Зафировић je рођен 5. јула 1997. године. Студент је социологије. Радио је као сценариста хумористичке емисије Караван на Радио Београду од 2023. до 2024. године.

Његове приче и афоризми објављују се у „Вечерњим новостима“, „Политици“, „Илустрованој политици“, на различитим интернет порталима у земљи и региону. 

Повремено објављује документарну прозу, а дела су му превођена на македонски језик.

Добитник је „Политикине“ Вибове награде за најбољег младог сатиричара (2021), награде Млади типар која се додељује на фестивалу хумора и сатире Вуко Безаревић у Пљевљима најбољем младом аутору на простору бивше СФРЈ (2022), награде Вук Глигоријевић за најбољи афоризам на Сатира фесту (2023).

Добио је награду за најбољу кратку сатиричну причу на конкурсу Београдског афористичарског круга (2023), другу награду на Чивијади у Шапцу (2024), те награду Поента Новосадског фестивала књиге за најбољег младог аутора (2023). 

Зафировић је 2022. објавио књигу „Главом кроз стид", а 2024. године збирку афоризама и сатиричних прича „Косовски циркус“.

У питању су књиге ”Део немира” и ”Бог је желео да будем птица”, као и грчко издање књиге ”О изгубљеним данима”.

Дејан Црномарковић је члан УНС-а од 2007. године. За „Паланачке новине“, које сада уређује, написао је бројне текстове из унутрашње политике, културе и друштва. Претходно је писао за лист „Прес“, а радио је и у РТВ Јасеница у Смедеревској Паланци. Сада, осим „Паланачких новина“, уређује и портал „Шумадијске вести“. Аутор је неколико књига поезије.

Васиљевић је данас, након што му је Златна значка уручена у Народном позоришту у Београду, за сајт УНС-а рекао да је ово признање превасходно резултат изложба фотографија знаменитих Срба.

,,Моје је велико задовољство да сам добио награду Културно-просветне заједнице Србије која је препознала мој вишегодишњи труд и рад. Награда је резултат многобројних фотографских изложби у Србији и иностранству које сам одржао последњих година, а пре свега изложба Знаменитих Срба - наших савременика”.

Анђелко Васиљевић је, како се наводи у образложењу, један од најзначајнијих српских фотографа, који је до сада на страницама “Политике” објавио око 20 хиљада фотографија, које говоре више од 1000 речи. 

Осим у дневном листу “Политика”,  Васиљевић је фотографије објављивао и у бројним недељницима, порталима, информативним сајтовима, али и на многим насловним странама књига, магазина, омотима албума и разним другим публикацијама. Добитник је бројних награда и признања, међу којима је и годишња награда Удружења новинара Србије, Гран при на међународном фото конкурсу "Србија данас" и друге.

Одржао је бројне самосталне изложбе широм Србије и у иностранству. Посебно су, додаје жири, запажене његове изложбе у Београду, Шапцу, Пожаревцу, Смедереву, Новом Саду, Крагујевцу, Пули, Темишвару, Будимпешти..

О признањима је одлучивао жири у саставу Живорад Жика Ајдачић (председник жирија и генерални секретар Културно-просветне заједнице Србије, проф. др Урош Дојчиновић (музички уметник), Божица Велоусис (књижевница), Миомир Филиповић Фића, (новинар и књижевник) и Мирољуб Филиповић Филимир (ликовни уметник). Све одлуке жири је донео једногласно.

Златну значку заједно додељују Културно-просветна заједница Србије и  Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Републике Србије, под покровитељством Министарства културе Владе Републике Србије. 

Ове године додељено је 55 Златних значки, а међу добитницима су истакнути новинари, уметници, ствараоци, културни активисти из Србије и дијаспоре.

На овогодишњем Салону изложено је 25 ликовних дела, а према одлуци жирија главна награда припала је Благоју Орбовићу за скулптуру у дрвету из његовог циклуса „Страдања“.

Рајко Каришић је рођен 5.новембра 1952. године у Бачком Добром Пољу у општини Врбас где је завршио основну школу и гимназију „Жарко Зрењанин“. 

Дипломирао је на Машинском факултету у Новом Саду, а  фотографијом је почео да се бави у Фото кино клубу „Машинац“ на овом факултету. 

До сада је имао преко 130 самосталних изложби, уз учешће на преко две стотине ликовних колонија.  

