Фоторгафијама Рајка Р. Каришића су, како наводе из Дома културе, забележени тренуци и мотиви који одишу уметничким сензибилитетом и јединственим ауторским печатом.

„Његове фотографије доносе атмосферу зиме кроз пажљиво компоноване призоре, игру светлости и сенки“, описују из Дома Културе у Србобрану.

Улаз на изложбу је слободан.

Ко је Рајко Р. Каришић?

Рајко Каришић дипломирао је на Машинском факултету у Новом Саду, а  фотографијом је почео да се бави у Фото кино клубу „Машинац“ на овом факултету. 

До сада је имао преко 130 самосталних изложби, уз учешће на преко две стотине ликовних колонија.  

Каришић је члан Удружења примењених уметника и дизајнера Војводине (УПИДИВ), Удружења ликовних уметника Врбас, Удружења ликовних уметника примењених уметности Србије (УЛУПУДУС), Удружења уметника железнице Србије, Уметничког братства манастира Добрун.

До сада је реализовао 200 ауторских фотомонографија и књига за друге уметнике, као и 33 монографије манастира и цркава Српске Православне Цркве.

Добитник је више десетина награда и признања међу којима су Годишња награда УПИДИВ-а – ФОРМА 18 (2004), више награда Јесењег ликовног салона у Врбасу, Повеље „Капетан Миша Анастасијевић“ (2005) на нивоу Војводине, више награда и специјалних признања за фотографију и дизајн.

О књизи ће говорити Срђан Шкоро, Ивана Вановац и ауторка.

У рецензији Срђан Шкоро наводи да је ово збирка о заборављеним вредностима, болу, путу до среће: „Тања кроз низ примера у књизи доказује и показује да је у потпуности проникла како у мушку, тако и у женску психу.“

Мухарем Баздуљ истиче како је Татјана Манојловић својом збирком постигла циљ који сваки писац и приповедач поставља пред собом, а то је да му се верује.

„Ако слушалац или читалац не верују, руши се једини прави услов причања приче. Тања Манојловић има тај језик и има ту искреност којима се верује, што је можда и тек друго име за таленат. Њене приче су дјело живота и судбине, најбољих приповједача, а она их је зналачки уобличила и записала“, истакао је Баздуљ.

Татјана Манојловић, рођена у Ваљеву, ауторка је великог броја документарних и путописних емисија из домена истраживачког новинарства. Њена емисија „Живот и стандарди“ посебно је значајна за Србе на Косову и Метохији, а њоме је Манојловићева грађанима Србије из месеца у месец приказивала живот у гету и егзистенцијалну борбу њихових сународника на Косову и Метохији.

Татјана Манојловић је политиколошкиња, експерткиња за ненасилне друштвене промене, а специјализирала је на теми стратегија остваривања родне равноправности у Србији. Ово је њена прва збирка прича.

Он је рекао да се Тоша за живота потрудио да остави нешто због чега ће га памтити садашње и долазеће генерације, а то су пре свега његова уметничка дела.

„Фјодор Тоша Фарафонв уживао је велики углед и поштовање у Азањи и осталим местима где је живео и радио“, истакао је он.

Додао је да је излазак из штампе ове књиге први реализовани задатак Одбора за очување лика и дела Фјодора Тоше Фарафонова.

Књижевни историчар и критичар Малиша Станојевић истакао је да је комплетан фокус стварања дела Драгољуба Јанојлића усмерен на опште национално добро.

„Он пише за сутра, за све нас. То је оно што је немерљиво и што је Савез књижевника препознао и изашао у сусрет да се укључи у реализацију овог дела“, рекао је он.

Заборављено је све што није записано рекао је Станојевић и додао да је мало нас чуло за „Тошу Руса“ који је обележио не само историју Азање, већ и Србије.

„Замислите колико треба времена да се „ископа“ историјска грађа, а Драгољуб је књишки борац који је студиозно и полако документовао податке до којих је долазио како би ова књига угледала светлост дана“, закључио је Станојевић.

Организатори  представљања књиге били су Одбор за очување лика и дела Фјодора Тоше Фарафонова – Азања, Савез књижевника у отаџбини и расејању – Нови Сад и Центар Руског географског друштва у Србији.

Књига „Наш Тоша Рус“ настала је на иницијативу Одбора за очување лика и дела Фјодора Тоше Фарафонова, руског царског официра који је, после доласка у Београд 1920. године, највећи део живота провео у Глибовцу, писале су недавно Паланачке новине.

Како су навели тамо је у почетку моловао куће богатих сељака, а потом иконописао цркве у Шумадијској и Браничевској епархији. У новом станишту бавио се и сликарством, а Народни музеј у Паланци, Основна школа „Станоје Главаш“ у Глибовцу и породица Цветковић чувају неколико његових дела.

