне речи, док су делом текста који се односи на Бранку Прпу повређене и одредбе Кодекса о поштовању приватности, будући да аутор износи детаље из њеног приватног односа са Славком Ћурувијом, за које не постоји никакав интерес јавности. “Објављивањем текста у којем се износи низ неистина, личних увреда и дисквалификација, као и података који спадају у домен приватности, нанета нам је професионална и лична штета, доведен у питање наш интегритет и, можда најважније – оптужени смо да опструирамо истрагу о убиству Славка Ћурувије, руководећи се притом идеолошким или политичким интересима”, наведено је, између осталог, у жалби. Аутор, по мишљењу подносилаца жалбе, крши Кодекс и изношењем закључака без икаквих доказа или индиција, што представља кршење права грађана на истинито информисање, али, истовремено, и личну увреду подносилаца жалбе и покушај урушавања њиховог професионалног и личног интегритета.

Редакција “Политике” одбацила је све наводе подносилаца жалбе, сматрајући да су уредници тог листа, приликом објављивања текста, у потпуности поштовали Кодекс новинара. У одговору на жалбу истиче се да је текст објављен у рубрици Погледи, у којој лист објављује мишљења и коментаре спољних сарадника и да се савршено уклапа у правила писања колумни Колумбија универзитета у Њујорку. Наводећи да подносиоци жалбе “не оспоравају ниједну чињеницу изнету у тексту, као ни тачност изјава и цитата на којима је аутор градио своје закључке и вредносне судове”, већ његово мишљење, односно ставове, редакција, између осталог, наводи да се уређивачка политика “Политике” придржава уређивачког начела да су чињенице свете, а мишљења слободна. Редакција је истакла и да нико од поносилаца жалбе није „Политици“ упутио деманти или реаговање, које би лист сигурно објавио.

Већина чланова Комисије није прихватила објашњење листа, сматрајући да је спорним текстом озбиљно прекршен Кодекс новинара изношењем, ничим поткрепљених, оптужби, негативних квалификација и увреда на рачун више људи који су изразили легитимно неслагање са радом комисије која испитује убиство Славка Ћурувије. По мишљењу већине чланова Комисије, повређене су одредбе Кодекса које се односе на одговорност новинара, посебно у делу који се односи на неговање културе и етике јавне речи, одредбе о истинитости изврштавања, које забрањују новинарима да објављују неосноване оптужбе и клевете, као и одредбе по којима новинар мора да поштује достојанство и интегритет људи о којима пише.

Кад је реч о кршењу Кодекса у делу који се односи на поштовање приватности, чланови Комисије били су подељеног мишљења, јер је део њих сматрао да се не може говорити о томе да је нечија приватност нарушена цитирањем нечега што је већ раније објављено.

Највећи број чланова Комисије сматрао је и да то што је реч о ауторском тексту некога ко није новинар није од значаја, јер је уредништво “Политике” морало бити свесно да објављивањем спорног текста крши етичка правила професије. Три члана Комисије сматрала су, међутим, да треба правити разлику између текста новинара који о нечему извештава и текста који одражава лични став аутора о неком питању. Они су прихватили став редакције да је аутор текста изнео мишљење, односно вредносне судове, а не чињенице чија се истинитост може оспоравати, те да, према томе, нема повреде Кодекса новинара.

“За” одлуку да је “Политика” прекршила одредбе Кодекса гласало је седам чланова Комисије за жалбе, док су три члана била “против”. За одлуку је било потребне двотрећинске већине, али није испуњен други услов прописан правилима рада Комисије – да “за” мора да гласа најмање један представник сваког од четири оснивача Савета и бар један представник јавности, због чега Комисија за жалбе није могла да донесе одлуку.

Београд, 24.4.2014.                                                                        Председавајући

                                                                                                     Стојан Марковић

За одлуку да је “Политика” прекршила одредбе Кодекса гласало је седморо чланова Комисије за жалбе, док су тројица била против. За одлуку је била потребна двотрећинска већина, али није испуњен други услов прописан правилима рада Комисије – да “за” мора да гласа најмање један представник сваког од четири оснивача Савета и бар један представник јавности, због чега Комисија за жалбе није могла да донесе одлуку.

Став већине није могао да буде преточен у решење, јер је представник Удружења новинара Србије (УНС) искористио ову одредбу и практично блокирао доношење одлуке.

Не спорећи право на сопствено мишљење и став према објављеном тексту, НУНС сматра да је УНС, овом приликом, не поштујући вољу већине чланова Комисије за жалбе, заправо заштитио лист “Политика” чија је главна и одговорна уредница  Љиљана Смајловић  уједно и председница овог удружења, председница Управног одбора Савета за штампу и чланица Комисије за жалбе.

НУНС сматра да је Савет за штампу изузетно важно самореглаторно тело и да је нужно наћи начин да настави да ради. Сматрамо, такође, да овај случај показује да би било добро озбиљно размотрити промене Статута и Правилника о раду Комисије за жалбе како би се на најмању могућу меру свела могућност да се понове овакве ситуације.

Жалбу Савету за штампу поводом текста текста „Трећи метак Бранке Прпе“, аутора Иштвана Каића, поднели су Весна Пешић, Никола Томић, Весна Малишић, Тамара Спаић, Бранка Михајловић, Бранка Прпа и Вукашин Обрадовић, верујући да је “Политика”, објављивањем спорног текста у штампаном и онлајн издању листа, прекршила Кодекс новинара Србије.

Секретаријат НУНС-а

У Београду 05. маја 2014.

Комисија за жалбе Савета за штампу на данашњој седници није донела одлуку о томе да ли је лист Политика објављивањем текста 'Трећи метак Бранке Прпе' прекршио Кодекс новинара Србије, сазнаје Нови магазин незванично.

Иако је седам од присутних десет чланова Комисије сматрало да је Кодекс прекршен, доношење одлуке је блокирано због тога што је изостао глас једног од оснивача Савета - Удружења новинара Србије.

Жалбу против Политике због кршења Кодекса поднели су Весна Пешић, Никола Томић, Весна Малишић, Тамара Спаић, Бранка Михајловић, Бранка Прпа и Вукашин Обрадовић (http://www.savetzastampu.rs/latinica/zalbeni-postupci/1589).

“Објављивањем текста у којем се износи низ неистина, личних увреда и дисквалификација, као и података који спадају у домен приватности, нанета нам је професионална и лична штета, доведен у питање наш интегритет и, можда најважније - оптужени смо да опструирамо истрагу о убиству Славка Ћурувије, руководећи се притом идеолошким или политичким интересима”, наведено је између осталог у жалби.

Текст (Иштвана Каића) “Трећи метак Бранке Прпе”, објављен у листу Политика у скраћеном издању, а у знатно широј верзији на сајту тог листа 8. априла, изазвао је жучне полемике у стручној и широкој јавности. Подносиоци жалбе посебно су скренули пажњу на кршење одредаба о истинитости и одговорности извештавања.

Комисија, као и Савет, одлуке доноси консензусом, што значи да бар један представник сваког од оснивача мора гласати “за” да би одлука била донета. УНС представљају председница Љиљана Смајловић и председник Извршног одбора Петар Јеремић. Смајловић, која је истовремено и главна уредница Политике, није била на седници, а Јеремић није био сагласан да је Кодекс прекршен.

Жалба се, иначе, подноси против листа који је објавио спорни текст, не аутора.

Оснивачи Савета за штампу су Независно удружење новинара Србије, Удружење новинара Србије, Асоцијација медија и Локал прес. У комисији, која је извршни орган, два новинарска удружења имају по два члана, АМ три, ЛП једног, а још три члана бирана су по конкурсу из шире друштвене заједнице.

Доласком на власт Александар Вучић је променио жену, пријатеље, кумове, сараднике, противнике, куће, аутомобиле, салдо на рачунима...

Све, само не себе и стам амбицију да буде главни уредник свих српских медија. Без отпора, власници и главни уредници ставили су се на располагање диктатом и његовом политичком картелу. Неки уплашени, а неки подмићени, пристали су да жмуре пред режимским насиљем и да, кад вода пиша уз ветар, ћуте као заливени. У интересу властите будућности, заборавили су његове злочине из прошлости, чија реприза управо траје.

Неспособан, без знања, снаге и воље да решава политичке, економске и социјалне проблеме, Вучић опстанак на власти обезбеђује на једини могућ и начин: примитивним популизмом и колективном хипнозом. Преко својих медија 24 сата дневно креира паралелну стварност, којом анестезира незадовољство грађана.