Каришић је члан Удружења примењених уметника и дизајнера Војводине (УПИДИВ), Удружења ликовних уметника Врбас, Удружења ликовних уметника примењених уметности Србије (УЛУПУДУС), Удружења уметника железнице Србије, Уметничког братства манастира Добрун.

До сада је реализовао 200 ауторских фотомонографија и књига за друге уметнике, као и 33 монографије манастира и цркава Српске Православне Цркве.

Добитник је више десетина награда и признања међу којима су Годишња награда УПИДИВ-а – ФОРМА 18 (2004), више награда Јесењег ликовног салона у Врбасу, Повеље „Капетан Миша Анастасијевић“ (2005) на нивоу Војводине, више награда и специјалних признања за фотографију и дизајн.

Каришић је добитник Вукове награде Културно-просветне заједнице Србије за 2010. годину, Годишње награде УЛУПУДС-а за 2011. годину, Октобарске награде града Врбаса за 2012. годину и Награде за животно дело УЛУПУДС-а, 2013. године. 

Награду „Гран-при“ за фотографију на 21. Сремскокарловачком новогодишњем ликовном салону добио је 2019. године.  

У јануару 2022. године Каришић је постао редовни члан Матице српске у Новом Саду.

У претходних 50 година, колико се бави фотографијом, Каришић је донирао преко 1100 опремљених фотографија манастирима Хиландар, Студеница, Бођани, Велика Ремета, Општој болници и Дому здравља „Вељко Влаховић“ у Врбасу, Академском хору „Глинка“ из Санкт Петерсбурга и Гимназији Жарко Зрењанин у Врбасу.

Комплетну изложбу од 70 фотографија „Добро дошли кући“ донирао је РТС-у, 10 фотографија на платну Удружењу МУЛТИАРТ из Врбаса, 30 фотографија на папиру специјалном резервату природе „Засавица.

Изложба Јесењи ликовни салон отворена је до 8. новембра у Ликовној галерији Културног центра у Врбасу.

„Текстови су хроника времена, тумачење и лични напори да се култура истражи и анализира, најпре из мултидисциплинарне визуре која са одражава у сталном праћењу стварности која је одсутна из медија, али и стварности коју тако силовито стварају сами медији“, написао је Црнобрња УНС-у.

Неки од наслова у књигама су  „Радикалне промене за ново доба'', „Рат без краја'', „Биткоин као популистички капитал'', „Социјализам и капитализам на интернету'', „Телевизија: уметност или антиуметност'', „Диктатура маскирана у демократију'', „Докле је стигла манипулација'', „Дигитални фијаско'', ''Кулута ината'', „Секс са роботима-готова ствар'', „Деца револуције једу своје родитеље''...

Издавач књиге је  Чигоја штампа.

О Станку Црнобрњи

Станко Црнобрња је телевизијски и филмски редитељ, продуцент, сценариста, теоретичар и публициста у области масовних комуникација и теорије телевизије и професор на Факултету за медије и комуникацију.

Као редитељ и продуцент је остварио више од 1500 телевизијских емисија и серија и три играна филма као редитељ и ко-продуцент.

Црнобрња је утемељивач и идејни творац националне Радио-телевизије АТЛАС и националне Телевизије ИН у Црној Гори.

Био је први Декан факултета визуелних умјетности у Подгорици. Аутор је прве магистарске тезе у СФРЈ из области теорије ТВ система „Живот као информација: почетак алтернативних телевизијских система” и  аутор прве докторске тезе из области телевизијске естетике у Србији: „Естетско кодификовање телевизије”.

Црнобрња је гостујући професор на Интернационалној Академији за радио и телевизију у Монтреу, Швајцарска и Даблину, Ирска.

Уредница издавачке куће „Пчелица“ Бојана Јовановић изјавила је да је наслову Ценићеве књиге кумовао директор „Пчелице“ Горан Марковић, а да је заправо наслов књиге парафраза стихова српског песника Јована Грчића Миленка који је живео средином 19. века.

„Власта овом збирком симболично позива своје песме намењене песничким узорима претходницима и савременицима да их загрле“, нагласила је она

Ова збирка песама за децу почиње песмом намењеном Луки Милованову Георгијевићу, истакла је Јовановић и додала да је мало познато да је управо Георгијевић написао прве песме за децу које су остале сачуване у једном рукопису из 1810. године.