„Ове три енциклопедије су круна мог посла. Данас два и по милиона Срба живи у 159 држава света, а то је једна друга Србија, често богатија и успешнија него наша матица“, рекао је Лопушина на јучерашњој промоцији одржаној у књижари „Геца Кон“ у Београду.

Он је истако да је Србе у расејању сматрао “једним националним бићем“.

„Најважније ми је да сам за четири деценије остварио своју мисију и како је и овде речено, а и како је у медијима објављивано, ’постао сам човек који је ујединио Србе’“.

Додао је да су Срби у дијаспори једна култура и национални идентитет.

„Увек сам имао жељу да пишем и доказујем да су они нераскидиви део нашег народа и да су ти људи подједнако срећни кад кажу Србија, као и ми овде“, објашњава Лопушина.

Већина њих пати због тога што нису у Србији, рекао је Лопушина и додао да велики број Срба у дијаспори ради по два или три посла, брине о својој породици и живи у “националном гету у иностранствву“.

„Туђина је велика мука. Желео сам да сачувам од заборава велике Србе, творце српског националног идентитета, чуваре српске традиције, а пре свега Српску православну цркву која је оштећена као национална институција, јер се она, у неким земљама, где је највећи број Срба, третира као удружење грађана“, објаснио је Лопушина.

Председник Матице Српске и професор на Филозофском факултету у Новом Саду Драган Станић рекао је да је „врло занимљив феномен да из новинарског еснафа долазе људи који раде капиталне ствари за нашу културу“.

Станић је истакао да је аутор у своја дела уврстио личности које су врло различите, по профилу и идеолошком опредељењу. Међу њима је на пример, каже он, један од најзначајнијих у историји Сентандреје, градоначелник Евгеније Думча.

„Наши Срби и дан-данас чувају сећање на 'Думчу'. Личност која заслужује да буде упамћена и у историји  Срба у целини“, додао је Станић.

Када су у питању мађарско-српске релације, навео је Станић, Лопушина је писао и о Јовану Дамјанићу, писцима Петру Милошевићу и Драгомиру Дујмов.

„Ово што је урадио Марко нас конституише у погледу наше свести о томе где су Срби све живели, куда су отишли и шта је било са њима касније“, истакао је он.

Додао је да важно да покажемо нашим људима где год да бораве да нису заборављени и да су део наше заједнице.

Професорка на Географском факултету у Београду Даница Шантић каже да се мало промовишу књиге које се баве миграцијама, а посебно на начин на који је Лопушина обрадио ову тему.

„Много смо научили од Марка Лопушине, многи завршни и мастер радови на факулету у својој библиографији имају његова дела као библиографске јединице, јер смо полазили од његових радова“, рекла је Шантић, говорећи о књизи.

Додала је да је рад Лопушине јако важан због тога што не постоје званични подаци о нашим људима у иностранству.

„Када одете на сајт Републичког завода за статистику не можете да сазнате колико људи је исељено зато што се сви они који дуже од годину дана живе у иностранству не убрајају у стално становништво Србије“, објаснила је Шантић.

Ова дела нас уводе у једно ново поглавље изучавања наше дијаспоре, рекла је она и додала да ће бити полазна основа за различита истраживања на ову тему.

Професорка српског језика у Бечу и председница Аустријско-српског културног друштва „Вилхелмина Мина Караџић“ Светлана Матић истакла је да је Лопушина највећи познавалац српске дијаспоре и неко ко најбоље ослушкује њихове потребе, жеље и хтења.

„Марко Лопушина је човек који импресионира својом појавом, ентузијазмом и харизмом, али и неко ко свима нама у расејању даје неку врсту смерница“, рекла је Матић.

Књиге Марка Лопушине представљају јединствен приказ духа српске заједнице у расејању, закључено је на промоцији.

У паузама између излагања, делове приповедака из ове књиге читала је песникиња Маријана Пилиповић.

Лукић је радио као специјални дописник из скоро свих арапских земаља, а годинама је извештавао са најдраматичнијих догађаја који су потресали Блиски исток.

Познавао је најзначајније блискоисточне лидере што му је омогућавало да од њих добије екслузивне информације, пре светски познатих новинара.

Дејан Лукић преминуо је 2020. године.

Издавач књиге је „Средња земља“ из Београда.

Најављено је да ће бити још књижевних вечери на којима ће се презентовати ово издање.

„У овом издању су приче које се први пут појављују пред читаоцима, а кроз њих проговара сасвим нови Дејан Лукић, приповедач раскошног талента и духовити сведок прохујалих времена“, закључак је са промоције.

Повељу му је доделила Општина Ново Брдо.

