Страшна је патња мајке чији је син мучки убијен. Лично разумем чак и њен потпуно ирационални бес. Макар у болу због своје патње омрзнула „цео свет“. Штавише, колико год то било са друштвеног становишта и даље страшно, ма колико у неким минулим временима, док је нација доживљавана као нешто недодирљиво и вредно сваке жртве, било схватано као неморално – донекле схватам и када ужасно повређена мајка одбаци отаџбину. Када и она  за њу више нема никакву вредност због погибије детета. Али на томе се моје разумевање завршава. Не прихватам да се иза патњом проузроковане ирационалности крије застрашујућа намера.

Није битно да ли је та намера повређене мајке или некога ко са њом манипулише а она то прихвата да би после трагедије нашла неку сврху свог живота. А та намера се огледа, на пример, у томе да се правдају агресори на своју земљу и убице сопственог детета, односно да се за њихов злочин криве други док се доказане масовне убице амнестирају за недела која су учинила. Ту се, стиче се утисак, више не ради о слепилу изазваном бесом већ о ужасном рачуну на који нема право ни пострадала мајка. Колико год то звучало страшно, да поновим, и своја земља може да се омрзне због личне трагедије, али не могу да се заволе па чак и само бране страни злочинци који су је проузроковали!

 (НЕ)СРЕЋНО ПОРЕЂЕЊЕ

Жанка Стојановић, мајка једне од жртва НАТО агресије на Србију – како тврди у име свих породица погинулих током мучког бомбардовања РТС – пре неки дан је објавила текст „Несрећно поређење Шарлија и РТС“.  У њему је оспоравала ставове Ноама Чомског у вези са злочиначким нападима на РТС и редакцију француског сатиричног недељника „Шарли eбдо“. Да се подсетимо, чувени амерички лингвиста и антиглобалиста недавно је нaписao je нa свoм сajту кoмeнтaр и укaзao нa лицeмeрje зaпaднe jaвнoсти, упoрeђуjући њено нeрeaгoвaњe нa НATO бoмбaрдoвaњe РТС-а сa општим згрaжaвaњeм пoслe мaсaкрa нoвинaрa рeдaкциje „Шaрли eбдo“. 

Чомски истиче да је ретко коме на Западу засметало што је НАТО 1999. године убијао медијске делатнике током агресије на Србију. Још мање је било оних који су у западним земљама – које се толико диче својом демократијом и политичком културом – због тога дигао глас или на било који други начин активно изразио протест (па чак и сажаљење). Напад на редакцију француског часописа је, уистину, стравичан злочин и згражавања над њим су оправдана. Но, како Чомски наглашава, то важи „само укoликo сe чврстo држимo oдрeђeних принципa“.

А њих се на Западу не држе чак ни лабаво! Медијски масакр у Паризу доживљава се готово као ерупција крваве лаве из седмог круга пакла, док је још гори покољ у Београду, уз масовно разумевање тог недела од стране неких што сада роне крокодилске сузе, прихватан као легитимни ратни поступак. А да би исказ „Ја сам Шарли“ имао тежину, макар у пола гласа је 1999. ваљало узвикивати „Ја сам РТС“. Међутим, они који усиљено сада кличу прво, тада су имали много разумевања за речи ондашњег портпарола Пентагона, који је „тoкoм сaстaнкa сa нoвинaримa у Вaшингтoну рeкao дa je српскa Тeлeвизиja дeo Mилoшeвићeвe убилaчкe мaшинeриje бaш кao и Вojскa“.

ДУПЛИ АРШИНИ

Ако су таква правила које су поставили НАТО стратези, што онда исламистички бојовници не би западне медије доживљавали као део „убилачке машинерије и војске“ својих непријатеља? Логично је запитати се у вези са тим, а онда се намеће мало дубље сагледавање ствари, из чега произлази осуда дуплих аршина од стране сваког добронамерног човека. Нема сумње да је за Чомског као и сваког нормалног, злодело оно што се догодило у Паризу. Злочин је мучко убијање цивила, било да се ради о новинарима или неком другом, са било које стране. И ту нема места симпатијама и антипатијама. У противном, ако се тако недвосмислено не мисли, треба рећи „Ја сам Хитлер“ а не „Ја сам Шарли“.

Све то добро знају НАТО пропагандисти. Зато им је опасан иступ Ноама Чомског. Не воле они ни друго што он ради, али сада је баш у правом моменту погодио у сам центар мете. И то ваља, пре него што бар део хипнотисане западне јавности стави прст на чело, некако поклопити када већ није могуће анулирати речи, широм света познатог научника и борца за правду, које су добиле немали одјек. Шта је за тако нешто боље од, стварне или наводне, реакције у име породица пострадалих у нападу на РТС? Зар је нешто корисније од негативне реакције од стране људи блиских жртава у чију одбрану је стао Чомски?

