Иако резултат, када је реч о овом турниру, никада није у првом плану, овако изгледа поредак најбоља три играча: Сибиновић, Златковић и Лами.

На почетку, пре него што су играчи сели за своје табле, окупљенима се обратила супруга Радована Бранкова, песникиња Лара Бранков, која је поздравила присутне и пожелела им спортску срећу и успех, а прочитала је и своју песму посвећену Светом Сави.

„Радовану је шах био највећа љубав. Имао је и ту срећу да захваљујући својој професији упозна готово све велике светске велемајсторе и легенде шаха, као што су Роберт Фишер, Борис Спаски, Михаил Таљ, сестре Полгар, Гарија Каспарова и многе друге, укључујући малтене све наше велемајсторе“, рекла је Лара Бранков.

Мислим да не постоји велемајстор, од Глигорића, Матановића, Љубојевића, Алисе Марић с којим није играо, а са некима је био и пријатељ, рекла је она и додала да су се Радованове колеге недуго после његове смрти окупиле у Шаховском клубу Београд са жељом да уз шах евоцирају успомене на свог пријатеља и колегу.

Документарни филм „79 Камена“ који траје 17 минута, прати професорку др Митру Рељић и песника, новинара и председника Удружења новинара Србије (УНС) Живојина Ракочевића док ризикују све како би спровели модерно археолошко истраживање у Горњем Неродимљу – српском селу разореном етничким чишћењем.

„Некада просперитетна традиционална заједница, историјски важна за династију Немањића, била је обележена вековним споменицима културе. На самом сабласно уништеном православном гробљу, које је место радње филма, налазили су се Душанов бор, заштићени споменик природе и црква Светог Арханђела Гаврила са звоником, споменици културе од изузетног значаја“, наводи се у најави удружења „Шта хоћеш“ у чијој је продукцији настао овај документарни филм.

Како  наводе, „Данас је овде сведочанство намерног брисања, чији је циљ био да се униште не само физички докази, већ и колективно сећање и идентитет српског народа“.

Кроз научно истраживање, филм документује систематски вандализам који је оставио рушевине, паљевину, ђубре и сломљене меморијале.

Професорка Рељић је аутор више научних радова и монографија на тему организованог уништавања православних гробља на територији Косова и Метохије.

У својим монолозима Живојин Ракочевић оживљава сећања на изгубљене, именујући појединце и породице и промишљајући о њиховим судбинама.

„Његова поетска нарација претвара рушевине у снажан подсетник на губитак, отпорност и вечну моћ колективног сећања“, наводи удуржење „Шта хоћеш“ и истиче да „79 Камена“ представља и истраживање културне анихилације и хитан позив на правду – апел да се препознају и заштите људска права и културно наслеђе“.

По речима редитеља Растка Шејића, „филм је снимљен у и о антицивилизацијским околностима“.

„Искрено сам задивљен посвећеношћу професорке Митре Рељић и песника Живојина Ракочевића, хуманизмом који не носи ни једно зрнце мржње пред очигледном неправдом. На нама је било само да верно пренесемо тај уљудни крик за поштовање универзалних закона“, рекао је Шејић.

Реализацију филма су технички помогли Дом културе Грачаница и Народни музеј Србије.

Традиционална 25. Међународна смотра археолошког филма у Народном музеју у Београду отвара се у уторак 20. маја и током шест дана биће приказано деветнаест археолошких филмова из целог света уз пратећи програм.

Трејлер филма можете погледати ОВДЕ.

Рецезент књиге је Бојан Рајевић. Предговор је написала Љиљана Пешикан Љуштановић, а поговоре Иван Жозеф Лончар, Миле Исаков и Роберт Чобан.

Сви они, осим Ивана Жозефа Лончара, говориће у петак на промоцији.

У програму ће учествовати и Зоран Колунџија, власник "Прометеја".

Карикатуру аутора књиге нацртао је Славиша Шеврт.

У програму учествују проф. Љубица Мољски, проф. Анамарија Вартабедијан, др Радован Калабић, проф. Жарко Требјешанин, књижевник Видак Масловарић и аутор Божидар Витас.

