У мирној улици Лоле Рибара, у центру Ниша, која се некад звала Господска, сваке вечери народни и забавни оркестар, хор за децу и познати певачи снимали су песме које су касније биле емитоване на Радио Нишу. Матрице за Југотон снимане су једном или двапут недељно. О томе сведочи познати новинар Томислав Тома Сантрач који је 42 годинe радио у Радио Нишу, где је направио своје прве новинарске кораке.

„Круна ове сарадње била је одлука да улица у Загребу добије име Нишка улица. Мислим да је Југотон хтео да отвори и испоставу у Нишу. Остало је ипак све на тим матрицама које су снимане у студију Радио Ниша, а затим слате у Загреб, где се то нарезивало“, говори Сантрач за Удружење новинара Србије (УНС).

Од сарадње до Нишке улице

Тонски студио Радио Ниша настао је педесетих година прошлог века, али је славни период, како каже нишки писац Марко Стојановић, почео 1963. године, када је снимљена песма „Марамица свиленица лепршала мала“, коју је издао Југотон. 

„За само недељу дана ова плоча је достигла златни тираж, а за годину дана продато је 500 хиљада примерака. То је био рекорд и за године које су уследиле“, додао је он.

Одговоран за сарадњу је, како наводе Стојановић и Сантрач, био тонски мајстор Василије Марковић Лале, а касније је, 80-их година, комуникацију са Југотоном наставио његов колега Драгољуб Ђорђевић, са истим надимком.Обојица су, каже Стојановић, били перфекционисти.

У Радио Нишу песме су снимали познати певачи народне музике, међу којима су били Лепа Лукић, Недељко Билкић, Предраг Живковић Тозовац, Предраг Цуне Гојковић. Касније су, кажу за УНС Стојановић и Сантрач, рок бендови почели да снимају демо снимке у истом радију. 

„Сећам се да су долазиле групе које су снимале матрице до пет сати ујутро, када би кренуло емитовање јутарњег програма“, додаје Сантрач.

Због ове сарадње, тадашња Покупска улица у Загребу добила је, како каже Стојановић, име Нишка улица.

Сарадник у студију Радио Ниша Љубиша Цветковић Роби, о коме је Стојановић написао књигу, био је присутан када је председник Општине Дубрава у Загребу одлучио да улица у којој је седиште Југотона добије име Нишка улица.  Тада је, према сведочанству Цветковића Робија, које преноси Стојановић, генерални директор Југотона Славко Корпун, разговарао са председником Општине Дубрава и указао му на то да су из нишког студија потекли многи популарни снимци.  

„Он је рекао да је Радио Ниш био заслужан за значајне приходе које је Општина Дубрава остваривала. На то му је председник општине одговорио, да се, ако је заиста тако, улица у којој се налазио Југотон више неће звати Покупска, већ Нишка улица“, наставља Стојановић. 

Ова одлука је, како апострофира Стојановић, у Хрватској тада поздрављана.

Како је прекинута сарадња?

Услед ратних околности, Нишка улица, у којој је било седиште Југотона, преименована је у Улицу Града Вуковара.

Ђорђе Кекић, који је седамдесетих и осамдесетих радио у одељењу пропаганде у Југотону и сарађивао са радио-станицама, каже за УНС да се сећа сарадње коју су имали Југотон и Радио Ниш.

„Сарадња је била јако лепа и трајала је годинама. Обрад Јововић је био тада одговоран за њу. Уговор са Радио Нишом престао је да важи 1988. године, али смо након тога још радили заједно. Прекинули смо јер нисмо имали више интереса и певача који би снимали у Радио Нишу. Југотон се тада окренуо забавној музици“, каже Кекић за УНС.

О овој сарадњи УНС-у је на откривању мурала новинару Милораду Додеровићу причао и нишки новинар Драган Жика Стојановић, рекавши да је Ештреф, деда Ешка Куртића, уметника који је осмислио идејни нацрт и осликао овај мурал, био један од оснивача оркестра у Радио Нишу. И Ештреф је, додао је Стојановић, био у Радио Нишу, када је, због сарадње са Југотоном, улица у Општини Дубрава названа Нишком.

На почетку Обреновићеве улице у Нишу налазила се, каже Југотонова продавница плоча, која је седамдесетих и осамдесетих година прошлог века била култно место.

"Тамо смо могли да пронађемо многе светске музичке хитове. Југотон је имао своја лиценцна издања. Ми смо тамо долазили како бисмо преслушавали хитове. Била је то мала продавница плоча, попут малог бара. Почетком осамдесетих Југотон је био главна издавачка кућа за новоталасне бендове, а то је моја генерација волела да слуша. Дане смо проводили у Југотоновој продавници и куповали лиценцна издања", додао је.

Све то, како је додао, говори о лепој сарадњи са Радио Нишом, али и о успесима овог радија, који је тада имао уједињујућу улогу за све Нишлије.

Тома Сантрач, који се присећа аудиције за спикера у Радио Нишу, каже да је тај конкурс доживљавао као пријемни за Сорбону.

„Ту су као уредници радили људи који су представљали врх новинарског и музичког стваралаштва. У то време Радио Ниш је био информативна кућа и институција вредна поштовања“, додао је он. 

Радио Ниш је престао са радом 2010. године и претворен је у дописништво Радио Београда 2.

„Од 105 људи остало је нас двадесетак. Борио сам се за то да се радио врати и добио отказ од људи који нису познавали ни радио ни новинарство, већ само политику“, додаје Сантрач. 

Када се присети Радио Ниша, остају му, каже, помешана осећања.

„Радио сам 42 године у овом радију, али након тога никад нисам прошао улицом Лоле Рибара. Не бих то поднео“, навео је он. И у Загребу сигурно постоји неки југоносталгичар који се овако осећа када се сети Нишке улице.