Зато су медијски и други апологети НАТО недела на Балкану, са одушевљењем дочекали текст госпође Стојановић. Одмах су осванули наслови типа следећег: „Српска мајка против Чомског. Нисте у праву!“ Одмах су НАТО пропагандисти препознали да су њене речи изузетно употребљиве. Тачније, вероватно су спремно дочекали и даље пласирали, са неким договорену набачену лопту из Србије!

НАТО ПРОПАГАНДА

На крају да се осврнемо на више него отужни текст „Несрећно поређење Шарлија и РТС“, иако је чињеница да НАТО пропагандистима његов садржај и није битан, већ је важно да се неко од пострадалих Срба окоми на Србију и стави у одбрану недела Атлантског пакта, и то још уз употребу уобичајених НАТО пропагандних фраза.

Већ на самом његовом почетку ауторка износи срж својих (задатих?) ставова. Како каже: „Aмeричкa TВ мрeжa Си-Eн-Eн (CNN) прeнeлa je 20. jaнуaрa блoг слaвнoг лингвистe и интeлeктуaлцa Нoaмa Чoмскoг, у кojeм je тeрoристички нaпaд нa рeдaкциjу сaтиричкoг нeдeљникa ,Шaрли ебдо̒ нeсрeћнo упoрeдиo сa нaтoвским бoмбaрдoвaњeм Teлeвизиje Србиje, aприлa 1999. пoкaзуjући дa му кључнe чињeницe o тoм бoмбaрдoвaњу нису пoзнaтe, пoчeв oд тoгa дa у РTС-у ниje пoгинуo ниjeдaн нoвинaр – сви су били тeхничкo oсoбљe – пa дo тoгa дa je милoшeвићeвскa врхушкa, укључуjући њeгoвe гeнeрaлe, знajући дaнимa унaпрeд зa прeдстojeћи нaпaд, људe жртвoвaлa сa грoтeскнoм идejoм дa сe спaсe тaкo штo ћe сeбe прeд свeтoм прикaзaти кao жртву тeрoристичкoг нaпaдa (,Ja сaм РTС̒), бeз oбзирa нa тeрoр кojи je истoврeмeнo спрoвoдилa нa Кoсoву.“

Ни овај део текста, ни његов наставак који такође врви бесмислицама типа омиљене флоскуле анти-Србије о „потреби суочавања са“ – више измишљеним него стварним – „сопственим злочинима“, није вредан дубљег сагледавања. Надаље, шта уопште рећи за несувисле исказе типа оног да је од значаја то што у Београду није погинуо ниједан новинар? Да ли то значи да је ОК ако НАТО убија техничаре (макар међу њима било и сопствено дете)? Да и не говоримо о понављању умоболних НАТО лажи о терору који је Милошевић спроводио на Косову и Метохији као изговор за агресију. Данас су тотално разобличене подметачине типа „Рачак“ и прави разлози за агресију на Србију.

Ко се иоле озбиљно и на Западу бави историјатом ратова на некадашњем југословенском простору, зна да је општи рат на Косову отпочео тек пошто је против Србије покренута НАТО ратна машинерија. Пре тога се на Косову и Метохији одвијао сукоб, тек повремено већег интензитета, између легалних српских војних и полицијских снага и албанских сецесионистичких побуњеника, током којег је било  цивилних жртава и на страни влади лојалних грађана (српске, албанске и других националности), и на страни становништва које је подржавало сепаратистичке бојовнике. Но, сви до тада погинули цивили били су малобројнији од оних који су страдали током једног од најкрвавијих дана у време западне инвазије и окупације Ирака. А Чомски је, узгред буди речено, и на те догађаје подсетио светску јавност.

БЕС И СРАМОТА

На нашу срамоту и одушевљење оних који су 1999. године сејали смрт широм Србије, нашла се једна „српска мајка“ да му се супротстави (и то у име и неких других од стране НАТО-а пострадалих српских мајки, очева, браће, сестара, супруга, деце, итд). За то постоји само један коментар: постмодерне окупационе перверзије. Србија је крива што је убијана, а нису то они који су је масакрирали! Ко то тврди а при томе је још и неко њему близак убијен од стране НАТО-а, или је потпуно помућене свести (па га неко у таквом стању употребљава) или је, што је вероватније, на самом дну интересне бескрупулозности.