„И тако се у овој збирци лирских похвала нижу песме намењене српским песницима који су писали песме за децу  и у њима су уткане биографије песника, њихова дела, препознатљиви песнички мотиви, поједини стихови и једно посебно нежно лирско осећање и поштовање које  према њима гаји наш песник Власта Ценић“, рекла је Јовановић.

Збирка ода Ценићевим колегама, употпуњена је уметничким илустрацијама Младена Анђелковића, а како каже Јовановић илустратор је имплементирао и поједине препознатљиве песничке мотиве и портрете песника о којима је аутор писао.

„Радећи на овој збирци мени је пало на памет да збирку употпунимо кратким биографијама свих песника којима су посвећене песме да би наши мали читаоци који не познају лик и дело песника могли на основу тих биографија, читајући песме, да схвате о чему се у тим песмама ради“, додала је Јовановић.

 „У овој књизи можете да се упознате са песницима који су обележили многа детињства и српску односно југословеску књижевност за децу, рекла је рецезенткиња књиге Елизабета Георгијева.

Она је нагласила да свака Ценићева песма може да се на веома добар начин користи у настави, посебно када се обрађују одеђени песници и када наставници желе да уђу у суштину дечије поезије од Луке Милованов Георгијевића до Љубивоја Ршумовића.

„Оно што Власта носи у својој души то се види у свакој његовој песми и стиху“, закључила је Георгијев.

Додала је да ће ова књига живети ако је деца читају, а у њој ће упознати чика Јову Змаја и Љубивоја Ршумовића на другачији начин, онако како их је остихосликавао Ценић.

Власта Ценић је рођен 10. октобра 1957. у селу Кочану, код Дољевца. Основну школу је завршио у Дољевцу 1972. године,  машинску техничку школу у Прокупљу 1976. године, а Вишу педагошку у Призрену 1979. године. Југословенску књижевност и српски језик студирао је у Скопљу и Приштини.

Власта Ценић пише поезију за децу и вечиту децу, а оно што га одликује у писању су стихови на дијалекту југа Србије.

Најпознатије Ценићеве књиге су „Бате ће се жени“ и „Село сас један падеж“, писана на призренско-тимочком дијалекту.

Неке његове песме су компоноване за дечије музичке фестивале. Члан је Удружења књижевника Србије.

Ценић је пре неколико дана добио Књижевну награду Момчило Тешић за најбољу књигу поезије за децу.

„Загрл'те их, песме моје“ представља збирку песама које песник Власта Н. Ценић упућује узорима, претходницима и колегама, песницима српске књижевности за децу.

„Књига предсавља и личан поетични дневник читања, којим аутор бележи своје импресије и асоцијације. На тај начин настају јединствени песнички портрети, баш онакви какве ти песници заслужују“, пише на сајту издавача Пчелица.рс.

Овај водич је, како наводи Мик, осмишљен са циљем да пружи приступачан и свеобухватан увод у свет новинарства, нудећи читаоцима неопходна знања и упутства за развој новинарских вештина.

Валентин Мик у својој књизи истиче да новинарство није само скуп техника и правила, већ професија чији је основни задатак истинито извештавање, промовисање одговорности и подстицање транспарентности у друштву.

Књига обухвата широку лепезу погледа на новинарство - од етике и професионалне одговорности, до техника прикупљања информација и начина на који се новинарство прилагодило дигиталној ери.

Један од кључних аспеката књиге је истицање значаја новинарства у очувању и промоцији културне и језичке разноликости, посебно у мултикултуралним срединама попут Баната, где је аутор и сам активан.

Значајан аспект књиге је, додаје Мик, значај критичког размишљања и процене извора информација, што је, како каже, од пресудног значаја у данашњем времену када су лажне вести и дезинформације све присутније.

Издавач књиге је НИУ „Либертатеа“ из Панчева.

На истом штанду, у ово време, биће промовисана и књига Маријане Стратулат и Гордане Влајић „О веродостојности сопствених отмица“, коју је такође издала НИУ „Либертатеа“.

Овогодишњи „Сатира фест“, који ће бити одржан под слоганом „Човече, нaљути се“ окупиће бројне сатиричаре из земље и света као што су Слободан Симић, Нинус Несторовић, Дејан Тофчевић, Александар Чотрић, Љупка Цветанова, Бојан Љубеновић, Миле Георгијоски, Нада Караџић, Јован Зафировић, Бојан Рајевић, Марина Аристо Марковић, Иво Мијо Андрић, Драгутин Минић Карло и други.

