Хроника напада Јунајтед групе на УНС
24. 10. 2020.
Пише Ранко Пивљанин: О, УНС-е!
Кажу да нема ништа ново под капом небеском, кажу још и да је понављање мајка мудрости, па ево да уштедим себи труд и поновим део текста који сам написао у јулској ноћи кад је Александар Вучић, својом другом обзнаном полицијског сата, извео народ на улице Београда да их тамо неколико дана туче полиција, а да их он и његови медији проглашавају рушитељима поретка, непријатељима државе, изманипулисаном масом, хулиганима, страним плаћеницима....и тако даље и тако ближе.
Осврнуо се тог дана, председник на још један ешалон њему омиљених непријатеља које је крстио тајкунским медијима и новинарима а ево сада се, уместо њега, на медије које Вучић тако види, доживљава, описује и ословљава, острвило и Удружење новинара Србије. Изгледа мало нелогично, у најмању руку чудно, да еснафско удружење, чији је задатак заштита колега и борба за њихова права, наступа у улози неке врсте тужиоца и судије ( уместо да нам, да је среће, буде „адвокат“ и заштитник) у случају новинара који раде у оквиру Јунајтед групе ( Нова С, Н1, портал Нова.рс), оптужујући их да „раде под притиском власника“ , да „крију“ пресуду швајцарског суда у корист председника Јунајтед Групе Драгана Шолака а у спору против неколицине овдашњих медија који су против њега водили и воде безпризорну кампању и тако даље и тако ближе…
Да се одмах разумемо. Потписник ових редова нема намеру да брани господина Шолака, још мање да напада еснафско удружење и полемише са њим ( мада би се на тему те „институције“ из Ресавске 28, чији печат у новинарској легитимацији немам још од деведесетих година – не само њихов, него ни њиховог пандана НУНС-а – имало шта рећи и не би било пријатно то ни читати ни слушати), али осећа професионалну потребу да прозбори неку о професији којој припада и њом се бави више од три деценије.
Нарочито у овом контексту, кад се осећа прозваним као упосленик управо те Јунајтед групе коју УНС таргетира, изгонећи неку, само њему јасну, правицу, провлачећи како са колегама радим „под притиском власника“.
Узгред, ризиковаћу да упутим на само једну чињеницу – бар је тако доживљавам: да Јунајтед група није направила портал за који пишем, ја више, буквално, не бих имао где да се бавим овом професијом, барем не на начин како то радим тридесет година, како су ме учили професори на факултету и великани новинарства од којих сам „крао“ занат, како предвиђа управо Кодекс новинара на који се УНС позива и – најбитније – како читаоци то од мене очекују. Позивам колеге из УНС-а да ме демантују и докажу да ово што говорим није истина, упуте ме на адекватну професионалну редакцију у којој бих могао да радим на начин који сам описао и аутоматски се ослобађам „притиска тајкуна Шолака“ под којим, како они наводе, колеге и ја радимо. Очекујем адресу и позив, а док не стигне да поновимо лекцију из јула.
Дакле, не постоје тајкунски и нетајкунски медији и новинари.
Постоје медији и новинари и квази медији и квази новинари.
Постоје новинари на задатку и новинари са задатком.
Постоје новинари који раде свој посао и они који раде туђи посао.
Постоје потурачи микрофона и читачи написаних питања и они који питају ствари од интереса за грађане.
Постоје новинари који раде за и у име јавности и они који раде у име појединачних интереса.
Постоје новинари који раде за плату ( најчешће мизерну) и новинари са апанажом.
Постоје новинари који пишу и говоре по савести и они који мисле туђом главом и служе.
Постоје новинари којима је истина светиња и новинари који се клањају овоземаљским свецима.
Постоје новинари који за том истином трагају и саопштавају је, каква год била, и новинари који је крију, заобилазе или је шминкају.
Постоје новинари који поштују кодекс новинарства и новинари који раде по неким другим правилима која се најчешће косе са тим кодексом.
Нема независних , али има објективних и необјективних медија и новинара.
Дужност новинара није да аплаудира и повлађује властима, њихово послање је да уочавају грешке, злоупотребе, незаконитости и махинације представника власти, да о томе обавештавају јавност а од њих траже одговорност. Ако то не раде, немају сврху да постоје: о лепотама цвећа и росних ливада могу певати песници а панагерике владарима писати дворски писци – увек их је било и биће.
Не могу новинари бити миљеници власти, а то што критикују и пропитују власт никако не значи да су непријатељи и мрзитељи. И немате ви тапију за љубав према овој земљи, „мало је ова Србија и наша“, што лепо рече Драган Бјелогрлић.
Наравно, ни овде, па ни у свету где је ова професија далеко уважаванија и на вишем нивоу, не постоје савршени новинари без иједне мане, апостоли писане речи код којих је свака „ка Владичина“. Не постоје новинари који не греше, који некад не претерају, којима перо зна побећи испред мозга, који се умеју полакомити на сумњиву ексклузиву, али постоје они који тих мана бивају свесни и труде се да их исправе и спремни су да за омашке сносе последице и они које је за све то баш брига.
Постоје они који се труде и покушавају да се приближе идеалима истинитог, правовременог и објективног информисања и они које то не интересује и не обавезује.
Ето. Ако нас већ делите, ево како та „деоба“ заиста изгледа. И позивам поштоване колеге да размисле зашто немам чланску карту ниједног удружења новинара. Није у питању висина чланарине.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.