Бенџамин Франклин је тврдио: „Шта год почне у љутњи заврши у срамоти“. Често јесте тако али као што сам на почетку рекао, да то додатно нагласим, велике људске трагедије пружају за много тога оправдање и до неке црвене линије штите од срамоте. Али када се она пређе срамота је двострука. Све оно што је било оправдавајући фактор постане додатни баланс. Зато слободно могу да употребим тешке речи: Стварно је бескрајно ниско и бедно када некаква Жанка Стојановић, злоупотребљавајући нашу националну и своју личну трагедију – готово сигурно са нечијом идејом да буде средство евроатлантске глобалне пропагандне артиљерије – стане у одбрану НАТО недела оспоравајући Чомског. Страшно! Неко из Србије коју он брани на темељу залагања за истину и глобалну правду, њему поручује да није у праву!

Како дакле ја видим ту ствар? Када разгрнем идеолошке магле и једне и друге зараћене стране, ја катастрофу која нас је задесила дефинишем као - ударила будала на будалу. Било је потребно бити ваистину велика будала па мислити да ће шаке соли које је домаћа будала годинама бацала у очи целог света проћи без тешког пичвајза; са друге стране, било је потребно бити још већа будала, па помислити да ће се нашој будали стати на реп тако што ће се полупати инфраструктура државе (која није била у власништву наше будале) и побити неколико хиљада људи који нису били ни у каквој вез са нашом будалом.

Када се две будале сударе, дебљи крај извлачи слабија и лошије наоружана будала, то је ваљда јасно сваком ко има бар зрно соли у глави, то НАМЕРНО није било јасно нашој будали али - јер он у суштини уопште није био будала, него је само хтео да - по овдашњем обичају преко туђе грбаче - истера неки свој инат, рачунајући да ће се - кад пичвајз утихне - све наставити по старом. Што се, бар за неко време, и догодило. На исто то - честнејши публикуме - рачуна и елита наше бомбардованости. А зашто? Зато што је ојађеним људима најлакше манипулисати и зато што је огорченима најлакше продати Пенгова муда уместо бубрега. Утувите ово, ђутуруми”

У Србији данас, која се дала у потрагу за новим директором државне телевизије, кандидатуре су већ истакнуте, између осталог, глорификацијом Чомског (право на изражавање) и позивањем на срцепаратељну изјаву доскорашњег робијаша и некада челног човека РТС Драгољуба Милановића, чашћеног слободом, упркос недвосмисленим доказима о његовом донирању станова и кредита олошу из злочиначке медијске армаде. Све са суманутим тврдњама србијанског правосуђа како је "било тешко да се рашчивија целокупан случај, јер бројна документација о додели станова фали" - ма, немој, не зна се који зликовац за колико квадрата плаћа струју и Инфостан (за Милановића се, рецимо, зна, он и његова жена Љиљана, обоје, по његовој процени дефицитарни кадрови, живе у четворособном стану, адреса позната редакцији).

Циљ је јасан, све се дивно уклопило пропагандистима из митраљеских гнезда, микрофон - хаубичким батеријама, тенкистима и њиховим суборцима, те поштоваоцима који су чинили респектабилну већину становништва у Србији, у којој је видљиво мањкало грађана. Сви су невини као цивилне жртве Американаца, утолико је и РТС била невина и није могао бити ратни циљ. Тачно, није могао, баш никад, ни кад су његови возови ишли "мимо шина", ни кад су Бошњаци у Сарајеву српску децу бацали лавовима у сарајевском Зоолошком врту (није Љиљана Смајловић, то је известила Рада Ђокић). Каква предивна конфузија, каква димна завеса за промискуитетну невиност медијских бригада, које су креирале и подстицале великосрпски фашизам и антицивилизацијску махнитост.

Милановић је Шарли Ебдо - ма, јесте, овде су и лопови из бутика били пријатељи Срба, хохштаплери угледни филозофи са државном апанажом, а десет се година несуђени директор РТС Земунског клана злопатио као робијаш - полуслободњак, или слободњак доброг владања, издржавајући казну за жртвовање радника државне телевизије. Тешко је живети са њим на слободи, најтеже је породицама чије је најближе жртвовао.

А само је продубљивао идеје и смисао за реализацију свог претходника Милорада Вучелића, данас угледног власника и уредника најтиражнијег овдашњег недељника Печат и потпредседника Партизана. Зашто Срби не би поверовали у давну умишљотину, да су и у новој констелацији незаобилазни геостратешки чинилац, искусан у супротстављању распомамљеним западним силама - још није готово, казао би Слободан Антонић, нови, постхумни штовалац Слободана Милошевића.