Уосталом, зашто да се јавност бави тешким темама незапослености, беспарице и глади? Нека несрећници гледају шоу Огњена Амиџића, слушају хитове Ане Николић или, ако баш не могу без литературе, нека читају нови бестселер Јелене Бачић. И нека се не плаше, не прети им никаква будућност. Своју мултимедијалну легију Вучић је поделио у неколико ескадрона. Стратешки најважнији процес националне лоботомије поверио је Верану Матићу, Љиљани Смајловић и Радомиру Ратку Дмитровићу.

Матић је радо прихватио понуду која се не одбија. Док би рекао „долар", заборавио је на ратне злочине, великосрпски национализам, Карлобаг и Антин, Шешеља, зарђале кашике и остале симболе Вучићевих 15годишњих политичких авантура. С друге стране, ни Вучић није остао имун на Алцхајмеров синдром. И он је заборавио на обећања да ће редакцију Б92 протерати из зграде СИВ, коју је Матићу у бесцење изнајмио Млађан Динкић. У мираз, Матић је Вучићу донео Бранкицу Станковић, Ољу Бећковић и лични цензорски таленат, отпоран на сваки изазов морала и интелигенције.

Љиљана Смајловић није из те приче. Милост господара није освојила уступајући му неки медиј. Понудила му је једино што је имала, лични интегритет и фалсификоване чињенице о најкрвавијој мрљи из времена Вучићеве владарске премијере. Пуних 15 година Смајловићка се представљала као блиска пријатељица Славка Ћурувије, а наступала као покојников незванични адвокат. Временом, с променом властитих интереса, кориговала је и ставове о Ћурувији. Прво је извршила шаптачку диверзију, пласирајући тврдњу да је власник, „Дневног телеграфа" сам изазвао своју трагичну судбину кад је у Вашингтону од утицајних америчких дипломата тражио да утичу на Хашки трибунал како би била подигнута оптужница за ратне злочине против Слободана Милошевића.

Тим захтевом Ћурувија је сам себи потписао смртну пресуду, а да ли је он то заиста причао у америчком Конгресу зна Смајловићка, седела је поред њега. Како год било, та теорија се свидела Вучићу. Ако је Ћурувијину ликвидацију наручио осветољубиви Милошевић, његова одговорност за тај злочин је мања. Наравно, Смајловићка зна да је Вучић, као сваки џелат, уз жртву био до краја, кад јој је најтеже. Међутим, то је не спречава да сада, као главни уредник „Политике", креира прљаву кампању против Бранке Прпе, једине особе која се јавно супротставља Вучићевој патолошкој представи о истрази убиства Ћурувије, све с Микијем Курком и Милорадом Улемеком у главним улогама. Без икаквих моралних дилема, Смајловићка објављује текст „Трећи метак Бранке Прпе", којим је оптужује за подривање истраге и подршку убицама. Ето, Прпа лаже кад тврди да није Курак пуцао у Ћурувију, знају то Вучић и Легија. И Смајловићка зна истину. Зна, а не стиди се. Нека се истина стиди ње.

Да би трилинг бестидних слугу био употпуњен, Вучић је „Вечерње новости" поверио Ратку Дмитровићу. Добар и логичан избор. Добар по њих двојицу, катастрофалан по „Новости" и читаоце. Логичан, пошто и Дмитровић, као и његов нови газда, има исти однос према логици и моралу. Као избеглица из Сиска, чим се прославио ратнохушкачким коментарима на РТС-у, Дмитровић је добио стан у Београду, а нешто касније и напад ксенофобије, који га је навео да подржава Удружење староседелаца Србије. Но, можда и у томе има логике, пошто је тада Вучић заговарао српске границе на линији Карлобаг Вировитица, па је и Дмитровићев Сисак био ако не баш срце, а оно, рецимо, дојка Србије. Док Матић, Смајловићка и Дмитровић на озбиљнији начин каналишу Вучићеве авантуре, за праву хипнозу лаковеме публике задужени су Жељко Митровић, Александар Родић и Драган Ј. Вучићевић.

Митровић је, по свему, најважнији командир Вучићевог медијског одреда за увођење мрака. Ем што Пинкова империја има највећи утицај на српске „грандовце" и „фармере“, ем њен власник иина богато искуства службе свакој власти. Као што је тврдио један његов пандан, Митровићу је сваки владар лично уграђивао нови химен. Прво му је Мира Марковић, нежним додиром моћи и пара, док је клечећи молио за милост, испунила све младалачке снове. Био јој је веран до краја. Њеног. Чим је пала с власти, нови политичко-медијски химен уградили су му др Зоран Ђинђић, хирург Горан Весић и примаријус Беба Поповић. Одлично су то урадили, Митровић је сачувао девственост од смотаних флертова Бориса Тадића и Војислава Коштунице. Пукао је тек пред мужевним Драганом Ђиласом.

Ни та романса није имала срећан крај. С истанчаним инстинктом за преживљавање, Митровић је међу првима прешао у Вучићев загрљај, успут, из личног задовољства и за љубав новог изабраника, свакодневно демолирајући Ђиласа. Телевизију је претворио у напредњачки бастион, препун „тешких речи", партијских распуштеница и љубавница. Митровићу то не смета, спреман је на све, где Вучић оком, он скоком. Док Вучић не падне. Е, онда ће се и он суочити с ружичастим бесом.

У јесен 2009. године, притиснут медијско правосудно полицијском акцијом Млађана Динкића, Радисав Раја Родић завршио је у затвору. Да не би с татом делио ћелију, Александар Родић се скривао у Вучићевом винском подруму. Краљ „Курира" и принц престолонаследник неочекивано су повукли паметан потез, нагодили су се с режимом. Тата је признао да је лопов, па је робију одлежао у болници. Син је признао да воли Ђиласа, који му је омогућио да над „Куриром" задржи власништво, али не и уређивачку слободу. Изневерени Вучић обећао је жестоку освету издајнику Родићу Јуниору. Није чекао дуго. Ђилас је с власти пао право на насловне стране „Курира", али сад с вучићевским третманом. Александар Родић није хтео да слуша здрав разум, сад мора Вучића

Док у Митровићевој и Родићевој болести, каква год била, ипак има система, Драган Ј. Вучићевић, такозвани власник, главни уредник и све остало у „Информеру", не дозвољава интелигенцији да надјача карактер. Са психофизичким карактеристикама лопте, предмета испуњеног шупљином, препушта се маси пара и естрадном убрзању личног брендирања, доказујући да слепог вођу могу да прате само исти такви гуслари. Као и Вучић, и Вучко може све.

Док га плаћа Мишковић, Вучко је спреман да прогони стоку безрепу, која, аманзаман, није срећна због тајкунизације Србије. Кад нађе новог спонзора, с истом горљивошћу удара по Мишковићу и свима које тај зли тајкун плаћа не би ли извршили државни удар и с власти збацили демократског диктатора. Но, не треба му замерити, и такав он има употребну вредност. Као сваки пацов, први ће, бекством, најавити потонуће Вучићеве галије.

У трећем ешалону диктаторове медијске камариле налазе се многи чудновати ликови, спојени само страхом и похлепом. Искуством и мудрошћу истиче се Миломир Марић. С обзиром на професионалне капацитете, имао би снаге да се супротстави лудилу чији је саставни део. Пошто зна с ким има посла, сажалио се над собом, одустао од борбе и прихватио улогу сведока сарадника. И јуродиви Петар Луковић добро зна ко је и какав је Вучић. Међутим, зна и да им је спонзор исти, па не жели да таласа.

Братислав Браца Грубачић такоде дува у Вучићеву тикву, надајући се да ће тиме успети да своје име одува из истраге о убиству Даде Вујасиновић. Уз њих, назовимо их новинарима, у истом рангу налазе се и цицибани попут Владимира Ђукановића, Предрага Јеремића и сличних медијских нуспроизвода. С тако распореденим чуварима мрака, Александар Вучић успео је да Србији као једини систем информисања наметне извештаје о информативним разговорима градана и полиције. На срећу, хипноза не може вечно да траје. Буђење ће бити болно. По заслузи.

