Било је доста посла за малу техничку екипу. У Немачкој су купљени делови па су сами правили нову миксету, а за нови предајник у Борчи затражена је помоћ колега из ЕИ. Међу њима је био Воја Добривојевић, кога су после убедили да пређе у Студио Б.

Други програм је почео да ради 22. новембра 1971. Био је специфичан по томе што је 5 сати (од 13 до 18) емитовао само вести уз одабрану домаћу забавну и народну музику. На овом програму није било реклама. Вести су се емитовале на следећи начин: после сваке песме водитељ је читао три вести, а оне су се мењале тако што би се увек додавала једна нова на две из претходног читања. Тако би се свака вест прочитала три пута. Дневно се пласирало између 80 и 90 вести и информација.

„Био је то оригиналан концепт, први програм такве врсте у Југославији“, истицао је Мишко Борисављевић, који је и почео да ради на Другом програму као тонски реализатор. Бранко Чупковић је уређивао вести: „Ја сам такорећи од првог дана из деска Борбе са београдске рубрике, писао вести за студио, што су и други, посебно млађи новинари чинили. Брзо су ме регистровали да сам као створен за радио. Главно је било да је човек стално у згради и да ретко иде кући, а могао је да спава где хоће у Борбиној згради. Ја сам по два месеца спавао у спољно-политичкој редакцији. Како да не будем користан за једну такву радио-станицу која је имала амбиције да покрије цео град и све важне догађаје?“, говорио је популарни Чупко.

Други програм је 1987. постао Радио Бубамара или скраћено, Радио Бум а уредник је био Звонко Пантић. Како је дошло до промене концепције?

Звонко Пантић: „Сазнали смо од наших слушалаца да у Радио Београд стижу писма и протести што се утакмице Звезде и Партизана не преносе у потпуности или већим делом програма, јер никог не занима Ријека–Осијек или Борац–Титоград, а пошто Радио Београд, ради у шеми Југословенског програма, он је обавезан да све утакмице преноси по неколико минута. Тада смо дошли на идеју да преносимо само утакмице Црвене Звезде и Партизана, тако што би се новинар телефоном укључивао у програм и преносио ток утакмице. Договорили смо се са колегама из Врњачке Бање и Аранђеловца да они прихвате недељом тај наш програм. И то је имало јако добар пријем код слушалаца. Програм је назив добио због асоцијације на лопту коју сви зову „бубамара“.“

Није ово била једина промена у програму. Корак даље био је избор народне музике која се емитовала само недељом. Полако су почеле да се емитују песме које у оно доба нису смеле ни у кафани да се певају, а камоли да се пуштају на радију. На пример Играле се делије, Ој војводе Синђелићу, Јеремија пали топа и друге. Студио Б је и на тај начин рушио баријере.

КЛАСИКА НА СТУДИЈУ Б

Нови, храбар потез Студија Б повучен је 17. јула 1978, када је почео да ради Концерт Студија Б –  нов програм јединствен по жанру и садржају: шест часова озбиљне музике. Тиме је Студио Б добио и свој Трећи програм намењен искључиво љубитељима концертне музике за коју се сматрало да припада уском кругу музичких „сладокусаца“ и концертним дворанама у које долази одабрана публика.

Забележено је да је програм отворио Моцартов Дивертименто у Де-дуру, а затим су емитована дела Сибелијуса, Шопена, Паганинија, Чајковског, Дворжака. Гост је био диригент Станко Шепић, а крај првог дана припао је Хендловом ораторијуму Месија.

Идеја о оваквом програму настала је када су директор Драган Марковић и Душко Радовић схватили да је учињена велика неправда према класичној музици и да је она такорећи протерана са радио-програма. Наиме, Центар за истраживање јавног мњења објавио је занимљиве податке да Студио Б слуша 800.000 људи, да 48% слушалаца воли изворну народну музику, 41% старе градске песме, 40% су љубитељи забавне и поп музике, 35% највише воли новокомпоновану музику а 11% је гласало за озбиљну музику. То је био довољан аргумент и разлог да се Други програм, који се емитовао од 13 до 18 х, продужи озбиљном музиком на УКТ таласима 94.9 мегахерца и у стерео-техници.

Први сарадници водитељи били су композитор Зоран Христић, музички педагог Милета Сајић, пијаниста Александар Вујић и асистент на ФМУ Ксенија Зечевић. Касније су се прикључили Драгољуб Катунац, Миодраг Азањац, Катарина Томашевић, Бојана Жижић, Јасна Докмановић, Милена Стојадиновић. Уредник програма био је Андрија Пузић а његов први сарадник Владан Ерић. Сви они имали су задатак који им је дао директор Драган Марковић а то је да демистификују озбиљну музику и да је уз занимљиве информације и анегдоте о познатим ауторима и извођачима дела која су на програму, приближе новим слушаоцима, баш онима који мисле да се она слуша само у свечаним оделима и у концертним дворанама.

Концерт је сарађивао са бројним дискофилима, љубитељима класичне музике који су били срећни да могу да уступе Студију Б своје материјале. Захваљујући сарадњи са Београдском опером, Музичком омладином, Филхармонијом, Сава центром, Југоконцертом и ФМУ, гости Концерта били су готово сви занимљиви људи, уметници из света ове музичке уметности који су боравили у Београду.

Они су посебно волели што се на Студију Б није дуго причало. На томе је нарочито инсистирао двојац Драган Марковић и Борјан Костић. Захтевали су да се поштује правило: три минута приче, три минута музике. Да би и водитељима и тонцима било лакше, 1971. екипа техничара Студија Б направила је и монтирала у студију специјалан семафор. Зелено светло радило је 2 минута и 45 секунди, жуто светло трајало је 15 секунде и било је знак упозорења да разговор мора да се приведе крају.