Сервирала је Љиљана Смајловић, ето кандидаткиње, објавивши у Политици Чомског, на трагу, ваљда, својих ранијих сазнања о српској, готово паљанској, караџић - плавшићевској невиности током интервенције НАТО, заправо о етничком чишћењу Косова: „Запад на Косову није на нашој страни; тим је већа потреба да се у бици за Косово против Запада служимо западним аргументима. 'Политикини' читаоци то умеју: против Вордсворта (Стивен, бивши британски амбасадор у Београду, прим. аут.) је неколицина читалаца неуморно користила чињеницу да је до масовног изгнанства косовских Албанаца дошло тек после почетка НАТО бомбардовања, не пре, и да етничко чишћење није користан аргумент у корист бомбардовања. Но, ако је тако, онда је тачно и да добре аргументе не оснажујемо тако што умањујемо злодела која су евентуално починиле наше снаге безбедности, или тако што потцењујемо несрећу албанских избеглица које су тукли и НАТО авиони, а српске снаге су им на граници одузимале документа" („Политика“, 13. август 2007)".

"Евентуално" су снаге Љиљане Смајловић и починиле злодела која не треба умањити, али су документа одузимале на граници. Лаж и измишљотина, током масовних убистава, силовања, пљачке, паљења села, депортације - све је било дозвољено, чак и пожељно - снаге безбедности Србије су од 1998. имале само задатак да униште трагове отпора Албанаца и заплене им документа. Можда је и неважно, тек, масакр над 48 чланова породице Бериша реализован је марта 1999, као и масакр породице Богујевци. Има још:

"Снаге ВЈ и МУП опколиле су 25. марта 1999. и село Мала Круша након чега је МУП ушао у село, пљачкао и палио куће, уз помоћ неколицине локалних Срба. Сељани, косовски Албанци, сакрили су се у шуми и касније су похватани, а женама и деци је наређено да оду у Албанију. Више од 110 мушкараца лишено је драгоцености и личних докумената, злостављано, а потом затворено у један амбар, где су на њих ватру отворили локални припадници полиције, након чега је амбар запаљен. Преживела су само њих осморица” (из пресуде Хашког трибунала).

Ако је неком важно, Чомског и истине ради, и то се догодило пре него што је РТС погођена пројектилима НАТО.

У комбинованој изведби, која подсећа на време тоталне слободе изражавања Љиљане Смајловић, те Ратка Дмитровића, Вучелића и остале патриотске елите, Милановић се, упркос пресуди и издржаној казни, представља као "Шарли", тврди да није знао да ће НАТО ракетирати Телевизију. Да, а Вучелић је мислио како тенкови пред које Српчад баца цвеће иду на вежбу, а не у освајачко лудило и сумануту девастацију једног града; Љиљана је Смајловић, ваљда, знала, јавили јој другови, да је убијање Сарајева са Калемегдана и испод Таша, измишљотина.

Велики крвави круг и у њему државна телевизија - то је била нова, филантропска политика србијанског руководства. Животом су је платили и радници РТС, они недужни.

А сада би сви да буду мало недужни. И сви имају медије који ће потврдити да се зло које су сејали може и другачије назвати. Ето, и Чомски каже...

Париски, наиме, терористи нису унапред обавестили француску владу и генералитет о својим намерама, а гарантујем да француска влада и генералитет у апсурдном случају да су обавештени убилачку намеру терориста сасвим сигурно не би искористили у пропагандне сврхе.

Француска би у најмању руку евакуисала редакцију, а убице поапсила или им смрсила конце. У томе лежи двострука монструозност погибије запосленика РТС-а. Ти су потпуно недужни људи у извесном смислу двапут убијени. НАТО јесте повукао обарач и јесте одиграо улогу неплаћеног убице, али прави наручиоци убиства су седели у Београду. Многи од њих ту још увек седе.

А ту седи и Смајловићка и посипа ли посипа непочинства шећерним прахом. Већ смо овде говорили о томе да је у рату непријатељу у датом случају НАТО пакту разарање и убијање у опису радног места и да се над том злокобном чињеницом овог гуравог света ибрете само наивчине и покварењаци.

Али је исто тако у опису радног места нападнуте државе у овом случају Србије да своје грађане заштити како зна и уме. Како ли је пословично проницљивој Смајловићки промакло да држава Србија не само да није заштитила РТС-ове запосленике, него их је свесно гурнула у смрт не би ли пази сад ово! још једним злочином поправила свој злочиначки имиџ који сада, како видимо, накнадно поправљају Љиља и Ноам.