На конкурс је пристигло више од пет стотина радова аутора из Италије и многих земаља света. Овај конкурс је организован поводом прославе 80. годишњице од искрцавања савезника у Анцију и имао је за циљ подстицање развоја поезије која негује сећања на трагичне историјске дођаје и афирмацију мира.

На свечаности је приказан докуметарни филм о том историјском догађају, а познати италијански уметници су песмом дочарали лепоту италијанског језика и културе којој су присуствовали песници из Пољске, Француске, Туниса, Италије и других земаља.

Песници и новинари, Милица Јефтимијевић Лилић и Енес Халиловић, чланови УНС-а, познати су италијанској књижевној јавности.

Енес Халиловић у Италији има преведен роман и збирку песама, док је новинарка у пензији РТВ Приштина и РТС-а Милица Јефтимијевић Лилић објавила две збирке на италијанском језику. Збирка “Penelope di voto” (Пенелопин завет), у преводу Клудије Пићино, награђена је за најбољи превод. Поред тога, она је добитница више значајних награда у Италији за поезију међу којима и Медаљон са ликом Нерона, Premio internazionale D’ecellenzza „Citta del Galateo“, за изврсност у каријери , Vitruvio и других.

На осмом издању Националног филмског и телевизијског фестивала у Беневенту у јужној италијанској регији Kампанија одржано је неколико премијера италијанских углавном играних филмова.

У најужем избору у категорији документарних филмова, као једини филм из Србије, приказан је кратки документарни филм „Дигнуто сидро“, у продукцији Удружења „Шта хоћеш“, произведеног 2024. године.

„Жири је прегледао више од 2000 радова пристиглих из 78 различитих земаља широм света, и одлучио да ће ваш рад ући у финалну фазу Фестивала“, стоји у образложењу организатора достављеном српском продуценту. 

Шејић: Част је на овај начин представљати нашу земљу и кинематографију

Растко Шејић истиче да му је част што је био у прилици да на овај начин представи нашу земљу и кинематографију.

“Претпостављам да је медитерански дух филма који следи богати ток романа допринео томе да одговара италијанском менталитету, да се нађе пред публиком у Беневенту. Улице, дух и лепота Тивта, Kотора и Херцег Новог, где је филм снимљен, лепо кореспондирају са лепотом и традицијом Апенина. С друге стране, био је велики изазов, али и олакшица што је главни актер филма моја рођена сестра, па је целој екипи рад био олакшан, што је донело свежину и искреност употребљеном кинематографском језику“, напомиње Шејић.

Поред подршке региона, града и универзитета у Беневенту, као и Привредне коморе, фестивал су подржали Ћинећита, највећи филмски студио у Европи, Министарство културе Италије кроз Дирекцију за кинематографију, дистрибутивна кућа Ворнер Брадерс и велики број привредних субјеката.

О филму

„Дигнуто сидро“ је полусатни документарац који истражује настанак истоименог романа првенца Растиславе Шејић (Kорнет, Београд, 2022), смештен у Боки Kоторској. Филм прати Растиславину креативну одисеју, од мирних обала Црне Горе до ужурбаних улица Будимпеште, Беча и Београда, кроз интиман разговор и филмске секвенце.

Kроз причу о протагонистима Људмили и Владимиру, филм истражује универзалне теме уметничког стварања, љубави и самоспознаје.

Након изложбе портрета „Од лица до лица“, овај награђивани фоторепортер „Политике“ представља нову поставку, с више од тридесет фотографија домаћих и страних звезда рок, џез, поп и класичне музике. Стенли Кларк, Стефан Миленковић, Лајко Феликс, Бора Ђорђевић, Би Би Кинг – неки су од њих.

„Фотографије су претежно настале у претходних 15 година на концертима у Београду, и то у току „десет музичких минута“, то јест, у оном кратком периоду на почетку наступа, обично мереном условном временском одредницом „прве три песме“, у којем је фоторепортерима дозвољено сликање. Наиме, за разлику од официјелних музичких фотографа који имају привилегију да добар кадар са стејџа „јуре“ кроз читав наступ, њихове колеге из штампаних медија имају „десет музичких минута“ форе да пренесу атмосферу и емоцију“, наводи у каталогу изложбе Димитрије Буквић, писац и социолог.

Премијера изложбе била је на Џез фестивалу у београдском Дому омладине, а гостовала је и у Крагујевцу.

Анђелко Васиљевић се фотографијом бави дуги низ година. Осим у матичној редакцији „Политике“, фотографије је објављивао у недељницима, на порталима, насловним странама књига магазина, омотима ЦД-ова и различитим публикацијама.

Његове фотографије излагане су на више изложби у земљи и иностранству. Добитник је бројних награда. 

Колега Дулановић диплому је уручио неколико дана након што је УНС-ов Образовни центар организовао у Ужицу предавање и разговор о ауторском праву новинара у доба онлајн медија и друштвених мрежа. 

Предавању у Градском културном центру, на ком су 11. јуна говорили адвокати Душан Поповић и Урош Недељковић, фоторепортер Горан Сивачки и студенткиња новинараства Јована Кулашевић, присуствовали су, уз искусне новинаре и медијске раднике, и полазници Новинарске школе УНС-а који живе у Ужицу, наставнице и средњошколци ангажовани у новинарским секцијама.

УНС тренутно уписује полазнике у 51. генерацију Новинарске школе која ће почети са радом у октобру.

