ДНВ-УНС

17. 10. 2022.

Аутор: Проф. др Владимир Баровић Извор: УНС

Како су невоље и снага новинара створили новинарско удружење у Новом Саду 1922.

Угледни журналиста, песник, друштвени радник и књижевни критичар гркокатолички прота Јован Храниловић је као новинар и уредник рано увидео да је неопходно окупити и ујединити новосадске новинаре око идеје заједничког организовања, што је показаће се био веома тежак и незахвалан посао.

 

Идеја струковног организовања новинара јавља се још 1921. године, када је основана Суботичка секција која је слабо радила и услед објективних тешкоћа, није успела да одговори задатку.

У Новом Саду је у то време излазило пет дневних и више недељних и периодичних листова, што значи да је радио довољан број журналиста за оснивање секције.

Новинарство као мост за прелазак у уноснију слижбу

Медији на српском језику оскудевали су у квалитетним и образованим професионалним новинарима, а та празнина попуњавана је журналистима који су обично долазили из редова интелигенције и имали своја примарна занимања (професори, политичари, адвокати, учитељи, свештеници и сл.); они су новинарство разумевали  као секундарни или привремени позив. „Поред осталих једна од највећих тешкоћа било је то, што су новинарски сталеж углавном претстављали такви који су се само привремено бавили новинарством, те су у редакцијама дневних листова радили већином непрофесионалци и почетници којима је новинарство послужило као мост ради лакшег прелаза у другу, уноснију службу, или је пак новинарство било узгредан посао и зарада уопште, а код недељне и периодичне штампе уредничку функцију су поготово вршили непрофесионалци“: запазио је чувени оновремени новинар и хроничар ондашњег новинарства Мита Клицин.

Тако је на почетку излажења новосадског листа „Јединство“ 1919. године главни уредник био композитор Петар Коњовић, а о тадашњем стању у тој редакцији Душан Попов пише: „Осим професора Богољуба Прешића, коме је главни посао била школа, Коњовић није имао озбиљнијих сарадника у самој редакцији... Жалио се да од сталних послова нема времена ни писмо да напише, једино је стизао да напише уводне чланке“.

Слична невесела ситуација била је и у другим новинарским редакцијама у Новом Саду и осталим војвођанским местима, наметала се потреба новинарског струковног организовања. Проблеми су били бројни, од разједињености новинара по партијској и идеолошкој линији, све до различитог гледања на потребу организовања струковног удружења.

Храниловић је у „Јединству“ почео да припрема терен за новинарско организовање у новосадској средини тако што је преносио информације о новинарском организовању на државном – југословенском нивоу.

У текстовима и извештајима наводио је и проблеме који постоје око планираног југословенског конгреса новинара који је требало да се одржи у Београду: „Београд, 7. фебруар (прим. аут. 1919. године). Јуче је у Загребу одржана конференција новинара из Београда, Загреба, Љубљане и Сарајева. На овој конференцији имао се споразумно одредити дан конгреса југословенских новинара. Међутим ово се није могло постићи. Највећа тешкоћа лежи у томе, што конгрес треба да буде одржан у Београду, а Београд нема довољно места за толике новинаре, биће их око 300 на броју. Конференција је завршила договором да се накнадно установи дан конгреса“, писао је Храниловић у новосадском „Јединству“.

 

Јован Храниловић био је поштован због израженог осећаја за етику, јер опширно је писао и о новинарима који су радили у опонентској „Застави“, као што је случај са народним послаником и уредником тог радикалског листа Јанком Перићем, који је добио примерен некролог на добром делу насловнице „Јединства“, иако је тај лист са Перићем раније жестоко полемисао.  Исто је учињено и са чувеним радикалским прваком и новинаром Јашом Томићем који је након смрти на читавој насловници добио велики текст пун пијетета.

 

У листу је помно праћен и процес ликвидације предратних новинарских удружења што је био основни предуслов да се оснују нова струковна удружења у новоуспостављеној држави: „Београд, 12. април. Јуче после подне одржана је ликвидирајућа седница Српског Новинарског Удружења (велика слова у оригиналу – прим.аут.), која је трајала скоро цело после подне. Генерални секретар Моша Пијаде реферисао је о раду на сарајевском конгресу, а затим је бивши секретар Владимир Ристовић говорио о досадашњем раду Српског Новинарског Удружења.