Када би се на семафору упалило црвено светло, то је био аларм да је причи дошао крај и тонац је имао сва права да пусти музику. Наравно, толерисао се ту и тамо који секунд. Али, ако је градоначелник Бранко Пешић поштовао „семафорски режим“, што се често истицало као пример и узор, морали су и сви други гости.

Почетни успех охрабрио је екипу да ствара све креативнији програм, али у техничком смислу, то је био експерименталан програм који је, баш око прве годишњице, претио да се угаси уколико се не изврши технички пријем и не добије стална дозвола. Студио Б је дуго тражио одговорно стручно лице које би својим потписом преузело сву одговорност за исправан рад емисионих постројења, а у складу са законом. Нико се није јављао на тај оглас.

На наговор млађег колеге техничара Душка Вранеша, који је са невероватним жаром и одушевљењем причао о новој радио-станици, Јован Вишковић, до тада запослен у Тањугу на месту инжењера за пријем информација, пристао је да дође на састанак са Драганом Марковићем. Како сам каже, није хтео да улази у авантуру са Студиом Б јер му се чинило да је све то несигурно и да је ризик велик. Брзо је „снимио“ ситуацију. Видео је и више него скромну технику, Ревоџ магнетофоне и само један професионални грамофон (остали су били за кућну употребу).

Техничари нису имали ни своју канцеларију а потребан алат доносили су од куће. Техника кô техника, умела је да закаже, па се Душан Вранеш често завлачио испод стола и „крпио“ миксету… Али и у таквим импровизованим условима, звучна слика је била добра, а радна атмосфера пријатна и срдачна. Одушевио га је ентузијазам, увидео је да људи раде са задовољством, да воле свој посао. Тако је пристао да у слободно време помогне око технике да би на крају преломио и ушао у радни однос баш због техничког пријема. Знао је да би, у супротном, то био крај Студија Б.

Комисија за технички пријем радила је данима веома детаљно. Све је морало да буде у складу са пројектом. Неке ситне примедбе брзо су решене и Студио Б испунио је све услове за добијање дозволе за емитовање програма у наредних 10 година.

Заједно са Београдом 202, Студио Б је 1971. био и први локални програм у Србији који је, поред коришћења средњег, прешао и на ултра-кратки талас (УКТ). То је била смела инвестиција јер је тада мали број слушалаца имао радио-апарат за пријем програма на УКТ, али Драган Марковић и Борјан Костић знали су да је то будућност. И убрзо се показао да су били у праву јер је домаћа индустрија електронике почела да производи пријемнике на којима је програм могао да се слуша и на УКТ.

Тако је подигнута још једна летвица у развоју Студија Б, који је тежио квалитетнијем и друкчијем програму и звуку, какав имају светске радио-дифузије.Тада постаје и прва радио станица у земљи која емитује програм у стерео техници.

Студио Б је 1971. и званично постао радио-станица, а Драган Марковић званично именован за директора и главног и одговорног уредника. Половином исте године Студио Б издвојио се из Борбе због измена Закона о радио-дифузији, по коме новинарске издавачке куће не могу да имају оснивачка права. Та права преузео је град Београд.

Амбиције су расле, било је много идеја за нове програме и емисије, али је времена било мало. Зато је одлучено да се програм продужи до 23 сата, а покренут је и јутарњи програм који се емитовао од 5 до 8. Тако се полако остваривала визија Драгана Марковића да Студио Б једног дана ради нон-стоп.

Ко је први почео да Драгана Марковића зове ДЕ ДЕ ЕМ, не зна се, сем да је та скраћеница врло брзо постала популарна, посебно међу запосленима. Претпоставља се да је настала због тога што се директор Студија Б увек потписивао као Драган Д Марковић (средње слово Д је по оцу Драгомиру), а опет, то је било за њега врло важно јер су у то време постојала чак три Драгана Марковића у новинарству. Један, са средњим словом Ц био је главни и одговорни уредник НИН-а, Политике, а такође и сценариста. Други, са средњим словом М, био је новинар Борбе и главни и одговорни уредник недељника Свет.

Али, само је један ДДМ. Драган је био тај који је диктирао темпо Студија Б. Увек мобилан, цео радио држао је у својим рукама, не само да је детаљно контролисао програм већ и рад и функционалност технике, финансија, рад свих служби. Нико није смео да се уплиће ни у његову кадровску политику, није било препорука са стране, не дај боже примања преко везе.

Истрајност, залагање до крајњих граница, неодустајање од задатка… све је било у циљу стварања друкчијег радија који је, показало се то врло брзо, уздрмао темеље програмске политике Радио Београда.

Подсећајући се времена настанка Студија Б, Драган Марковић у аутобиографским белешкама пише да је било сијасет препрека за несметан рад овог радија који је „дочекан на нож“.

Републичко и државно партијско руководство зазирало је од такве станице која је могла да подрива темеље постојећег радиодифузног система. Радио Београд није хтео да прими Студио Б у клуб локалних радио станица и, у почетку, нико из Радио Београда није смео да сарађује са Студиом Б. По тадашњим прописима, нико није могао да пусти у рад станицу ако то не одобри стручна комисија Радио Београда, а технику сваке радио-станице која није имала своје инжењере, такође је сервисирала техника Радио Београда. Уколико би се десио неки квар на уређајима, програм би био обустављен док не стигне помоћ из Београда.

Јасно сагледавши ситуацију и не желећи да ни од кога технички зависи, Драган Марковић организовао је екипу инжењера и техничара који су буквално својим рукама омогућили функционисање Студија Б. У стилу најбољих радних акција, стан је претворен у студио, направљен је антенски систем у Борчи и неколико средње-таласних предајника. И све је урађено у рекордном року. Какав је то шок био за руководство Радио Београда када се Студио Б огласио 1. априла, и пре завршетка емисионог центра у Борчи.