Кад тамо, у рубрици „Погледи“, подугачак Смајловићкин текст. Ускршња посланица? Ма јок. Полемика! Узела Смајловићка да брани некаквог Иштвана Каића од другосрбијанског остракизма. В чјом дјело? Речени Каић објавио у Политици текст „Трећи метак Бранке Прпе“, који - да не буде забуне - нисам читао јер се држим принципа да игноришем уратке засноване на теоријама завере. Није, ипак, да немам појма о чему се у инкриминисаном тексту ради јер сам прочитао текстреакцију Мише Васића на сајту Аутономије.

Мање због знатижеље, више због Васићевог врцавог стила. Који се Смајловићки, заточници породичних вредности и уредници „породичних новина“, никако не свиђа. Није Миша једини. И Гордана Суша се - њен текст сам читао - замерила Смајловићки због инсинуације да навраћа воду на Оверлордову воденицу. Ако је то тачно, Оверлорд има све разлоге да се дебело забрине јер је вишеструка прва дама најстаријег дневног листа вактиле навраћала воду и на Коштуничину воденицу, па видимо како је воденичар прошао.

За разлику од Смајловићке, која увек добро прође. Е сад, уместо да пресавије табак и да рашчисти рачуне са Васићем, Сушом и још некима са јавне сцене за које постоји оправдана сумња да са Смајловићком не деле високо мишљење које глодурка има о себи, Смајловићка се - предвидиво - ставила на браник људских права и слобода. Завапила је да горепоменути намеравају да екскомуницирају (одакле?) „младог филозофа“ Каића. Ваистину нечувено, ако имамо на уму да је и Витгенштајн писао о трећим мецима и та писанија објављивао у Ноје Фраје Пресе. Што се Политике тиче - децидирана је глодурка - она ће наставити да објављује различите ставове, па и оне који ће шокирати и припаднике разних идеолошких вера и система мишљења. Ништа не сме бити препрека дијалогу, кличе Љиља!

Политика је - наставља да кличе - „оно парче слободне територије које данас штитимо овде, у Политици“. Да ли је баш случај удесио да се ноћ уочи Великог петка машим за књигу Беле Хамваша и да прва реченица коју прочитам буде следећа, наводим по сећању: Пропаст Европе почела је у моменту када је религију хришћанства потиснула религија малограђанства.

Остали текстови из преписке налазе се овде.

Прво се огласило Независно удружење новинара Србије, које је текст назвало „дегутантним”. На твитер терен су затим истрчали „борци за људска права” Весна Пешић и извесни Драган Поповић, при чему је Пешић намах посумњала да Каић „ради у Кабинету, у БИА?

Очито му неко даје ове задатке”, док се Поповић још мање двоумио: „Овако Љиља Смајловић и Беба Поповић бране Господара кад се удруже”. Који дан касније Милош Васић је на новосадском сајту Аутономија, под насловом „Објављотина Иштвана Каића”, објавио сопствену „објављотину”, гарнирану изразима и допуњену коментарима читалаца које „Политика” као породични лист не може да штампа.

Но остало је довољно и објављивих простаклука на рачун младог човека који је на Филозофском факултету у Београду дипломирао на тему „Повратак Фројду у Лакановој симболичкој структури”, а другу диплому, за компјутерски инжењеринг, стекао на Факултету за пословне студије. Васић је Каића „приметио још пре неколико година када се трсио да се по сваку цену угура у писане медије” (сам Васић се ваљда родио као новинарски ветеран и није морао да се бори за место под сунцем, ни кад је почињао у милицији).

Но ево шта је Васић ове недеље имао да каже о Каићу и његовом тексту у „Политици”: „свињарија, глупост, гадост, пакост и пасјалук”, „полуписмен, конфузан и досадан до бола”, „ниска, пакосна, глупа, клеветничка и полуписмена објављотина”, „пакосник, свађалица, страсни човекомрзац”.

И, коначно, „неслана будала”. Бука и бес „друге Србије” нису заобишли ни „Политику” ни њену главну уредницу. Како је у том друштву давно апсолвирано да си са нама или против нас, а против нас су све сами фашисти, представљена сам као пријатељ Гебелса и Мусолинија у карикатури у „Данасу” и колумни Гордане Суше у „Блицу”. Када се НУНС по други пут у седам дана огласио истим поводом, његов председник Вукашин Обрадовић досетио се поређења са Милошевићем („Војко и Савле” - други део). Главној уредници „Политике” то иде у рок службе, али хајка на Иштвана Каића наликује екскомуникацији из неке необично окрутне и нехумане цркве.

Након обреда над жртвом, Милош Васић је чак послао и увијену претњу Владимиру Беби Поповићу, оснивачу Института за јавну политику чији је Иштван Каић сарадник. Као да идеолошкополитичка дружина страхује да кажњавање Иштвана Каића неће бити потпуно ако му се остави неко место на ком може да се скраси. Зато Васић захтева да се Поповић што пре „огради” од младог филозофа пореклом из Кикинде, и да то учини у „Политици”, ваљда да не би још неко из истог друштва помислио да се Каићевим путем сме ићи, да негде има „сигурне куће” за отпаднике од наше цркве. Одметнику ово у „Политици” изгледа није први пут да дира у „свете краве” и табу теме.

Претражујући га на „Гуглу” после пријема његовог добро аргументованог чланка који скорије догађаје везане за истрагу убиства Славка Ћурувије анализира на несвакидашњи начин (али уз податке и цитате који читаоцу омогућавају да сам просуди јесу ли Каићеви закључци утемељени), открила сам да је доскора објављивао на сајту „Двоглед”. Био је тамо у друштву неколико истомишљеника, међу којим сам нашла и име Весне Пешић, али мора да им се нечим замерио јер су му из архиве избрисали већину текстова.

Несвакидашње оштар обрачун са дојучерашњим сапутником можда је донекле разумљив са становишта теорије малих разлика: изгледа да важи оно што је Хенри Кисинџер рекао за обрачуне на Харварду, да су утолико суровији што је улог мањи. Али напад има превише обележја потере са Дивљег запада која смера да брзопотезно обеси коњокрадицу, чим му пружи поштено суђење. Било како било, „друга Србија” у Каићевом случају нема ништа заједничко са представом о групи толерантних и високоумних, прозападно и демократски настројених људи којима је на памети слобода говора и мишљења. И у чему је, на крају, грех Иштвана Каића?

Што је дирнуо у нечије свете краве? Нема право да прати своје мишљење до логичких консеквенци? Воли да објављује оно што мисли? Бранка Прпа нам је ту скоро објашњавала колико јој смета што се оснивањем комисија „дерогирају” институције државе. Но Оливер Вендел Холмс, судија америчког Врховног суда чије је дисонантно мишљење 1919. године ударило темеље модерном поимању слободе штампе, држао је с правом да је „права сврха и циљ постојања наших институција само ово: да можемо да мислимо шта хоћемо и да казујемо оно што мислимо”. Зашто се то право ускраћује Иштвану Каићу? Која је либерална вредност изнад тог права?

Зар цензура и аутоцензура нису опасније од отворених мисли? Као што сам већ у сличним приликама писала, увек се треба прибојавати људи који своје политичке противнике приказују као чудовишта. Они само настоје да се унапред ослободе обавезе да слушају њихове аргументе. А управо смо у Србији искусили чему служи, односно чему претходи, сатанизација противника. Што се „Политике” тиче, она ће наставити да објављује различите ставове, па и оне који ће шокирати припаднике разних идеолошких вера и система мишљења.

Довољно је да подстичу размишљање и заснивају се на чињеницама. Јер само су чињенице свете, док су мишљења слободна. Не зато што је то неки Американац или Енглез давно рекао, већ зато што су Србији животно потребни медији засновани на уверењу да свако може да разговара са сваким и да политичке разлике не смеју бити препрека дијалогу. Да и у стварима око којих се највише гложимо увек постоји могућност да је друга страна у нечему у праву, или да, у најгорем случају, на погрешан начин изражава неки озбиљан проблем. То је оно парче слободне територије које данас штитимо овде у „Политици”.

Треба се добро чувати људи који своје политичке противнике приказују као чудовишта.

Остали текстови из преписке налазе се овде.

Не знам како се осећала  Љиљана Смајловић, председница УНС-а и главна и одговорна уредница „Политике“, док је полагала венац крај плоче Ћурувији, али „најстарији дневни лист на Балкану“, само који дан раније, утисак је већине присутних, објавио је срамну пашквилу под насловом „Трећи метак Бранке Прпа“, заправо наставак серијала „Војко и Савле“.