Приче из књиге чита књижевница Слађана Бушић, а водитељ програма је Видак Масловарић, уредник Трибине "Француска 7".

Музичку подршку на гитари и усној хармоници пружиће Кирил Димитров.

„Новинари страдају ради истине, како би људима предочили праву слику о догађајима. Ради се о борби против нацизма који се у Украјини повампирио“, рекао је Харченко поредећи догађаје из Другог светског рата и данашњег сукоба у Украјини.

Изложбу чине лични предмети и 40 фотографија погинулих ратних дописника, сниматеља и других медијских радника.

Догађају су присуствовали помоћник министра за Информисање и телекомуникације Филип Павловић, запослени у руским и српским медијима и представници борачких организација и друштава.

Догађају је присуствовао и председник Клуба новинара ветерана УНС-а Петар Трајковић.

У програму учествују Николина Нина Бабић, Гордана Влајић, Валентин Мик, Верица Преда ПреВера и ауторка Маријана Стратулат. Програм модерира Живко Николић.

Специјални гости су КГ „Смехуљци ВАУ АРС“, Катја Василев, Каљина Василев.

Организатори књижевне вечери и отварања изложбе фотографија су Вршачка Афирмација Уметника АРС и Библиотека „Бранко Миљковић“ Београд.

Како Филиповић наводи за сајт УНС-а, филм је настао као испитна активност на трећој години Академије уметности у Београду. Сада ће, додаје он, као студент четврте године Филмске и ТВ режије на овом факултету, гледати свој филм на Канском филмском фестивалу у оквиру Кутка кратких филмова.

Иначе, трилер “Успутна станица” описује моралну дилему петорице искусних пљачкаша, који морају да одлуче да ли ће спречити пљачку пумпе коју покушавају да изведу ситни криминалци или не. Иако испрва не желе да се мешају, ситуација се компликује када мета пљачке постаје и њихов новац.

Главне улоге тумаче Лука Несторовић, Александар Димитријевић, Петар Ћирица, Алекса Могић и Душан Павић.

Рецезент књиге је Бојан Рајевић. Предговор је написала Љиљана Пешикан Љуштановић, а поговоре Иван Жозеф Лончар, Миле Исаков и Роберт Чобан.

Карикатуру аутора књиге нацртао је маестро Славиша Шеврт.

О књизи ће се сигурно много говорити. Ко не сме гласно да о њој прича тај ће шапутати. 

 „Сатиричар Нинус Несторовић неодољиво ме подсећа на дете из Андерсонове бајке „Царево ново одело“. Међу онима који мудро ћуте, он упорно поздравља да је цар го, не разоткривајући, притом само царску голотињу“, рекла је професорка Љиљана Пешкина Љуштановић о аутору и овој књизи.

Додала је да аутор у својим најбољим афоризмима, “подмеће оно неумољиво Гогољево огледало нештедећи ни нас ни себе.“

„Несторовић неумољиво подсећа оне који се теше релативизујући истину, морал и правду да увек и у слепој улици, постоје прозори иза којих неко гледа, види и памти и говори, спасавајући своју и нашу душу, јер ако је улица слепа, прозори у њој сигурно нису“, мишљења је Пешкина Љуштановић.

Новинар, политичар и дипломата Миле Исаков каже да је најтеже изражавати се кратко и јасно и кад је само једна мисао у питању, а камо ли кад их је више у једној реченици.

„То је већ посебна вештина, могло би се чак рећи магија. Када су те мисли вишезначне, то је већ уметност, а ако су још и паметне, то је филозофија“, истако је он.

Како је рекао, у афоризмима Нинуса Несторовића је све речено на начин да, не само да нема потребе, него ни места, да се било шта додаје, а још мање објашњава.

Новинар Роберт Чобан је рекао да Несторовић није могао да нађе бољи наслов за своју седму књигу афоризама, које је, како каже писао “у овим горким временима, као створеним за људе који се баве његовим послом“.

„Нинусу Несторовићу, моја огромна захвалност што има таленат, умеће, храброст, смелост, води рачуна о нашем менталном здрављу“, каже о књизи и аутору Иван Жозеф Лончар.

Књига „Књижевност и радио" представља историјат Радио  Београда као националног радија, која избором текстова истражује  повезаност и прожимање уметности писане речи и првог електронског медија  током протеклих сто година.