Након запажене изложбе у Дому омладине у Београду,, овај награђивани фоторепортер „Политике“ представља нову поставку, с више од тридесет фотографија домаћих и страних звезда рок, џез, поп и класичне музике. Стенли Кларк, Стефан Миленковић, Лајко Феликс, Бора Ђорђевић, Би Би Кинг  – неки су од њих. Фотографије су претежно настале у претходних 15 година на концертима у Београду, и то у току „десет музичких минута“. То јест, у оном кратком периоду на почетку наступа, обично мереном условном временском одредницом „прве три песме“, у којем је фоторепортерима дозвољено сликање.

„За разлику од официјелних музичких фотографа који имају привилегију да добар кадар са стејџа „јуре“ кроз читав наступ, њихове колеге из штампаних медија имају „десет музичких минута“ форе да пренесу атмосферу и емоцију“, наводи у каталогу изложбе писац и социолог Димитрије Буквић.

Анђелко Васиљевић, рођен је у Београду, где живи и ради. Запослен је у дневном листу “Политика”, а фотографијом се бави дуги низ година. Осим објављивања радова у матичној редакцији, објављује фотографије и у недељницима и на информативним веб сајтовима. Фотографије су му објављиване на многим насловним странама књига, магазина, плаката, омотима ЦД-ова и публикацијама.

Излагао је на више групних и самосталних фото-изложби у Србији и иностранству.

Добитник је више награда за фотографију, међу којима су и Годишња награда Удружења новинара Србије, Награда новинске агенције “Бета”, награде Међународног фестивала “Интерфер” за друштвено ангажовану фоторепортажу и за спортску фоторепортажу, награда Радио Београда за објављене фотографије на сајту “РТС”, Гран при Награда на међународном фото конкурсу “Србија данас”…

У текстовима о рушењу ове куће не помиње се, истиче Наканиши, и њена историјска вредност, јер је било непознато да су у њој својевремено столовали новинари.  О њиховом боравку у овој кући, како каже Наканиши у интервјуу за УНС, сведочи оригинална фотографија из колекције коју је прикупила са супругом Драгољубом Гајићем.

На аукцији су, додаје она, купили стару фотографију која приказује групу свечано обучених људи и једну даму испред куће на чијој фасади се види табла са натписом "Новинарски дом". На реверсу пише да су у питању југословенски и пољски новинари окупљени поводом конгреса у Београду, 1931. године. "Знали смо да је стари Новинарски дом био у згради на Обилићевом венцу 36, која и данас постоји, али фасада те зграде никада није изгледала као ова са наше фотографије, па смо покушали да одгонетнемо о којем се здању тачно ради и какав се то конгрес одржао у престоници,"  наставља Наканиши која је и једна од уредница Фејсбук групе "Био једном један Београд" и колекционар старих фотографија и разгледница Београда.

Она и супруг су убрзо у архиви листа "Београдске општинске новине" пронашли фотографију патријарха Варнаве који свечано отвара Новинарски дом у Мишарској 3, те су констатовали да су се 28. децембра 1930.  новинари  са Обилићевог венца преселили управо на ту локацију и да се она налази на њиховој фотографији. Претрагом архиве дневне штампе из 1931. године такође су одгонетнули о каквом је конгресу реч. Био је то скуп Пољскојугословенске антанте штампе који се одржао у Београду 7. јуна 1931.Како су у својој дигиталној архиви имали мноштво фотографија, пронашли су и ону на којој је патријарх Варнава на отварању Дома новинара у том периоду.

„Тада смо схватили да су се новинари са Обилићевог венца преселили у другу зграду, али нисмо знали где је та грађевина. Пошто је фотографија била са Београдских општинских новина пронашли смо текст у коме пише да је реч о отварању Новинарског дома у Мишарској улици“, наводи она.

Ипак, овде није све почело, јер се, како додаје, још крајем 19. века од градске управе у  Београду тражило да се новинарима обезбеди сопствено здање. Питање новинарског дома остајало је нерешено из деценије у деценију.

Новинари су се дуго борили за своје место под сунцем

Многе општине су, како показују писани извори до којих је дошла Наканиши, обећавале новинарима плац за њихово будуће здање, да би се убрзо показало да су то само били куртоазни потези без праве жеље и намере.

 „Новинари су се годинама борили за своје место под сунцем и дуго су чекали да добију свој дом. И када су добијали обећања, она нису била увек испуњ.ена. Мислим да у јавности није био препознат значај новинара, њиховог рада и важности за читаву нацију и културу“, додаје она.

Док су почетком 20. века у метрополама Европе и Америке новинарска удружења добијала своје палате, новинари наше престонице су, каже Наканиши, изнајмљивали просторе који нису били одговарајући.

Наканиши каже да су тек након кампање коју је крајем двадесетих година водила Управа Београдске организације Југословенског новинарског удружења, новинари у Београду 1929. године од градске општине добили плац у Франкопановој (данашњој Ресавској улици) за подизање Палате штампе.

Чекајући да се изгради модерна вишеспратница у Франкопановој (данас Ресавској) улици, новинари су, апострофира она, добили реконструисан и преуређен простор засебне куће са баштом у Мишарској 3.

У њу се усељавају 28. децембра 1930. Реконструкцију ове куће за потребе београдског Дома новинара надгледао је београдски архитекта Милош Драгутиновић (који се управо бавио надгледањем градских градњи и реконструкција, а не самосталним пројектовањем)“, каже Наканиши.

Свечаном усељењу у ову кућу је присуствовао патријарх Варнава, што је и било на фотографији, која је била први траг до информације о првом новинарском дому који је Наканиши пронашла.

Осим патријарха Варнаве, овом свечаном отварању су, додаје Наканиши, присуствовали и  тадашњи генерални секретар Новинарског дома Слободан Ж. Видаковић, тадашњи чланови Управе Новинарског удружења Душан М. Шијачки и др Милослав Стојадиновић, потпредседник Новинарског удружења Добрица Кузмић и многи други.

