У књигу су уврштени подаци из биографије и тркама Вукосава Требјешанина, железничара маратонца.

Улаз је на промоцију је бесплатан.

Кратки документарни филм „79 камена“(17 минута, 2025) редитеља Растка Шејића ушао је у званичну селекцију престижног 7. Међународног филмског фестивала културе Непала (Nepal Cultural International Film Festival – NCIFF), који ће се одржати крајем јануара 2026. године у Катмандуу, у организацији Непалског центра за културу и филм (NCFC).

Фестивал је међународног карактера и у својој седмој едицији према евиденцији има преко 6.000 пријављених филмова, од којих је стручни жири одабрао стотинак у конкуренцији за тридесетак награда. „79 Камена“ је изабран у категорији Најбољи међународни филм о људским правима, чиме овај кратки документарац остварује свој први излазак на светску сцену.

„79 камена“ је дирљив документарац који прати професорку др Митру Рељић и песника Живојина Ракочевића док, кроз модерну археолошку истрагу у селу Горње Неродимље – међу гробницама и споменицима културе и природе разореном етничким чишћењем – документују систематско брисање не само физичких трагова живота, већ и колективног сећања и идентитета српског народа на Косову и Метохији. Филм је снимљен у продукцији Удружења „Шта хоћеш“ уз подршку Дома културе Грачаница и Народног музеја Србије.

По речима редитеља Растка Шејића: „Посебну симболику носи чињеница да филм о рушевинама светиња и православног гробља у Горњем Неродимљу своје прво међународно приказивање доживљава у Катмандуу, у срцу Хималаја – простору једнако богатом духовношћу, историјом и културним наслеђем. Тиме се прича из једног малог косовског села повезује са глобалним контекстом борбе за очување идентитета и људских права.“

„79 камена“ није постер филм, направљен са тезом и мржњом, већ последица срећног стицаја околности да смо успели да забележимо моменат модерног археолошког истраживања и посвећеност научника који су се преузели те животно ризичне мисије. Наше дело одише поезијом и дубоким размишљањем о индивидуалности жртава и неправди, и верујемо да је зато међународно читљив. Локално, светски, све је до човека, како у песми о Катмандуу рече песник Штилић „Проклета могућност избора мора да постоји“ – објашњава Шејић.

Међународни фестивал у Катмандуу познат је по богатом програму: свечаним церемонијама отварања и затварања, панел дискусијама о људским правима, мастер-класовима, пројекцијама награђиваних кратких и дугометражних остварења, као и Q&A сесијама са ауторима. Посебан акценат ставља на културну разноликост, промоцију младих и независних аутора и афирмацију филмова са снажном друштвеном поруком.

„Због овог филма `Јованов аманет` ми желимо да се одрекнемо новчане награде коју смо добили колега Иван Миљковић, Владо и ја у корист цркве у Клокоту испуњавајући тако Јованов аманет. Њему су аманет оставили родитељи, а ми смо одлучили да испунимо наш новинарски аманет“, рекла је продуценткиња филма Анђелка Ћуп.

Ана Ћуп која је за филм „Богородица Љевишка“ добила другу награду изразила је наду да ће Улпијана фест постати традиционални фестивал. 

„Послала сам репортажу с намером да подржим фестивал, с обзиром да је нови фестивал који је тек почео да се одржава. Надам се да ће постати традиционалан, да ће се одржавати сваке године. Волим Липљан и често овде долазим и нарочито ову предивну порту и цела ова атмосфера ова три дана је била прелепа“, рекла је Ћуп.

Како је додала, све репортаже су биле добре, па је самим тим и задовољство због освојене награде веће. 

„Нисам очекивала да ће моја `Богородица Љевишка` да однесе неку од награда, али драго ми је да је жири препознао, првенствено зато што се ради о цркви коју ја приватно јако волим, у коју често одлазим, којој се често враћам, а и сама прича свештеника и бодљикава жица даје на великој важности у каквом се стању налази та црква, која је још увек у обнови и којој је потребно осветљење и то је једним делом и био циљ. Репортажа је рађена за продукцију емисије `Експлозив` која се емитује на Првој телевизији чији сам ја дописник са Косова и Метохије и наравно ништа од овога не би било да није било мог сниматеља Николе Милосављевића који је својим кадровима улепшао репортажу коју сте имали прилике да видите“, истакла је она.