После тога је одлучено о ликвидацији и примљен је правилник, те образована секција југословенског новинарског удружења (мала слова у оригиналу – прим.аут.) у Београду. Изабрани су: председник Пера Талетов, потпредседници: Душан Шијачки и Момир Николић. За секретара Владимир Ристовић, за благајника Рада Веснић, за чланове управе: Винавер, Вујаклија и Радовановић. Надзорни одбор: Боровић, Митровић и Ђиво Вишић. Суд части председник: Михајло Тадић, за чланове Миодраг Цветковић и Брана Цветковић“: прецизно је наведено у оновременом новинарском извештају.

 У Загребу је 17. и 18. новембра 1919. године одржан Први конгрес југословенских новинара на ком учествују представници журналиста из читаве ондашње државе, а на конгресу одржаном 26. и 31. марта 1921. године у Сарајеву основано је Југословенско новинарско удружење.

Храниловић први председник Новосадске секције ЈНУ

„Јединство“ је извештавало и о новинарском конгресу у Сплиту и другим скуповима који се баве новинарским организовањем. Иако је било доста трзавица и неразумевања у појединим секцијама, био је то предуслов да се приступи организовању новосадских новинара у струковно удружење које ће имати задатак да се бори за бољи друштвени статус и већа права оних који раде у новинарству.

Незахвалан је посао окупити на једном месту и за истим столом новинаре различитих редакција, који се у медијима сукобљавају, у чланцима препуцавају и преко новина нападају и омаловажавају. Да учини такав корак могао је само човек великог моралног интегритета и угледа у ондашњем новинарству али и широј јавности као што је био Јован Храниловић.

Храниловић је био први председник Новосадске секције Југословенског новинарског удружења (ЈНУ), а за ту дужност изабран је на конститутивном састанку који је одржан 25. јануара 1922. године у Новом Саду. На првом, оснивачком састанку само се делимично попунио управни и надзорни одбор.

Новосадски новинари успели су да се договоре око кадровских решења и 14. фебруара комплетиран је управни и надзорни одбор. За потпредседника секције именован је познати и угледни немачки новинар Вилхелм Еренвал Доротка уредник „Deutsches Volksblatt-а“. За секретара је изабран Каменко Суботић уредник и новинар „Дунава“, а за благајника је именован Андрија Марковић из „Гласа Апотекарства“.

У управни одбор ушли су: Жарко Васиљевић („Истина“), Павле Татић („Слобода“), Тодор Фекете („Az Ucca“), Озрен Суботић („Застава“), Золтан Позмањаји („Vajdasag“) и Шандор Томан („Delbacska“). Надзорни одбор новосадске секције чинили су: Лазар Рот („Judisches Volksblatt“), Емил Поповић Пеција („Пољопривредни Гласник“) и Павле Лампел („Sport Hirlap“).

Остали чланови Новосадске секције Југословенског новинарског удружења били су: Богољуб Прешић и Жарко Огњановић из „Јединства“, Трива Милитар, Светислав Баница, Ђура Илић и Љуба Ст. Ђорђевић из „Заставе“, Милан Секулић из „Слободе“, из „Истине“ Доброслав Јевђевић, из „Deutsches Volksblatt-а“ Филип Корел и Франц Перц, из „Judisches Volksblatta“ Фирс Бецалер, из „Vajdasaga“ Мирко Луковић, Јене Ленкеи, Имре Барош и Золтан Чука, из „Az Ucca“ Адалберт Чотра и Александар Харасти, из „Sport Hirlapa“ Дезидео Векеш, дописник Фердинанд Лустиг  и директор Агенције „Војводина“ Велислав Веца Спасић.

Током прве године рада Новосадске секције у њу се уписало 58 журналиста од којих је прописане обавезе плаћало 43 члана, а међу њима је било само 19 професионалних новинара који су били запослени у редакцијама. Наведени податак довољно говори колико мало је било професионалних журналиста у новосадском новинарству и у каквом статусу је био новинарски позив, чим пре је велики корак начињен формирањем првог струковног удружења.

Велика новинарска забава у Новом Саду

Као председник Новосадске секције Храниловић је увидео да је социјални положај новинара изузетно неповољан,  да немају здравствено осигурање и зато је убрзо организовао новинарску забаву у циљу прикупљања средстава за потпорни фонд.