О овоме је, како додаје, било речи и у чланку објављеном у "Београдским општинским новинама" из 1. јануара 1930. године, до кога је дошла.

„Писало је да ће у овој кући новинари сада моћи боље да угосте своје колеге из иностранства и да организују разне музичке и уметничке вечери“, наводи она.

Од куће у Мишарској до модерне грађевине у Франкопановој (данас Ресавској) улици

Четири године касније уследило је, каже Наканиши, освећење темеља зграде Новинарског дома у Франкопановој улици, а затим и свечано отварање.

„Освећење темеља одржано је крајем јула 1934. године, а свечано отварање дома било је 7. априла 1935. године којом приликом је започело и пресељење новинара из Мишарске у Франкопанову“, наводи она.

Наканиши каже да је новинарска кућа у Мишарској била типичан пример архитектуре Београда с краја 19. века.

„Уживала је статус културне заштите као део источног Врачара“, истиче она.

Ипак, срушена је у децембру 2020. године.

„Европа ностра’ је поводом овог рушења тада подсетила да је био у питању исти ниво заштите као да је у питању споменик културе јер Закон о културним добрима не прави разлику“, истиче она.

Истраживач Дејан Загорац је, читајући своју рецензију, навео да књига Јовановића сведочи о декаденцији, али и отпорности грађанске елите Београда.

„Ту ће се наћи нека Милена Шашић, или Јован Ћирилов, који неће дозволити припадницима нове елите стасале на политичкој послушности да отпуштају, па и туку људе зато што се не уклапају у нови систем вредности“, додао је он.

„Дневник једног драматурга“ због тога, истакао је Загорац, има истовремено локалну и универзалну вредност.

„Показује да има људи којима је стало, када сви дижу руке, показује да има неког ко цени трајне вредности, када сви јуре за парама и положајем“, рекао је Загорац.

У време када буџет често диктира које ће уметничко дело бити доступно читалачком аудиторијуму, важно је, како је рекао, указати на књижевну самоорганизованост која је омогућила да „Дневник једног драматурга“ буде у рукама читалаца. 

„Данас, када је уметник неко ко се бави комуникацијом, када се пишу уметнички пројекти и када уметници раде само када имају неку врсту финансијске помоћи, уметност је сведена у простор непостојања. Због тога је важна књижевна самоорганизованост, коју ова књига представља“, рекао је Урош Јовановић, позоришни редитељ и Душанов син.

Душан Ч. Јовановић је, како је додао Урош Јовановић, захваљујући преламачу, направио личну књигу, а комерцијални аспект није важан за њега.

„Књига би могла бити личан поклон и нешто што можете даровати некоме кога волите и некоме до кога вам је стало“, навео је он.

Душан Ч. Јовановић, често, додао је Урош, бележи да не би заборавио и због тога су његови списи специфични, детаљни и занимљиви.

Душан Ч. Јовановић је, како је истакао историчар Видан Богдановић, оставио низ кратких белешки о људима из његовог живота, а највише из младости.

„По садржају, белешке су разнородне, професионалне, а најчешће интимне. Преко њих се упознајемо са мишљењима човека који је био директор републичке културне установе, а истовремено човек са свим што то носи“, наводи он.

Такве белешке и сећања су, додао је Богдановић, од изузетног значаја за наше друштво јер ће се на основу њих писати историја.

„Попут уредника који бира на ком месту ће се наћи нека вест у дневној штампи, Душан Ч. Јовановић је пажљиво изабрао која ће се белешка наћи на ком месту“, рекао је Богдановић.

Драмски уметник Бранислав Лечић казиваће стихове из збирке поезије „Свемирје Бога“.

„Пред нама је нова лирска авантура Владана Ракића, језички избрушена, стилски дотерана и идејно-тематски уједначена, али са мноштвом нових значења, слика и мелодија својственим модерним песницима. Ракић у слободном и везаном стиху показује оригиналност и јединственост свог стваралачког поступка“, написао је члан Европске академије наука и уметности др Милутин Ђуричковић о збирци поезије „Свемирје Бога“.

Академик Драган Симеуновић у рецензијама романа „Берлинска опсесија“ и „Београдска фасцинација“ написао је да су ово приче о моћи и надмоћи, о борби два пола, о испитивању љубави и тога да ли љубав уопште постоји.

„Владан Ракић ме је задивио способношћу да уђе у феномен моћи, да призна женску надмоћ, да призна то величанство звано Жеан, што се види из ко зна колико хиљада сликовитих епитета… Укратко, овде видим сјајна дела, које има и антрополошку и психолошку димензију“, написао је Симеуновић. 

Владан Ракић рођен је 1960. године у Плани код Параћина. Завршио је новинарство на Факултету политичких наука у Београду, где је апсолвирао и магистарске студије на групи “Масовне комуникације и публицистика”.

Од 1984. до 1989. године радио у ТВ Београд, а потом годину дана проводи у ТВ Приштина. Од 1990. до краја 2005. године живео је и радио у Белину дакле је био дописник “Вечерњих новости”, Радио Београда и повремено ТВ Београда. У току 1998. и 1999. године био је и дописиник Дојче веле-а на српском језику. Након тога оснива ТВ ДЕЛТУ Берлин где је радио и као главни уредник, сниматељ, водитељ, све до краја 2005. године када се враћа у Србију и у Радио-телевизију Србије.

Ракић је за време боравка у Немачкој уписао постдипломске студије на познатој Филмској ТВ академији "Konrad Wolf", а у исто време и докторске студије на Факултету политчких наука Слободног универзитета у Берлину, где му је ментор био проф. др Фриц Вилмар.

Ипак, касније је, како истиче, због телевизије и сталне трке за вестима и трагичним догађајима у отаџбини, о којима је редовно извештавао, одустао од студија.