Драгана Михајловић Пајовић, добитница треће награде за филм „Нек се коло вије“, захвалила је на прилици да промовише своје ауторско дело и медијску кућу из које долази. Истакла је да филм оживљава сећање на прошле дане и младима показује како се раније живело.

„Оно што је карактеристика овог филма, он негује праве вредности, када су људи имали приближно исте могућности, када су се опанци чували за наредне игранке и када су се градила чврста пријатељства. И као што рече један од саговорника у мом филму, сви смо били срећни с оним што имамо, а имали смо оно чега је данас све мање, а то је људскост“, рекла је она.

Захвалила је мештанима Сиринићке жупе који су јој изашли у сусрет за снимање документарног филма, али и својим колегама, наводећи да ће награда бити подстицај за даљи рад. 

„Ову награду, али и велику захвалност, дугујем гостопримљивим мештанима Сиринићке жупе који су нам и раније излазили у сусрет, као и Културно -уметничком друшту Цветко Грбић из Штрпца, које негује традицију и песму Сиринићког краја. Такође велика захвалност припада и мојим колегама сниматељима, монтажерима, али и читавој продукцији. Па нека ова награда буде и подстрек за даљи рад“, закључила је она.

Председник жирија Зоран Максимовић навео је да је избор био тежак, с обзиром на добар квалитет филмова.

„Морам да кажем да смо имали јако тежак задатак, зато што су стигли различити филмови, пре свега документарни, али тематски различити и имамо ту јако добрих и квалитетних филмова. Стигли су са различитих медија, што ме такође пријатно изденадило, а што се тиче мог утиска са фестивала, мислим да су утисци више него очекивани, прелепо је било ових дана, изненадила ме увек пуна порта ове цркве, колико су људи заинтересовани уопште за културне догађаје и надам се да је Липљан добио један велики културни догађај, да је ово само, као што сам мало час рекао, темељ једне добре културне манифестације“, рекао је он.

Како је додао, у медијима је данас мало документаристике, па је свака промоција тог жанра веома важна.

Такође, на фестивалу су додељене и четири специјалне награде за филм „Јеремијиндан“ аутора Милића Петровића, „Погача“ Радмиле Тодић Вулићевић, „Капије“ Александра Миладиновића и „Завичају мили крају“ ауторке Маријане Ристић.

Специјална повеља додељена је постхумно Новици Танасијевићу, сниматељу РТП, РТС и ТВ Мост чија се емисија „Прочка Сиринићка Жупа“ емитовала вечерас. Повеља је уручена његовом сину Дејану.

Селектор фестивала Жарко Јоксимовић је истакао да је Новица Танасијевић оставио дубок траг на пољу телевизијског стваралаштва.

„Филм који сте гледали није био у званичној конкуренцији фестовала, он је само био повод да се сетимо једног великог човека, хуманог човека, који је све нас пратио кроз све ове ратове, али смо упркос свему стизали да бележимо и овакве теме, не само у његовој Сириничкој жупи, него широм Косова и Метохије. Сигуран сам да нас слуша са небеских висина и вечерас и да знаш да си све ово време, од кад те нема, и даље у сећањима нас привилегованих да смо са тобом радили и пријатељовали“, рекао је Јоксимовић.

Такође, специјална повеља додељена је славном филмологу и теоретичару филма Радославу Радету Зеленовићу. Награду је примила Радмила Тодић Вулићевић.

„Сигурна сам да ће господин Зеленовић бити веома радостан што му је завичај уприличио једно признање. Ако сте пажљиво пратили он је увек када је на телевизији, или у неким наступима, говорио о свом детињству, својој младости, са поносом истицао то да је провео младост у Косову Пољу, да се школовао у приштинској Гимназији, а ја сам имала ту срећу да га упознам баш преко његових гимназијских другова, а мојих пријатеља. Када је погледао моје прве филмове, ето конкретно овај филм о погачи, он је тако коментарисао то да су мени клецала колена, а касније сам увек од њега имала ту подршку, слободу да могу да га питам, да очекујем његове сугестије и то је мене подстицало да истрајем, иако нисам нимало у овом послу професионалаца какве смо филмове имали прилике ових дана да видимо, та његова подршка је мене подстицала да ипак сведочим истину и наш живот онако како га живимо“, рекла је Тодић Вулићевић.