„Политика“ је зарад јефтиног, удворичког политикантства, дозволила себи да особу која је лежала са Славком у истој локви крви, оптужи  да манипулише Славковом смрћу. Ниско, приземно, недопустиво.

Бранка Прпа ће, сигуран сам, преживети и овај „трећи метак“, људски повредјена али морално неокрзнута. Уосталом, навикла је.   Као и много пута до сада, када год је говорила оно што није пријало нечијим ушима, посезало се за сличним дисквалификацијама. Оно што, медјутим, брине је могућност да неко сматра да и овакви текстови спадају у истражне радње.

Ако је заиста тако, и ако зарад подизања оптужнице треба опалити рафал у Бранку Прпу и још по некога, онда истина о убиству Славка Ћурувије и није тако близу како нам се учинило једног тренутка.

Остали текстови из преписке налазе се овде.

Зато позивам читаоце ‘Блица‘ да посете сајт www.politika.rs и прочитају текст Иштвана Каића објављен 8. априла под насловом ‘Трећи метак Бранке Прпе‘.

Увериће се да Славка Ћурувију аутор нити једном једином речју не клевеће, напротив.

‘Политика‘ је објавила мишљење Иштвана Каића, које се радикално разликује од мишљења госпође Суше. Али Каић, за разлику од Суше, читаоцу даје на увид податке и тачне цитате на којима гради своје закључке. Читалац ‘Политике‘ тако добија елементе помоћу којих може да провери утемељеност Каићевих закључака и сам донесе свој суд, како кодекс новинара Србије и налаже.

Тврдња госпође Суше да ми, као уредници Славковог ‘Европљанина‘, није било место на обележавању годишњице Славковог убиства, класичан је пример комесарског начина размишљања.

Било би добро да госпођа Суша престане да фабрикује Славка Ћурувију по мери сопственог поимања политике и професије. Издавач ‘Европљанина‘ није био креатура ‘друге Србије‘, а српско новинарство нема користи од накнадних покушаја да га сведу на ту једну димензију.

Верујем да би Славко и данас објављивао различита мишљења и да не би робовао ничијој политичкој догми. А што се Бенита Мусолинија тиче, и кукавичлук недоречених алузија у колумни Гордане Суше, добро се досетила. Она је једино у поређењу са Мусолинијем демократа либералних уверења . ”

Остали текстови из преписке налазе се овде.

То се, дакле, зове „Трећи метак Бранке Прпе“, а написао је Иштван Каић, на добрих 15 хиљада словних знакова. Мој главни уредник Жарковић после је написао да би од њега могло нешто бити, ако научи да пише краће; уз дужно поштовање за Жарета, ја бих избацио оно „краће“. Иштван Каић, наиме, не уме да пише. Тај недостатак увелико покушава да надокнади пакошћу и пасјалуком; канда му се чини да јавност тражи скандал и гадости, а да су памет, стил и организација текста, као и елементарна пристојност ту сувишни. Треба га разумети: таква је мода, шта зна дете…

Г. Каића приметио сам пре неколико година док се трсио да се по сваку цену угура у писане медије. Био је подједнако пакостан, полуписмен и конфузан као и сада – и досадан до бола. Сада се појавио ни мање ни више него у Политици, што ја не бих приписао ономе што се у праву зове „доселост“, а у швалерацији (да цитирам једну моју другу): дала сам му само да ми се више скине с врата.

Није то, наиме, без неке да је гђа Љиља Смајловић одлучила да објави ту гадост. Чујем да се после вадила: да, као, главна уредница не мора да дели мишљење својих сарадника и већ да је о слободи говора реч. То је све тачно, али уреднике је Бог у својој премудрости створио управо зато да у новинама не би излазиле глупости и гадости. Нормалан уредник прочитао би то (не више од прве две-три хиљаде знакова), згужвао и бацио у кош, тј. Рецyцле Бин, је ли. Наиме, та је објављотина ниска, пакосна, глупа, клеветничка и, да, полуписмена.

Г. Каић ту улази у приватне и породичне ствари; он проналази швалерке покојног Славка (са естраде, наравно, али су фине цуре, па неће то да помињу); он – што је главно – замера Бранки Прпи то што се није одушевила генијалном идејом Аце Вучића и Верана Матића оснују једну непотребну комисију која ће расветлити оно што држава, као, не може. Делим те Бранкине резерве из два разлога: први је да је свака комисија, како лепо кажу Кинези, животиња са четири задње ноге; други је да ми то много смрди на заједничку, јоинт вентуре, маркетиншку операцију Аце Вучића и Верана Матића.

Исти је случај и са овом новонајављеном комисијом која да ће расветлити чувену политичку позадину атентата на Зорана Ђинђића. Кога занима, нека нађе текст г. Каића на сајту Политике, немам живаца да га даље препричавам; паметни сте људи, видећете и сами.

Ту смо сад дошли до суштине ствари. Неформална, да не кажем подземна, екипа Вучићевих спин-доктора и маркетингаша закључила је да сада треба опљунути свакога ко се не радује успесима њихових пројеката попут Веранове комисије. Ти спин-доктори нашли су – у недостатку бољих – човека најсличнијег себи по карактеру: пакосника, свађалицу, страсног човекомрсца и дркаџију, да прости ваше лице. Таква врста „несланих будала“ (Достојевски) пре или касније нађе послодавца.

Овога пута није било лако. Наиме, та је свињарија била прво понуђена Пери Луковићу и е-новинама; чак је и Пера одбио да то објави, упркос притисцима из извесних кругова којима је близак (или обрнуто: који су њему блиски; то није исто). Сама околност да Пера није хтео то да објави требало би да буде упозорење мајсторима; Пера воли свашта да објави, као што знамо, али ово је било превише чак и за њега.

Онда је нађена гђа Смајловић. Добро: сви знамо да је стара дама Политика изгубила девичанство још 1987, отприлике, путем силовања; али смо се сви надали да се од те трауме опоравила у међувремену; било је таквих назнака. Десило се, међутим, да гђа Смајловић ту гадост објави, па да се затим укаже и одржи говоранцију 11. априла, на петнаестогодишњицу Славковог убиства. Тако је повреди додата и увреда.

Неко ко има осећање стида не би се усудио да своју фацу покаже тамо, тог 11. априла, пред часним људима и лепим женама; али изгледа да сам ја конзервативни маторац, да не пратим трендове и да сам уопште матора будала. Нека сам, више волим тако.

Е, сад: пошто се дотични г. Каић изволео потписати као „сарадник Института за јавну политику“, неко је позвао Бебу Поповића да га пита јел’ то истина. Беба се уредно оградио, изјавио да он појма нема и да овај Каић за њих не ради. Индикативно је да тај Институт није осетио потребу да краћом нотицом у Поилитици демантује тврдњу г. Каића; отприлике овако: не, тај господин не сарађује с нама; и тачка, даље не треба.

Тај Институт је операција Бебе Поповића, коју је он засејао у Подгорици, па пресадио и овамо. Знајући човека, операција је свакако комерцијално-маркетиншка и то је у реду: такав им је посао и молим. Знајући, опет, човека, не могу да поверујем да је спао на Иштвана Каића; радио је Беба са јачим, много јачим, ликовима. Боље да се огради од њега што пре.

Остали текстови из преписке налазе се овде.

На пример: Уреднике новина је именовао лично, и нико ко није имао писмено одобрење партије није се могао бавити новинарством. Користећи апсолутну контролу над штампом, постепено је градио легенду о себи као о човеку који је увек у праву и који може да реши све политичке и економске проблеме. Лично је, у временским размацима, преузимао вођење министарстава унутрашњих послова, војске и оружаних послова, Министарства иностраних послова, градских управа, јавних радова и понекад истовремено био на челу више министарстава, а уједно био председник владе и вођа најмоћније странке. Опозицију је слистио.

Препознајете ли ову личност и кога Смајловићка брани на гробу Ћурувије!

Ако не препознајете, на вашу штету.

Ово су изводи из биографије Бенита Мусолинија, свака сличност није случајна, па ви видите!

Остали текстови из преписке налазе се овде.

На сајту НУНС-а објављен је и одговор Иштвана Каића, у којем аутор каже да су у његовом чланку у „Политици” наведена имена и мишљења особа „једино због онога што су оне саме рекле или заступале”.