Ракић је до данас објавио 39 наслова, претежно поезије, али и романа и један есејистички научни рад. Добитник је 24 књижевне награде.

Члан је УНС-а, Удружења књижевника Србије и Савеза писаца Немачке, чији је члан постао, како каже, уз пропратно писмо нобеловца Гинтера Граса.

На представљању књиге говориће и представници издавача, уредница у РТС издаваштву Биљана Бошњак Драгановић и директор Библиотеке „Милутин Бојић“ Јовица Кртинић.

Мирко Бојић (1932-2020) био је новинар, дописник, уредник и писац издавачке куће ,,Политика“. Био је члан Удружења новинара Србије (УНС).

Kњига у издању Библиотеке Милутин Бојић и РТС Издаваштва је избор његових репортажа из различитих крајева света објављиваних у „Политици“, „Илустрованој Политици“ и НИН-у у периоду од 1963. до 1998. године.

У првом тому књиге „Даље од краја света“ су репортаже из Африке, које отварају репортерски записи из Сахаре 1963. године, у којој се Мирко Бојић изгубио са двојицом сапутника.

Са афричког континента Бојић се отиснуо даље, па се у књизи могу прочитати репортаже о египатско-израелском рату и Блиском истоку.

Бојић је међу првим новинарима из овог дела света, који се нашао у Kини 1970. године, усред културне револуције. Kруну азијског дела књиге чине Бојићеви аналитички текстови о Индији.

У другом тому књиге „Даље од краја света“ су Бојићеве репортаже из удаљених крајева Совјетског Савеза.

Назив књиге - „Даље од краја света“ наслов је његове репортаже из 1976. године, где је описао боравак на санти леда на Арктику, удаљеној 1.000 километара од обале. У књизи су објављене и репортаже с америчког континента, са Kубе и из великог броја других земаља.

„Репортаже новинара и уредника Мирка Бојића представљају врхунски домет овог жанра, и то не само у нашим оквирима“, написао је у рецензији професор Веселин Кљајић.

Радован Поповић истакао је да су „ово  антологијске репортаже, мајсторски примери описа свакојаких догађања, али и лепоте живота и света који нас окружује“.

„Ово је књига о времену које више не постоји, писана стилом којим се,

нажалост, више не пише“, написао је Радоман Кањевац.

Књига Мирка Бојића на Сајму стаје 1.800 динара, а издавач је обезбедио додатни попуст свима који дођу на представљање књиге, када ће цена ће износити 1.500 динара.

У књизи „Дневник једног драматурга“ Душан Ч. Јовановић илуструје даљу и ближу прошлост наше културне сцене. Мешавином песама и прича, сећања и садашњости, седамдесетих година и 21. века, Јовановић описује личности и догађаје који су имали разнолике утицаје на културу.

Душан Ч. Јовановић рођен је 1949. године у Пироту, док је у Београду завршио основну и средњу школу. Дипломирао је на Факултету драмских уметности. Пре студија, био је уметнички директор аматерског позоришта ДАДОВ и оснивач београдског фестивала аматерских позоришта БАП, а у току студија уредник позоришног и филмског програма Дома културе „Студентски град“.

Сарађивао је са листовима „Сусрет“, „Младост“,  „Омладинским новинама“, а писао је и за културни додатак „Политике“, „Политику експрес“ и НИН. Неколико деценија сарадник је Првог и Другог програма Радио Београда, као и Радио Београда 202.

Централна тема у књизи је Битка на Неретви 1943. године, а како је Јаковљевић навео, на основу архивске грађе и сведочења учесника догађаја, у свом делу демистификује мит о тој бици, бајку о рушењу моста, о Брозовој варци Немаца као и о „најхуманијој бици у историји ратовања“ како је то, како додаје, наша историографија пола века приказивала.

Аутор је трагао за племенитим особина људи на супротним страна – чојству и витештву које је спасило стотине људских живота у том ратном периоду, а бројне примере навео је у делу.

Сретен Јаковљевић се осврнуо и на улогу жена, мајки, сестара, супруга, девојака у том времену.

„Ненаписана прича о тим безименим херојинама, које су на најбруталнији начин страдале, убијане, бацане живе у јаме, силоване, усташе им децу отимале из руку, а неке су се и у јами порађале“, каже за жене Јаковљевић.

Додао је да су жене трпеле, патиле, радиле, орале, копале, жњале, дочекивале људе из војске, одгајале децу и непрестано биле у сенци мушкарца.

„Због тога заслужују најлепши споменик у срцима нашим, у знак сећања на њихове патње и достојанство“, закључио је аутор.

О књизи ће говорити академик Матија Бећковић, историчари и рецезенти Бошко И. Бојовић и Рајко Сарић, историчар књижевности Мило Ломпар и аутор Сретен Јаковљевић.

„Књига Скривена историја о страдању Срба на простору НДХ 1941 – 1945 је драгоцено дело за откривање истине о ратним догађајима на том простору и времену. Драгоцено је толико што се у књизи налази велики број обичних људи са својим причама и личним судбинама“, речи су академика и пецника Матије Бећковића о овој књизи. 

Бивши председник Савезне Републике Југославије (СРЈ) Војислав Коштуница  каже да ова књига спада у круг радова оних аутора који одбијају наметнуто, идеолошко тумачење ратне историје и трагају за деловима оне стварне „дуго скривене историје“.

„И док се већина ових аутора служи архивском грађом, посебно новооткривеним документима, Јаковљевић се ослања и на изузетно велики број ратних сведочења и сећања, посебно обичних малих људи и њихових породица и потомака“, мишљења је Коштуница.

Издавачи књиге су Локал прес из Београда и СКПД Просвјета из Бања Луке.