„Ма, трајаће они два-три месеца, па ће се угасити “, биле су прогнозе њихових стручњака. Али, њихов монопол се полако рушио.

И поред нелојалних покушаја да се Студио Б оквалификује као радио ван система, чак и ван закона, није се успело у тој намери. Напротив, та конкуренција не само да је донела велике промене у демократизацији односа у југословенској радио-дифузији, него је допринела и модернизацији радија уопште. Радио Београд је појавом Студија Б схватио да треба да тежи савременијем, а самим тим квалитетнијем програму, тражећи нове форме радиофонских израза. А Студио Б, опет, није смео да дозволи да га понесе нагли успех, тако да је тај конкурентски однос истовремено био и подстицајан за обе стране.

Временом су ти односи постајали све бољи.

Студио Б касније је постао члан Клуба радио-станица, који је прерастао у Удружење радиодифузних станица Србије. Полако су се осамостаљивале и друге локалне станице у

Србији које су тражиле и добијале стручну и техничку помоћ од Студија Б. Па и Радио Београд.

Републичко и државно партијско руководство зазирало је од такве станице која је могла да подрива темеље постојећег радиодифузног система. Радио Београд није хтео да прими Студио Б у клуб локалних радио станица и, у почетку, нико из Радио Београда није смео да сарађује са Студиом Б. По тадашњим прописима, нико није могао да пусти у рад станицу ако то не одобри стручна комисија Радио Београда, а технику сваке радио-станице која није имала своје инжењере, такође је сервисирала техника Радио Београда. Уколико би се десио неки квар на уређајима, програм би био обустављен док не стигне помоћ из Београда.

Јасно сагледавши ситуацију и не желећи да ни од кога технички зависи, Драган Марковић организовао је екипу инжењера и техничара који су буквално својим рукама омогућили функционисање Студија Б. У стилу најбољих радних акција, стан је претворен у студио, направљен је антенски систем у Борчи и неколико средње-таласних предајника. И све је урађено у рекордном року. Какав је то шок био за руководство Радио Београда када се Студио Б огласио 1. априла, и пре завршетка емисионог центра у Борчи.

„Ма, трајаће они два-три месеца, па ће се угасити “, биле су прогнозе њихових стручњака.

Али, њихов монопол се полако рушио.

И поред нелојалних покушаја да се Студио Б оквалификује као радио ван система, чак и ван закона, није се успело у тој намери. Напротив, та конкуренција не само да је донела велике промене у демократизацији односа у југословенској радио-дифузији, него је допринела и модернизацији радија уопште. Радио Београд је појавом Студија Б схватио да треба да тежи савременијем, а самим тим квалитетнијем програму, тражећи нове форме радиофонских израза. А Студио Б, опет, није смео да дозволи да га понесе нагли успех, тако да је тај конкурентски однос истовремено био и подстицајан за обе стране.

Временом су ти односи постајали све бољи.

Студио Б касније је постао члан Клуба радио-станица, који је прерастао у Удружење радиодифузних станица Србије. Полако су се осамостаљивале и друге локалне станице у Србији које су тражиле и добијале стручну и техничку помоћ од Студија Б. Па и Радио Београд.

Студио Б био је први радио који је емитовао стерео програм, захваљујући пре свега знању Борјана Костића, инжењера електронике. Он је свесрдно помогао колегама из Радио Београда када су и они кренули са тим и његова стручна реч се веома поштовала. Борјан је био и велики стручњак за акустику, конструктор изузетно квалитетних звучника марке „ред“ који је производио у Енглеској и излагао на сајмовима електронике у Њујорку почетком осамдесетих. Десило се да је и Драган тада боравио у Њујорку, као директор Југословенског културно-информативног центра, па су се два оснивача Студија Б радо сретала и подсећала лепих дана Студија Б.

Ништа без гвоздене дисциплине

Од првог дана Драган Марковић спроводио је чврсту, гвоздену радну дисциплину у сваком тиму. Како је сам говорио „не може да се дежура 7 сати већ да се ради 7 сати“. И дуже, ако треба. За све запослене био је велики ауторитет, својим радом и знањем уливао је поштовање и имао је право да то захтева од свих осталих. Умео је, међутим, и да се нашали и да благонаклоно прихвати шалу на свој рачун.

„Он је направио атмосферу која је од Студија Б начинила кућу која је била перспективна и имала континуирани раст у сваком смислу“, каже Слоба Коњовић. „Живео је 24 сата за Студио Б тако да смо и ми били инфицирани тим његовим радом и није било другог избора да избегнемо те тортуре. Ми смо сви осећали да смо један организам на истом задатку.“

За ДДМ није постојао одмор. Иван Бекјарев је рекао да је Драган Марковић радио од јутра до јутра. „Мислим да тај човек није ни спавао.“ Када није био у Студију Б, он је слушао програм, без обзира на то где се налазио. Десило се тако једног лета да је отишао на Хвар и водитељи су били срећни јер су мислили да могу мало да се опусте, да не морају на сваких 15 минута да се укључују у програм и говоре: „Ви слушате Студио Б“ и тачно време. Посебно не у ноћној смени, па је тако Љерка Драженовић била изненађена када је зазвонио телефон, а са друге стране жице – Драган Марковић: „Молим вас, Љерка, већ 15 минута нисте идентификовали станицу“. Дежурна екипа била је шокирана тиме да је он и на Хвару, на неком фином пријемнику успео да пронађе сигнал Студија Б и да прати шта се дешава у програму.