Каић закључује да је НУНС-у стало да одређене фигуре, које се мешају у сферу политике, држи под стакленим звоном, заштити их од сваке критике, и штавише – негује њихов култ личности неупитних „моралних величина” које су ове некада у прошлости носиле. Начело у којем постоје „недодирљиви”, каже Каић, у директној је супротности са свим начелима независног новинарства, чије принципе НУНС већ одавно не следи.

Каић подвлачи да НУНС у свом саопштењу „није негирао чињеницу изнету у тексту да је ово удружење годинама уназад, а нарочито у протеклој изборној кампањи, радило под директним покровитељством Демократске странке и њеног председника Драгана Ђиласа, организујући заједно са том политичком партијом скупове и трибине на којима су ширене лажи управо преко особа као што су Бранка Прпа, Весна Ракић-Водинелић, Весна Пешић, Борка Павићевић и осталих из те интересне заједнице”.

Остали текстови из преписке налазе се овде.

Када је 20. септембра 2012. године Влада Србије донела одлуку о формирању међународне комисије која ће да истражи нерешена убиства новинара у Србији, осим уобичајеног и ништа више оправданог скептицизма, није било значајнијих реакција у јавности изузев оних које су се могле свести на негодовање због чињенице да је таква одлука иницирана од Александра Вучића, који је у време једног од три кључна убиства био на функцији министра информисања.

Ово лоше аргументовано негодовање врло брзо ће се претворити у суптилну дисквалификацију, најпре идеје која је, због њеног иницијатора, наводно унапред осуђена на пропаст, тако постепено и новинара који поред представника МУП и БИА чине трећину састава Комисије. Неки од тих новинара и сами су отворено исказивали резерву по питању сврсисходности постојања Комисије, или су пак одбијали да учествују у њеном раду наводно не знајући да је реч о мешовитој комисији коју оснива Влада, чиме су и сами посредно учествовали у дискредитацији тог тела.

Из таквих разлога своју оставку на место члана комисије дала је најпре Весна Малишић, уредница недељника НИН, 29. јануара 2013, више од четири месеца након доношења одлуке о њеном формирању и само дан након првог састанка који је отворио вицепремијер Вучић, изјавивши тада да ће комисија имати потпуну доступност архивама. На том састанку у предмет истрага Комисије, која ради у тесној сарадњи са Тужилаштвом, поред убистава новинара Даде Вујасиновић, Славка Ћурувије и Милана Пантића, уврштен је и случај погибије радника РТС-а током бомбардовања 1999. године.

Нешто мање од три месеца после тога, 10. априла, оставку на место члана комисије поднео је још један новинар, Вукашин Обрадовић, председник НУНС-а, под изговором да је „неприхватљиво нудити погодбу кључним личностима режима Слободана Милошевића за које постоје судске пресуде за организовање политичких убистава“, тј. понудити им статус сведока-сарадника или заштићеног сведока. Треба напоменути да се у то време већ увелико радило на расветљавању случаја Ћурувија, али и осталих предмета, као и да одлуку због које је Обрадовић поднео своју оставку не доноси Комисија већ Тужилаштво и да је у околностима о каквим је овде реч, потпуно уобичајена како у домаћим тако и страним тужилашним праксама.

Међутим, овај квази-аргумент биће тек увод за оно што ће уследити након Владине конференције за штампу, 14. јануара 2014, на којој су обелодањена имена осумњичених за убиство Славка Ћурувије, као и имена неких од кључних сведока на које је пре мање од годину дана мислио Обрадовић. Тај догађај ће послужити да се, на истој линији квази-аргумента, дискредитује веродостојност информација до којих се дошло у истрази, па самим тим обезвреде и њени резултати, а лица која сведоче против осумњичених учине немеродавним. И Малишић и Обрадовић део су удружења НУНС које се већ дужи низ година отворено ставља у службу заштите интереса Демократске странке и њеног лидера Драгана Ђиласа заговарајући тезу о медијској репресији највеће странке у власти. Њих двоје су више пута јавно изјављивали да „не верују Вучићу“, тиме јасно стављајући до знања због чега нису у стању да сарађују у било чему што би имало везе са Владом Србије као највишом извршном влашћу у држави.

Поред претераног проблематизовања личности иницијатора њеног оснивања, Комисија је оспоравана и по „легалистичком“ кључу. Сâмо њено формирање у старту је оцењено као избегавање и дезавуисање институционалних правила, због чега је то тело проглашавано пара-институцијом која преузима улогу Тужилаштва, без обзира што су његове надлежности дефинисане тако да се не преклапају са органом судске власти и да раде са њим у координацији. Како две трећине чланова комисије чине припадници МУП и БИА, делатност Комисије и формално се сврстава под регуларне предистражне и истражне радње ових органа које су, као у сваком поступку, основа за дизање оптужнице преко које успостављају јасну везу са Тужилаштвом. Ова форма заводљивог „легализма“, који је врхунац своје практичне примене доживео у периоду доминације Војислава Коштунице и сатанизације Зорана Ђинђића, а која је посебно делотворна код већине оних који се дају лако завести када су правна тумачења у питању, или пак оних који правну науку своде на ригидно нормативну тоталитаризацију сопственог погледа на свет, поново је искоришћена у циљу дискредитације рада Комисије као и унижавања њених резултата.

Занимљиво је да је исти дух Коштуничиног „легализма“ употребљен и раније када је, у недостатку снажнијих аргумената, покушавано да се докаже да је функција под називом „први потпредседник Владе“ противзаконита, односно нелегална и нелегитимна, због тога што се таква нигде не спомиње у Закону о Влади. Нико, међутим, од поборника те врсте аргументације, није успео да покаже оно што је најбитније како би тај аргумент постао валидан – да ли је таква функција у супротности са тим Законом. Како Закон у члану 10. препознаје председника, потпредседнике и министре као чланове Владе, а функција првог потпредседника Владе је формално-правно и даље функција потпредседника, одговор на једино релевантно питање – да ли Закон препознаје и како дефинише посебан однос међу потпредседницима – налази се у члану 12. став 2., члану 13. став 3. и 4. и члану 14. став 3. Из тих места је јасно да су посебна задужења и надлежности неком потпредседнику и те како могућа и предвиђена, и да њих издаје председник Владе који од потпредседника може да направи и свог заменика, ако тако хоће. У међувремену, скраћеница „ППВ“ одомаћила се у ширим критизерским круговима у конотацији која би требало да изазове алузију на измишљену функцију.

Занимљиво је да се питање ванинституционалности комисија које формира Влада такође може врло лако оборити чланом 33. о радним телима Владе истог овог закона, па би мало коме разумном пало на памет да тврди да су оне нелегалне, већ се константно инсинуира да преузимају надлежности које су у домену Тужилаштва, што је већ установљено да је нетачно.

Следећи своје интересе и све упитније вредносне судове, Весна Ракић-Водинелић, Бранка Прпа и Весна Пешић су почетком 2014. године примениле исти овај принцип оспоравања Владиног радног тела, али овога пута на рад комисије која треба да истражи позадину атентата на премијера Ђинђића. Случајно или не, под плаштом борбе против комисија, све три су на мање-више исти начин отворено позвале грађане да на изборима гласају за листу коју је предводила Демократска странка као наводно последњег стожера демократије на политичкој сцени Србије, изводећи овај закључак из једне једине премисе која се своди на персоналну искључивост према Александру Вучићу.

Контроверзна улога Бранке Прпе

Наредни талас тих само наизглед неповезаних реакција наступио је већ након што је Вучић 28. децембра 2013. године на конфренцији за медије у Влади рекао да ће поднети оставку уколико случај Ћурувија не буде решен, да би већ наредног дана саопштио да иза тог убиства стоји држава, тј. власт која је убијала неистомишљенике и противнике. И ова изјава наишла је углавном на подсмех оних којима је на први поглед деловало као да ништа ново не открива. Међутим, она је истовремено била нешто много више од пуке констатације јер ју је по први пут изговорио неко ко је био и део власти која је осумњичена, и ко и са те стране сноси део моралне одговорности за оно што се Ћурувији десило. Тако се, непосредно након ових изјава, појавила дилема везана управо за то у којој је мери бивши министар информисања заиста био одговоран за убиство Славка Ћурувије, поново са циљем да се изазове атмосфера која унапред компромитује истрагу и њене резултате у најави.