Међународни фестивал ове године ће бити одржан 22. пут по реду и биће посвећен осамдесетогодишњици рођења Милована Витезовића. Селектор овогодишњег феста је Добривоје Боба Антонић

На манифестацији Госпојински дани, коју организује удружење „Бели Повлен”, светковину је украсила и свечана додела награде „Бели” Слободану Стојићевићу, новинару у пензији, вишедеценијском уреднику у „Политици”, за укупно новинарско дело у афирмацији књижевности и културе. Награда „Бели” додељује се као израз поштовања и сећања на Радована Белог Марковића, књижевника и новинара.

– На овом простору, где из године у годину ниче својеврсни Пантеон наше књижевности, културе и духовности, на неки начин се ствара и утврђује једна новинарска плејада, и то оних који су на изузетан начин сведочили о нашем културном животу, као и оних који су као новинари били најближе аутентичној књижевности у нас – оценио је др Зоран Живковић, председник жирија за доделу награде „Бели”, образлажући признање Слободану Стојићевићу, како је рекао, једном од најпрепознатљивијих „Политикиних” пера у последњим деценијама прошлог века.

Стојићевић је, додао је, доносио мирис стварног и аутентичног живота и сликао најчешће тадашњи свет људи који су били испод последње маргине такозваног дневног друштвенополитичког живота.

– Репортаже Слободана Стојићевића су прелазиле ту границу између новинског текста и аутентичне литературе. Захваљујући свом таленту и радозналости он је новинском тексту, за који се каже да као хлеб отврдне већ после једног дана, давао највишу меру истине и искрену емоцију која се дуго осећала после дана кад је лист изашао из штампе – рекао је др Зоран Живковић.

У Радовановом духу, Слободан Стојићевић је своју беседу поводом награде започео речима да је „Р. М. звани Бели сасвим отишао у црно слово”, да се „онако крупан, орао од слова нашао у једном црном слову – метафори”.

– То црно слово немерљиво је велико. Нема ни краја ни почетка. Човек који је владао словима, кад је дошло време, нестао је у једном, црном слову које као космичка црна рупа гута оне који су за свако слово живели. Остала су његова црна слова и као ситни прапорци који музицирају, по библиотекама народним, школским, градским и сеоским... Црна слова белог Радована. Бело је Ваљево, Радован је Бели и празна хартија је бела, бела, бела... све док је црно слово не начне – беседио је Стојићевић.

Кнежево поље на ваљевској планини Повлен ове суботе, на Малу Госпојину, трећи пут је било сведок раста својеврсног Пантеона српске културе. Споменицима великанима писане речи Радовану Белом Марковићу и Петру Пајићу, уз које су и споменици монаху и пастиру, придружио се, извајан у племенитом дрвету, Ава Јустин, светитељ, теолог, духовник. 

(Одломак из текста на сајту „Политике“)

Посетиоци ће сваког радног дана до краја октобра, у периоду од 10 до 20 часова, као и сваке суботе, од 10 до 15 часова, имати прилике да виде око педесет цртежа-илустрација објављених у НИН-у периоду од 2004. до 2024. за колумну ''Постекологија'', Драгана Јовановића.

Јовановић ће заједно са Влаховићем и отворити ову изложбу. Карикатуре које ће бити изложене представљају само део стваралачког опуса Влаховића, јер је он у НИН-у објавио више од 1000 илустрација.

Део ових карикатура објављен је и у Влаховићевој књизи „ЦРНА“, чији је главни лик мачка, која је представљена у различитим улогама и ситуацијама.

''Каже се да мачка има 9 живота, а у Влаховићевој књизи има их 120, колико има и страница“, пише у немачком издању ове књиге, како преноси НИН.

Промоција књиге део је програма „Дана европске баштине“. У оквиру догађаја ће глумац и директор КЦ „Чукарица“, Миодраг Ракочевић читати одломке из ове књиге .

"Осећао сам потребу да улицама мога краја, с којим ето делим судбину већ три четвртине века, свакој посебно, напишем причу. Да осветлим делове њиховог живота и да подсетим како им је било некад, а како сад. Да сачувам успомене о онима које су нестале, слично људима који су нам били драги, а више нису са нама", рекао је Тошковић за сајт Општине Чукарица.