За сајт УНС-а Симић је рекао да ову награду не доживљава као своју већ као награду колектива РТВ Пулс, који годинама у тешким условима извештава о свему што се догађа у Косовском Поморављу.

Јован Симић је новинар од 2000. године. Најпре је радио на Телевизији Зум са седиштем у Горњем Кусцу, а затим на ТВ Пулс са седиштем у Шилову. Реализовао је бројне телевизијске пројекте – превасходно из истраживачког новинарства. Радио је у локалном листу „Информер“, као и у дечјем листу „Чуперак“.

Иначе, Светосавску повељу Општина Ново Брдо додељује за постигнуте резултате у области културе, уметности, образовању у Косовском Поморављу. Општина Ново Брдо доделила је више од 30 Светосавских повеља.

Жири који је једногласно одлучио да награду добије Слађана Миленковић навео је у образложењу да је интервју одраз вишегодишњег искуства ове новинарке.

„Матија је кроз деценије уназад успио све да опредмети пјесмом, и сваког бар на моменат да учини пјесником. Тиме ће остати суверени задужбинар језика. Све наведено је, како књижевно-језичким, тако и новинарско-стилским  приступом, а на високом спознајном и сазнајном нивоу, расвјетљено уз светоназор проф. др Слађане Миленковић. Уз њен плодоносан рад, и савјест према књижевности, судбина језика бива у апсолуту поезије,“ образложио је жири којим је председавао проф. др Бобан Томић.

Попуст за децу до 12 година је 30 одсто. У цену није урачуната боравишна такса од 100 динара дневно за одрасле, а 50 за децу. Превоз је индивидуалан. 

Више о хотелу можете погледати овде:

https://kopapartmani.co.rs/galerija-2/

Више информација о понуди и условима плаћања контактирајте Миљана Витомировића на број 063 414 876 или емаилом: oscarkliper@yahoo.com

Нашли смо се, а почело је овако:

 “Не разумем се у литературу, ~ рекао је нови познаник и наставио. Правник сам по занимању сада у пензији. Можда ви журите, па да пређем на ствар. Зашто сам вас звао?! Мој кум Никола, возач грађевинских машина приликом силажења из кабине мешалице за цемент оклизнуо се пао и поломио ногу у зглобу. Практично остао је непокретан. Размишљао сам како да помогнем човеку. Мени је умрла жена, а деца отишла. Живим сам и имам добру пензију. И он живи сам. Предложио сам му да пређе код мене у стан да му помогнем док повреда не прође. Кум прихвати позив и сада живи код мене. Међутим кум је имао једну необичну жељу, због које сам Вас и позвао. Читао је у Културном додатку Политике ваше текстове. Обавезао ме да вас нађем и свакако купим примерак књиге…  Признајем требало ми је времена док сам вас нашао. Кум не користи интернет. Чак нема ни савремен мобилни телефон…“

Тако је Ђорђе, пензионисани правник. пратећи кумову жељу нашао овог новинара.

Објаснио сам куму Момчиловићу како ради QR код у књизи јер свих 40 прича има QR кодове који омогућавају да се чују гласови оних који у књизи говоре. Разумео је одмах корист иновација у издаваштву.

А кум возача грађевинских машина,  мени је обележио 2024. годину. Зато сам помислио да ову радост поделим са Вама тек да видите да нисмо “џабе кречили”.  А што је било занимљиво,  Ђорђе је детаљно препричавао како је све и шта нашао возач читалац у мојим причама, детаље. Преносио је аутентично речи свог кума возача, објаснио ми је да је јако важно што нисам читаоца уверавао у тачност докумената, већ сам само излагао причу, дозвољавајући читаоцу да сам маштом дочара различите догађаје нашег XX века које књига обухвата, према ономе шта је објављивано у Културном додатку итд…

Као што је кум Ђорђе обрадовао својим гестом свог кума возача тешких машина тако и ја желим вас да обрадујем, а путеви књиге су апсолутно непознати што ово сведочанство треба и да потврди.

Нек нам свима ова година буде боља!

“Увек када радим такве приче, гледам да се ставим на место људи са којима разговарам. Размишљам како бих реаговала када бих се нашла у њиховој ситуацији”, навела је Марковић за УНС, након уручења награде.

Тиме се, каже, водила и док је извештавала о Милошу Рашићу, који је живео са мајком у оронулој кући у Добротину. У склопу видеа, Марковић је апеловала на људе добре воље да му помогну да стару, оронулу кућу оспособи за пристојан и достојанствен живот. 

На проблем јој је, како додаје Марковић, указао управо Милош Рашић, који ју је позвао на телефон како би јој испричао у каквим условима живи са мајком. 