Кад се Студио Б преселио у Београђанку, испоставило се да прозори новинарске собе са врха зграде ваздушном линијом гледају право на Драганов стан у Влајковићевој улици. „Ни сањали нисмо да он и тако може да нас проверава“, причала је Љерка. „Десило се да сам у вечерњој смени најављивала песме, па отрчим до редакције где је био тв да гледам филм. Звони телефон, јавља се ДДМ: ’Молим вас да се у новинарској соби угаси телевизор, опет гледате тв’.“

Драган Марковић у својим белешкама признаје да је многима „загорчавао живот“ својим начином руковођења. Али без тих „настраности“, Студио Б не би могао да почне да ради, да опстане и напредује. Да није било такве дисциплине и провере рада, не би било ни Студија Б.

Због оснивања Студија Б и рада у станици у интересу Београда и Београђана, Драгану Марковићу је на дан ослобођења града, 20. октобра 1974. уручен Орден рада са златним венцем. Иако је, формално, орден доделио председник Републике, практично су му одликовање одредили градски оци.

Драган је био поносан што је једини орден који је добио носио ознаку – РАД.  

„Ми смо се договорили да говоримо природно, односно брже него водитељи Радио Београда који су металним гласовима, полако, артикулисано, у готово скандирајућем тону читали вести и говорили. Сматрали смо да морамо да будемо у духу времена, па чак и испред времена, и у томе смо успели“, присећа се Бекјарев. Отуда и анегдота о београдском таксисти који је на питање да ли слуша Студио Б одговорио питањем „Је л’ то онај радио који брзо говори?“.

Посебну драж за водитеље представљала је најава музике. Трудили су се да нешто осмисле, додају, повежу са одређеном ситуацијом, да буду маштовити… У таквом начину обраћања и комуникације, што је био један од квалитета Студија Б, имали су слободу али и личну одговорност.

„То је било нешто сасвим ново и забавно, неки нови радио израз“, потврђује и Злата, признајући да је врло брзо схватила озбиљност и тежину тог посла, који јој је, са друге стране, помогао да стекне искуство и сигурност јавног појављивања.

Као студент глуме, због строгих правила Академије за позориште, филм, радио и телевизију, Злата није смела да се најављује својим именом, а то је био случај и са Петром Маршом, који је био запослен у једном предузећу и то на месту техничког директора. Марш се годинама представљао као Пеца Петровић, па чак и када је после неколико година, за стално прешао у Студио Б.

Од првог дана установљена су нека правила: вести су се емитовале неколико минута после пуног сата – то су увек биле три нове, кратке информације и тренутни метеоролошки подаци. Све је ишло уживо. Програм је текао спонтано и слушалац није знао унапред шта га чека. На сваких 15 минута водитељ је био у обавези да идентификује радио станицу и каже тачно време и температуру у Београду. Све те мале, до тада непознате радио „цаке“, полако и сигурно придобијале су слушаоце.

Програм Студија Б свакодневно је најављиван у Вечерњим новостима, као и програм Радио Београда и других великих радио-станица у Југославији. Чврста основа програма били су добар избор музике, кратке информације и занимљиве рекламе. Постојали су одређени блокови и рубрике, али они су могли увек да се прекину да би се саопштила важна вест или да би се разговарало са изненадним гостом. Ниједна популарна личност која је била у посети некој од редакција Борбе, није пропуштала прилику да гостује уживо и на Студију Б. И тај „фактор изненађења“ у програму био је један од разлога што је скала на радију била све чешће на средњим таласима 222 метра.

По форми је Студио Б желео да личи на Радио Луксембург, али да буде и информативно-политички радио, независтан од текуће политике, што је, по сведочењу Драгана Марковића, био деликатан и понекад тешко изводљив задатак. Борба, као оснивач, и Скупштина града, која је годину дана касније преузела оснивачка права и обавезе, имали су разумевања за такву самосталност. За то су били највише заслужни тадашњи градоначелник Бранко Пешић, а потом и његов наследник Живорад Ковачевић.

Радио Луксембург и ББЦ посебно су неговали диск-џокеје, али Студио Б није применио такву врсту вођења програма у којој једна особа ради и као водитељ, новинар, тонац и музички сарадник. Једноставно, није било техничких могућности за то. Покушао је то једном Зоран Модли, али је био кажњен. То је могло да буде дозвољено једино ако водитељ или новинар закасни на своју јутарњу смену. Тонац је морао да зна да прочита вести или да води програм. И обрнуто. Водитељ и новинар морали су да знају да укључе предајник и пусте музику. То се, срећом, није често дешавало, а када је програм почео да се емитује нон-стоп 30. децембра 1978, тај евентуални проблем је решен: смена није напуштала посао док не дође следећа.

Наставља се...

Иако се Полетарац због финансијских тешкоћа полако гасио, Душко се колебао, није био сигуран да ли треба да промени радно место. Драган је био врло упоран и то се на крају исплатило. Душко је био освојен и свима је лакнуло када је најзад пристао да се усели на 23. спрат Београђанке.

Душко је представљао значајно појачање тима Студија Б.

У периоду прилагођавања новом медију, прво је почео да пише текстове за рекламе које су се емитовале на радију. То је било нешто сасвим ново, модерније, свеже и привлачило је нове пословне партнере. Драган Марковић је био задовољан, али осећао је да Душко може још више да пружи, неки сасвим нов садржај који би радију донео додатни квалитет. После доста разговора и убеђивања једног јулског јутра 1975. у 7 и 15 освануло је Београде, добро јутро. Било је убеђивања и око тога да он чита своје текстове, што му се није допало, сматрао је да је његов посао да пише а спикер да чита. „Не волим себе да слушам, али дозволио сам да ме убеде како је пожељније да их читам ја, лично“, признао је касније Душко.

„Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно“, једна је од првих реплика, коју је изговорио 24. јула 1975.