За разлику од Смајловићке, Чомском ништа не замерам. Он, човек ем није одавде, ем ради свој посао, уочава глобалне неправилности, и серуцка уоколо о пошастима империјализма, то многи високо цене, ја, пак, држим да је допринос Ноамових јеремијада смањењу глобалног зла да се изразим грубо, али примерено раван Пенговим мудима.

Све у свему, од Чомског никаква корист, али никаква ни штета. Али је безбели штета што Љиља „Марципан“ Смајловићка у „најстаријем дневном листу на Балкану“ тенденциозно забашурује непочинства једног убилачког режима који је Србији нанео (и још увек наноси) више зла од спољашњих српских душмана и који није презао да током бомбардовања лиши живота и Славка Ћурувију, Смајловићкиног колегу (и послодавца), коме Љиља, као председница УНСа, уредно полаже своје зашећерене венце.

У неку руку је природно да „најстарији дневни лист на Балкану“ и његова уредница пате од старачке деменције. Али да ли је то природно и за Србију? Не знам. Питајте Чомског. Или боље Пенга.

Чомски једноставно тврди да оружани напад на било коју новинску редакцију није оправдан ни под каквим околностима, па ни онда кад је она главни пропаганди ослонац једног злочиначког режима, ни у условима ратног стања, уопште никад, јер је намерно гађање цивилних циљева забрањено, а Телевизија Србије – урпкос свему - била је цивилни циљ: немојте посезати за терором, ако и сами не желите да постанете његова жртва, поручује Чомски владама Западног света.

Ту његову једноставну поруку, домаћи пропагандисти попут Љиљане Смајловић, Слободана Рељића, Небојше Крстића и многих других, покушавају сада да искористе као доказ да су жртве у Паризу и у Београду тобоже исте, јер су -  лажљиво тврде они - и у једном и у другом случају у питању новинари, то јест борци за истину а против „једноумља“; и једне и друге убили су „терористи“, а то онда значи да су Милошевићева влада, његови генерали и његови  академици, сви били невини као јагањци Божји, не само за тај него и за све друге злочине („који уосталом нису ни доказани“). Ето то - док остатак Србије ћути - тврде милошевићевски пропагандисти и национални радници, већ 16 година од када су наши најмилији хладнокрвно жртвовани у име сулуде идеје да се злочинци представе као жртве.

Све док се не буде суочила са властитим злочинима, укључујући и жртвовање шеснаесторо радника РТС-а, Србија ће живети под стакленим звоном, злочинци ће бити заштићени, а та заштита обилно финансирана државним новцем, новинари неће писати о шеснаесторо убијених људи, неће жртве узети у заштиту (то нико у Србији данас не чини), неће писати о Генералштабу и Министарству одбране који одбијају да изруче конкретно означене документе да су техничари РТС-а остављени да погину, нити о тужилаштву које одбија да размотри поднете доказе о смишљеном убиству тих људи, него ће, без икаквог стида, учествовати у плаћеним кампањама, правећи од наших мртвих алиби за исте те злочинце који су их и жртвовали, а тиражне новине даваће огроман публицитет непосредном убици наших најмилијих, који данас на сав глас виче да је невин, да је он жртва („кажу Чомски и Хандке“) и захтева „своја права“.

Будући да је расписан нови конкурс за директора РТС-а, ми се уопште не бисмо зачудили кад би се убица кандидовао и био поново изабран, ни кад би му држава исплатила милионску одштету за претрпљене душевне боли, као што је то, у сличним случајевима, већ чинила.

У Србији, земљи покорних, у којој влада зло, све је данас могуће.

У име породица жртава,

Жанка Стојановић,

учитељица у пензији

„Трагедија је то што се догодило француским колегама. У Србији је 1999. године НАТО бацио бомбу на телевизију у Београду. Убијено је 16 наших колега. Нажалост новинарске организације у свету нису реаговале, свет је о томе ћутао. И РТС је био 'Шарли'“, навела је током дебате Драгана Чабаркапа, председница СИНОС-а.

Европска федерација новинара (EFJ) заједно са Унијом европских емитера (EBU) и Удружењем европских новинских уздавача (ENPA) организовала је дебату „#ЈeSuisCharlie: Објавити или не, то је питање“, на којој су о слободи говора и новинарској етици учесници говорили из перспективе разних земаља.

Новинар Радио Француске Жером Бувие навео је да је хипокризија дебатовати о томе да ли треба или не објавити карикатуре Шарли Ебдоа након напада на редакцију, када су исти медији већ објавили снимак убиства полицајца на улици.

„У Франуској верујемо да је неподношљиво гледати полицајца којег убијају“, рекао је Бувие.
 