Програм је праћен и културно-уметничким програмом.

Организатор фестивала је Привремени орган Општине Липљан, док је пројектовање финансирало Министарство држване управе и локалне самоуправе Владе Републике Србије.

Први сусрет новинара ветерана УНС-а, након паузе, биће 10. септембар (среда) у 11 сати у просторијама УНС-а.

За УНС каже да му је ово други пут да борави у Кини. Оба пута био је у Чунгкингу, граду од 38 милиона становника.

„Прелепо искуство и гостопримљиви људи. За мене и мој фотоапарат нестварни призори на сваком кораку, које не бих имао прилику да доживим да нисам награђен“, рекао је Сивачки.

Како је додао, у Кини се дружио са награђеним колегама из Шри Ланке, Казахстана, Белорусије и Узбекистана.

„Стекао сам нове пријатеље“, каже Горан Сивачки.

Град Чунгкинг је основао „новинарску станицу“ Појаса и пута, развојне стратегије за сарадњу Народне Републике Кине и других земаља у области инфраструктуре, трговине и културе.

Ове године, новинарска станица је у сарадњи са дневним листом China Daily осмислила низ активности под називом „Причамо приче Појаса и пута“, а чији је део био и фото-конкурс на тему „Појас и пут“.

У свом уводном обраћању на завршној сесији, Гонг Џенгџенг, директор Одељења за развој пословања листа China Daily рекао је да је на конкурс пристигла 351 пријава из 12 земаља: Шри Ланке, Аргентине, Пакистана, Бугарске, Казахстана, Киргизије, Перуа, Намибије, Јужноафричке Републике, Србије, Индије и Кине, преноси кинески портал Bridging News.

„Приложени радови обухватају фотографије које приказују разноврсне пределе, природне лепоте и богатство културне баштине земаља у оквиру Појаса и пута“, рекао је Гонг.

Вељковићеве фотографије формата 40x60цм заинтересовани ће моћи да виде од 2. августа до 9. септембра 2025. године.

„Изложбу чини 111 радова 33 фотографа. Четворо фото ствараоца, међу којима сам и ја, су међународни гости овог престижног фото фестивала“, рекао је Вељковић за УНС и истакао да су фотографије за изложбу бирали признати светски фотографи.

Дејан Вељковић рођен је у Лесковцу. Прве кораке у фотографији направио је као ученик Гимназије, када је својим првим апаратом, Фед 3 и црно-белим филмом, како каже, бележио мотиве те образовне установе.

Дипломирао је социологију на Филозофском факултету у Нишу.

До сада је реализовао 29 самосталних изложби фотографија. Излагао је у Kуманову, Охриду, Скопљу, Лесковцу, Нишу, Kрагујевцу, Горњем Милановцу, Београду, Панчеву, Новом Саду, Новом Бечеју, Kикинди, Зрењанину, Сомбору, Љубљани.

Фотографије је објављивао у дневним новинама, ревијалним и рекламним публикацијама: “Наша реч”, “Народне новине”, “Вечерње новости”, “Политика”, “Борба”, “Вјесник”, “Ана”, “Нада”, “Ревија 92”, ”Зов”, “Освит”, “Викенд Плус”, “Наше стварање”, “Лесковчанин”, “Помак”.

Kоаутор је фотографија за монографију посвећену сликару Јовану Поповићу.

Члан је Удружења новинара Србије (УНС) од 1999. године и Међународне федерације новинара (ИФЈ).

Цена:

1/2 пун пансион (двокреветна соба по особи): 38 евра по ноћи (укупно 570 евра)

1/1 пун пансион (једнокреветна соба): 48 евра по ноћи (укупно 720 евра)

Превоз - по избору:

Авионом Ер Србија: Београд – Тиват – Београд

Возом: Београд – Бар – Београд

Аутобусом: Београд – Будва – Београд

Сопственим превозом - аутомобилом: паркинг обезбеђен

Обезбеђен је превоз до смештаја:

Тиват – Рафаиловићи – Тиват - 10 евра

Бар – Рафаиловићи – Бар - 10 евра

Будва – Рафаиловићи – Будва - 5 евра

Пријаве су отворене до 25. јула. Број соба је ограничен.

