ДНКиМ
18. 10. 2023.
Три репортаже аутора са КиМ награђене на 28. Интерферу – приче о завичају и повратку, симболима упорности и снаге
Дописник Радио Београда 1 Иван Миљковић, главна и одговорна уредница „Јединства“ Рада Комазец и Александар Миладиновић и Немања Јоксимовић из Линк продукције, награђени су аутори са Косова и Метохије на 28. Интернационалном фестивалу репортаже и медија – Интерфер „Златна НИKА“.
„Народ испашта, а политика влада“ – косметска прича повратника из села Сига
Дописнику Радио Београда 1 са Косова и Метохије и уреднику портала Ризница Ивану Миљковићу уручена је друга награда за радио репортажу „Народ испашта, а политика влада“ коју аутор, у разговору за УНС, описује као типичну косметску причу коју је испричало троје повратника из села Сига код Пећи.
„То су људи различитих судбина, карактера, година. Спаја их јака жеља да остану на своме. ‘Што су они нама више палили огњишта, минирали цркву и рушили гробове то је већа Божја благодат била на нас'“, цитира нам аутор речи једног од јунака, са намером да нам приближу причу.
Истиче да је овом реченицом све речено и да је прича из Сиге иста у који год део Косова и Метохије да је пренесете, а да ову репортажу аутентичном чини то што је испричана у једном од најтежих тренутака.
„Када то кажем, питам се да ли се за све ове године живота на КиМ може навести тренутак који није био тежак, када су пристисци на све Србе јужно и северно од Ибра, па и оне који живе с оне стране амдинистративне линије, најтежи? Драго ми је да сам успео да пренесем емоцију оних који су најупорнији, највише везани за завичај, који нису отуђили ништа - иако живе тешко, не намеравају своју имовину да продају Албанцима“, објашњава награђени аутор.
Миљковић каже да „док развој цивилизације неумитно тече у тамном вилајету Европе једна је заједница стигматизована и затиру се трагови њеног постојања“.
„У таквим условима народ трпи а политика влада. Али на срећу овде није наш крај, јер Косово је неиспричана прича, наше исходиште и полазна тачка. Надам се тачка где ћемо се као народ вратити себи“, истиче он.
Награду види као мерило рада и наглашава да је подршка која долази од колега у овом послу посебно важна, како каже, посебно мисли на све колеге које су у време барикада и сукоба извештавали са севера КиМ.
„Зато бих искористио прилику и поздравио их све. Они најбоље разумеју осећај који нас је пратио у тим данима. Када напетости о којима смо извештавали за тренутак утихну, камере се искључе, опрема спакује, стави тачка на последњи искуцани ред, а ми останемо сами у тишини са својим мислима - изговореним и неизговореним у етар. У тим тренуцима, подељена брига, стрепња и недоумице се памте и само их ми можемо најбоље разумети. Зато се посебно захваљујем Андрији Игићу, Зорану Шапоњићу, Анелу Грбовићу, Влади Милићу, Драгани Зечевић. Они ће разумети зашто ми је било јако важно да ово кажем“, закључује Миљковић.
„Kад шуме и њиве имају националност“ - завичај је исходиште и место повратка
У селекцији новинских репортажа, прича „Kад шуме и њиве имају националност“ главне и одговорне уреднице „Јединства“ Раде Комазец заузела је друго место. За њу ауторка каже да се протеже од Далмације до Косова и Метохије, као и њен живот, а тему би назвала друштвено - политичком, пошто се на територији бивше СФРЈ ништа не дешава без уплива политике.
„У средишту репортаже јесте имовина људи који су протерани и избегли из завичаја из Републике Хрватске, преко Босне и Херцеговине до Косова и Метохије, као и однос политике, односно власти и институција према њиховој дедовини. Поткрепљена бројним примерима одузимања имовине, у репортажи сами актери износе своје случајеве и начин како им држава, доносећи различите прописе и законе, одузима имовину“, истиче Комазец.