“У том тренутку путовала сам ка манастиру Драганац. Падала је киша. Пре разговора са мном Милош је постављао кофе јер му прокишњавао кров куће у којој је живео”, испричала је она.

Када је сутрадан отишла да види о чему се ради, Марковић је, како каже, видела да флеке на плафону, као и део крова који се урушавао. 

“Кућа је из педесетих година и прављена је од блата. Милош и његов тата су је заједно градили. Отац му је у међувремену преминуо, а Милошева мајка, која прима минималац, за сахрану мужа подигла је кредит. Милош је претходно оперисао тумор на мозгу”, наставља Марковић.

Сама прича ју је, каже, инспирисала да направи прилог о њима - не само за телевизију “Прва”, већ и за локални портал “Грачаница онлајн”.

“Када сам питала мајку како живе, рекла ми је ‘све са образ’, што значи ‘задужујем се, па кад платим’. Комшилук је знао у каквим условима живе, али нико није могао много да помогне ако им позајми новац. Неопдходно је било да прича постане јавна”, додаје Марковић.

Први позитиван исход приче био је, како каже, позив општинског службеника из Косовског Поморавља.

“Рекао ми је да је гледао прилог на Првој и да жели да помогне. Додао је да нема много новца, али да Милошу може дати део своје плате”, наводи Марковић. 

Неколико месеци касније Милош, уз помоћ хуманитарних удружења “Мајка девет Југовића” и “Делије” реновирао дом, а Привремени орган града Липљан му је обезбедио запослење.

Ана Марковић добила је награду УНС-а за новинарску хуманост.

За сваку хуманитарну акцију, важну улогу имала је подршка редкација, а Јанојлић, поред “Експреса” и “Паланачких новина”, истиче и франкфуртске “Вести”, које су имале рубрику “Хуманитарни мост”. 

“Ова рубрика доносила је приче о људима које живот није мазио. Њима су у највећем броју помагали Срби у дијаспори. Потребу за туђом помоћи имали су људи слабог имовног стања, углавном за лечење и куповину скупих лекова. Тежио сам томе да се сиромашним породицама помаже чак и у решавању  стамбеног питања. На први поглед, то је изгледало као немогућа мисија, али се показало да упорност и жеља да се учини помак могу дати резултат”, прича Јанојлић за УНС.

Помоћ седмочланој породици са КиМ

Низ хуманитарних прича које су помогле различитим породицама да добију кров над главом почео је позивом колеге Александра Ећимовића. Он му је рекао да у градском парку у Главашевој улици живи седмочлана породица са Косова и Метохије којој је потребна помоћ. 

Јанојлић се, након разговора са Ећимовићем, обратио оцу петоро деце.

“Рекао сам им да могу написати текст о њиховој невољи и нагласио да се може наћи неко у „белом свету“ ко хоће и може да помогне. Тај човек измученог лица гледао ме је с очевидним неповерењем, вероватно мислећи да сам још један од оних који обећавају, а не учине ништа. Знао сам да морам бити упоран и да не смем одустати од покушаја да решим животно питање ове породице”, наставља Јанојлић. 

Убрзо након разговора, Јанојлић је урадио причу о овој породици са Косова и Метохије.

“То је, чини ми се, био мој најбрже написани текст за новине у дугој новинарској каријери. Послао сам га факсом франкфуртским ‘Вестима’ и пожурио на аутобуску станицу да возача аутобуса на линији Смедеревска Паланка – Београд замолим да фотографије преда куриру ове редакције. Већ следећег дана освануо је мој текст на целој страници”, додао је он.

Одмах након објављивања текста, звали су га многи Срби који живе у расејању, а прича ове породице постала је позната и мештанима Смедеревске Паланке.

“Хипођакон овдашњег храма назвао ме је и понудио помоћ да је збринемо. Ишли смо у неколико села да нађемо слободну кућу и решимо проблем за неко време док се не нађе трајно решење. На резултат нисмо дуго чекали. Помоћ је понудила хуманитарна организација ‘Божур’ из Чикага. То нас је све охрабрило и кренули смо у потрагу за домаћинством које је могуће купити донираним новцем”, испричао је Јанојлић.

Са кумом ове породице Јанојлић је у селу крај Рибарске бање одабрао кућу и окућницу коју ће купити. 

Враћајући се из тог места, дошао је до расадника, чији је власник понудио да запосли оца деце да залива биљке. 

“Њиховом усељењу су се нарочито обрадовали људи из комшилука. Нудили су млеко за децу сваког јутра. Касније су им купили и одећу”, испричао је он. 

Посао у фабрици опреме и машина за оца троје деце

Убрзо је својим текстом и хуманитарним активностима помогао и породици која се из Ђаковице доселила у Смедеревску Паланку. Овај брачни пар је са троје деце живео у тешким условима. Најмлађе дете имало је тешко оштећење вида. 