„Овај обухватни зборник донео је, први пут поводом 80 година Радио Београда, рефлексије и есеје 99 српских писаца о акустичком медију. Сада је пред читаоцима друго, измењено и допуњено издање те књиге, посвећене Радио Београду у част његових стотину година“, навели су из РТС Клуба.

Како су навели, аутори текстова у књизи су књижевници и, у мањем броју, књижевни критичари који су били запослени у Радио Београду или су интензивно сарађивали са њим.

Ђорђе Малавразић је новинар, културолог и теоретичар медија. Био је  главни уредник Драмског програма Радио Београда (1983-1986). Један је од  оснивача Фестивала документарне радиофоније (ФЕДОР) и покретач  реномиране серије „Радионица звука".

„Утемељио је и дуго уређивао први целодневни културни радио програм у  Србији (2002). У програмској шеми Радио Београда 2 ауторски је конципирао највећи број емисија,  прожетих духом модерности и урбанитета. Из те целине произашла је  Награда „Никола Милошевић", која се сваке године додељује за најбољу  нову књигу у области теорије књижевности и уметности, естетике и  филозофије. Установио је и студентску Награду „Неда Деполо" за креативни  допринос радио-изразу и иницирао Награду „Радмила Видак" за лепоту  говора на радију и телевизији“, наводе у РТС Клубу.

Малавразић је аутор књиге о Неди Деполо "Горњи бездан звука" (1999). Објавио је са  Ратомиром Дамјановићем књигу-каталог "Елитизам за све" (2003) о Радио  Београду 2, програму културе и уметности.

Добитник је Награде за животно дело Удружења новинара Србије. Припала су  му највиша одличја у Радио Београду – Златни микрофон, и у култури  Србије – Вукова награда. Додељена му је Плакета Коларчеве задужбине за  предавачку делатност. Носилац је Ордена рада са златним венцем.

За доручак гости бирају храну која је разноврсна, а за ручак и вечеру постоји могућност избора између три кувана јела која су послужена након супе.

Цена:

1/2 пун пансион: 30 евра

1/1 пун пансион: 35 евра

Превоз - по избору:

Авионом Ер Србија: Београд – Тиват – Београд

Возом: Београд – Бар – Београд

Аутобусом: Београд – Будва – Београд

Сопственим превозом - аутомобилом: паркинг обезбеђен

Обезбеђен је превоз до смештаја:

Тиват – Рафаиловићи – Тиват - 10 евра

Бар – Рафаиловићи – Бар - 10 евра

Будва – Рафаиловићи – Будва - 5 евра

Пријаве су отворене до 10. априла.

Телефон за пријаву и детаљније информације - Киро Панов: 064 3393 483.

„Већ десет година редовно учествујем на Јежевдану у Позоришту на Славији. Сваке године сала је пуна. Публика насмејана. Учесници спонтани и опуштени. За све то заслужан је један човек. БИГ ЛАЛЕ! Радивоје Лале Бојичић“, рекао је афористичар Нинус Несторовић.

Несторовић се захвалио Лалету што је, како је рекао, пружио шансу људима у публици да се смеју у овим тешким временима.

Први број хумористичко-сатиричног листа  „Ошишани јеж“ објављен је 5. јануара 1935. године.

После Другог светског рата излазио је под називом „Јеж“ јер, наводно, цензура није више постојала.

„Ошишани јеж“  је добио своје име у кафани „Гинић“, која се налазила у Поенкареовој улици број 20, на месту на којем се данас налази Дом омладине.

У обележавању девет деценија листа учествовали су: Радивоје Лале Бојичић, Вања Булић, Ранко Пивљанин, Иван Мрђен, Нинус Несторовић, Данијела Милошевић, Александар Стојадиновић, Саво Мартиновић, Слађан Мартиновић Буковски, Драган Хамовић, Љубомир Илић, Драгутин Минић Карло, Милица Стојановић, Љубиша Вељанчић, Ново Томић, Миладин Шеварлић, Душица Милановић Марика и Симонида Бањеглав. Водитељ: глумица Јелена Мила.