Таласу опструкција и јавних оспоравања придружио се и прилог РСЕ од 30. децембра који је покушао да дâ одговор баш на то питање, обелодањујући при томе један веома контрадикторан став. У првом плану се нашла Бранка Прпа и њена изјава претворена у наслов да је „и Вучић ћутао“ непосредно након убиства, те да је у том смислу саучествовао са осталима у власти који се нису оглашавали нити осудили злочин. Малициозне Прпине алузије сажете у тврдњи о „монтипајтоновском приступу“ којом је дала своју оцену тајминга истраге, истакавши при томе и личну одбојност што се тог посла латио баш Вучић, биле су резултат очигледне неспремности да се призна ноторна чињеница да је за разјашњење Ћурувијиног убиства била неопходна политичка воља која је створена коначним одласком Демократске странке са власти, за коју је она, парадоксално, позвала да се гласа. Већ у овом интервјуу постало је јасно да је Прпа пропагирала оно што ће, након што осумњичени буду обелодањени, децидно појачати у интервјуу за Слободну Далмацију од 25. јануара када ће директно оптужити Вучића да је „учествовао“ у овом бруталном убиству.

У истом тексту се, међутим, нашла и изјава новинара Времена Филипа Шварма која не говори у прилог тези да је Вучић на било који начин „учествовао“ у убиству, па чак ни да је нужно „знао“ да се оно спрема, како је то Прпа покушала да инсинуира. „Ми из Времена, као и сви остали из новина ишли смо у хотел Метропол где се налазило Министарство информисања. Две особе су прегледале новине које ће сутрадан изаћи, Александар Вучић и Радмила Вишић. Наравно, Време је посветило велики текст убиству Славка Ћурувије, и када сам ја донео принтове, повела се расправа. Радмила Вишић је имала силне примедбе на тај текст, међутим, Александар Вучић, тада министар информисања, био је за то да се тај текст објави. Они су могли да спрече да Време изађе, али Вучић је својом одлуком да Време изађе са таквим текстом, на неки начин показао да је он против тог политичког убиства“, рекао је Шварм за РСЕ. Упркос оваквој изјави у којој се наводе и сведоци, изјаве Бранке Прпе, које су спрам овог у сфери чистог нагађања, остале су у фокусу текста као наводно најбитније.

Овде треба разјаснити и порекло уверења да би баш Прпа морала да важи за најбитнију, тј. кључну особу кад год се поведе реч о убиству Славка Ћурувије, како се неретко потенцира у медијима. Као што је познато, Прпа је 11. априла 1999. године у шетњи са својим тадашњим партнером Славком Ћурувијом, непосредно након што је у њега пуцано из пиштоља са пригушивачем, била онесвешћена од ударца пиштољем у главу. Иако у медијима скоро увек представљана као Ћурувијина невенчана супруга и кључни сведок убиства, слабо се зна оно што је тек недавно, из њених властитих изјава, постало познато. Прпа је, према сопственом признању, својевремено вршила значајан притисак на Ћурувију политички манипулишући баш као што то чини и данас, уз то што је након трагичног догађаја покушала још и да се, како симболички тако и буквално, наметне као особа позвана да преузме целокупно наслеђе њеног тадашњег партнера.

У интервјуу Политици од 19. јануара 2014. године, Јелена Ћурувија, ћерка убијеног уредника Дневног телеграфа и Европљанина, навела је да је Прпа два месеца након убиства тужила породицу Ћурувија за имовину покушавајући да докаже ванбрачну заједницу са Славком. Она и њен брат Раде Ћурувија говорили су више о томе још фебруара 2007. за тадашњу Ревију 92, када су изјавили следеће: „Прпа је једна од жена са којима је наш отац био после развода крајем 1997. године. Ипак, то је није спречило да већ 15. јуна 1999. године, само два месеца после убиства, поднесе тужбу против нас, чији је циљ 'отимање' наше имовине. Важно је знати да кад кажемо једна од, мислимо на веома важан догађај у татином животу, а то је веридба са једном нашом познатом уметницом 1998. године, која је била пристојна да свој интимни живот задржи као интиман.“

Деца Славка Ћурувије схватила су да је убиство њиховог оца, али не и његово разрешење, врло брзо постало средство за политичку капитализацију, злата вредну појединим интересним круговима међу којима су конкретно назначени, ни мање ни више него НУНС, исто оно удружење које данас најактивније ради на дискредитацији и опструкцији Комисије која се бави случајевима убијених новинара. Занимљиво је да је ово удружење свих ових година игнорисало и није позивало Ћурувијину децу и њихову мајку чак ни на комеморације које је организовало, пласирајући увек лажне информације о присуству породице. Да би капитализација била потпуна, а кредибилитет додатно нашминкан, Бранка Прпа је морала бити проглашена најблискијом особом убијеног новинара, како би се њена реч једног дана, испоставиће се, отворено ставила у службу интереса Демократске странке, па чак и по цену да се, зарад дневнополитичких интереса, зауставе покушаји привођења правди убица и њихових налогодаваца.

„Седмогодишње упорно представљање Прпе као супруге, невенчане супруге, па чак и удовице, подсећа на неку врсту стратегије. Поставља се питање, зашто особа, коју седам година лажно представљају, није то ниједног момента демантовала. Све што је требало да уради јесте да позове пар уредника, замоли их да је тако не представљају, објасни им да то није истина и није фер према породици, која је остала иза њиховог колеге“, рекли су Јелена и Раде у интервјуу 2007. године. Према њиховим тврдњама, Прпа је покушала да задржи и листове Дневни телеграф и Европљанин, али у томе није успела. Уместо тога, „добила је, прво као смештај, а касније на поклон, од тате поткровље у строгом центру Београда од 130 квадрата. Ипак, покушала је да узме, у чему, наравно, није успела, и његов стан у коме ја сада живим са својом породицом“, изјавила је тада Јелена.

Коштуничини анђели

Међутим, до праве провале облака дошло је тек након што су обелодањени дотадашњи резултати истраге на конференцији за штампу у Влади Србије 14. јануара 2014. године. Тог дана је обелодањено да је некадашњи шеф ДБ-а Радомир Марковић осумњичен да је директни налогодавац убиства. Ухапшени су некадашњи шеф београдског центра ДБ-а Милан Радоњић, који је осумњичен као подстрекач и начелник Шестог одељења тог центра Ратко Ромић, који је осумњичен као непосредни извршилац. Поред Ромића, као непосредни извршилац осумњичен је и некадашњи припадник посебне службе обезбеђења у ДБ-у Мирослав Курак, за којим је расписана међународна потерница. Кључни сведоци у истрази су већ раније осуђени криминалци, а међу њима и некадашњи службеници Владе, на првом месту Милорад Улемек Легија, и неки други чланови некадашњег „земунског клана“ као што су Милош и Александар Симовић, Дејан Миленковић Багзи и Миладин Сувајџић – Ђура Мутави. Поред њих до сада су саслушани и Милорад Брацановић, Јовица Станишић, Франко Симатовић, Бранко Црни, Милан Попивода, Оливера Антонић, Предраг Гикић, Јелена Ћурувија и други.

Медији су, међутим, неколико дана раније већ најављивали да ће до обелодањења доћи, па је тако контроверзни новинар Никола Томић из листа Данас, позивајући се на анонимне изворе из врха власти, већ 10. јануара писао како ће хапшења уследити наредне недеље, пласирајући поред тога и нешто што ће се испоставити да је чиста дезинформација – да су оптужнице већ спремне. Са друге стране, вицепремијер Вучић је на конференцији изјавио да је тужилац уверен да ће до почетка марта моћи да подигне оптужницу. Спин из Данаса Весна Пешић је у свом тексту од 9. марта за сајт Пешчаник искористила на следећи начин: „Истрага је толико добро напредовала да је у једном моменту изгледало као да је све решено: убице именоване, већ написана оптужница, неки већ и похапшени. Испало је да оптужнице нема, јер тек следи истрага, али ће бити подигнута до почетка марта.“Иако је тачно да до писања овог текста оптужница за случај Ћурувија још увек није подигнута, потпуно је нетачно да су наведена лица ухапшена како би истрага тек почела. Као што је на конференцији више пута поновљено, истрага је и даље у току, па су додатни детаљи који се могу појавити у њеном наставку и комплетирати оптужницу такође могући разлог због чега се са тим још увек чека.