У овој репортажи повратници износе своју причу, о ономе што их је дочекало повратком у завичај на прадедовска имања. По речима жирија - храброст је умочити новинарско перо у ову комплексну и тешку проблематику обрађену на аргументован и животан начин.
„Цео регион је заокупљен политиком, а ‘најдебљи крај’ из тога извлаче обични, недужни људи. Ти људи су изгубили веру у институције и осећају се беспомоћно. Дирнула ме је зебња, страх па чак и понека суза прогнаника док наводе начине како им се одузимају шуме и њиве и уписују као државна својина или се преписује на комшију у зависности од његове националности. Они не знају коме и где да се обрате и сви упорно тврде да им се то дешава само зато што припадају другом народу у односу на већински народ на простору где се налази њихов завичај и имовина“, објашњава Комазец.
Комазец истиче да је тешко пренети њихову емоцију и љубав према завичају и имовини коју су им стицали преци јер је не посматрају у материјалном смислу. Како каже, много јој је важније да буде друштвене реакције и у крајњем исходу да се исправи неправда према људима о којима пише.
„Кроз ову репортажу се чује глас дискриминисаних и то је оно што је чини посебном. Колико човек у Метохији воли своју плодну и благородну земљу , исто толико ако не и више, онај у Далмацији воли свој крш, камен и врлети. Завичај је исходиште и место повратка“, закључује новинарка Рада Комазец.
“Славуј из заточене баште” – симбол упорности и снаге
Овогодишња специјална награда жирија Интерфер-а за причу “Славуј из заточене баште” припала је ауторима Александру Миладиновићу и Немањи Јоксимовићу из Линк продукције.
У разговору за УНС нису крили понос због чињенице да су успели да пронађу начин да причу о девојчици из Ораховца, чији је глас постао симбол упорности и снаге, приближе публици где год она била.
„ Прича коју смо донели из Ораховца говори о Павлини која неуморно доказује да се снагом талента и воље могу рушити најтеже баријере, чак и оне наметнуте судбином. Она својим певањем успева да прелази границе бодљикаве ограде“, каже један од аутора награђене репортаже Александар Миладиновић.
Истиче да је мотив за настајање репортаже произашао из жеље да се прикаже инспиративна прича о снази људског духа, талента и истрајности, што види као охрабрење другој деци да прате своје снове без обзира на препреке.
„Ова прича није само прича о Павлини. То је прича о сваком детету на Косову. Њене песме испуњене су љубављу према домовини и путују широм региона, чак до Русије, преносећи поруку мира и наде. Павлинина музика није само мелодија, то је мост који повезује различите културе и традиције. Аутентичност овом филму даје сама Павлина која инспирише многе, која је препуна позитивне енергије и са лакоћом је преноси на све око себе“, напомиње Миладиновић.
Немања Јоксимовић каже да су актери репортаже Павлина Радовановић и Гаврило Kујунџић својом музиком постали хероји нашег времена и они који пркосе трагедији коју српски народ преживљава на Kосову и Метохији.
„Они подстичу пркос и истрајност и својим добротворним наступима настављају посао некада славних српских задужбинара. Та наша Метохија изнедрила је бројне бисере, особе које су обележили своје време. Иза Павлине је више од стотину концерата у циљу фрескописања цркве у Ораховцу. Гаврило Kујунџић је аутор чије су песме неизбежне свуда где се помиње Kосово и Метохија, песме за које многи мисле да су нам заоставштина од народа“, приближава нам Јоксимовић.
Јоксимовић истиче да су то све чињенице које телевизијским ствараоцима нуде да овако једноставне, а врсне професионалце покушају да преставе широј публици.
„Жири је, предпостављам, у овој причи препознао емоцију коју искреном причом, дајући у потпуности себе пред публиком, Павлина и Гаврило освајају срца људи широм Србије, региона, па чак и међу Русима у Русији где су више пута наступали“, закључује Јоксимовић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.