Душко, или како смо га интерно звали Тмуша, јер је увек некако деловао натмурено и мрзовољно, а у суштини добар, племенит и скроман човек, годинама је 6 дана у недељи будио слушаоце Судија Б поздрављајући их речима Београде, добро јутро уз инструментал староградске песме У рану зору. Затим би својим промуклим гласом у кратким и језгровитим реченицама преносио слушаоцима своја запажања, размишљања, досетке, опаске… „Провокација у етру, мисаона буба у уху“ – дефинисао је емисију Милован Витезовић. Мало хумора, мало збиље, ироније, шале, маште… да разбистри јутро, да насмеје, замисли, понекад и изнервира, јер све се дешава око нас и у нама, то је слика Београда и његових житеља. Емисија је увек ишла уживо, а репризирала се у 17.50.

„Мање једите, мање радите, мање се замарајте, мање пијте, мање пушите, мање се проводите…У две речи: мање живите, па ћете дуже живети“.

Једном је рекао да је волео да са врха зграде која доминира градом посматра Београд и упоређивао је Београђанку са минаретом, а себе са хоџом који се сваког јутра моли да сви имају воду, струју, млеко, нафту, кафу… И кад се једном огласио више није могао да престане. „ Ја сам петао који свако јутро кукуриче“, казао је, а тако га је видео и нацртао Душан Петричић, као петла који се угнездио на самом врху Београђанке. Та карикатура отвара и прву од три књиге Београде, добро јутро са одабраним текстовима из емисије. Два Душана иначе врло су блиско сарађивали годинама. Петричић је својим карикатурама створио посебан визуелни идентитет, па је Душков лик познатији са његових цртежа него са фотографија.

„Сарадња са Душком је нешто најлепше што ми се у каријери догодило. На креативном плану се од њега много тога могло научити. Био сам студент кад сам почео да сарађујем са њим, он је нешто препознао у мени, а ја сам преко њега открио и осетио невероватну креативну слободу“, рекао је Петричић у интервјуу за недељник Време. ФОТО

Душку није било тешко да рано устаје јер је рано ишао на спавање. Будио се око пола четири, хватао прву „седмицу“ код Лиона у 4.05. Код цркве Светог Марка излазио је из трамваја да би се лагано прошетао до Београђанке. Већ у пола пет био је у Студију Б, у свом собичку, ставио би папир у машину и уз цигарету (кафа би стизала у 7, када се отварала кухиња коју су водиле Вука, Ката и Бранка) почео да ради, као да је укључен у струју. Док не увуче хартију у машину није имао ниједну унапред припремљену реченицу, ниједну мисао. Покушавао је да пише унапред, али није успевао. Писао је само оно што би му тог јутра пало на памет и о ономе што је могао да види са прозора 23. спрата Београђанке. За два сата искуцао би три странице „разног лупетања“, како је сам говорио, и до седам покушавао да изабере седам-осам реплика које би тог јутра изговорио.

„Нервозно је шетао кружним ходником Студија Б, идући све брже и брже, погнут напред“, сећа се Петар Марш „ и никако није ваљало да му се било ко нађе на путу јер је викао да му се сви склоне.“

Тек пристигла у Студио Б, млада водитељка Нада Петронијевић видела га је како кружи ходником, па га је брижно упитала: „Душко, да ли вам је добро?“ Он је само нешто промумлао и наставио даље а старије колеге су је прекорно погледале: „Ћути, ћути… он тако тражи инспирацију“.

Дежурна екипа јутарњег програма имала је, као и Душко, свакодневни ритуал пред емисију Београде, добро јутро. Мала нервоза, ишчекивање шта ће рећи и каквог ће расположења бити. Увек је владала нека посебна, свечарска атмосфера и сваког јутра била је премијера.

У 7.10 у тонској режији присутан је само тонац, водитељ је већ изашао из студија који је претходно распремио, сто је морао да буде чист, без папира, плоча, трака, чаша, шољица… У 7.13 „склањај му се с пута“ намргођени Душко је тромо излазио из своје собе која је десетак корака удаљена од студија. На његовој глави већ су огромне слушалице, у једној руци држи траку са шпицом емисије, у другој два листа текста, један за тонца, други за себе. Улази у студио, кратко разговара са тонцем, проверава ниво звука у слушалицама. Сем програма, ни мува се не чује. Понекад се затварају и врата студија. Душко није волео да га било чији улазак, или извиривање иза врата деконцентрише. Зато дежурни новинар и водитељ седе иза врата за столом и слушају програм преко радио-апарата као и стотине хиљада слушалаца. Тачно у 7.15 креће шпица и чује се „набурени“ глас: Београде, добро јутро!.

„Стари Београд кренуо је у нови, нови у стари, као и сваког јутра. Мостови су пуни аутомобила. И једни и други мисле да је боље на другој страни. Кад утврде да није, вратиће се тамо одакле су пошли.“

После сваке изговорене реченице, подигао би поглед и по реакцији дежурног тонца знао би да ли је рекао праву ствар. Како је започињао тако је и завршавао емисију – поздравом Београде, добро јутро. Излазио би одмах из студија, разменио коју реч са тонцем, узео траку са шпицом и даље намрштен, али олакшан за једну велику обавезу, одлазио у своју собу. Ту се најбоље осећао.

Симке је компоновао најавну шпицу и џинглове за вести и рекламе а Корнелије џинглове Студија Б.

