Новинарско ћоше
25. 12. 2015.
Вук и Срђан Цвијић: Последњи поздрав нашем оцу Зорану
Синови колеге Зорана М. Цвијића, старији, Вук, који је новинар и млађи, Срђан, написали су након очеве смрти опроштајни говор. Текст је на комеморацији у УНС-у прочитао Цвијићев школски друг и колега Дејан Ђуровић, а ми га објављујемо у целости.
Од како је умро размишљамо како да се опростимо од нашег оца Зорана М. Цвијића, одакле да почнемо, од почетка или од краја, одлучили смо се за друго да би што пре завршили причу о болести и говорили о њему какав је увек био и каквог га се сви сећају: хиперактиван, радознао, зафркант (понекад по мало и провокатор), младић у телу старијег човека (никако не смемо да користимо реч „деда“ или „старац“ јер нас сигурно чује и љутио би се), али пре свега слободољубив и заљубљеник у живот и свет.
Када смо сазнали да болује од рака и чули за фамозну „кубанску вакцину“, прва реакција му је била „ја не верујем њима“ мислећи на режим у Куби, али „могу да пробам да одем и у неком бару у Хавани одиграм салсу са неком кубанском лепотицом“.
Зоран, како је више волео да га зовемо, родио се у Београду 1938. Други светски рат провео је са родитељима у Кораћици на Космају, где је, како је шалећи се говорио, био припадник једног од два покрета отпора. Да је био нешто старији, знајући га, вероватно би завршио као Велизар, лик из једне од његових прича „Цокуле“, који као тата није знао да ћути па га је то одвело прво у затвор на Бањици, па у немачки логор, а после рата право у Брозову Сремску Митровицу, све то због једне непромишљене реченице изговорене на Бајлонијевој пијаци.
После рата имао је безбрижно детињство на Дорћолу, ишао је у основну школу „Краљ Петар“, потом у Прву мушку а по спајању две гимназије у Четврту женску. Увек је желео да буде новинар или писац, али по сугестији оца Милорада, електромашинског инжењера да је боље имати занат у рукама завршио је Електротехнички факултет. Паралелно, студирао је и светску књижевност.
За време студија писао је за један тадашњи омладински лист о свом путовању у Италију. Претерано лепи описи „капиталистичке Италије“, фреске Цркве Санта Мариа Новела, Колосеум у Риму, а изнад свега дух слободе који се осећао у свакој реченици у тексту, нису се допали уреднику, тражио је да измени чланак а Зоран га је само згужвао и изашао да би се у новинарство вратио поново 1990тих.
Као и све што је радио, Зоран је студије електротехнике завршио на време и успешно. Следећи свог пријатеља и касније кума Дикицу Крсмановића, отишао је у Париз. У „његовој Француској“ провео је читаво десетлеће радећи у пројектном бироу али много више је волео да прича о француској музици, књигама, филмовима о 1968-ој, девојкама.
Свој боравак у Француској прекинуо је крајем 60-тих због повратка у Југославију ради одслужења војног рока, што нас је чудило због његовог изразитог антиратног става. Објаснио нам је да је то учинио због традиције и неспремности да прекине све везе са кућом, а уз осмех додавао, и због његове бабе, наше прабабе, која је говорила „Мушко није мушко ако не служи војску“.
Враћа се у Београд где убрзо заснива породицу, запошљава се прво у ИБМ, па у Енергопројекту преко кога одлази у Алжир, потом постаје Експерт за техничку помоћ Организације уједињених нација.
Осамдесетих, иако није био тужан због Брозове смрти, био је забринут и врло брзо схватио шта ће се десити. Одмах је прозрео Милошевића и био против његове политике. Доласком вишестраначја, због породичне традиције учланује се у Народну радикалну странку Вељка Губерине и у њој остаје до њеног распада а потом прилази Српској либералној странци. Активну страначку политику напушта негде око студентских протеста 1996/1997. али не престаје да се бори за слободу мишљења и говора, правду, бољи живот.
Политика га суштински није занимала, власт ама баш никако. Увек је правио оштру разлику између правде и једнакости и тоталитарног режима. Зоран је био убеђени Европљанин. Још деведестих окачио је на терасу малу заставицу Европске Уније. Ено је још тамо, у медјуврмену је сва избледела.
Последње две деценије живота посвећује писању за « Данас ». Пише полемичке чланке, дописнице, приче. Залаже се за учвршћивање веза између Србије и Француске. Постаје активни члан, а касније и председник Удружења франкофоних новинара. Време проводи између свог Београда, а исто тако и свог Жуан Ле Пена на југу Француске, али и Брисела где у два наврата са супругом остаје дуже време где чува унуке али и шаље чланке о Европској унији.
Био је заљубљеник у једриличарство. Са њим смо препловили Јадранско море, обишли скоро свако острво. Са пријатељем Жилом препловио је Дунав, Црно Море, Истанбул, целу Грчку и довезао једрилицу у Дубровник. Потом плови медитераном поред Италије и Француске. Маштао је да, као Жак Брел, проведе последње дане на броду негде на Карипском мору.
Татин живот и смрт добро описује једна реченица из Брелове песме о смрти: Смрт ме чека као принцеза, на сахрани моје младости (Ла морт м'аттенд цомме уне принцессе. А л'ентерремент де ма јеунессе)
Тако је и било. Зоранова младост је трајала до његове 77. године. До пре неколико година је трчао по кеју код Хотела Југославије, а све до августа, овај некадашњи ватерполиста, пливао је преко 1км дневно, што у базену « Гале Мушкатировић » (исправљао би нас када би нам се омакло « 25. Мај »), што у мору на француској медитеранској обали. Тада је и први пут осетио да га боле леђа. Последњих недеља, кад се већ једва држао на ногама, инсистирао је да га водимо у ¨Муху¨ код Кнез Михајлове где је седео суботом са својим друговима Дејаном, Чкиљом и Ђорђем. Седели су, шалили се и смејали се. Такав је био наш Зоран.
Хтео је да уради пуно ствари у животу, да преплови Атлантик, да поново оде до Алжира и продје аутомобилом кроз Сахару, да објави своје приче…Многе планове, нежелећи да запостави породицу није успео да реализује.
Волео је да прича како је за њега најлепша смрт «у 90. години, од срчаног удара, придржавајући се за бандеру, враћајући се од посете љубавници ». Ако не то, онда онако мирно, у сну. Тако је скоро и било.
Оно што најбоље описује Зорана, нашег оца, није било ни новинарство, ни писање, ни инжењерска каријера. Једном нам је рекао да када погледа уназад и размисли о томе шта је у животу постигао да смо му највећи успех : нас двојица и брак са његовом Горданом.
Последњи поздрав драги тата и ништа не брини. Мирно море.
Вук и Срђан
Коментари (1)
Остави коментар25.12.
2015.
Драгом колеги
Волео је да путује и био је добар новинар ...Враћајући се са путовања приповедао нам је о свету тамо далеко и волели смо преко њега да сазнамо како живот тече ван Србије,,,А могли смо и да га опишемо ...БИО ЈЕ ГОСПОДИН НОВИНАР И МАЈСТОР СВОГ ЗАНАТА...А сада као да је отпутовао на још једно путовање и тамо ће имати заслужени одмор...Почивај мирно а ми ћемо чувати сећање...
Одговори