Досије "Утисак недеље" (2014)
30. 09. 2014.
Ољи и „Утиску недеље“ је место на РТС!
Редитељ Срђан Драгојевић овог викенда учествовао је и на Паради поноса и на протесту против укидања емисије „Утисак недеље“.
О свом активизму, правима мањина, слободи медија и још понечему он говори за Наше новине: Без обзира на то што су се догодила истог дана, ова два скупа су веома различита.
На прајд сам ишао јер сматрам да је важно подржати право било које мањине у борби за Уставом загарантована права. На овај други, вечерњи скуп ишао сам као поштовалац емисије „Утисак недеље“, коју редовно пратим већ више од две деценије.
Више од било чега другог мене забрињава тенденција „тривијализације“ медијске сцене и давање предности кичу и шунду.
Но, ако је то незаустављив процес, тиме је још важнија улога Јавног сервиса, који мора да се јасно разликује од осталих телевизија. Ни је случајно што је у Хрватској легендарна емисија „Недељом у два“ Александра Станковића на ХРТ-у. Верујем да би и „Утисак недеље“ могао да нађе своје место на РТС-у каже режисер Срђан Драгојевић на почетку за разговора. »
Недељна шетња на прајду овога пута није подсетила на сцену филма „Парада“?
Заиста не. „Парада“ је прошла без оне стрепње и напетости која је карактерисала прву, 2010. године. Људи су били весели и насмејани. Ја сам отишао са целом породицом, а знате да никада не мешам јавно и приватно. Вештачка је та подела на „ЛГБТ параду“ и „породичну шетњу“. Сви ми који смо родитељи треба да тежимо томе да децу васпитавамо у духу толеранције и поштовања ближњег, без обзира на различитости. Није фер да се ова манифестација оптерећује причама о затварању града, трошковима од милион евра. Нису за то криви учесници, већ они који су поново хтели да проливају крв на улицама Београда, мрзећи и плашећи се свих који су од њих различити. Што се трошка о коме се нашироко, а крајње непоштено пише, подсетимо се да прајдови у Загребу и Љубљани не коштају ништа. Неколико позорника одржава ред и шетња се одржи у граду који потпуно функционише.
Где је, према вашим изворима, истина о сукобу Александра Јовичића и Бранка Ружића и Ивице Дачића?
Као и ви, сазнао сам из медија о овом сукобу. Могу само да приметим да је речник груб и непримерен улози народног посланика. Различита мишљења и ставови су могући и природни, али сукоб не сме да личи на естрадне. Можда ће ово бити прилика да проверимо како на делу функционише кодекс о понашању посланика.
Један број људи тврди да у Србији никад ни је било горе, да нам је ЕУ опет „само неколико година“ далеко?
То често нису они најсиромашнији, најугроженији који би имали много разлога за ову причу. Много знам таквих, „професионалнолукративних песимиста“. Али опет, знам их много који једва састављају крај с крајем, који вредно раде, не жале се и верују да ће нам бити боље. Без тог уверења тешко да ћемо изаћи из кризе у којој смо. Без обзира на подсмешљиве коментаре, мени се доста допала премијерова опаска о томе да је ова влада „формирана на палуби Титаника“. Сликовито и истинито. Када је почела приватизација, тамо почетком претходне деценије, „Титаник“ је испловио из Саутемптона, а гарнитура на власти је ставила „аутоматског пилота“, приватизовала предузећа „буразерски“ и делила паре, док је брод хрлио на леденом брегу. И сад ти исти кукају до неба након што смо у ледени брег ударили, а себи и својој деци су већ давно обезбедили места у чамцима за спасавање, прве класе. Али овде метафора стаје. Мислим да ћемо успети да испумпамо воду, закрпимо оплату брода и отиснемо се даље. Жао ми је само што ће многи од ових што су „штековали“ чамце за спасавање и планирали да пусте остале да потону на броду остати. Уместо, марш у чамце па веслај по Северном мору.
Цензура у култури траје две деценије
На Твитеру се појавила пошалица са профила који је назван Слободан Милошевић, а гласи: „У моје време је бар постојао Б92.“
Да, али смо тада имали, најблаже речено, накараду од Јавног сервиса. РТС је данас све бољи и уз тенденције ка емисијама као што је „Културни дневник“ на путу да задовољава потребе грађана како за објективним информисањем, тако и за културним садржајима.
„Дивљи“, транзициони капитализам приметан је у свим сферама друштва, а можда највише у медијима, који на дневном нивоу крше многа правила нормалности и пристојности. Али не треба никада заборавити да су фреквенције које су изнајмљене приватним телевизијама власништво свих грађана Србије и да би држава кроз регулаторна тела морала да се држи много строжих критеријума о томе шта је друштвено пожељно, а шта није.
Када би нека од телевизија са националном фреквенцијом била кажњена великом новчаном казном, па и суспензијом дозволе, све друге би се „уљудиле“ за недељу дана. Стално дискутујемо о цензури и слободи медија, а ако погледамо ширу слику, схватићемо да су уметност и култура су у нашим медијима цензурисани већ више од две деценије.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.