Сафиа Кесас, новинарка и ТВ продуцент белгијске телевизије на француском РТБФ навела је да у њеној редакцији није било дебате о томе треба ли објавити карикатуре.

„За нас је било толико очигледно да треба да објавимо те карикатуре. Ако се одлучимо за самоцензуру, шта је следеће?“, рекла је Кесас која је навела да се у њеној редакцији више дискутовало о будућем раду новинара.

Дописник пан-арапског ТВ канала „Ал Арабиа“ Нуредин Фриди објаснио је да његов канал није објавио карикатуре париског сатиричног магазина, али да су новинари извештавали о догађајима у вези са нападом.

„Имали смо пуну слободу да извештавамо о догађајима, али нисмо објавили карикатуре. Критиковали смо арапске медије који су рекли 'Добили су шта су заслужили'“, рекао је Фриди, који је додао да се арапске земље свакодневно сусрећу са последицама терористичких напада.

Фриди је навео да су два мања арапска медија објавила карикатуре и да су због тога процесуирана.

Не бих волео да дође на споменик. Отерао бих га одатле огорчено поручује Медић и додаје да Милановић нема никаква права да се појављује ни на Ташмајдану, где се налази споменик.

Неприхватање

Оштра Медићева реакција уследила је после ексклузивне исповести Милановића Нашим новинама, који је између осталог испричао да је због батина које је добио 5. октобра 2000. и он сам „Шарли“.

Милановић је у разговору за Наше открио да за погинуле у бомбардовању РТС-а пали свеће, али да није одговоран за њихову смрт и да власт није знала када ће непријатељ да гађа и шта. Палим свеће у свакој пригоди, и у цркви и на гробљима, за те људе.

Нажалост, не могу на све гробове да одем. Да сам одлазио на споменик који су тако гнусно подигли на Ташмајдану, пљували би ме, али бих волео и тамо да одем и упалим свећу рекао је Милановић. Мирослав Медић, који је и сам радник РТС-а, кобног 23. априла 1999. године, када је бомбардована зграда телевизије, имао је слободан дан, док је његов млађи брат Синша био на свом радном месту. Као сведок дешавања у Абердаревој 1 Медић истиче да је несумњива кривица некадаш њег директора РТС-а, те да је под његовом палицом главни и одговорни уредник информативног програма Милорад Комраков убеђивао раднике да су безбедни.

Данима смо били забринути за безбедност, стално смо размиш љали о томе када ћемо бити погођени и зато ме вређа Милановићева изјава да није крив. Они су нас убеђивали да нисмо циљ НАТО-а каже Медић и додаје да је дужност бивш ег директора била да их измести одатле.

Да је Милановић одговоран за страдање радника сматра и председник Независног удружења новинара Србије Вукашин Обрадовић, који истиче да није тачно да нико не помиње страдале раднике, те да је Комисија за заштиту новинара међу теме којима ће се бавити уврстила и ову несрећу. Он нема права да говори о страдању тих људи, на суду је утврђена његова одговорност каже Обрадовић и додаје да не негира одговорност НАТО-а за смрт радника, али да не постоји никаква дилема да су криви и Милановић, али и они који су у том тренутку управљали државом.

Склоништа остала празна

И професор ФПН-а Раде Вељановски такође не сумња у то да су за погибију људи одговорни политички руководиоци и руководство РТС-а. У РТС-у је годинама пре тога постојао прецизно разрађен план пресељења неких од основних функција радија и телевизије уколико земља дође у ту ситуацију објашњава Вељановски и додаје да је у то време државна телевизија имала своје погоне и на Златибору, те да су и те како имали где да се склоне.

Бивши директор Радио Београда истиче да нема спора о томе да медији не смеју бити никакви циљеви, али да одговорност морају да предузму и они који раднике нису дислоцирали у стању опште опасности. Милановић може да прича шта хоће, одлежао је своју казну и слободан је грађанин, али по мом мишљењу, било би му паметније да ћути - закључује Вељановски.

На самом почетку он напомиње да је две године, колико је прошло откад је напустио пожаревачку „Забелу“, избегавао да прича о несрећи која је задесила раднике РТС-а 23. априла 1999. године и о томе како се осећао када је био оптужен за њихову смрт.

РТС је моја трагедија

То је моја трагедија, није једина на свету, много неправди има. Ни трагедија која је задесила РТС није једина. Али ме боли то што ми Срби не разумемо или не желимо да признамо да је то што сам осуђен зато што је бомба пала на мене, на моје раднике и то што ме је осудио мој суд под притисцима и српска трагедија, почиње причу Милановић.