„Хтели су да компонујем шпицу која би отварала програм, а која би била карактеристична и за Београд и за Србију“, присећа се Симке разговора са Драганом Марковићем, Борјаном Костићем и Буцом Митровићем. „Био сам веома изненађен, искрено, нисам знао шта ћу, алими се веома свидела њихова визија новог радија. Кренем из зграде Борбе и негде на Теразијама сине ми идеја да би то могао да буде мотив из предивне Мокрањчеве композиције Козар. Док сам ходао, певушио сам полугласно Ајде де, ајде де, ајде де. То је то! Једва сам чекао да стигнем кући и исте ноћи направио сам радну верзију. То се колегама из Студија Б већ на прво слушање јако допало, па сам се једне ноћи придружио Корнелију и снимили смо шпице.“

„Почели смо снимање једно поподне, а завршили ујутро“, сећа се Корнелије Ковач. И он је, као и Симјановић, био надахнут и написао је шпице такорећи за један дан. Нико до тада у

Југославији није имао шпице у којима се пева о некој радио-станици. Снимало се у Студију 5 ПГПа (до хотела Еџцелсиор, сада је ту биоскоп) на магнетофону са 4 канала, уз ритам секцију Корни групе, додатне студијске музичаре и вокални ансамбл „Корали“. ФОНО

А хонорар?

Ма то је било смешно мало, више симболично. Драган Марковић им је рекао да ће касније бити посла око снимања реклама, али од тога ништа није било.

Направљена су два студија, мада је у почетку коришћен само мањи. Постојање великог студија говорило је о томе да су амбиције Драгана Марковића биле много веће. Према сведочењу Јована Вишковића, техничког директора од 1971, студијске просторије са великим режијским прозорима пројектовао је Васа Димић, технички директор Радио Новог Сада.

Тражили су се тонци, водитељи, новинари. Значајну улогу у одабиру прве екипе радија имао је Борислав Митровић, главни уредник омладинског листа Сусрет и заменик главног уредника магазина Џубокс.

Први тон-мајстор био је Александар Аца Радојичић, који је искуство стекао на Радио Београду. Договор је био да се јави Драгану Марковићу и да препоручи младог колегу за посао тон- мајстора, али га је збунило питање: „А зашто ви не бисте дошли?“.

Аца није морао дуго да размишља. У Радио Београду сваки дан му је био исти, а нови посао обећавао је више изазова. Мало касније Аци су се придружили Бранко Стојнић и Зоран Јовановић.

Музичка редакција је већ била позната из Радио Авале: Борјан Костић и Слободан Коњовић, којима се касније придружио Горан Кобали Фалстаф.

„Били смо одушевљени када нас је Драган Марковић поново окупио, доживели смо то као поновно рађање после развејаних илузија у вези са Радио Авалом“, каже Слоба Коњовић, у почетку сарадник, а касније музички уредник. „Атмосфера у граду била је таква да смо и даље били пуни ентузијазма и жеље да направимо нешто са новом радио-станицом.“

Из Вечерњих новости и Борбе на радио прешли су Драган Јелић, који је врло брзо постао први помоћник главног и одговорног уредника, Александар Костић, Ђоко Вјештица, Бранко Чупковић, Звонко Пантић…

Глумац Иван Бекјарев сећа се да су људи из Студија Б данима „опседали“ Југословенско драмско позориште и да су припреме за водитеље доста дуго трајале. Глумци су снимани чувеним „ухер“ магнетофонима (за оно време чудо од технике) а тражило се да читају текстове спорије, брже, јаче, тише…

 „Све је то био део смишљене тактике Драгана Марковића, који је био алфа и омега свега тога“, додаје Бекјарев, који је ипак имао више искуства од осталих, будући да је раније радио као водитељ естрадних приредби. Њему је припала част да 1. априла у минут до 13 званично отвори програм:

„Добар дан, овде Студио Б, почињемо с редовним програмом.“

Шта би Београду могло да се понуди? Можда је боље питање шта Београду недостаје? Шта би он волео да чује ујутро када се буди и спрема за посао? Да ли би нека америчка схема могла овде да се примени? Зашто ми не бисмо могли да будемо та авангарда у Београду?

Да, одговор је био да!

Одушевљен, Слободан Глумац дао му је „одрешене руке“. И тако су почетком новембра почеле припреме.

Први задатак био је да са Борјаном Костићем, који је добио улогу првог техничког шефа и музичког уредника, обиђе неколико познатих радио-станица у Европи. Али како им се представити у свету, нови радио треба некако да се зове.

„Зваће се СТУДИО Б“, одлучила су њих двојица.

Студио је нешто што је неутрално, а „Б“ подсећа на Београд, на Борбу, али је „Б“ могло да стоји и само за себе. Према сведочењу Драгана Марковића, намерно нису хтели да „Б“ представља нешто конкретно јер је за неке потребе „Б“ могло да значи Борба, као име оснивача и места емитовања програма; за друге потребе „Б“ је било Београд јер је Студио Б градска радио-станица док је за све оне који нису били ни за Борбу, ни за Београд, било довољно и само „Б“. То је била њихова тактика.

Обилазак у то време најпопуларнијих радио-станица у Европи попут Радио Луксембурга, ББЦ-ја и Француског радија у Паризу потврдио је какав радио желе у Београду: друкчији од свих постојећих у земљи, слободан, отворен, ангажован, посвећен граду и интересима грађана. Драган Марковић је такав концепт програма дефинисао као „нешто што може да се хвата у лету, слуша у колима, у покрету, на улици, свуда је присутан и покрива све слојеве друштва“.

Након што се вратио са пута, са великим ентузијазмом кренуо је да организује посао. Испоставило се да Радио Авала није имала добро „оружје“ за рад једне озбиљне радио-станице. Опрема коју су откупили била им је представљена као последња реч технике, али је заправо била врло скромна и застарела па су морали да докупе одређене техничке уређаје. У Борчи је закупљено земљиште и уз помоћ Савезне управе за радио-везе и предузећа Минел, ту је подигнут мали објекат и антенски стуб висине 112 м.