Телефон за пријаву и детаљније информације - Киро Панов: 064 3393 483.

Пре 25 година овај часопис покренуо је Ратко Стоиљковић, дугогодишњи члан УНС-а. Часопис непрекидно окупља и подстиче креативност, машту и таленат код деце из овог краја.

Јединствена концепција овог годишњака огледа се у томе што сваки нови број припрема и уређује друга школа из Косовског Поморавља, уз промоцију креативности својих ученика. Тако су ове године, домаћини 29 броја “Чуперка”, ученици Основне школе “Вук Караџић” у Шилову, креирали занимљив садржај из њихових школских клупа и представили своје приче и писме.

У овом листу се објављује и проза и поезија младих из дијаспоре, вести из школа са Косова и Метохије, као и литерарни и ликовни радови бројних ученика.

Рубрика која привлачи највећу пажњу је “Млади истраживачи народног блага”, у којој је забележена народна традиција и култура народа са Косова и Метохије.

О хуманитарним подухватима у овом часопису пишу наставници, а своје место у “Чуперку” налазе и теме и занимљиви подаци из разних других области. 

Почетком године, овом листу је Министарство просвете Владе Републике Србије уручило Светосавску награду за 2024. годину за изузетан допринос неговању матерњег језика, историје и културе.

Часопис „Чуперак“ сваке године издаје Српски културни клуб СербиКа у Гњилану, а инструктор и главни и одговорни уредник је Ратко Стоиљковић. Тираж износи 1000 примерака, а ИССН је 1820-8185.

Посетиоци ће ове године, до 29. јуна, имати прилику да виде дела уметника из целог света, што ће метро Барселоне претворити у велику уметничку галерију.

Једна од њих је и фотографија “Harmony” из колекције “Музика душе” Дејана Вељковића која ће бити изложена у формату 50x50цм, на билборду број 23.

Ове године, објашњава Вељковић, у изложби учествује 1079 уметника из 88 земаља, са 1401 радом.

“Интерактивни QR кодови омогућиће посетиоцима открију више о уметницима, са директном везом ка њиховим веб страницама и друштвеним медијима”, рекао је Вељковић за УНС.

Дејан Вељковић рођен је у Лесковцу. Прве кораке у фотографији направио је као ученик Гимназије, када је својим првим апаратом, Фед 3 и црно-белим филмом, како каже, бележио мотиве те образовне установе.

Дипломирао је социологију на Филозофском факултету у Нишу.

До сада је реализовао 29 самосталних изложби фотографија. Излагао је у Kуманову, Охриду, Скопљу, Лесковцу, Нишу, Kрагујевцу, Горњем Милановцу, Београду, Панчеву, Новом Саду, Новом Бечеју, Kикинди, Зрењанину, Сомбору, Љубљани.

Фотографије је објављивао у дневним новинама, ревијалним и рекламним публикацијама: “Наша реч”, “Народне новине”, “Вечерње новости”, “Политика”, “Борба”, “Вјесник”, “Ана”, “Нада”, “Ревија 92”, ”Зов”, “Освит”, “Викенд Плус”, “Наше стварање”, “Лесковчанин”, “Помак”.

Kоаутор је фотографија за монографију посвећену сликару Јовану Поповићу.

Члан је Удружења новинара Србије (УНС) од 1999. године и Међународне федерације новинара (ИФЈ).

Ветерани су ове године боравили у реновираном хотелу „Обала“ и, како за сајт УНС-а каже колега Киро Панов, уживали у специјалитетима домаће кухиње и гостопримству особља хотела.

„Уз срдачан поздрав и најаву поновног сусрета у септембру, домаћини су још једном потврдили посвећеност неговању дугогодишњих пријатељстава и вишедеценијске традиције“, рекао је Панов.