Лука Тошковић је рођен 1946. године у Београду. Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а Вишу педагошку школу у Земуну. Био је запослен на разним дужностима у Општинској управи Градске општине Чукарица. Објавио је књигу за децу „Прича о јату Бамби (Како сам постао извиђач)“ и збирку кратких прича „Рам за успомене“. Добитник је више награда и признања на књижевним конкурсима и члан Удружења новинара Србије, Српског уметничког друштва и Клуба писаца Чукарица.

Ова изложба представља део радова насталих током разговора новинара са приказаним личностима за дневни лист "Политика".

Ово је осма по реду изложба на ову тему од 2020. године. На њој ће бити приказано оно што је за време ових интервјуа забележило репортерско око Васиљевића, а поента је, како је он више пута и сам говорио, у непосредности.

"Циљ мојих фотографија је био да покажем карактере тих особа и да их представим широј јавности, као и да укажем на то да су они, иако познати и славни, обични људи са врлинама и манама као и сви ми", каже Васиљевић за УНС.

Бацко у овој књизи пише о колегама и друговима са посла, академицима, професорима, докторима, о времену које се не може вратити, проведеном и у добру и злу.

Почео је Бацко са Драгољубом Рибникаром, дугогодишњим новинаром и уредником, директором „Политике“. Затим је писао о Зулфикару Зуку Џумхуру, Владимиру Булатовићу Вибу и Жики Живуловићу Серафиму, који се једном у кафани пожалио сродницима да је цео радни век био само сатиричар. Он је своје хумореске потписивао са Серафим у Радио Београду за емисију „Весело вече“.

Писао је и о групи фотографа овог листа, па и о Петру Оторанову, који је овековечио златиборске плетиље. Добрила Смиљанић га је сахранила у Старом Селу у Сирогојну, а у музеју у овом месту већина фотографија је Петрова.

Академик Исидор Папо, пише Бацко, почео је своје школовање током рата у Сремачком фронту, наставио у СССР-у, Америци и завршио као начелник медицинске академије за војно и цивилно здравство.

Књижевник Драгослав Михаиловић рекао је за Бацка да је то даровит и преврео умом посматрач који што је његово воли, а туђе не мрзи. Бацков отац др. Павле Грегорић има сличну судбину са Михаиловићевим. Окајавао је у Борском руднику, а Драгослав на Голом отоку. Обојица изашли једва живи.

Многе насловне стране Бацкових књига носе цртеже Владе Величковића, који је Бацку био велики пријатељ. Његове изложбе пратио је и све је о њима извештавао.

Када се једном Бацко нашао у Дубровнику да посети Владину изложбу, био је спречен због болести. Како је Бацко имао пријатеље и код лекара сетио се да професор др. Борислав Вујадиновић летује у Цавтату, па му је срећом он помогао и тако је Бацко добио први бајпас.

У својој књизи Бацко помиње и техничког уредника Милоја Сретеновића, уредника часописа „Вива“ и „Базар“…

По многим насловним странама модног карактера, пише Бацко, истакао се Мића Николић, рођени Београђанин који је волео реку и пецање. Није постао капетан по жељи, већ уредник модних страна, пише Бацко.

Познате су многобројне акције које је Бацко организовао. Једна од њих је „Празник Мимозе“ у Херцег Новом, јер је Бацко много волео тај град.

Такође, признање „Сунчани Сат“, најугледније еснафске награде коју су додељивали Клинички центар и часопис „Вива“. Ово признање је први добио 1996. године Миливоје Стаматовић, статуету која симболизује борбу међу лицима да продуже свој живот.

Разлог за толико успешног Бацковог рада у животу и новинарству је не само урођена способност, већ и упорност и вредноћа, те је отуда и 2021. године је добио награду за животно дело Удружења новинара Србије.

На крају треба рећи да је Бацку у послу и животу велику подршку пружала и његова супруга Гордана, мила и добронамерна особа која је потицала из старе и угледне породице Најдановић, овенчане славом и традицијом медицинара, па је тако и она била начелник Клиничког центра Звездара. Бацка је посебно обрадовала њена жеља да клиници у којој је радила поклони скупоцени медицински апарат за порођај.

У мирној улици Лоле Рибара, у центру Ниша, која се некад звала Господска, сваке вечери народни и забавни оркестар, хор за децу и познати певачи снимали су песме које су касније биле емитоване на Радио Нишу. Матрице за Југотон снимане су једном или двапут недељно. О томе сведочи познати новинар Томислав Тома Сантрач који је 42 годинe радио у Радио Нишу, где је направио своје прве новинарске кораке.