Некадашњи директор РТС-а сматра да је то шамар који можда неће бити обрисан са нашег образа, осим ако се ова или нека друга власт не сети да ту трагедију ублажи. Не ради мене, мене више нико не може поправити, ја сам уништен, али моје потомке може. Робијао сам и патио за оно што сам часно и добро радио. За време бомбардовања моји радници и ја смо дали частан допринос, каже Милановић.

Коментаришући изјаву Ноама Чомског да су радници РТС-а такође „Шарли Ебдо“, Милановић истиче да је страшно то што нико од српске јавности није то изговорио.

Бојана Лекић, која је била главни уредник тих људи који су били бомбардовани, оних који су били рањени и повређени, е она данас каже да су „Шарли Ебдо“ Ћурувија и Пантић. И рецимо да јесу, али неће да каже да су „Шарли“ и новинари РТС-а, а била им је уредница. За њу јесу Пантић и Ћурувија „Шарли“, али нисам ја, а сам бог зна како сам преживео линчовање. Тукли су ме штанглама, а та банда која ме тукла, они нису терористи ни криминалци, каже Милановић и додаје да је то је дијагноза српског новинарства.

Истичући да су они који се наводно боре за слободу медија убили новинаре РТС-а, Милановић додаје да је јако тужно то што су медији реаговали тек након изјаве Ноама Чомског.

Више је „Шарли Ебдо“ РТС него што је то „Шарли Ебдо“. И ја сам „Шарли“ и сви људи који су радили на РТС-у током бомбардовања. Тамо су залуђени терористи на злочиначки начин одговорили на увреде пророка и они имају изговор пред собом иако пред животом немају. Убили су људе који су радили свој посао, али су радећи то ризиковали своје животе и платили свој злочин главом. Наш „Шарли Ебдо“ је био суочен са људима који су у летелици и као на видеоигрицама притиснули дугме и побили оне који су преносили слику о страдању свог народа. Ти који су их послали гледали су на екрану људе ка којима лети бомба. Они су гледали Бобана Ковачевића, који је у том тренутку водио Дневник, а нико њега не пита: „Да ли си ти 'Шарли Ебдо'“, каже бивши директор РТС-а.

Чија је стварно кривица?

Бивши директор РТС-а не крије да га највише боли то што нико није поставио питање праве одговорности за погибију новинара. Чуди га што нико не жели да подсети на то да је председник САД Бил Клинтон признао да је свесно бомбардовао РТС и да није погрешио.

Објективно сам био одговоран за све што се збивало у РТС-у и према 8.000 запослених, али у овом случају нисам био чак ни то, била је то виша сила. Власт није знала, како је могла да зна када ће непријатељ да гађа и шта, прича Милановић.

И даље тврди да радници РТС-а нису имали где да се склоне и да би их гађали где год да су били, те да је он само могао да се моли богу да их не задеси несрећа. На питање да ли мисли да ће неко ипак запалити свеће за погинуле, он каже да их он пали стално. Палим свеће у свакој пригоди, и у црквама и на гробљима, за те људе.

Нажалост, не могу да одем на све гробове. Да сам одлазио на споменик који су тако гнусно подигли на Ташмајдану, пљували би ме, али бих волео и тамо да одем и да упалим свећу - признаје Милановић.

Не спавам због убијених новинара

Некадашњи директор РТС-а истиче да је Србија била немоћна пред силном машинеријом и глобалним медијима. Не знам како неко може да каже да смо ми изгубили битку. Какву смо то битку изгубили кад су они бомбардовали новинаре да их ућуткају. Изгубили смо животе и то је моја рана, ја са тим морам да живим. Не могу да мирно да спавам када знам да је шеснаест невиних људи убијено, од којих сам више од пола ја лично примио и које сам волео. Како ја да будем миран и како може ико да ме пита да ли се ја осећам кривим за то - каже Милановић.

Враћам се новинарству

Милановић је открио да планира повратак у медије. Планирам да на сваком кораку пишем и причам о ономе што се десило РТС-у и мени, па макар то што напишем морао да бацим у Дунав, рекао је Милановић и додао да верује „да ће у Србији ипак победити разум и да ће доћи власт која ће из својих потреба њега рехабилитовати и тај злочин поставити на право место“.

Реакције ужаса и згражања над овим злочином су оправдане, као и тражење дубљих корена,само уколико се чврсто држимо одређених принципа. Реаговање треба да буде потпуно независно од тога шта људи мисле о овом часопису и његовим публикацијама. Ватрено и свеприсутно скандирање “Ја сам Шарли” и слично, не би требало да указује на било какву везу са часописом или чак сугерише на њу, барем у контексту одбране слободе говора. У ствари, оно треба да подржава одбрану права на слободно изражавање, без обзира на садржај, па чак иако се сматра да су ти садржаји пуни мржње и изопачени.