Kао аутор и водитељ Телевизије Банат, уз подршку  Покрајинског секретаријата за информисање реализовала је два серијала специјалних емисија „Толеранција у школској клупи”  и „Заједно смо јачи”, са  акцентом на представљање живота деце и одраслих из осетљивих група, уз подстицање да се успешније укључе у све животне токове.

Сарађивала је и водила музичке емисије које су пратиле рок сцену земље и региона. На Регионалној ТВ Банат, основаној 1998. године, радила је до њеног гашења, у јулу 2024. године.

Завршила је BBC-јеву обуку за политичко извештавање 2011. године, коју су организовали РТВ, ОSCE и Амбасада Холандије у Србији.

Шести носилац Специјалног признања за странце, које се додељује од 2017. године, Јерменка Ануш Балајан бави се књижевним и преводилачким радом од 1990. године.

Већ 1995. учествовала је на Међународном сусрету писаца у организацији Удружења књижевника Србије, чији члан постаје 2019. године.

Објавила је две збирке песама „Богињо моја“ и „Дрво чежње" на српском и јерменском језику, а под кровом куће књижевника одржала је низ предавања о великанима јерменске културе. Бави се и превођењем са српског на јерменски.

Међу објављеним преводима су „Српско срце Јоханово“ Веселина П. Џелетовића, поезија Миљурка Вукадиновића, кратке приче, песме и афоризми Луке Јоксимовића Барбата, као и стихословљи Јасмине Јанковић, те двојезични превод „Јермени и Срби кроз историју“ аутора Арцви Бахчинјана и Луке Јоксимовића Барбата.

Бави се хуманитарним радом у Удружењу „Акција за слепе“.

Организатори саопштавају да ће свечано уручење Плакете и признања добитницима, које се до сада организовало на дан рођења Шакића 5. јуна у Народној библиотеци Смедерево, ове године изостати из објективних разлога.

Фонд и одличја „Бранислав Мане Шакић“ постоје од 1998. у знак сећања на једног од првих спикера Радио Смедерева, који је својим радом током четврт века потврђивао неопходност очувања српског језика и неговања културе говора у електронским медијима. Признање, чији се носиоци непрекидно бирају већ 28 година, је утолико значајно и јединствено јер сличне награде у то време нису постојале ни у СФРЈ, нити у потоњим државама, закључно са Србијом.

Иако резултат, када је реч о овом турниру, никада није у првом плану, овако изгледа поредак најбоља три играча: Сибиновић, Златковић и Лами.

На почетку, пре него што су играчи сели за своје табле, окупљенима се обратила супруга Радована Бранкова, песникиња Лара Бранков, која је поздравила присутне и пожелела им спортску срећу и успех, а прочитала је и своју песму посвећену Светом Сави.

„Радовану је шах био највећа љубав. Имао је и ту срећу да захваљујући својој професији упозна готово све велике светске велемајсторе и легенде шаха, као што су Роберт Фишер, Борис Спаски, Михаил Таљ, сестре Полгар, Гарија Каспарова и многе друге, укључујући малтене све наше велемајсторе“, рекла је Лара Бранков.

Мислим да не постоји велемајстор, од Глигорића, Матановића, Љубојевића, Алисе Марић с којим није играо, а са некима је био и пријатељ, рекла је она и додала да су се Радованове колеге недуго после његове смрти окупиле у Шаховском клубу Београд са жељом да уз шах евоцирају успомене на свог пријатеља и колегу.

Документарни филм „79 Камена“ који траје 17 минута, прати професорку др Митру Рељић и песника, новинара и председника Удружења новинара Србије (УНС) Живојина Ракочевића док ризикују све како би спровели модерно археолошко истраживање у Горњем Неродимљу – српском селу разореном етничким чишћењем.

„Некада просперитетна традиционална заједница, историјски важна за династију Немањића, била је обележена вековним споменицима културе. На самом сабласно уништеном православном гробљу, које је место радње филма, налазили су се Душанов бор, заштићени споменик природе и црква Светог Арханђела Гаврила са звоником, споменици културе од изузетног значаја“, наводи се у најави удружења „Шта хоћеш“ у чијој је продукцији настао овај документарни филм.

Како  наводе, „Данас је овде сведочанство намерног брисања, чији је циљ био да се униште не само физички докази, већ и колективно сећање и идентитет српског народа“.