“Одмах сам урадио текст за ‘Вести’, а на реаговање читалаца из иностранства се није дуго чекало. Скупљене су паре и у Смедеревској Паланци им је купљена кућа са четири ара плаца. Јавили су се и донатори да помогну око њеног уређења и то је урађено у рекордном року”, наставио је он.

Јанојлић је помогао да отац троје ово троје деце пронађе посао у граду.

“У фабрици опреме и машина, која је припадала систему „Гоша“, понудили су радно место заваривача. Знајући да нема ту квалификацију, отишао сам до Института ‘Гоша’ и директорки Марини Кутин предочио његову ситуацију. Она је пристала да му бесплатно омогући преквалификацију у Заводу за заваривање чиме је решено и питање сталног радног места”, додао је он.

Срби на привременом раду у иностранству успели су да набаве и очне протезе за најмлађу ћерку, а све то десило се након Јанојлићевих текстова. 

Кућа за самохрану мајку из Подујева 

Из Редакције „Вести“ Јанојлићу су јавили и да у Куршумлији живи вишечлана породица са Косова и Метохије којој треба помоћ. Отишавши тамо, упознао је мајку са троје деце, чији је отац преминуо.

“Кад сам се нашао у кући у којој је привремено боравила ова сиромашна породица, мајка ме је позвала да погледам индексе и ђачку књижицу млађе ћерке. Имао сам шта и видети: у индексу није билo ниједне оцене мање од 10, а у ђачкој књижици биле су све петице. Иако болешљива, мајка је радила у хладњачи да би деца која студирају имала новца да једном месечно плате комби превоз од Косовске Митровице до Куршумлије и назад”, испричао је он.

Убрзо после објављивања његовог текста у “Вестима”, дониран је, каже Јанојлић, новац за куповину куће. 

“Био сам на усељењу и уверио се колико је ова акција била потребна. За ту породицу купљена је кућа на спрат с помоћним просторијама и радионицом за поправку возила”, навео је он. 

Пар из Тузле који се преселио у Италију

Знајући колико помаже људима у невољи, назвао га је, како каже, учитељ из Водица код Смедеревске Паланке Милан Тодоровић и замолио да помогне трочланој породици која се доселила из Тузле. 

“Млади мешовити брачни пар није имао избор .Написао сам текст о њиховој невољи за ‘Вести’, а убрзо потом у Водице је из Италије дошао човек из Голобока (село паланачке општине) и понудио помоћ. Пре тога преко ‘Вести’, послао је и нешто пара да преживе док се не нађе решење. Голопчанин је предложио да отац детета крене с њим у Италију, уз обећање да ће му се придружити и супруга с бебом чим се за то створе услови”, додао је он.

Све поменуте хуманитарне акције Јанојлић је, како каже, сматрао новинарском и људском обавезом.

“Највећа награда ми је била кад сам видео осмех на лицу људи којима сам, уз ангажовање добрих људи, помогао да добију свој кров над главом и своје парче хлеба”, истакао је Јанојлић. 

Улаз у највећи и најпознатији музеј на свету најбоље илуструје бенефите које вам као професионалним новинарима доноси чланска карта УНС-а. Улаз у Лувр биће вам бесплатан, али ће вам као професионалним новинарима бити доступан и приоритетан улаз што знатно олакшава посету музеју имајући у виду уобичајене гужве и дуго чекање у редовима. Редовна цена  карте је 22 евра, али ћете током обавезне онлајн регистрације на сајту Лувра и одабиром категорије професионалаца који поседују валидну прес картицу добити бесплатну карту коју можете штампати или сачувати у електонској форми на свом телефону. При доласку на улаз у музеј довољно је само да покажете бесплатну карту и обавезно приложите оверену чланску карту УНС-а и бићете усменрени на приоритетан улаз. 

По истом принципу можете посетити и чувене Oрсеј (редовна цена карта 16 евра) и Оранжери (редовна цена карте 12,5 евра), Дом инвалида са Наполеоновом гробницом (редовна цена 15 евра), али и краљевску палату у Версају (редовна цена карте 21 евро). 

Осим најпознатијих туристичких атракција, већина других музеја и културних садржаја такође су доступни бесплатно уз чланску карту УНС-а, па тако можете посетити све знаменитости у оквиру Центра националних споменика  (Centre des monuments nationaux), укључујући Пантенон (редовна цена 13 евра).

Време је, како је рекао Поповић, у његовом систему вредности једина ненадокнадива ствар. Он је стога истакао да је његова професионална и лична мисија да време не губи на ствари које њега или друге не чине срећним.