Прво издање  књиге у тиражу од 1000 примерака изашло је крајем 2021. године, а друго у децембру 2023.

Сретен Јаковљевић је рођен 1950. године у селу Бијела код Коњица. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Коњицу. Дипломирао је на Факултету политичких наука у Сарајеву. Новинарством се бави од 1967. године. Први текст је објавио у листу младих „Наши дани у Сарајеву“. Члан УНС-а је од 1985. године и уредник локалних листова „Раковичке новине“ и „Чукарица Раковица“.

Јаковљевић је и уредник портала Стара Херцеговина. Аутор је три књиге „Отргнути од заборава“, „Од Борака до Вишеграда – Илија Сарић, соколаш и равногорац и „Сркривена историја о страдањи Срба на простору НДХ 1941“. Објавио је више радова у стручним часописима и књигама, као и два научна рада у САНУ. Сарадник је у више дневних листова у Београду.

Бесплатан улаз за новинара који покаже чланску картицу УНС-а могућ је и у Зоо врт у Франкфурту. Потребно је да попуните формулар у који уписујете име и презиме, редакцију и где и када ћете објавити садржај о посети.

Врт, занимљиво, има простор у ком су смештене животиње које живе у мраку.

Иначе, пуна цена улазнице за одраслу особу је 13 евра.

Новинарска легитимација УНС-а, почетком маја ове године, уштедела је њеном носиоцу 26 евра које је потребно платити да би се видела поставка Музеја немачког романтизма, Гетеова кућа и франкфуртски Зоо врт.

„Идеја изложбе је очување културног индетитета Срба у Мађарској и региону. То је наставак предходне изложбе организоване 2023. године у Темишвару. На фотографијама су познате личности које су својим радом и умећем постигли велики успех у својим делатностима и на тај начин допринели угледу и поштовању српског народа у свету, а самим тим постали узор младој генерацији“, рекао је Васиљевић за УНС.

Неке од личности на фотографијама које ће бити изложене су Новак Ђоковић, Емир Кустурица, Владимир Величковић, Матија Бећковић, Зоран Христић...

Изложба ће бити отворена до 23. маја 2024. године.

Рођендан су данас у Удружењу новинара Србије прославили Добрила Гарић, Слободанка Вучковић, Босиљка Јеличић, Душанка Мацановић, Кирил Панов, Драгослава Пескаревић и Славица Трајковић.

Новинари ветерани сетили су се и недавно преминулог Радивоја Петровића који је рођен на јучерашњи дан.

“Многи од њих, нажалост, нису више међу нама, као што је недавно преминули Радивој Петровић, коме је рођендан био 23. априла”, рекао је председник Клуба новинара ветерана УНС-а Петар Трајковић.

Осим евоцирања успомена на прошле колективне рођендане, било је, како је рекла чланица Клуба ветерана Нада Марковић, речи о предстојећим активностима.

 “Све је протекло у лепом распложењу и сећању на лепе прошле дане, које смо такође обележавали у нашем удружењу. Но, и поред тога, како живот иде даље, било је и договора за будућа догађања Клуба ветерана при УНС-у”, рекла је Нада Марковић за УНС.

"Ово ми је трећа титула у Централној Европи и сигурно је да ћу се потрудити и наредне године да је одбраним. За мене је велика част бити међу најбољима у овом такмичењу", рекао је Бркић након уручења награде.

Он је додао да година иза њега није била лака, нарочито јер је "то била прва година од када је прешао из аутомобила у болид".

"Али сада, са већим искуством и километрима иза себе, сигуран сам да ће наредна година бити лакша. Осим ове титуле, и годину дана раније био сам шампион Централне Европе у категорији аутомобила, а имам и искуство као вицешампион Централне Европе у ендуранс крузним тркама", рекао је он.

Бркић је истака ои да ће он и његов тим ускоро организовати конференцију за медије, на којој ће представити планове за наредне изазове.

"Свакако бих искористио прилику да се захвалим својој породици на подршци, пратећем тиму, генералном спонзору компанији Marinkovic Hofmann и AK Galax, као и свим другим људима и компанијама које су ме пратиле на овом путу", рекао је Бркић.

Одлазак новинара у Немачку и оснивање телевизије

Биле су то бурне године за наш народ, прича Ракић, сада већ деценију новинар и уредник у Програму за дијаспору на Радио-телевизији Србије (РТС).

У РТС, тада Телевизију Београд, дошао је 1984. године. Радио је, каже, у Београдској хроници и Јутарњем програму, да би га генерални директор Душан Митевић 1989. године послао на испомоћ у Приштину, како би помогао у формирању редакције Програма на српском језику РТ Приштина.

У Немачку је дошао 1990. године, непланирано, из Приштине. Отишао је, каже, због претњи и притисака Албанаца на КиМ због његовог извештавања.

“Једне ноћи су ми гађали стан, па ми је директор РТ Приштина Милорад Миша Вујовић одмах дао неплаћено одсуство, рекао да је чуо да сам на неком списку за ликвидацију и да би требало да се спакујем и одем. Истог дана сам сео у аутомобил, отишао за Београд и кроз неколико дана у Немачку”, прича Ракић за УНС.

Девет година касније, током којих је био дописник Радија Београд, ТВ Београд и „Вечерњих новости“ из Берлина, 1999. године, са још тројицом колега – Милошем Перовићем, Властимиром Видићем и Јадранком Милаковићем, решио је да оснује српску телевизију у главном граду Немачке.

Била је то, прича он, прва српска комерцијална телевизија у Европи.

“Ентузијастично смо кренули у цео пројекат. Пријатељ, власник грађевинске фирме «ПЕ-МИ бау», Милош Перовић је одвојио за почетак својих 20 хиљада марака за телевизију и рекао: ‘Даље се сналазите сами, налазите рекламе и зарађујте, финансирајте се сами’. Од тога смо почели”, каже Ракић.