Поред свих послова око набављања опреме, технике, проналажења новинара и водитеља морала је да се добије битка и са администрацијом. Требало је прибавити дозволе и папирне и усмене од утицајних особа чији је глас у одређеним републичким и градским одборима требало да преокрене резултат и порази радио-тврђаву у Хиландарској. Један од првих уредника Студија Б, Бранко Чупковић, рекао је да је најтеже било доћи до подршке републичких политичких организација, пре свих Партије и Социјалистичког савеза. „У гласању да ли да му се дозволи продор у етар, Студио Б је увек губио по правилу са петнаест, шеснаест према нула. Нико није био луд да гласа за нову радио-станицу, па да га прогласе блесавим! Тадашњи чланови комисије ЦК и Републичке конференције, били су углавном под утицајем званичног београдског радија, тако да је ново радио-дифузно пиле могло само да кљуца, како се то каже, у гвоздене виле, што се далеко не чује, једва до другог, трећег комшије. Занимљиво је да су у одборима и комисијама за одобрења седели и утицајни људи, или бар били близу њих, који су били стално запослени у Радио Београду“, говорио је Чупковић.

Радило се, дакле, на више фронтова истовремено, са ентузијазмом, без оптерећења, предрасуда и стандарда који би прописивали како и колико треба да се ради. На осмом спрату Борбе, један део стана новинара Благоја Лазића, дописника из Лондона, добијао је обрисе радио-станице. Када је почео програм 1. априла, настала је анегдота: „чује се далеко овај Студио Б, чак и у стану Благоја Лазића“. А делио их је само зид. Касније се Студио Б проширио на цео стан.

Идеја о новој радио-станици настала је 1969. године у часопису Југословенска ревија, која је у то време била саставни део Борбе. Небојша Бато Томашевић, агилни уредник овог часописа који је излазио на страним језицима и био намењен иностранству, желео је да покрене неку врсту радија као отворене, слободне трибине о свим домаћим и светским питањима. Мислио је да та радио-станица на неки начин послужи и пропаганди и реклами књига и монографија коју је Југословенска ревија издавала. У интервјуима датим Борби и Вечерњим новостима (јул 1969), објаснио је да ће слушање полудневног разноврсног програма бити бесплатно, да ће се станица издржавати од реклама и да се тако даје шанса независној речи и младим, незапосленим људима, а грађанима пружа могућност да бирају на који ће се начин информисати.

У првој групи занесењака окупљеној око Радио Авале били су и Борјан Костић, Слободан Коњовић, Горан Кобали и Борислав Митровић.

Радио Авала почела је са радом 1. јула 1969. у згради палате Игуманов на Теразијама, без икакве најаве и, како је тадашња штампа писала „без ширег и јавнијег разматрања њене неопходности, сврсисходности и поступка у пружању информација и различитим идејама о структури и презентовању програма.“

Појава мистериозне и једва чујне станице слабог домета изазвала је бурне реакције у политичким и јавним круговима. Према сведочењу Слободана Глумца, тада директора Борбе, приговора је било разних – да је станица основана „дивље“, мимо закона и знања органа самоуправљања, да су у раду станице и уређивачком одбору ангажована лица опозиционог профила, изражена је сумња да се Радио Авала финансира из иностранства, чак се спомињала и веза са Слободном Европом. „ЦИА отвара радио-станицу у Београду“, упозорио је Живојин Стокић, главни уредник Радио Београда 2 на седници ЦК СК Србије. (сведочење Борислава Митровића).

Све што се дешавало око Радио Авале треба посматрати у светлу тадашње политичке немирне ситуације и напете атмосфере у земљи. У то време још увек се нису сасвим стишали одјеци Брионског пленума из 1966. и студентских демонстрација из 1968, а на помолу су биле маспоковске манифестације и демонстрације у Хрватској. Само је још фалило да се тај бунтовни дух усели у новине, радио и телевизију.

Било је то јасно и директору Борбе када му је на „надлежним местима“ указано да је концепт Радио Авале неприхватљив, да није јасно шта се хоће тиме и ко иза радија стоји. Тако је Југословенска ревија обуставила рад станице након свега десетак дана емитовања програма или како је описао Слободан Глумац: „ствар је на неки начин, ликвидирана.“ ФОНО

Осетивши опасност од појаве праве конкуренције, Радио Београд је брзо реаговао, па је крајем јуна 1969. покренуо градску станицу Београд 202. Тако се „двестадвојка“ појавила одмах после Радио Авале, а неколико месеци пре Студија Б.

Данима је потом Глумац мислио шта би могло да се уради са техником, штета да се не искористи. Да ли би можда под фирмом Борба то могло да прође? Идеја о радио-станици му се све више допадала, а није хтео да пропусти шансу и убрзо је одлучио – са Југословенском ревијом направљен је споразум, уређаји су откупљени и пренети у зграду Борбе.

Шта даље? Требало је то неко да ради, са вољом и смислом, са добрим организаторским способностима и са одговарајућим сарадницима. У помоћ је позван колегијум и редакција Борбе, да размисле, да предложе. Они се ипак између себе најбоље познају.

Једно име се издвојило – Драган Марковић.

Позив који мења све

„Шта ја знам о радију?“

„Немам искуства у тој врсти новинарства! Шта ја знам о радију?!“, размишљао је Драган после разговора са директором Борбе Слободаном Глумцем. Био је октобар 1969, тек се вратио у Београд, још није честито ни попричао са колегама у редакцији, а већ је добио конкретну понуду за нови посао – да организује и води нови радио у Београду, под окриљем Борбе.

Глумац није веровао да ће Драган пристати. Знао је да је он веома вредан и амбициозан радник, али питао се ко би мењао успешну каријеру спољнополитичког новинара из Конга и САД за посао уредника радио-станице?