“Све сукобе у животу имао сам када неко зарад својих интереса траћи моје време. Зато мислим да посао, а у овом случају је то креирање и режирање телевизијске емисије за милион људи, подразумева да време не сме да буде потратраћено ни мени, ни мојој екипи, ни публици, а ни учесницима. Зато свака прича мора да донесе неко добро дело”, рекао је он. 

Куриозитет је да је жири који је одлучивао о награди Ђоко Вјештица истакао управо његов континуитет у хуманитарном раду, као и да је новинарску каријеру започео у недељнику “Време”. 

Померање казаљки на сату, судећи по ономе што је рекао Поповић, новинар треба посматрати размишљајући да ли је некоме водиља ка правим вредностима.

“У свакој сиромашнијој држави људи мисле да се добро дело своди на материјалну помоћ. Ја пак мислим супротно. Верујем да је то добро дело управо емотивна вредност коју можете да донесете породици уз мали екран, и будете путоказ ка правим вредностима”, апострофирао је Поповић. 

Емисија “Моја дедовина” , како је истакао Поповић, показује пут у сигурнију будућност уз парче земље, бунар и дедино и бабино огњиште. 

“Моја дедовина је до сада приказала приче о више од 50 имања којима су се људи вратили са осмехом, а једна од најупечатљивијих је ‘кућица за принцезе’ за две сестре од којих је једна имала карцином очију и излечила се. Њихова срећа је и данас за нас мотив да идемо даље”, рекао је он. 

Видео: Моја дедовина

Осим рада на телевизијском серијалу и у штампи, Поповић је хумане приче остављао у етру као радијски новинар. Управо радијску репортажу “С оне стране ума” истакао је као омиљену јер су, након објављивања ове приче, до тада тешки услови у клиници “Лаза Лазаревић”, постали знатно бољи. Ова прича добила је награду “Зоран Мамула”.

Фондација Жозе Сарамаго је рукописе овог писца, породичне фотографије, објављене књиге преведене на више од 40 језика, изложила у кући која је саграђена почетком 16. века. Сарамаго је први роман "Земља греха" објавио 1947, са 25 година. Био је и преводилац, књижевни критичар, новинар, колумниста дневног листа "Diario de Lisboa" и помоћник директора дневних новина "Diario de Noticias".

Сарамаго није крио да је комунистичких уверења.

У музеју су изложене и Сарамагове књиге преведене на српски језик. Улаз је 3 евра за одрасле особе, а 8 за породицу.

Чланска карта УНС-а омогућава и бесплатан улаз у Океанариjум у Лисабону. Иначе, цена улазнице за одраслу особу је 25 евра, а за децу до 12 година је 15 евра.

Аутор, карикатуриста и члан УНС-а Горан Ћеличанин истакао је да се у књизи бавио не само шајкачом, већ и главом српског сељака која је испод ње, као и његовим бићем и вредностима које га формирају.

Књига је, како је рекао, дошла из револта због површног представљања сељака у бројним серијама и филмовима.

„Гледајући, на пример, серију ‘Село гори, а баба се чешља’, која описује мој крај, помислио сам да су у основи лоше приказали српског сељака. Он је приказан као блентава особа са приземним хумором. Нема везе са српским сељаком и шајкачом“, истакао је Ћеличанин, истакавши да ово није једини пример површног приказивања сељака и да је много таквих приказа објављивано у медијима.

На питање из публике да ли ће се појавити и књига са карикатурама о кечи, он је рекао да би волео да се направи обједињена изложба његове књиге, збирке о фесу, као и књиге о кечи из Албаније. Истакао је да књига није шовинистички памфлет.

 „Шајкачу обично везују за ту причу. Зато се књига и зове ‘Срб(енд)овање’, што означава крај причи о врсти Србовања, која представља банализацију. Рекао сам да бих био најсрећнији да се направи обједињена изложба моје, књиге неког из Новог Пазара ко носи фес и неког из Албаније ко носи кечу. Они само, чини ми се, не би били расположени“, додао је Ћеличанин.

У књизи се приказује важност очувања традиције и борба за идентитет српског народа кроз симболе српске куће, гусли, хармонике и сличних симбола.

Уз своје карикатуре, у ову књигу уврстио је и текстове о шајкачи, како би направио комплетну слику о овој теми.

Међу њима је и текст Недељка Убовића, који је, причајући о историјату шајкаче, навео да је ова капа увек означавала понос и статус, што је Ћеличанин веродостојно приказао у књизи.

„Никад нисам видео просјака који држи шајкачу, већ су обично то били шешири“, додао је он и истакао да је важно неговати овај српски симбол.

Не само да је књигом „Срб(енд)овање“ Ћеличанин сачувао српско традиционално обележје, већ је, каже Убовић, сачувао и новинску карикатуру која полако излази из моде.