„Круна ове сарадње била је одлука да улица у Загребу добије име Нишка улица. Мислим да је Југотон хтео да отвори и испоставу у Нишу. Остало је ипак све на тим матрицама које су снимане у студију Радио Ниша, а затим слате у Загреб, где се то нарезивало“, говори Сантрач за Удружење новинара Србије (УНС).

Од сарадње до Нишке улице

Тонски студио Радио Ниша настао је педесетих година прошлог века, али је славни период, како каже нишки писац Марко Стојановић, почео 1963. године, када је снимљена песма „Марамица свиленица лепршала мала“, коју је издао Југотон. 

„За само недељу дана ова плоча је достигла златни тираж, а за годину дана продато је 500 хиљада примерака. То је био рекорд и за године које су уследиле“, додао је он.

Одговоран за сарадњу је, како наводе Стојановић и Сантрач, био тонски мајстор Василије Марковић Лале, а касније је, 80-их година, комуникацију са Југотоном наставио његов колега Драгољуб Ђорђевић, са истим надимком.Обојица су, каже Стојановић, били перфекционисти.

У Радио Нишу песме су снимали познати певачи народне музике, међу којима су били Лепа Лукић, Недељко Билкић, Предраг Живковић Тозовац, Предраг Цуне Гојковић. Касније су, кажу за УНС Стојановић и Сантрач, рок бендови почели да снимају демо снимке у истом радију. 

„Сећам се да су долазиле групе које су снимале матрице до пет сати ујутро, када би кренуло емитовање јутарњег програма“, додаје Сантрач.

Због ове сарадње, тадашња Покупска улица у Загребу добила је, како каже Стојановић, име Нишка улица.

Сарадник у студију Радио Ниша Љубиша Цветковић Роби, о коме је Стојановић написао књигу, био је присутан када је председник Општине Дубрава у Загребу одлучио да улица у којој је седиште Југотона добије име Нишка улица.  Тада је, према сведочанству Цветковића Робија, које преноси Стојановић, генерални директор Југотона Славко Корпун, разговарао са председником Општине Дубрава и указао му на то да су из нишког студија потекли многи популарни снимци.  

„Он је рекао да је Радио Ниш био заслужан за значајне приходе које је Општина Дубрава остваривала. На то му је председник општине одговорио, да се, ако је заиста тако, улица у којој се налазио Југотон више неће звати Покупска, већ Нишка улица“, наставља Стојановић. 

Ова одлука је, како апострофира Стојановић, у Хрватској тада поздрављана.

Како је прекинута сарадња?

Услед ратних околности, Нишка улица, у којој је било седиште Југотона, преименована је у Улицу Града Вуковара.

Ђорђе Кекић, који је седамдесетих и осамдесетих радио у одељењу пропаганде у Југотону и сарађивао са радио-станицама, каже за УНС да се сећа сарадње коју су имали Југотон и Радио Ниш.

„Сарадња је била јако лепа и трајала је годинама. Обрад Јововић је био тада одговоран за њу. Уговор са Радио Нишом престао је да важи 1988. године, али смо након тога још радили заједно. Прекинули смо јер нисмо имали више интереса и певача који би снимали у Радио Нишу. Југотон се тада окренуо забавној музици“, каже Кекић за УНС.

О овој сарадњи УНС-у је на откривању мурала новинару Милораду Додеровићу причао и нишки новинар Драган Жика Стојановић, рекавши да је Ештреф, деда Ешка Куртића, уметника који је осмислио идејни нацрт и осликао овај мурал, био један од оснивача оркестра у Радио Нишу. И Ештреф је, додао је Стојановић, био у Радио Нишу, када је, због сарадње са Југотоном, улица у Општини Дубрава названа Нишком.

На почетку Обреновићеве улице у Нишу налазила се, каже Југотонова продавница плоча, која је седамдесетих и осамдесетих година прошлог века била култно место.

"Тамо смо могли да пронађемо многе светске музичке хитове. Југотон је имао своја лиценцна издања. Ми смо тамо долазили како бисмо преслушавали хитове. Била је то мала продавница плоча, попут малог бара. Почетком осамдесетих Југотон је био главна издавачка кућа за новоталасне бендове, а то је моја генерација волела да слуша. Дане смо проводили у Југотоновој продавници и куповали лиценцна издања", додао је.