Слично је размишљао и Драган. Двоумио се, није му то било сасвим блиско, знао је све што има везе са писањем и штампањем новина и баш ништа о радију.

Наставља се...

„Толико још ситница треба да се набави, а та прва априлска среда све је ближа и ближа“, помислио је док се журним кораком провлачио између густо паркираних аутомобила на Тргу Маркса и Енгелса. Нема ни два минута хода од зграде Борбе до Робне куће Ферум, таман да се преслиша колико завртња, колико ексера, каблова и разног другог материјала треба да купи да би простор у који су сместили технику за радио-станицу што пре личио на прави студио. „Ех, када би могао да буде као они у ББЦ-ју или Радио Луксембургу, које сам посетио са директором Драганом Марковићем. Далеко су они испред нас, али охрабрује ме краткотрајно искуство са Радио Авале. Београду баш недостаје једна таква радио-станица, динамична, мелодична, жива…“, маштао је Борјан.

За тренутак је стао, сетио се гарантног писма без којег нема куповине. Да ли је могуће да га је испустио негде у оном хаосу на осмом спрату? Помало нервозно почео је да претражује џепове сакоа. Добро је, ту је плави коверат, све са печатом и Драгановим потписом.

У Феруму није било гужве, за 15 минута све је завршио. Добро се сналази – ипак је он човек од технике, човек од звука. На каси млађи продавац проверава и пакује робу, отвара гарантно писмо, нешто му није јасно, подиже обрву…

                - Овде пише…

                - Студио Б. Тако је – кратко је одговорио.

Неколико секунди тишине било је довољно да продавац схвати да неће добити никакво друго објашњење. Ставио је коверат са стране, окренуо се ка новој муштерији и као да од ње тражи одговор, промрмљао:

                - Сваки дан неке нове фирме ничу, који је сад овај Студио Б?

„Чућеш“, са осмехом је помислио Борјан. „Зашто 1. април није већ сутра…“

Априлили

„Спасавај како знаш и умеш“, било је све што је Драган Марковић рекао Драгану Јелићу

„У среду, 1. априла 1970. године, од 13 до 17 часова, премијера на таласној дужини 222 метра, почетак рада нове радио-станице Студио Б, Радио Борба.“ ФОНО

Крајем марта, кратко и информативно, најављен је почетак рада Студија Б на средњим таласима 222 метра. То је био и начин да се провери исправност технике.

У ужурбаној и мало нервозној атмосфери замало да све прође као првоаприлска шала. Вечерње новости, тада најтиражнији дневни лист у Југославији (преко 400.000 примерака) објавиле су 31. марта на целој 26. страни фотографије водитеља Студија Б и познатих јавних личности, са слушалицама на ушима, а крупним словима на самом врху стране писало је ДАНАС СТУДИО Б.

ДАНАС?!

„Спасавај како знаш и умеш“ било је све што је директор и главни и одговорни уредник Драган Марковић преко телефона рекао уреднику Драгану Јелићу. И док је прескакао степенице да би што пре стигао до осмог спрата где се тонска екипа на челу са Ацом Радојичићем припремала за сутрашњи свечани почетак, Јелић је већ смислио штос. Тачно у 13 часова поздравио је слушаоце и објаснио да је прави почетак заправо сутрадан, али „пошто Новости никад не лажу, ево и данас један сат програма за вас“.

Ни Драган није седео скршених руку. Одмах је позвао штампарију Борбе и захтевао да се исправи грешка. Тако да је у вечерњем издању Новости реч ДАНАС промењена у СУТРА.

Ни данас се не зна да ли је грешка била случајна или намерна, као симпатична првоаприлска „добродошлица“ колега из Вечерњих новости.

Тако је све почело динамично, брзо, са пуно промена, узбуђења али и довитљивости, што су постале главне одлике Студија Б и људи који су у њему радили.

Слоба Коњовић са носталгијом се сећа те узбудљиве и вибрантне атмосфере у Београду седамдесетих година, када су основани Фест и Београдски џез фестивал, када су у Београд долазила светска филмска и музичка имена, одржавале се пројекције ундергроунд филмова… „Публика је присуствовала нечему толико неуобичајеном и другачијем од свега што је до тада карактерисало град, да није чудно да се Студио Б појавио баш у том тренутку. Он је био изнедрен свим тим културолошко-социолошким околностима које су мењале лице града“, каже Слоба.

Студио Б донео је револуцију у етру тадашње Југославије, стилом који је одударао од Радио Београда, државне радио-станице. Својом непосредношћу, начином емитовања вести и комуникације са слушаоцима променио је навике овдашње публике и врло брзо постао слушан и утицајан радио. Студио Б је истовремено представљао и културни искорак југословенског социјалистичког друштва ка западним узорима, према којима је ова станица и формирана. Са Студиом Б расла је карактеристична београдска субкултура, промовисана је нова врста новинарства, али и рок музика, која се без Студија Б није могла замислити. Звуком који је донео, пре свега у рок свету, преко јединственог Слобе Коњовића, Студио Б променио је културни образац Београда и Србије. Рок је ушао у нашу културу, да никада из ње не изађе.

Идеју Студија Б представљали су тадашњи водитељи, новинари и уредници, које данас с правом сматрамо симболима Београда: Драган Марковић, Борјан Костић, Драган Јелић, Душко Радовић, Слободан Глумац, Ђоко Вјештица, Слоба Коњовић и многи други.

Са оваквом историјом, Студио Б је много више од медија, посебно од обичне градске радио-станице. Он је део културе целе Србије, у медијском смислу представља јединствен пример који далеко надилази градски значај и мора бити уписан кад год се буде правила медијска историја Србије. Без Студија Б она није могућа.

Студио Б огласио се 1. априла 1970. у 13 часова, али прича започиње годину дана раније.

Наставља се...