Како каже, он и Перовић пронашли су тада и немачку фирму „Medienmacher“ која је за њих повољно монтирала прилоге, па су могли да покрију трошкове.

Другачије није могло, јер новца није било, присећа се Ракић.

“Град Берлин је тада, са поменутом фирмом Medienmacher, на челу са Мартином Тесмером, формирао Центар за обуку где су се људи обучавали за режију, тонце, монтажере, декоратере, мајсторе светла итд, тако да је та фирма добила од Града новац да, на примеру ТВ ДЕЛТЕ Берлин, обучава младе медијске кадрове. Због тога смо имали срећу да добијамо обучен кадар без улагања и то нам је помогло да опстанемо у почетку. Да није било те помоћи, сами не бисмо могли”, каже Ракић.

Пошто је имао вишегодишње искуство у ТВ Београд, прича он, од Јавног сервиса узели су “мустру” за програм ТВ ДЕЛТЕ.

“Ред информативе, вести, извештаја са догађаја, ред музике, реклама… Потписали смо уговоре са ТВ Београд и ТВ Црне Горе па смо и од њих добијали вести. По уговору са ТВ Београд имали смо право да реемитујемо 24 сата програма и све емисије ТВ Београд, што је тада било веома значајно, и нама и грађанима”, каже Ракић.

Истиче да су их људи пратили, а немачки медији у том периоду често цитирали.

“Када је бомбардована ТВ Београд, од нас су преузимали информације”, каже он.

Ова ТВ укључивала је у програм представнике власти, али и опозиције, амбасадоре и све друге релевантне актере у тим бурним годинама.

Временом се, прича он, и редакција ширила.

Пошто је био и дописник ‘Новости’, како каже, преузео је за ТВ ДЕЛТА и њихову дописничку мрежу, колеге из Париза, Лондона, Москве, Вашингтона, Београда, Приштине, Подгорице.

“Тако да смо имали сталну мрежу професионалних дописника, али смо укључивали и колеге новинаре из београдских редакција. Сви они за нас су извештавали волонтерски”, сећа се Ракић.

У годинама након оснивања, у телевизији је радило око 20 људи.

Телевизија ДЕЛТА, иако на српском језику и “на каблу”, била је гледана у Немачкој.

Ракић каже да су тада имали податке да их сигурно прати око 60.000 људи из бивше Југославије.

“Пратили су нас, а рекламе плаћали и Хрвати, муслимани, Арапи, Руси, Италијани, чак и Немци… Били смо права интернационална телевизија. Препознавали су нас и на улици”, сећа се он.

Догађаја је тих година било много. Од бомбардовања, демонстрација, промене власти.

„Стално су долазили и одлазили министри, други важни људи, политичари, нисмо могли а да не извештавамо о њиховим посетама, о бомбардовању, о хуманитарној помоћи. Колега и ја смо дане проводили у нашој амбасади у Берлину трагајући за информацијама”, прича Ракић.

У почетку су често упадали у финансијске кризе, каже он, у периоде када нису могли да обезбеде двадесетак реклама колико им је било потребно да би покрили основне трошкове.

“У тим периодима смо се опет ослањали на Милоша Перовића, тако да је у тој првој години, до краја бомбардовања Југославије, углавном он финансирао рад ТВ ДЕЛТЕ. Премашио је првих 20 хиљада марака колико је раније одредио. Ипак, после смо се стабилизовали и опстали до 2006. године”, каже Ракић који се крајем 2005. године, због проблема са дозволом боравка у Немачкој и болести мајке вратио у Србију.

“Остале колеге покушале су да одрже телевизију, али с обзиром на то да нас је било мало, а да сам ја већином снимао и покривао програм сам, нису успели. Имао сам две своје камере и са њима радио и снимао већину програма, тако да нису могли да опстану након мог одласка”, рекао је Ракић УНС-у.

Трка за вестима преча од студија

Владан Ракић рођен је 1960. године у Плани код Параћина. Завршио је новинарство на Факултету политичких наука у Београду, где је апсолвирао и магистарске студије на групи “Масовне комуникације и публицистика”.

Од 1984. до 1989. године радио у ТВ Београд, а потом годину дана проводи у ТВ Приштина. Од 1990. до краја 2005. године живео је и радио у Белину дакле је био дописник “Вечерњих новости”, Радио Београда и повремено ТВ Београда. У току 1998. и 1999. године био је и дописиник Дојче веле-а на српском језику. Након тога оснива ТВ ДЕЛТУ Берлин где је радио и као главни уредник, сниматељ, водитељ, све до краја 2005. године када се враћа у Србију и у Радио-телевизију Србије.

Ракић је за време боравка у Немачкој уписао постдипломске студије на познатој Филмској ТВ академији «Konrad Wolf», а у исто време и докторске студије на Факултету политчких наука Слободног универзитета у Берлину, где му је ментор био проф. др Фриц Вилмар.

Ипак, касније је, како истиче, због телевизије и сталне трке за вестима и трагичним догађајима у отаџбини, о којима је редовно извештавао, одустао од студија. То је, наводи, показатељ, колико му је тада било важно да извештава о догађајима важним за Југославију.

“Све сам био подредио томе. Нисам могао да не шаљем извештаје када се дешава толико тога. Паралелно сам све што се дешава и записивао, па сам, када сам се вратио у Србију, ‘експлодирао’ са објављивањем књига”, каже Ракић који је до данас објавио 39 наслова, претежно поезије, али и романа и један есејистички научни рад. Добитник је 24 књижевне награде.

Члан је УНС-а, Удружења књижевника Србије и Савеза писаца Немачке, чији је члан постао, како каже, уз пропратно писмо нобеловца Гинтера Граса.