Напади који су уследили од тог тренутка, као реакција на све извеснији расплет убиства и прве конкретне показатеље да је рад Владине комисије уродио плодом, који опет веома подсећају на време доминације тзв. „легализма“ и опструисање свега што би имало везе са Ђинђићем и његовим најближим сарадницима, кренули су са два фронта. Први и предњи фронт тиче се оспоравања или релативизирања резултата истраге обелодањених на конференцији, док је други, позадински, али и циљни – наставак оног дотадашњег – везан персонално за Вучића, али овога пута унапређен премисама које деривирају из првог фронта. Тај први фронт састоји се из неколико колона међу којима су најутицајније три, где у свакој по једна од новопечених „Коштуничиних анђела“ игра проминентну улогу: активно негирање да је Мирослав Курак непосредни извршилац убиства – слично улози у којој је Милан Веруовић, очевидац атентата на Ђинђића, пласирао причу о „трећем метку“ – врши Бранка Прпа; активним изазивањем сумње да истрага неће обухватити „позадину убиства“ и стићи до крајњих налогодаваца позабавила се Весна Пешић; дискредитовање сведока због њиховог криминалног педигреа, а тиме и њихових исказа као релевантних доказа у оптужници припало је пак „легалистичком“ експерту Весни Ракић-Водинелић, иако се све три у недостатку садржаја дотичу и обнављају теме оних других.

Истог дана, само сат времена од почетка конференције у Влади, таблоид Блиц је објавио исечке из интервјуа који је Бранка Прпа наводно већ дала недељнику НИН, баш оном у којем је једна од уредница и Весна Малишић, бивша чланица Комисије и чланица НУНС-а, уз наслов „Курак није убица“, што су одмах пренели и остали медији. Прпа је у том интервјуу објаснила да је за њу Курак ново име, тврдећи да он није пуцао у Славка. „Не личи ми на ту особу“, био је њен коментар, што би по логици ствари за претпоставку морало да има то да је она ипак у стању да препозна лице особе која је пуцала у њеног партнера. Међутим, када описује особу коју је видела, Прпа само каже: „Био је млад, имао је црну капу и био обучен у црно.“

И у наставку текста, где Прпа говори о томе када је први пут била позвана у полицију да реконструише лик који је видела, преовлађују ништа мање неконзистентности. Текст се завршава тврдњом да ју је особа чији је фото-робот урађен позвала накнадно из Финске и да је, у том смислу, било разних намештаљки које су чинили органи гоњења. Иако је недавно потврђено да је заиста било подметања, Прпа је у њих уметнула и актуелну истрагу која је до тих сазнања дошла. Но, из текста уопште није јасно да ли је као сведок злочина на крају успела да реконструише лице извршиоца и да ли је на основу њеног сведочења евентуално направљен фото-робот. Уместо тога, само се говори о фото-роботима које је подметала ДБ. Околност у којој је Прпа на лицу места онесвешћена, као и њени уопштени описи починиоца тако иду много више у прилог тези да ни она сама није сасвим сигурна шта је видела (што је уобичајени проблем са очевицима сличних догађаја), те да се, по свему судећи, ни не може назвати неупитно веродостојним сведоком.

На контроверзне делове Прпиног сведочења, некритички се надовезала Весна Пешић у већ споменутом тексту: „Мало се ко запитао како то да једини живи сведок који је препознао Ћурувијиног убицу, а то је жена Ћурувијина Бранка Прпа, није ни споменута, а камоли позвана да сведочи. Она је већ у истрази коју је водила Ђинђићева влада убицу препознала и зна се његово име.“ Али, извесни проблем у овој реченичној конструкцији јавља се због тога што се њом антиципира да прави убица може бити само онај за кога сама Прпа потврди да је то он, по чему се најбоље види да је њена улога у овом случају свесно или несвесно постала предмет чисте злоупотребе. Такође, уколико је тачно да је Ђинђићевој влади на основу Прпиног сведочења било познато име убице, како тврди Пешић, због чега то лице још тада није приведено правди? Три су могућа одговора: или је Ђинђићева влада желела да заштити убицу; или се испоставило да за лице које је Прпа идентификовала нема довољно доказа; или Прпа никог није ни успела да идентификује. Тврдити без икакве одговорности да се још од тада „зна име убице“ ипак значи занемарити макар две од ове три реалне могућности.

Такав ниво неозбиљности, међутим, не треба да чуди када је у питању Весна Пешић која се у свим својим јавним наступима понаша као ексклузивна власница кристалне кугле која већ унапред зна све шта ће да се догоди. У том извежбаном маниру је, само дан уочи конференције, 13. јануара, јавно устврдила да је убиство Славка Ћурувије наредила Мирјана Марковић, бивша лидерка Југословенске левице, али да она сигурно неће бити обухваћена оптужницом и да нас, с обзиром на то, сада „само заваравају да су нешто истражили“ и у границама својих артикулационих способности саопштила да нас „Вучић све шприца у мозак“. На Владиној конференцији сутрадан је пак јасно речено да још увек нису пронађени судски валидни докази за умешаност Мирјане Марковић у убиство, али и да истрага и даље траје.

На истој линији аргументације, Весна Ракић-Водинелић је 15. јануара, у још једном прилогу РСЕ који је случајно или не поново урадила Бранка Михајловић, отишла корак даље и одмах направила паралелу са позадином атентата на Ђинђића, користећи је као стереотип за нешто што власти не дозвољавају да се сазна. Није ни слутила да ће само месец дана касније покушати да критикује комисију која је задужена управо за откривање те исте позадине, договорену у кабинету тог истог Вучића, па је стереотип била приморана да прошири и сугерише да чак и ако власт крене да ради на откривању позадине, то сигурно неће бити она права. Као трећи „легалистички анђео” који јавност упорно враћа у време Драгана Јочића и чувене „оптужнице на стакленим ногама“, поред покушаја формалног напада на Комисију као такву за који је већ установљено да је неодржив, Весна Ракић-Водинелић је покушала да баци сенку и на резултате истраге тако што се позвала на питање веродостојности сведока осуђених у неким другим процесима за тешки криминал и убиства (!). Тако је 23. јануара у интервјуу за недељник Време, чији наслов „Легијина хиљаду и једна прича“ такође подсећа на некада плодну пропаганду покојног Александра Тијанића, оптужила Владу да тиме што за главног сведока у случају Ћурувија узима Милорада Улемека врши његову нову „промоцију“, што је представљало само даљу разраду становишта које је претходно изнела у свом ауторском тексту за сајт Пешчаник од 17. јануара.

У покушају оспоравања резултата истраге преко кредибилитета сведока, требало би се само запитати нпр. да ли би оптужница за убице покојног премијера икада била подигнута да поједини криминалци попут Небојше Бухе Чумета, Дејана Миленковића Багзија, Зорана Вукојевића, Миладина Сувајџића нису „пропевали“ о својим некадашњим колегама или пак да ли би се у „Сабљи” разјаснило убиство Ивана Стамболића да није поступано према исказима криминалаца и да нису проверавани њихови наводи? Теза којом оперише и директно манипулише професорка права Весна Ракић-Водинелић своди се на ноторне неистине у које може поверовати само лаик – да криминална досијеа одређених лица могу њихове исказе у неком новом предмету учинити по дефиницији ирелевантним, а њих саме немеродавним, као и то да се појединачном сведоку тек тако верује на реч без икакве провере по могућности више других сведока који те исказе могу да потврде, или пак директним увидом у чињенично стање које се исказом тврди, као што је то нпр. својевремено утврђено лоцирањем Стамболићевих остатака.

Да ли је могуће да Вучић није учествовао

Други фронт напада на Владину комисију заснива се на спекулацијама о посебној одговорности тадашњег министра информисања Александра Вучића за ово убиство. Темељ за нападе овог типа је реченица која као преписана циркулише у изјавама свих противника покренутог процеса, а у којој се тврди да је „немогуће да Вучић није знао да је Ћурувију убила држава“ с обзиром на функцију коју је тада обављао, што је била реакција на изјаву коју је Вучић дао 28. децембра 2013. године. Али тек након конференције одржане 14. јануара, у дану када су похапшени осумњичени који су били доступни органима гоњења, постало је јасно да смисао те реченице из децембра није у томе да ли је Вучић или било ко други знао да иза убиства Ћурувије стоји држава, јер то сви „знају“, него да би то на основу спроведене истраге и прибављених доказа коначно могло и у судском поступку да се докаже. Судска пресуда осумњиченом налогодавцу Радомиру Марковићу, некадашњем шефу ДБ-а, сама по себи била би довољна да докаже једну такву тврдњу.

