Новинарско ћоше
14. 08. 2015.
Реч колумнисте НИН-а Драгана Јовановића на испраћају колеге Теодора Анђелића
Колумниста недељника НИН Драган Јовановић одржао је данас говор на испраћају колеге Теодора Анђелића на Новом гробљу у Београду. Говор преносимо у целости.
Црвени Кмер из Сомбора
(1948 – 2015)
Кажу да је умро, за три дана, од запаљења плућа упркос лавовској борби лекарског тима у Ургентном центру. Умрети од запаљења плућа, усред Београда, на почетку 21. века то личи на Теодора Анђелића. А, видим га и сада како „једе“ цигаре, онако, уз вињак, у „Бермудског троуглу“ у коме су нестајали ниновци, а онда се оданде, из „Липе“, „Шуматовца“ или „Грмеча“, враћали у НИН са сјајним, већ, у глави, написаним текстовима. Седање за писаћом машином била је само рутина...
Теодор је дошао са Факултета политичких наука. Примио га је глодур Драган Марковић који је говорио да „сваки ниновац може да буде министар у било којој влади, али да ниједан министар не може да буде ни новинар, а камоли уредник НИН-а.“ Једног дана, у НИН бане пола српског Централног комитета у намери да смени Драгана Марковића. Тада смо их ми, Драганови „млади лавови“, тако потпрашили да комитетлије нису знале где су врата, а где прозори... Убрзо осване преко целе стране „Политике“ текст о „црвеним Кмерима из НИН-а“. Потписао га Шпиро Галовић, десна рука Ивана Стамболића, председника српских комуниста. Ми, „црвени Кмери“ знали смо шта то значи, да су нам дани у НИН-у одбројани и почели смо да вадимо швајцарске визе да радимо на грађевинама или у Градској чистоћи Цириха, и, данас је, кажу, то лепа пара. Али, онда се појављује Милошевић, тојест, његов сукоб са кумом Стамболићем. Ми, „црвени Кмери“ стали смо на страну Милошевића не би ли се спасили стамболићевског „свиленог гајтана“. Милошевић је нама послужио само као полуга, као Архимедова тачка ослонца да склонимо Стамболића. Милошевић је, пак, мислио да смо, ми „црвени Кмери“, постали његова преторијанска гарда која треба да обавља свакакве послове за њега.
Али ту су се и Кмери поцепали. Теодор је, у најбољој намери, пристао да као главни уредник НИН-а седи у колегијуму са онима који су, колико до јуче, говорили да је Милошевић мали Хитлер, чак, да је и против друга Тита, са онима који су Вожда опањкавали, из недеље у недељу, у сплитским и загребачким новинама. Ти глодари из колегијума су, ускоро, и Теодора „појели“, и, то по налогу Милошевића. Теодор је то схватио, али никад ниједну лошу реч о Милошевићу није рекао; ни у кафани, а камоли у новинском тексту. Отишао је из НИН-а тихо, болно. Мислим да то није преболео до краја живота. Они, пак, који су склонили Теодора из НИН-а, помогли су, итекако, да Милошевић заврши у Хагу. Ни НИН ни Теодор се од тога никад нису опоравили...
Теодор је био ђак Сергеја Лукача и гајио је његову новинарску мустру. Омален, а пун енергије, Теодор је, и као новинар и као главни уредник НИН-а, био права војвођанска прзница. Зачас би експлодирао, зачас чауре покупио. Вртео се, углавном, око културе и историје. Када сам му, рецимо, дао да прочита „Виа Пула“, Великићев првенац је, одмах, ушао у најужи избор за НИН-ову награду. Теодор је „ископао“ и Васу Чубриловића и месецима из њега „цедио“ живу причу о Сарајевском атентату иако није била никаква годишњица. Теодор је био и гадан играч шаха. Првокатегорник. Тешко му је било узети и реми...
И Теодор сада, сигурно седи у небеском „Бермудском троуглу“ са ниновцима за које млади нису ни чули. Зато нам је, између осталог, новинарство на стакленим ногама. А где да држиш симпозијуме о медијима када више нема „Липе,“ Грмеча“ и „Шуматовца“.
Срећан пут, Теодоре, поздрави друштво горе!
Коментари (1)
Остави коментар14.08.
2015.
srecan put
Ode jos jedan uspravan i ispravan novinar, retkost u nas.
Одговори