„Све су мањи тиражи штампаних медија и биће све више потребе за оваквим књигама. Ипак, карикатура је старија од новина и она ће опстати“, додао је он.

Посебно је важно, како је истакао, сачувати карикатуру попут Ћеличанинове у времену када се мењају вредности поноса и статуса, традиција урушава, па шајкачу полако мења капуљача.

Ћеличанин се, како пише у делу рецензије прочитаном на промоцији, публици представио карикатурама које су одраз ретке графичке културе и „трајне склоности да се карикатура промишља у широким естетским и филозофским распонима“.

Миленковић, који је докторанд на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, поезији Ивана В. Лалића прилази посвећено, интерпретативно и методолошки утемељено, те изводи закључке који потврђују значај и вредност овог значајног српског песника, како у историјском, тако и савременом контексту српске поезије.

„Жарко Миленковић смешта Лалићево дело у дијахронијски низ и највећма му и приступа из угла књижевног историчара, уз драгоцене аналитичке синтезе, у чему лежи и најзначајнији допринос ове студије српској науци о књижевности. Књига доприноси нашем разумевању не само појединачног песничког дела Ивана В. Лалића, него и историје српске књижевности“, истиче рецензенткиња др Соња Веселиновић, ванредна професорка новосадског Филозофског факултета.

Научна сарадница Института за књижевност и уметност др Милица Ћуковић каже да је аутор исцрпном анализом Лалићевог схватања песничке традиције, проучио однос који је песник имао „према ауторима које је одредио као своју традицију”.

“Према Војиславу Илићу, Лази Костићу, Јовану Дучићу, начину тематизације мора и града, статуса и функције византијске естетике и сакралне лексике, Жарко Миленковић у монографији Иван В. Лалић: питања песничке традиције, уз немали број илустративних примера детаљно је проучио Лалићев опус”, истиче др Ђуковић.

Она је истакла и да је Миленковић дао кључ за интерпретацију значаја Ивана В. Лалића, Војислава Илића (посредно и Дучића и Костића), као властите песничке традиције, која се одразила како на научни рад, тако и на песничко стварање.

У књизи „Јасни обриси несрећа“, Жарко Миленковић есеје, критике и тумачења посвећује савременим српским песницима и песникињама - Милану Ненадићу, Слободану Зубановићу, Ђорђу Нешићу, Томиславу Маринковићу, Јелени Ленголд, Гојку Божовићу, Ненаду Милошевићу, Дејану Алексићу, Драгану Бошковићу, Јасмини Топић, Петру Матовићу, Бојану Васићу, Слободану Јовићу, Александри Јовићић Ђиновић, Тијани Саватић и Мату Уљаревићу.

Рецензенти др Соња Миловановић и др Владимир Перић, истакли су Миленковићеву посвећеност поезији као основном тексту, у времену које поезији није наклоњено.

„У покушају да се поезија мисли али и осећа, три се приступа разазнају у Миленковићевом рукопису - аналитички, (уже) критичарски и поетски. Не кријући наклоност према стваралаштву одабраних аутора, овај критичар ће у поезији песника и песникиња о којима пише проналазити оно што га и самог интригира – шта је песник данас и која је његова улога. И међу редовима ових есеја и критика потврђује се да је поезија дубоко лично, али и, најшире узевши, колективно питање” стоји у рецензији.

Др Соња Миловановић истиче да у оба случаја, Миленковић у поезији препознаје и вреднује одговорност, креативност, слободу, као најважније (по)етичке одлике.  

„За Миленковића је јасно и ексламативно ‘поезија Бог текста!’ Она је ту, да остане, иако су је се многи одрекли“, написао је рецезент Владимир Б. Перић.

Миловановић и Перић закључују у рецензијама да је ова књига нужна подршка поезији која је смештена на маргине читаности.

Монографије „Иван В. Лалић: питања песничке традиције“ и „Јасни обриси несрећа: есеји и критике о савременој српској поезији“ Жарка Миленковића представљене су на овогодишњем београдском Сајму књига.

„Много је љубави, нежности, узбуђења проткано у свакој причи. И у свакој се може осетити откуцај срца, сјај ума, искра душе, а речи су ту да обележе сваки њен титрај, сваки звук, све изворе и ушћа“, навео је рецензент књиге Слободан Гавриловић.

Од дечјих љубави, преко заједничких прослављања празника, до вожњи мопедом, Вучковић пише о томе шта је доживела широка „лепеза“ ликова у њеној родној Мачви, али и другим местима које је посећивала.

Уз описе ликова и природе, Вучковић, како наводи рецензент Станоје Цане Ивановић, „вешто користи дијалоге и исповедне тренутке појединих јунака, као и осветљавање унутрашњег стања у коме се налазе“, што представља својеврсни допринос уверљивости прича.

