Фељтон о Студију Б
22. 03. 2023.
Позив који мења све
„Почетна идеја је заправо настала у Југословенској ревији … То се тада звало Радио Авала“
Идеја о новој радио-станици настала је 1969. године у часопису Југословенска ревија, која је у то време била саставни део Борбе. Небојша Бато Томашевић, агилни уредник овог часописа који је излазио на страним језицима и био намењен иностранству, желео је да покрене неку врсту радија као отворене, слободне трибине о свим домаћим и светским питањима. Мислио је да та радио-станица на неки начин послужи и пропаганди и реклами књига и монографија коју је Југословенска ревија издавала. У интервјуима датим Борби и Вечерњим новостима (јул 1969), објаснио је да ће слушање полудневног разноврсног програма бити бесплатно, да ће се станица издржавати од реклама и да се тако даје шанса независној речи и младим, незапосленим људима, а грађанима пружа могућност да бирају на који ће се начин информисати.
У првој групи занесењака окупљеној око Радио Авале били су и Борјан Костић, Слободан Коњовић, Горан Кобали и Борислав Митровић.
Радио Авала почела је са радом 1. јула 1969. у згради палате Игуманов на Теразијама, без икакве најаве и, како је тадашња штампа писала „без ширег и јавнијег разматрања њене неопходности, сврсисходности и поступка у пружању информација и различитим идејама о структури и презентовању програма.“
Појава мистериозне и једва чујне станице слабог домета изазвала је бурне реакције у политичким и јавним круговима. Према сведочењу Слободана Глумца, тада директора Борбе, приговора је било разних – да је станица основана „дивље“, мимо закона и знања органа самоуправљања, да су у раду станице и уређивачком одбору ангажована лица опозиционог профила, изражена је сумња да се Радио Авала финансира из иностранства, чак се спомињала и веза са Слободном Европом. „ЦИА отвара радио-станицу у Београду“, упозорио је Живојин Стокић, главни уредник Радио Београда 2 на седници ЦК СК Србије. (сведочење Борислава Митровића).
Све што се дешавало око Радио Авале треба посматрати у светлу тадашње политичке немирне ситуације и напете атмосфере у земљи. У то време још увек се нису сасвим стишали одјеци Брионског пленума из 1966. и студентских демонстрација из 1968, а на помолу су биле маспоковске манифестације и демонстрације у Хрватској. Само је још фалило да се тај бунтовни дух усели у новине, радио и телевизију.
Било је то јасно и директору Борбе када му је на „надлежним местима“ указано да је концепт Радио Авале неприхватљив, да није јасно шта се хоће тиме и ко иза радија стоји. Тако је Југословенска ревија обуставила рад станице након свега десетак дана емитовања програма или како је описао Слободан Глумац: „ствар је на неки начин, ликвидирана.“ ФОНО
Осетивши опасност од појаве праве конкуренције, Радио Београд је брзо реаговао, па је крајем јуна 1969. покренуо градску станицу Београд 202. Тако се „двестадвојка“ појавила одмах после Радио Авале, а неколико месеци пре Студија Б.
|
Пиратска радио-станица Зоран Модли: „Мој први сусрет са Радио Авалом био је уз помоћ једног радио-транзистора на Земунском кеју током једне шетње са мојим гимназијским друштвом. Сви смо ослушнули, начуљили уши и увидели да је то нешто ново и нешто необично. То смо одмах крстили београдском пиратском радио-станицом.“ |
Данима је потом Глумац мислио шта би могло да се уради са техником, штета да се не искористи. Да ли би можда под фирмом Борба то могло да прође? Идеја о радио-станици му се све више допадала, а није хтео да пропусти шансу и убрзо је одлучио – са Југословенском ревијом направљен је споразум, уређаји су откупљени и пренети у зграду Борбе.
Шта даље? Требало је то неко да ради, са вољом и смислом, са добрим организаторским способностима и са одговарајућим сарадницима. У помоћ је позван колегијум и редакција Борбе, да размисле, да предложе. Они се ипак између себе најбоље познају.
Једно име се издвојило – Драган Марковић.
Позив који мења све
„Шта ја знам о радију?“
„Немам искуства у тој врсти новинарства! Шта ја знам о радију?!“, размишљао је Драган после разговора са директором Борбе Слободаном Глумцем. Био је октобар 1969, тек се вратио у Београд, још није честито ни попричао са колегама у редакцији, а већ је добио конкретну понуду за нови посао – да организује и води нови радио у Београду, под окриљем Борбе.
Глумац није веровао да ће Драган пристати. Знао је да је он веома вредан и амбициозан радник, али питао се ко би мењао успешну каријеру спољнополитичког новинара из Конга и САД за посао уредника радио-станице?
Слично је размишљао и Драган. Двоумио се, није му то било сасвим блиско, знао је све што има везе са писањем и штампањем новина и баш ништа о радију.
Наставља се...
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.