Скандирање треба,такође, да изражава осуду насиља и терора. Председник израелске Лабуристичке странке Исак Херцог сасвим је у праву када каже: “Тероризам је тероризам и не може се другачије тумачити”. Исто тако је у праву када каже да “сви народи који теже миру и слободи (суочавају се са) великим изазовима” који долази од убилачког тероризма – да оставимо по страни његово очекивано селективно тумачење овог изазова.

Ерлангер сликовито описује сцену ужаса и наводи изјаву једног преживелог новинара: “Све се срушило. Није било излаза. Дим је куљао са свих страна. Било је страшно. Људи су вриштали. Цео призор је личио на ноћну мору”. Други преживели новинар му је испричао “ да се чула страшна детонација и све се потпуно замрачило”. Ерлангер каже да „се посвуда налазило разбијено стакло, срушени зидови, савијене греде, спржена боја иосећала емотивнапустош”. Јављено је да је барем десет људи погинуло у експлозији, а да се двадесет воде као нестали, “вероватно, закопани испод рушевина”.

Али неуморни Дејвид Петерсоннас подсећа да ови цитати нису преузети из извештаја у јануару 2015. Они потичу из Ерлангерове  приче од 24. априла 1999, којаје објављена тек на шестој страни Њујорк Тајмса, не достигавшитако значај напада наШарлиЕбдо. Ерлангер је извештавао о НАТО (значи америчком) “ракетном нападу на седиште државне телевизије Србије” који је “избацио радио телевизију Србије из етера”.

За њега је дато званично оправдање. “НАТО и амерички функционери су правдали напад као покушај да се ослаби режим Председника Југославије Слободана Милошевића”, каже Ерлангер. Гласноговорник Пентагона Кенет Бејкон је током састанка са новинарима у Вашингтону рекао да је “српска телевизија део Милошевићеве убилачке машинерије баш као и војска”, па према томе легитимна мета напада.

Југословенска влада је објавила да је “цела нација је уз нашег Председника, Слободана Милошевића”, Ерлангер извештава и додаје да „није јасно како влада располаже овако прецизним податком”.

Такви подругљиви коментари су изостављениу чланцима где пише да Француска оплакује мртве, а да свет је огорчен оваквим злочином. Исто тако, не требају нам испитивања дубљих узрока, као ни дубокоумних питања о томе ко симболизује цивилизацију, а коварварство.

Међутим, онда се Исак Херцог вара када каже: “Тероризам је тероризам и не може се другачије тумачити”, јер он се дефинитвно може другачије тумачити -  тероризам није тероризам када далеко безобзирнији напад изведу они који се сматрају Праведницимана основу своје силе. Слично томе, нема напада на слободу говора ако Праведници униште ТВ канал који подржава владу кпротив које се они боре..

По истом принципу, одмах схватамо коментар адвоката за грађанска права ФлојдаЕјбрамсау Њујорк Тајмсу, познатог по одбрани слободе изражавања, да је напад на ШарлиЕбдо “најразорнији напад на новинарство откад памтимо”. Потпуно је у праву кад каже “откад памтимо”, јер тиме пажљиво класификујенападе на новинарство и терористичке нападе према одговарајућим категоријама: њиховим, који су грозни, и нашим који су морални илако могу да се избришу из памћења.

Можда треба се присетимо да је ово само један од многих напада које су Праведници извели на слободу изражавања. Поменимо само један пример, који је лако избрисан из “памћења”,  а то је да је напад на Фалуџу од стране америчких снага у новембру 2004, што је један од најгорих злочина инвазије на Ирак, започет окупацијом Опште болнице у Фалуџи. Војна окупација болнице је,сама по себи, озбиљан ратни злочин, и не узимајући у обзир то како је изведена, о овој акцији се неутрално известило у насловној причи у Њујорк Тајмсу, уз фотографију на којој је приказан злочин. У чланку пише да су “наоружанивојници истералипацијенте и болничко особље из соба  и наредили им да седну или легну на под и да им је војска везала руке иза леђа”. О злочинима је писано веома похвално и са оправдањем: “У офанзиви је, такође, затворен објекат којег официри називају пропагандним оружјем бораца: Општа болница у Фалуџи, и следи извештај о цивилним жртвама”.

Таквој пропагандној агенцији се очигледноне сме дозволити да бљује своје вулгарне бестидности.