Годишњак „Стари Влах“ посебну пажњу поклања скрајнутим темама – ћирилици и дигитализацији грађе.

Додатак часопису је књига „Старовлашка кућа” у којој историчар уметности Драгиша Милосављевић пише о неимарском наслеђу.

Члан УНС-а Жељко Дулановић, главни уредник „Варошких новина“, и његови саговорници у годишњаку анализирају туристичке шансе и лепоте Златара.

Новинар Драган Љељен, члан УНС-а, и професорка књижевности Јована Остојић Бјелић пред читаоце износе актуелности из живота општина Прибој и Рудо. 

Поводом 160. година рођења Јована Цвијића, историчар Жарко Илић пише о познатом српском географу.

На промоцији ће, осим поменутих аутора текстова, књижевника и  уредника часописа Миломира Краговића, говорити и Мишко Стевовић, председник ИИЦ  „Стари Влах“.

Аутор књиге „Тапије у камену“ Драгољуб Гагричић каже за УНС да ова збирка репортажа подсећа на заборављене догађаје у последњих 15 година, људе и крајеве.

Посебну пажњу новинара привукли су „EX TEMPORE“ чајеви, који се искључиво могу набавити у Апотеци Института или поручити онлајн.

Чланови Клуба интересовали су се за различите производе, од чајева за акутна респираторна обољења, до чајева за хроничне болести, попут  дијабетеса, хипертензије и малигних болести.

Лечење биљним препаратима, како је експерт Љиљана Басуровић рекла, је мање штетно од хемијских лекова, али захтева упорност.

Саветовалиште Института ради уторком и четвртком од 10-13 сати.

Том приликом се могу добити упутства за употребу одговарајућих производа Института у циљу превентиве и лечења болести.

Фоторгафијама Рајка Р. Каришића су, како наводе из Дома културе, забележени тренуци и мотиви који одишу уметничким сензибилитетом и јединственим ауторским печатом.

„Његове фотографије доносе атмосферу зиме кроз пажљиво компоноване призоре, игру светлости и сенки“, описују из Дома Културе у Србобрану.

Улаз на изложбу је слободан.

Ко је Рајко Р. Каришић?

Рајко Каришић дипломирао је на Машинском факултету у Новом Саду, а  фотографијом је почео да се бави у Фото кино клубу „Машинац“ на овом факултету. 

До сада је имао преко 130 самосталних изложби, уз учешће на преко две стотине ликовних колонија.  

Каришић је члан Удружења примењених уметника и дизајнера Војводине (УПИДИВ), Удружења ликовних уметника Врбас, Удружења ликовних уметника примењених уметности Србије (УЛУПУДУС), Удружења уметника железнице Србије, Уметничког братства манастира Добрун.

До сада је реализовао 200 ауторских фотомонографија и књига за друге уметнике, као и 33 монографије манастира и цркава Српске Православне Цркве.

Добитник је више десетина награда и признања међу којима су Годишња награда УПИДИВ-а – ФОРМА 18 (2004), више награда Јесењег ликовног салона у Врбасу, Повеље „Капетан Миша Анастасијевић“ (2005) на нивоу Војводине, више награда и специјалних признања за фотографију и дизајн.

О књизи ће говорити Срђан Шкоро, Ивана Вановац и ауторка.

У рецензији Срђан Шкоро наводи да је ово збирка о заборављеним вредностима, болу, путу до среће: „Тања кроз низ примера у књизи доказује и показује да је у потпуности проникла како у мушку, тако и у женску психу.“

Мухарем Баздуљ истиче како је Татјана Манојловић својом збирком постигла циљ који сваки писац и приповедач поставља пред собом, а то је да му се верује.

„Ако слушалац или читалац не верују, руши се једини прави услов причања приче. Тања Манојловић има тај језик и има ту искреност којима се верује, што је можда и тек друго име за таленат. Њене приче су дјело живота и судбине, најбољих приповједача, а она их је зналачки уобличила и записала“, истакао је Баздуљ.

Татјана Манојловић, рођена у Ваљеву, ауторка је великог броја документарних и путописних емисија из домена истраживачког новинарства. Њена емисија „Живот и стандарди“ посебно је значајна за Србе на Косову и Метохији, а њоме је Манојловићева грађанима Србије из месеца у месец приказивала живот у гету и егзистенцијалну борбу њихових сународника на Косову и Метохији.