Фото: Владан Ракић, приватна архива

Златну плакету за карикатуру добио је Михаел Грацзyк из Пољске, сребрну Миро Георгијевски из Северне Македоније, а бронзану Константин Циосу из Румуније.

На конкурсу су учествовали аутори из Европе, Азије и Јужне Америке.

Нинусу Несторовићу ово је трећа Златна плакета на овом престижном фестивалу.

Часопис за културу и уметност настао пре око две и по године. Донео га је на свет Милан Пеца Николић (1957), филмски и телевизијски редитељ, сценариста и продуцент, аутор књиге песама и два романа. По његовим иницијалима овај часопис је добио име.

Пеца Николић каже да му је одувек сметала малодушност, обесхрабреност оних који тврде да за неки садржај нема публике, да је настало доба простоте и просташтва,  те да је све у декаденцији. Управо такво схватање мотивисало га је да покрене МПН часопис.

„Та теза омета критичку свест. Нема бољег детерџента, нема бољег усисивача, нема бољег председника... Није тачно. Нисмо паметни и упорни. Храни публику довољно дуго само паризером и она ће временом почети да грокће. Сервирај јој остриге у истом периоду и она ће ти затражити и лимун ако си га, неким случајем, заборавио“, истиче он.

МПН магазин Милан Пеца Николић види као свој покушај да оповргне дефетизам. Овај часопис, како додаје, нема зацртану уређивачку политику, нити тематику.

„Пишемо о свему што нас занима, што знамо или откривамо а слутимо да наши читаоци то не знају или да би их могло занимати. Постоје само два ригидна правила. Нема дневнополитичких потрошних тема а текстови могу да буду дуги три до шест куцаних страна, тј. шест до 12 минута читања на било ком смарт уређају. Може се читати на мобилном или таблету у превозу, паузи посла, код куће на рачунару или телевизијском екрану“, навео је он.

Овај електронски часопис објављује есеје, портрете личности, кратке приче, поезију, а каткад интервјуе. Редовно га прати две стотина читалаца, а повремено три до четири пута више. Публика расте до пет посто месечно, без икакве рекламе. МПН није заинтересован за претерану масовност, али није ни ексклузивистичка публикација. Генерацијски се издвајају две групе читалаца:  од 20 до 25 и, претежно, од 40 до 60 година.  Читани су у земљи и у региону, а више од 30 посто пратилаца је из културног расејања, Европе и Америке, углавном.

Овај електронски часопис не садржи рекламе, комерцијалне огласе, нити прикривено оглашавање. Није спонзорисан од стране корпорација, НГО, као ни државних институција. Ипак, нуди могућност да их читаоци подрже после неколико месеци, уколико увиде да им је садржај довољно интересантан и подстицајан да буде подржан.

Са једне стране, на први поглед изгледа да је МПН изван времена, али на други поглед постаје јасно да се и те како бави и временом којем смо савременици, али на суштински начин. Битна питања са којима се човек суочава, вечна су.

Чинило се  да је овакво новинраство изумрло. И да, ако васкрсне, не би опстало. Али није тако. Постоје људи који још држе Прометејску ватру али и они - без којих би такво писање било бесмислено - који то воле да читају.

Зато Николић истиче да је уређивачки процес у магазину као у огледалу.

„Мене као уредника моделирају аутори али и читаоци. Инспиришу ме сарадници, теме и њихов стил писања, уосталом и ја сам аутор великог броја текстова чије теме бирам на бази интуиције и инспирације. Од аутора тражим да се не ограничавају ни у чему и да пишу само о ономе што воле и познају. Од те тачке нисам више демократичан, вратим на дубљу дораду или не објавим“, истакао је.

Када су у питању поезија и проза, ове текстове објављују када се појави нешто заиста вредно и необично.

„Добровољност је у свему пресудна. Ко каже да ентузијазам више не постоји?!“, истакао је.

Ко пише за МПН?

На питање ко су аутори МПН-а Милан Пеца Николић невољно је одговорио, рекавши да  не може навести све ауторе који су дали допринос магазину, али је навео неке од њих.

Међу првим сарадницама јавили су се др Слободан Симовић, филозоф и теоријски физичар, човек ренесансних интересовања и ширине, чија ме је пасивност натерала да га пренем из снених холандских пејзажа и позовем у ову постоловину. Пишу и следбеници тамнавске школе мишљења и певања чији је неугасиви пламен упалила још прва дама српске филозофије, Обреновчанка др Загорка Мићић (1903-1982)", навео је он.

За МПН магазин пишу и Гојко Божовић, уредник, критичар и песник, др Лидија Мереник, историчар и теоретичар уметности, Миодраг Миловановић, хроничар научно-фантастичне литературе и периодике, Ратко Дангубић, афористичар, приповедач и романописац, Владан Матић, искусни дипломата и писац и Александра Радовић, која често пише поезију.

"Међу ауторима је Ивана Јаношевић, вавилонски библиотекар, увек спремна да пронађе мање познате бисере из наше културне традиције и приреди их на занимљив начин. Затим, Српко Лештарић, арабиста и преводилац, минуциозни познавалац језика и културе средњег света, чије се преводилачко искуство креће од Писма Харалампију, преко најбољих арапских класичних и савремених писаца, до Хиљаду и једне ноћи", каже он.

Истиче и текстове Драгољуба Петковића, некадашњег главног уредника Таковских новина, Душана Поповицког и Љубицу Турудић.

Поред тога, редакција МПН-а постхумно објављује поезију и друге текстове Косте Лозанића.

"Позивам новинаре који сматрају да себе проналазе у овом онлајн издању да своје текстове пошаљу на pecampn@gmail.com, као и да прате сајт МПН магазина", рекао је.