Новинарско ћоше
15. 11. 2015.
Сигурност дома и укусне кугле - ситнице које нас испуњавају
Најбољи сладолед у Жабљу
Улицама Жабља одзвања дубок глас човека који гласно виче – сладолед, сладолед! Можда ова сцена подсећа на америчке филмове, али уопште није тако. Бели бицикл, мала црна приколица на којој је посуда са мешаним сладоледом, а за корманом човек средњих година Наим Азизи.
Чим је лепше време, можете очекивати овог сладолеџију у својој улици, увек у исто доба дана. Деца се одмах окупљају око њега и чекају ред. Он вози споро, и иако је оперисао кук, не одустаје од начина продаје коју је још његов отац започео. Након вожње, враћа се у посластичарницу „Шукрија“, у самом центру варошице. Сезона је почела, али башта још увек није пуна. У посластичарници се чује не тако пријатан звук машине за прављење сладоледа. У полици стоји парче баклаве, и то је једино што имају поред сладоледа и пића. Ипак је сладолед „Шукријин“ специјалитет, многи кажу да нема бољег сладоледа од Шукријиног. За столом седи Наимов отац Бајрам који је већ одавно у пензији.
Он прича своју причу - како су његови стричеви дошли из Македоније у Србију још 1924, враћали се у своју домовину и опет долазили у Србију. По једном од његових стричева је ова посластичарница добила име, а данас Жабаљчани и Наима и Бајрама зову Шукрија. Бајрам је рођен у Македонији, али је као млад дошао у Жабаљ. Овде води миран живот, срећан што његов син и унук одржавају породичну традицију. Ову посластичарницу коју је он отворио, сада води његов син Наим, а унук помаже. Каже, такав је обичај код Албанаца, посао се преноси с колена на колено. Међутим, рецепт за прављење сладоледа није остао исти. Како су почели бизнис пре скоро 40 година, технологија је напредовала, и сада све лакше иде. Раније је правио сладолед ручно, што није било лако.
Старачким гласом, једва разумљиво, он прича своју причу са благим осмехом, као што сваки старији човек једва чека да га неко пита било шта из прошлости, оживљавајући те тренутке барем на кратко. Прија му да скрене мисли са болести, лекара, самоће. Бајрам свако јутро обиђе своје старо радно место. Скромно уређена посластичарница одаје утисак старомодности, нико се не би изненадио да добије сладолед у оним старим металним посудама, али ипак га служе у финим, стакленим чашама. Док Бајрам седи за столом ове мале посластичарнице, гости се смењују, а Наим их мало послужује, мало ради у кухињи. И његова жена помаже, иако до пре десетак година није било места за жене у породичном бизнису. У башту, на металне столице, седа старији пар, кажу, враћају се с пијаце.
- Знамо људе који само на Шукријин сладолед иду, а и ми сваке недеље дођемо да се осладимо. Одличан је, а муж се убацује - ово је ипак домаћи сладолед, мора бити добар.
Услужени су, а Наим почиње своју причу. Ни он, као ни његов отац, није рођен овде. У Жабаљ је дошао када је завршио средњу школу, негде 78, 79. године. Одмах је почео да ради, а тако је прошао и његов син. Наим прича о томе како је технологија утицала на рецепт.
- Рецепт се мењао, није исти као пре четрдесетак година када је посластичарница почела с радом. Мало је другачији систем, технологија се мењала, све је брже. Стари рецепт ипак чувам, али се увек трудимо да сладолед буде што бољи!
Праве и баклаве, али обично само када захлади, јер се лети не продају добро. Зими затворе посластичарницу на три месеца, обично оду мало у Македонију код рођака, а тада и Наимова браћа која живе у Италији сврате, па се сви тамо сретну. И код њих долазе рођаци, како каже, свиђа им се овде.
Породица Азизи никада није имала проблема због свог порекла, никакви дронови нису могли да пољуљају поштовање Жабаљчана према овој породици.
- Када прескочим један дан вожње бицикла, људи ме заустављају на улици да ме питају зашто јуче нисам пролазио њиховом улицом и да ли је све у реду, каже Наим, покушавајући да дочара докле досеже поштовање Жабаљчана према Шукрији.
Наим лично не види никакву разлику у животу у Македонији и у Жабљу. Он верује да би исти начин живота његова породица водила и да су тамо. Обичаји су различити, али то не значи да неће отићи на славу код неког. Ишао је код комшије, каже, било је лепо, а и комшија је свраћао код породице Азизи на Бајрам.
Муштерије чекају, Наим устаје да их послужи. Мала девојчица са мајком чека своје две кугле сладоледа, док мајка коментарише Шукрију и његов сладолед.
- Најлепши сладолед у Жабљу, нема нигде бољи, а девојчица климањем главе одобрава мајчино мишљење. Он хоће и без пара и с парама да да сладолед. Деца стварно обожавају укус.
Наим узима слатки фишек и ставља у њега куглу сладоледа од кивија и од јагоде, даје сладолед девојчици, док се она стидљиво захваљује.
Свуда само речи хвале за ову вредну породицу. Скроман живот у чаури своје фамилије, наводи људе да се запитају о правим вредностима у животу. Можда је живот само корнет сладоледа – сигурност дома и укусне кугле ствари које нас испуњавају.
* Репортажа „Сигурност дома и укусне кугле - ситнице које нас испуњавају“ победила је на конкурсу УНС-а за најбољи студентски прилог о примерима добре праксе из суживота у мултиетничким срединама.
Конкурс је спроведен у оквиру пројекта “Комшијске новости - сервис добрих вести“ чији је циљ разбијање предрасуда и стереотипа у извештавању о националним мањинама и подстицање младих новинара да пишу о примерима добре праксе.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.