„Новосадски новинари тек су се ових дана удружили у Новосадску Секцију Југословенског новинарског удружења (велика слова у оригиналу – прим.аут.), па забаву приређују у корист свога фонда, из кога ће се помагати изнемогли и болесни новинари, који су поклекли, радећи за опште добро. Како су наши новинари сталеж, који заслужује велику предусретљивост грађанства, а који није никако обезбеђен, и како су, у случају болести и смрти упућени само на свој фонд, који се тек ствара, то се овом приликом примају и добровољни прилози свију оних, који новинарство високо цене и који од срца помажу хумане установе... Позивамо још једном грађанство на новинарску забаву и кличемо: добро нам дошли поштоваоци и пријатељи новинарства!“: писао је о планираној  забави журналиста новосадски лист „Јединство“. 

Новинарска хуманитарна забава је организована 24. фебруара 1922. године у великој дворани хотела „Слобода“ која је била дупке пуна, где се пазило на националну равноправност. Угледне званице на „државном“ језику односно српско-хрватском, поздравио је председник новосадских новинара Јован Храниловић, на немачком је то учинио потпредседник секције Вилхелм Доротка Еренвал уредник „Deutsches Volksblatt-а“, док је на мађарском говорио новинар „Vajdasag“-а Золтан Позмањаји.

На забави је игран балет, паркетне игре, угледни уметници су певали и рецитовали, а забава је оцењена као веома успешна и због сакупљених материјалних средстава.

Храниловић је осетио потребу да се у листу „Јединство“ захвали грађанима на учешћу на новинарској забави и да укаже на њен значај: „Српска Атина, средиште и срце Војводине, осветлала је и овај пут себи образ и доказала је да схвата узвишену задаћу, што је има да врши новинарство на националном, културном и социјалном пољу народног живота.“

 Колико је Храниловић био ангажован у сакупљању средстава за потпорни фонд говори податак да је Новосадска секција већ прве године постојања успела да инкасира у благајну 8.415 динара, што је била солидна сума за оно време.

Храниловић: новинарство да буде огледало, водитељ и коректор јавног мишљења 

Храниловић је радо писао о потреби и значају новинарског еснафског удруживања и то је веома луцидно коментарисао у свом листу: „Уз мали број новинара по позиву, који су се посветили само новинарству те стекли на том пољу искуства и потребну свестрану спрему, сарађују и код новосадских политичких листова разних праваца, или као стални сарадници и дописници у извесним пригодама, већином новинарски волонтери и дилетанти, од којих ће неки, судећи по досадњем њихову раду на том пољу, постати данас сутра добри, спремни и поуздани новинари.

Показала се је потреба, да се попут свих осталих сталежа и интелектуалних радника на разним пољима, у нашој младој Краљевини удруже и организују и новинари у јако новинарско удружење, које би обухватило све новинаре на целој територији наше државе. Удружени и организовани, могли би доиста постати  оно, што су свагда у цивилизованом свету: једна сила која се не само пер еуфемисмум назива велевлашћу, већ која и треба и мора да то буде, хоће ли да с успехом врши своју узвишену задаћу, да буде огледало, водитељ и коректор јавног мишљења, његова савест и врховно судиште“.

Тако је настала и опстала Новосадска секција Југословенског новинарског удружења, која је изнедрила читав низ великих новинарских имена која су како су стасавала и расла у свом послу, полако напуштала Нови Сад и прелазила у веће престоничке листове (поменимо само Велислава Вецу Спасића).

Са друге стране су неки од њих остајали у новосадским медијима и вредним радом успели да се не само остваре као уредници већ су постали и својеврсни хроничари ондашњег новинарства, као што је био Мита Клицин, који се ангажовао и као дугогодишњи председник Новосадске секције Југословенског новинарског удружења. Захваљујући њему и другим угледним новинарима знамо какав је био живот и рад наших колега у прошлости, што је свакако значајан допринос историји нашег новинарства као и структуралнијем сагледавању наше журналистике у прошлости.

 

Проф.др Владимир Баровић

--------------------------------------------------------------------------------------------------

Текст је настао у оквиру пројекта "Новинарство у Војводини и знаменити
новинари (1918-1945) - поуке и поруке", који је суфинансирао
Покрајински секретаријат за културу и информисање и односе с верским
заједницама .

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају
ставове Покрајинског секретаријата за културу и информисање и односе с
верским заједницама.