Татјана Манојловић је политиколошкиња, експерткиња за ненасилне друштвене промене, а специјализирала је на теми стратегија остваривања родне равноправности у Србији. Ово је њена прва збирка прича.

Он је рекао да се Тоша за живота потрудио да остави нешто због чега ће га памтити садашње и долазеће генерације, а то су пре свега његова уметничка дела.

„Фјодор Тоша Фарафонв уживао је велики углед и поштовање у Азањи и осталим местима где је живео и радио“, истакао је он.

Додао је да је излазак из штампе ове књиге први реализовани задатак Одбора за очување лика и дела Фјодора Тоше Фарафонова.

Књижевни историчар и критичар Малиша Станојевић истакао је да је комплетан фокус стварања дела Драгољуба Јанојлића усмерен на опште национално добро.

„Он пише за сутра, за све нас. То је оно што је немерљиво и што је Савез књижевника препознао и изашао у сусрет да се укључи у реализацију овог дела“, рекао је он.

Заборављено је све што није записано рекао је Станојевић и додао да је мало нас чуло за „Тошу Руса“ који је обележио не само историју Азање, већ и Србије.

„Замислите колико треба времена да се „ископа“ историјска грађа, а Драгољуб је књишки борац који је студиозно и полако документовао податке до којих је долазио како би ова књига угледала светлост дана“, закључио је Станојевић.

Организатори  представљања књиге били су Одбор за очување лика и дела Фјодора Тоше Фарафонова – Азања, Савез књижевника у отаџбини и расејању – Нови Сад и Центар Руског географског друштва у Србији.

Књига „Наш Тоша Рус“ настала је на иницијативу Одбора за очување лика и дела Фјодора Тоше Фарафонова, руског царског официра који је, после доласка у Београд 1920. године, највећи део живота провео у Глибовцу, писале су недавно Паланачке новине.

Како су навели тамо је у почетку моловао куће богатих сељака, а потом иконописао цркве у Шумадијској и Браничевској епархији. У новом станишту бавио се и сликарством, а Народни музеј у Паланци, Основна школа „Станоје Главаш“ у Глибовцу и породица Цветковић чувају неколико његових дела.

„Ове три енциклопедије су круна мог посла. Данас два и по милиона Срба живи у 159 држава света, а то је једна друга Србија, често богатија и успешнија него наша матица“, рекао је Лопушина на јучерашњој промоцији одржаној у књижари „Геца Кон“ у Београду.

Он је истако да је Србе у расејању сматрао “једним националним бићем“.

„Најважније ми је да сам за четири деценије остварио своју мисију и како је и овде речено, а и како је у медијима објављивано, ’постао сам човек који је ујединио Србе’“.

Додао је да су Срби у дијаспори једна култура и национални идентитет.

„Увек сам имао жељу да пишем и доказујем да су они нераскидиви део нашег народа и да су ти људи подједнако срећни кад кажу Србија, као и ми овде“, објашњава Лопушина.

Већина њих пати због тога што нису у Србији, рекао је Лопушина и додао да велики број Срба у дијаспори ради по два или три посла, брине о својој породици и живи у “националном гету у иностранствву“.

„Туђина је велика мука. Желео сам да сачувам од заборава велике Србе, творце српског националног идентитета, чуваре српске традиције, а пре свега Српску православну цркву која је оштећена као национална институција, јер се она, у неким земљама, где је највећи број Срба, третира као удружење грађана“, објаснио је Лопушина.

Председник Матице Српске и професор на Филозофском факултету у Новом Саду Драган Станић рекао је да је „врло занимљив феномен да из новинарског еснафа долазе људи који раде капиталне ствари за нашу културу“.

Станић је истакао да је аутор у своја дела уврстио личности које су врло различите, по профилу и идеолошком опредељењу. Међу њима је на пример, каже он, један од најзначајнијих у историји Сентандреје, градоначелник Евгеније Думча.

„Наши Срби и дан-данас чувају сећање на 'Думчу'. Личност која заслужује да буде упамћена и у историји  Срба у целини“, додао је Станић.