Кроз научно истраживање, филм документује систематски вандализам који је оставио рушевине, паљевину, ђубре и сломљене меморијале.

Професорка Рељић је аутор више научних радова и монографија на тему организованог уништавања православних гробља на територији Косова и Метохије.

У својим монолозима Живојин Ракочевић оживљава сећања на изгубљене, именујући појединце и породице и промишљајући о њиховим судбинама.

„Његова поетска нарација претвара рушевине у снажан подсетник на губитак, отпорност и вечну моћ колективног сећања“, наводи удуржење „Шта хоћеш“ и истиче да „79 Камена“ представља и истраживање културне анихилације и хитан позив на правду – апел да се препознају и заштите људска права и културно наслеђе“.

По речима редитеља Растка Шејића, „филм је снимљен у и о антицивилизацијским околностима“.

„Искрено сам задивљен посвећеношћу професорке Митре Рељић и песника Живојина Ракочевића, хуманизмом који не носи ни једно зрнце мржње пред очигледном неправдом. На нама је било само да верно пренесемо тај уљудни крик за поштовање универзалних закона“, рекао је Шејић.

Реализацију филма су технички помогли Дом културе Грачаница и Народни музеј Србије.

Традиционална 25. Међународна смотра археолошког филма у Народном музеју у Београду отвара се у уторак 20. маја и током шест дана биће приказано деветнаест археолошких филмова из целог света уз пратећи програм.

Трејлер филма можете погледати ОВДЕ.

Рецезент књиге је Бојан Рајевић. Предговор је написала Љиљана Пешикан Љуштановић, а поговоре Иван Жозеф Лончар, Миле Исаков и Роберт Чобан.

Сви они, осим Ивана Жозефа Лончара, говориће у петак на промоцији.

У програму ће учествовати и Зоран Колунџија, власник "Прометеја".

Карикатуру аутора књиге нацртао је Славиша Шеврт.

У програму учествују проф. Љубица Мољски, проф. Анамарија Вартабедијан, др Радован Калабић, проф. Жарко Требјешанин, књижевник Видак Масловарић и аутор Божидар Витас.

Приче из књиге чита књижевница Слађана Бушић, а водитељ програма је Видак Масловарић, уредник Трибине "Француска 7".

Музичку подршку на гитари и усној хармоници пружиће Кирил Димитров.

„Новинари страдају ради истине, како би људима предочили праву слику о догађајима. Ради се о борби против нацизма који се у Украјини повампирио“, рекао је Харченко поредећи догађаје из Другог светског рата и данашњег сукоба у Украјини.

Изложбу чине лични предмети и 40 фотографија погинулих ратних дописника, сниматеља и других медијских радника.

Догађају су присуствовали помоћник министра за Информисање и телекомуникације Филип Павловић, запослени у руским и српским медијима и представници борачких организација и друштава.

Догађају је присуствовао и председник Клуба новинара ветерана УНС-а Петар Трајковић.

У програму учествују Николина Нина Бабић, Гордана Влајић, Валентин Мик, Верица Преда ПреВера и ауторка Маријана Стратулат. Програм модерира Живко Николић.

Специјални гости су КГ „Смехуљци ВАУ АРС“, Катја Василев, Каљина Василев.

Организатори књижевне вечери и отварања изложбе фотографија су Вршачка Афирмација Уметника АРС и Библиотека „Бранко Миљковић“ Београд.

Како Филиповић наводи за сајт УНС-а, филм је настао као испитна активност на трећој години Академије уметности у Београду. Сада ће, додаје он, као студент четврте године Филмске и ТВ режије на овом факултету, гледати свој филм на Канском филмском фестивалу у оквиру Кутка кратких филмова.

Иначе, трилер “Успутна станица” описује моралну дилему петорице искусних пљачкаша, који морају да одлуче да ли ће спречити пљачку пумпе коју покушавају да изведу ситни криминалци или не. Иако испрва не желе да се мешају, ситуација се компликује када мета пљачке постаје и њихов новац.

Главне улоге тумаче Лука Несторовић, Александар Димитријевић, Петар Ћирица, Алекса Могић и Душан Павић.