У том смислу је, за све оне који пре имају потребу да означе непријатељску мету, него да објективно оцењују и прате рад истражних органа и Тужилаштва, постало много битније изазивање недоумице да ли је Вучић на начин који би се могао подвести под кривичну одговорност умешан у одузимање Ћурувијиног живота или пак није. Било је потребно инсинуирати неки лични мотив за ликвидацију, па је професорка права, поново вођена животним принципима старог легалисте Војислава Коштунице, у поменутом тексту од 17. јануара пласирала фотографију насловнице „Осветићу се кад-тад Славку Ћурувији за лажи које о мени објављује ’Дневни телеграф’“, из новина за које је Вучић, у времену пре него што је постао министар информисања, дао интервју. Тако се са питања ’да ли је знао’ скреће у питање ’да ли је учествовао’ и то двоструко: из личних разлога да би се осветио новинару који је писао о њему и самим тим што је након тога био на позицији министра информисања, дакле, део власти која је убила Ћурувију.

На овакав склоп који комбинује кривичну и моралну одговорност, без тенденције да их разграничи, надовезује се и мотив Вучићевог извињења које је упутио породици жртве и јавности због времена колико је протекло од убиства. Ево на који начин Прпа обједињује ове мотиве у разговору за РСЕ од 15. јануара: „Сад се ми можемо бавити реконструкцијом, шта све подразумевамо под врхом државе. Не треба заборавити да су творци Закона о јавном информисању по којем од јесени 1998, године почињу прогони новинара, укључујући Славка на првом месту, да су творци тог Закона ЈУЛ и Српска радикална странка. Има ту гомила актера у целој тој причи. Зато сам ја очекивала да ће се Вучић извинити, не зато што се чекало 14 година да би се ухапсиле убице, него зато што је учествовао у таквој власти и то на позицији министра информисања.“

Међутим, несумњиво је да би управо такво извињење какво очекује Прпа, а то не би било ништа друго него извинити се за убиство, било нашироко злоупотребљено да се Вучићу спочита не само морална него и кривична одговорност, будући да би испуњење тог Прпиног захтева испровоцирало нова питања и инсинуације које би ишле у правцу манипулације о томе до које је мере он сам умешан у злочин, да ли је имао сазнања да се злочин спрема, или је и сам учествовао у његовој организацији. Основ за такве манипулације би се нашао у питању на које се одговор по себи назире: Зашто би се неко уопште извињавао за убиство, ако већ нема ништа с тим? Овако, сматра се да се није извинио зато што нешто крије, или је једноставно неморалан. Тако се долази до, за здрав разум, једне апсурдне ситуације да шта год да Вучић уради, то ће наићи на осуде незадовољних, али и за манипулацију веома погодног миљеа у којем, како год да се окрене, мета увек бива погођена.

У већ споменутом интервјуу за Слободну Далмацију од 25. јануара, Бранка Прпа са формулације „немогуће да није знао“ и „учествовао у таквој власти“ коначно прелази на „учествовао у том убиству“, без икаквог даљег објашњавања, а камоли доказа за тако озбиљну тврдњу. Међутим, она постаје благо контрадикторна у истом разговору када каже: „Хоћемо ли урадити корак даље од извршитеља? Поготово што је у то вријеме Државна безбједност била под директном командом Слободана Милошевића, без икакве контроле парламента. И сад ће ми нетко рећи да су тајни агенти својевољно одлучили убити Ћурувију?! Неће бити.“ Поред тога што у истрази није реч о томе да ли неко мисли да су службе безбедности својевољно одлучивале о убиству, него, што је једино релевантно, да ли ће се појавити докази који би могли да осуде неког од политичара из тадашњег врха власти, право питање је ипак следеће: Ако Прпи недостаје само карика између Радомира Марковића и Мирјане Марковић или Слободана Милошевића, где се ту онда уклапа Александар Вучић, двадесетдеветогодишњи министар толиког утицаја у власти да је и озлоглашени Закон о информисању припремљен добио само да потпише? Не говори ли то још више у прилог тези да је Вучић о мало чему могао самостално да одлучује и да су се медијски, финансијски, па и напади физичке природе на Ћурувију вршили управо под патронатом неког другог? Упркос неупитној Вучићевој политичкој и моралној одговорности због саме припадности злочиначком режиму Слободана Милошевића, сама Прпа ће месец дана касније изнети појединост која, поред већ наведене Швармове изјаве, такву претпоставку неумитно више потврђује него што на њу баца сумњу.

Поводом трибине под симптоматичним називом „Стварност у коју не верујем“ одржаној у ЦЗКД-у 24. фебруара у организацији НУНС-а, а под директним предизборним покровитељством Демократске странке Драгана Ђиласа, у таблоиду Блиц је наредног дана освануо текст још једне контроверзне новинарке Тамаре Спаић под називом који опет довољно говори сам за себе: „Бранка Прпа: Не верујем ни у шта што Вучић каже, јер он искрено лаже“. Поред ње, на трибини су између осталих говорили и Вукашин Обрадовић, већ поменути бивши члан Комисије и Весна Ракић-Водинелић. Прпа, која у то време већ увелико изјављује да хапшења осумњичених изгледају као турске серије, окарактерисана и у овом тексту као „животна сапутница убијеног новинара“, објаснила је да је пола сата након што је на дневнику РТС прочитан текст „Ћурувија дочекао НАТО бомбе“ 1999. године примила телефонски позив од једне новинарке која је пренела да је звао Александар Вучић да каже да се то више неће догодити.

Прпа је овај моменат искористила како би Вучића приказала у улози некога ко изазива „лажну емпатију“ која је, по њеном мишљењу, требало да релаксира Ћурувију пред само убиство, и да, према томе, оптужи бившег министра информисања лично да је са предумишљајем био део државног злочиначког пројекта. „Ја сам Славка убеђивала да он покушава тиме да га анестезира да не би помислио да је у опасности и да неутралише Славкове одбрамбене механизме.“ Међутим,насупрот ономе што је Прпа желела да поручи и шта год значили ти „одбрамбени механизми“ (!) у ситуацији када држава жели некога да убије, ова реченица много више ставља до знања не само оно на чему се заснивала тадашња активност Бранке Прпе, већ управо оно чиме би укратко могла да се дефинише и њена данашња улога – једном активном дезавуацијом и свесном или несвесном опструкцијом истраге о убиству Славка Ћурувије. Оно што је у Прпином карактеру било склоно тада да чини Ћурувији, свом тренутном партнеру, сада је само устремљено на јавност навиклу да се храни свеопштом неверицом и негирањем стварности. Управо због тога, утолико јачи постају разлози да се размишља у правцу да не само да Вучић није знао шта ће се десити са Ћурувијом, него и да данас, са позиције неприкосновено најмоћнијег политичара Србије, из законских, политичких и личних разлога жели да се овај случај разреши до краја, како би са себе спрао бар део одговорности за оно што због своје немоћи тада није био у стању да спречи.

***

На основу преовлађујуће климе и стања јавне свести, за очекивати је да ће се исти или слични механизми манипулације које смо навели поновити у времену које предстоји и када је реч о Владиној комисији која је оформљена ради испитивања позадине атентата на премијера Ђинђића. Штавише, прве потврде већ су стигле; напад је поново уследио обмањивањем јавности да Комисија нарушава уставни поредак земље и да се меша у надлежност Тужилаштва. У прилогу уприличеном поново у РСЕ, и опет код Бранке Михајловић од 27. фебруара 2014. године, већ сам наслов „Комисије уместо државе: После Ћурувије, на реду Ђинђић“ заснива се на јефтином правничком трику, који уз то најављује поновну мобилизацију мање-више истих лица заслужних и за дискредитовање претходног случаја.

Друга пласирана лаж је да Комисија не поступа према већ постојећим тужбама које је написао покојни адвокат Срђа Поповић, што је, парадоксално, у том истом тексту на РСЕ демантовао адвокат породице Ђинђић Рајко Даниловић потврдивши да се управо по њима и поступа. Свеједно, то није спречило професорку Весну Ракић-Водинелић да у свом тексту од 3. марта, четири дана након објављеног прилога, изостави ту информацију и да заврти још једном стару опробану „легалистичку“ пропаганду, попут грамафонске плоче која се полако, али сигурно, услед несавладивог анимозитета према једном једином човеку, све више и више трца...

Сарадник Института за јавну политику

Остали текстови из преписке налазе се овде.