Када су у питању мађарско-српске релације, навео је Станић, Лопушина је писао и о Јовану Дамјанићу, писцима Петру Милошевићу и Драгомиру Дујмов.

„Ово што је урадио Марко нас конституише у погледу наше свести о томе где су Срби све живели, куда су отишли и шта је било са њима касније“, истакао је он.

Додао је да важно да покажемо нашим људима где год да бораве да нису заборављени и да су део наше заједнице.

Професорка на Географском факултету у Београду Даница Шантић каже да се мало промовишу књиге које се баве миграцијама, а посебно на начин на који је Лопушина обрадио ову тему.

„Много смо научили од Марка Лопушине, многи завршни и мастер радови на факулету у својој библиографији имају његова дела као библиографске јединице, јер смо полазили од његових радова“, рекла је Шантић, говорећи о књизи.

Додала је да је рад Лопушине јако важан због тога што не постоје званични подаци о нашим људима у иностранству.

„Када одете на сајт Републичког завода за статистику не можете да сазнате колико људи је исељено зато што се сви они који дуже од годину дана живе у иностранству не убрајају у стално становништво Србије“, објаснила је Шантић.

Ова дела нас уводе у једно ново поглавље изучавања наше дијаспоре, рекла је она и додала да ће бити полазна основа за различита истраживања на ову тему.

Професорка српског језика у Бечу и председница Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић“ Светлана Матић истакла је да је Лопушина највећи познавалац српске дијаспоре и неко ко најбоље ослушкује њихове потребе, жеље и хтења.

„Марко Лопушина је човек који импресионира својом појавом, ентузијазмом и харизмом, али и неко ко свима нама у расејању даје неку врсту смерница“, рекла је Матић.

Књиге Марка Лопушине представљају јединствен приказ духа српске заједнице у расејању, закључено је на промоцији.

У паузама између излагања, делове приповедака из ове књиге читала је песникиња Маријана Пилиповић.

Лукић је радио као специјални дописник из скоро свих арапских земаља, а годинама је извештавао са најдраматичнијих догађаја који су потресали Блиски исток.

Познавао је најзначајније блискоисточне лидере што му је омогућавало да од њих добије екслузивне информације, пре светски познатих новинара.

Дејан Лукић преминуо је 2020. године.

Издавач књиге је „Средња земља“ из Београда.

Најављено је да ће бити још књижевних вечери на којима ће се презентовати ово издање.

„У овом издању су приче које се први пут појављују пред читаоцима, а кроз њих проговара сасвим нови Дејан Лукић, приповедач раскошног талента и духовити сведок прохујалих времена“, закључак је са промоције.

Повељу му је доделила Општина Ново Брдо.

За сајт УНС-а Симић је рекао да ову награду не доживљава као своју већ као награду колектива РТВ Пулс, који годинама у тешким условима извештава о свему што се догађа у Косовском Поморављу.

Јован Симић је новинар од 2000. године. Најпре је радио на Телевизији Зум са седиштем у Горњем Кусцу, а затим на ТВ Пулс са седиштем у Шилову. Реализовао је бројне телевизијске пројекте – превасходно из истраживачког новинарства. Радио је у локалном листу „Информер“, као и у дечјем листу „Чуперак“.

Иначе, Светосавску повељу Општина Ново Брдо додељује за постигнуте резултате у области културе, уметности, образовању у Косовском Поморављу. Општина Ново Брдо доделила је више од 30 Светосавских повеља.

Жири који је једногласно одлучио да награду добије Слађана Миленковић навео је у образложењу да је интервју одраз вишегодишњег искуства ове новинарке.

„Матија је кроз деценије уназад успио све да опредмети пјесмом, и сваког бар на моменат да учини пјесником. Тиме ће остати суверени задужбинар језика. Све наведено је, како књижевно-језичким, тако и новинарско-стилским  приступом, а на високом спознајном и сазнајном нивоу, расвјетљено уз светоназор проф. др Слађане Миленковић. Уз њен плодоносан рад, и савјест према књижевности, судбина језика бива у апсолуту поезије,“ образложио је жири којим је председавао проф. др Бобан Томић.