Рецезент књиге је Бојан Рајевић. Предговор је написала Љиљана Пешикан Љуштановић, а поговоре Иван Жозеф Лончар, Миле Исаков и Роберт Чобан.

Карикатуру аутора књиге нацртао је маестро Славиша Шеврт.

О књизи ће се сигурно много говорити. Ко не сме гласно да о њој прича тај ће шапутати. 

 „Сатиричар Нинус Несторовић неодољиво ме подсећа на дете из Андерсонове бајке „Царево ново одело“. Међу онима који мудро ћуте, он упорно поздравља да је цар го, не разоткривајући, притом само царску голотињу“, рекла је професорка Љиљана Пешкина Љуштановић о аутору и овој књизи.

Додала је да аутор у својим најбољим афоризмима, “подмеће оно неумољиво Гогољево огледало нештедећи ни нас ни себе.“

„Несторовић неумољиво подсећа оне који се теше релативизујући истину, морал и правду да увек и у слепој улици, постоје прозори иза којих неко гледа, види и памти и говори, спасавајући своју и нашу душу, јер ако је улица слепа, прозори у њој сигурно нису“, мишљења је Пешкина Љуштановић.

Новинар, политичар и дипломата Миле Исаков каже да је најтеже изражавати се кратко и јасно и кад је само једна мисао у питању, а камо ли кад их је више у једној реченици.

„То је већ посебна вештина, могло би се чак рећи магија. Када су те мисли вишезначне, то је већ уметност, а ако су још и паметне, то је филозофија“, истако је он.

Како је рекао, у афоризмима Нинуса Несторовића је све речено на начин да, не само да нема потребе, него ни места, да се било шта додаје, а још мање објашњава.

Новинар Роберт Чобан је рекао да Несторовић није могао да нађе бољи наслов за своју седму књигу афоризама, које је, како каже писао “у овим горким временима, као створеним за људе који се баве његовим послом“.

„Нинусу Несторовићу, моја огромна захвалност што има таленат, умеће, храброст, смелост, води рачуна о нашем менталном здрављу“, каже о књизи и аутору Иван Жозеф Лончар.

Књига „Књижевност и радио" представља историјат Радио  Београда као националног радија, која избором текстова истражује  повезаност и прожимање уметности писане речи и првог електронског медија  током протеклих сто година.

„Овај обухватни зборник донео је, први пут поводом 80 година Радио Београда, рефлексије и есеје 99 српских писаца о акустичком медију. Сада је пред читаоцима друго, измењено и допуњено издање те књиге, посвећене Радио Београду у част његових стотину година“, навели су из РТС Клуба.

Како су навели, аутори текстова у књизи су књижевници и, у мањем броју, књижевни критичари који су били запослени у Радио Београду или су интензивно сарађивали са њим.

Ђорђе Малавразић је новинар, културолог и теоретичар медија. Био је  главни уредник Драмског програма Радио Београда (1983-1986). Један је од  оснивача Фестивала документарне радиофоније (ФЕДОР) и покретач  реномиране серије „Радионица звука".

„Утемељио је и дуго уређивао први целодневни културни радио програм у  Србији (2002). У програмској шеми Радио Београда 2 ауторски је конципирао највећи број емисија,  прожетих духом модерности и урбанитета. Из те целине произашла је  Награда „Никола Милошевић", која се сваке године додељује за најбољу  нову књигу у области теорије књижевности и уметности, естетике и  филозофије. Установио је и студентску Награду „Неда Деполо" за креативни  допринос радио-изразу и иницирао Награду „Радмила Видак" за лепоту  говора на радију и телевизији“, наводе у РТС Клубу.

Малавразић је аутор књиге о Неди Деполо "Горњи бездан звука" (1999). Објавио је са  Ратомиром Дамјановићем књигу-каталог "Елитизам за све" (2003) о Радио  Београду 2, програму културе и уметности.

Добитник је Награде за животно дело Удружења новинара Србије. Припала су  му највиша одличја у Радио Београду – Златни микрофон, и у култури  Србије – Вукова награда. Додељена му је Плакета Коларчеве задужбине за  предавачку делатност. Носилац је Ордена рада са златним венцем.