Све то, како је додао, говори о лепој сарадњи са Радио Нишом, али и о успесима овог радија, који је тада имао уједињујућу улогу за све Нишлије.

Тома Сантрач, који се присећа аудиције за спикера у Радио Нишу, каже да је тај конкурс доживљавао као пријемни за Сорбону.

„Ту су као уредници радили људи који су представљали врх новинарског и музичког стваралаштва. У то време Радио Ниш је био информативна кућа и институција вредна поштовања“, додао је он. 

Радио Ниш је престао са радом 2010. године и претворен је у дописништво Радио Београда 2.

„Од 105 људи остало је нас двадесетак. Борио сам се за то да се радио врати и добио отказ од људи који нису познавали ни радио ни новинарство, већ само политику“, додаје Сантрач. 

Када се присети Радио Ниша, остају му, каже, помешана осећања.

„Радио сам 42 године у овом радију, али након тога никад нисам прошао улицом Лоле Рибара. Не бих то поднео“, навео је он. И у Загребу сигурно постоји неки југоносталгичар који се овако осећа када се сети Нишке улице.

На конкурс је пристигло више од пет стотина радова аутора из Италије и многих земаља света. Овај конкурс је организован поводом прославе 80. годишњице од искрцавања савезника у Анцију и имао је за циљ подстицање развоја поезије која негује сећања на трагичне историјске дођаје и афирмацију мира.

На свечаности је приказан докуметарни филм о том историјском догађају, а познати италијански уметници су песмом дочарали лепоту италијанског језика и културе којој су присуствовали песници из Пољске, Француске, Туниса, Италије и других земаља.

Песници и новинари, Милица Јефтимијевић Лилић и Енес Халиловић, чланови УНС-а, познати су италијанској књижевној јавности.

Енес Халиловић у Италији има преведен роман и збирку песама, док је новинарка у пензији РТВ Приштина и РТС-а Милица Јефтимијевић Лилић објавила две збирке на италијанском језику. Збирка “Penelope di voto” (Пенелопин завет), у преводу Клудије Пићино, награђена је за најбољи превод. Поред тога, она је добитница више значајних награда у Италији за поезију међу којима и Медаљон са ликом Нерона, Premio internazionale D’ecellenzza „Citta del Galateo“, за изврсност у каријери , Vitruvio и других.

На осмом издању Националног филмског и телевизијског фестивала у Беневенту у јужној италијанској регији Kампанија одржано је неколико премијера италијанских углавном играних филмова.

У најужем избору у категорији документарних филмова, као једини филм из Србије, приказан је кратки документарни филм „Дигнуто сидро“, у продукцији Удружења „Шта хоћеш“, произведеног 2024. године.

„Жири је прегледао више од 2000 радова пристиглих из 78 различитих земаља широм света, и одлучио да ће ваш рад ући у финалну фазу Фестивала“, стоји у образложењу организатора достављеном српском продуценту. 

Шејић: Част је на овај начин представљати нашу земљу и кинематографију

Растко Шејић истиче да му је част што је био у прилици да на овај начин представи нашу земљу и кинематографију.

“Претпостављам да је медитерански дух филма који следи богати ток романа допринео томе да одговара италијанском менталитету, да се нађе пред публиком у Беневенту. Улице, дух и лепота Тивта, Kотора и Херцег Новог, где је филм снимљен, лепо кореспондирају са лепотом и традицијом Апенина. С друге стране, био је велики изазов, али и олакшица што је главни актер филма моја рођена сестра, па је целој екипи рад био олакшан, што је донело свежину и искреност употребљеном кинематографском језику“, напомиње Шејић.

Поред подршке региона, града и универзитета у Беневенту, као и Привредне коморе, фестивал су подржали Ћинећита, највећи филмски студио у Европи, Министарство културе Италије кроз Дирекцију за кинематографију, дистрибутивна кућа Ворнер Брадерс и велики број привредних субјеката.

О филму

„Дигнуто сидро“ је полусатни документарац који истражује настанак истоименог романа првенца Растиславе Шејић (Kорнет, Београд, 2022), смештен у Боки Kоторској. Филм прати Растиславину креативну одисеју, од мирних обала Црне Горе до ужурбаних улица Будимпеште, Беча и Београда, кроз интиман разговор и филмске секвенце.

Kроз причу о протагонистима Људмили и Владимиру, филм истражује универзалне теме уметничког стварања, љубави и самоспознаје.