И рецензенткиња Зорица Симић, која за Слободанку каже да је „Признцеза од Мачве“, истиче да не зна да ли је Мачву неко више волео, али да зна да нико о њој није писао на тај начин – „причама које греју душу“.

Иначе, Слободанка Давидовић Вучковић је скоро цео радни век провела у новинарству - од сарадника до уредниика часописа „Техногас“.

Осим ове, Вучковић је објавила и књиге „Приче свилом проткане“, „Стазе и богазе“ и књигу песама „Језеро на длану“, а њене приче нашле су се и у многим познатим књижевним часописима.

На књижевном конкурсу Завичајно звоно професора Вучковића, Центра за културу „Војислав Илић Млађи“ Жабари за приче и песме о завичају, прича „Морава и даље тече“ одабрана је 2023. године за једну од 10 најбољих. На овом конкурсу се у 2024. години међу најбољима нашла и њена прича „Ко је украо мој шор“.

Зафировић je рођен 5. јула 1997. године. Студент је социологије. Радио је као сценариста хумористичке емисије Караван на Радио Београду од 2023. до 2024. године.

Његове приче и афоризми објављују се у „Вечерњим новостима“, „Политици“, „Илустрованој политици“, на различитим интернет порталима у земљи и региону. 

Повремено објављује документарну прозу, а дела су му превођена на македонски језик.

Добитник је „Политикине“ Вибове награде за најбољег младог сатиричара (2021), награде Млади типар која се додељује на фестивалу хумора и сатире Вуко Безаревић у Пљевљима најбољем младом аутору на простору бивше СФРЈ (2022), награде Вук Глигоријевић за најбољи афоризам на Сатира фесту (2023).

Добио је награду за најбољу кратку сатиричну причу на конкурсу Београдског афористичарског круга (2023), другу награду на Чивијади у Шапцу (2024), те награду Поента Новосадског фестивала књиге за најбољег младог аутора (2023). 

Зафировић је 2022. објавио књигу „Главом кроз стид", а 2024. године збирку афоризама и сатиричних прича „Косовски циркус“.

У питању су књиге ”Део немира” и ”Бог је желео да будем птица”, као и грчко издање књиге ”О изгубљеним данима”.

Дејан Црномарковић је члан УНС-а од 2007. године. За „Паланачке новине“, које сада уређује, написао је бројне текстове из унутрашње политике, културе и друштва. Претходно је писао за лист „Прес“, а радио је и у РТВ Јасеница у Смедеревској Паланци. Сада, осим „Паланачких новина“, уређује и портал „Шумадијске вести“. Аутор је неколико књига поезије.

Васиљевић је данас, након што му је Златна значка уручена у Народном позоришту у Београду, за сајт УНС-а рекао да је ово признање превасходно резултат изложба фотографија знаменитих Срба.

,,Моје је велико задовољство да сам добио награду Културно-просветне заједнице Србије која је препознала мој вишегодишњи труд и рад. Награда је резултат многобројних фотографских изложби у Србији и иностранству које сам одржао последњих година, а пре свега изложба Знаменитих Срба - наших савременика”.

Анђелко Васиљевић је, како се наводи у образложењу, један од најзначајнијих српских фотографа, који је до сада на страницама “Политике” објавио око 20 хиљада фотографија, које говоре више од 1000 речи. 

Осим у дневном листу “Политика”,  Васиљевић је фотографије објављивао и у бројним недељницима, порталима, информативним сајтовима, али и на многим насловним странама књига, магазина, омотима албума и разним другим публикацијама. Добитник је бројних награда и признања, међу којима је и годишња награда Удружења новинара Србије, Гран при на међународном фото конкурсу "Србија данас" и друге.

Одржао је бројне самосталне изложбе широм Србије и у иностранству. Посебно су, додаје жири, запажене његове изложбе у Београду, Шапцу, Пожаревцу, Смедереву, Новом Саду, Крагујевцу, Пули, Темишвару, Будимпешти..

О признањима је одлучивао жири у саставу Живорад Жика Ајдачић (председник жирија и генерални секретар Културно-просветне заједнице Србије, проф. др Урош Дојчиновић (музички уметник), Божица Велоусис (књижевница), Миомир Филиповић Фића, (новинар и књижевник) и Мирољуб Филиповић Филимир (ликовни уметник). Све одлуке жири је донео једногласно.

Златну значку заједно додељују Културно-просветна заједница Србије и  Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Републике Србије, под покровитељством Министарства културе Владе Републике Србије. 

Ове године додељено је 55 Златних значки, а међу добитницима су истакнути новинари, уметници, ствараоци, културни активисти из Србије и дијаспоре.