Новинарско ћоше

27. 06. 2009.

Извор: Линк

Нове технологије у старој редакцији

Када су пре десет – петнаест година први компјутери почели да улазе у домаће новинске редакције, многи су их окарактерисали као тренутни намет својих послодаваца који никада неће моћи да заживи, а нарочито не да замени папир и оловку, или писаћу машину – омиљено и по многима никад превазиђено оруђе гене рација новинара 70-их и 80-их.

У то време нико није ни слутио да ће се компјутерска технологија, а мало касније и интернет, развијати вртоглавом брзином и да ће овладавање компјутерским вештинама постати неопходно за обављање свакодневног новинарског посла. Наравно, било је и знатижељних који су се на време ухватили у ново „електронско“ коло и почели да уче прве кораке, док је тврдо крило остало тврдо у нади да ће их пензија стићи пре дигиталне револуције.

Пошто се такве наде нису оствариле данас у време када се вести са једног краја планете на други преносе готово истовремено када се и догађају, када се новине, тј. њихова материјализована папирна издања масовно селе на интернет како би се избегли трошкови штампе и кад стварност сваког кутка планете никад није била доступнија, ми имамо армију компјутерски неписмених новинара у раним или касним педесетим па и шездесетим, који не користе ни благодети електронске поште, а информације сакупљају искључиво личним контактом. Међу њима има и некадашњих новинарских асова који и дан-данас могу да се похвале непревазиђеним новинарским стилом који се учи и негује годинама, али питање је колико они могу да понуде читаоцу који осим лепо спаковане приче тражи свежу информацију. Осим тога, питање је и како ће они у време бежичног интернета када вам пакети најновијих вести где год се налазили стижу на мобилни телефон или лаптоп, успети да остану конкурентни на тржишту информација?
 
На пример, на пример, Народне!

Народне новине су најстарији и тренутно једини дневни лист у Нишу. Редакција листа је генерацијски шарена и око 60 одсто њених запослених су људи изнад 45-50 година. Шта је спречавало новинаре ове генерације некада, а шта данас да се упусте у разоткривање принципа функционисања нових технологија покушали смо да сазнамо кроз разговор са Драгославом Девић, уредницом културне рубрике овог листа и новинарке са двадесетседмогодишњим искуством у писаним медијима.

- Ми смо у редакцији Народних имали тај хендикеп да смо добили старе компјутере који су самим тим какви су одбијали људе.Тако да једна велика већина ту новинууопште није прихватила до дана данашњег. Да су то били компјутери какви се данас нуде на тржишту – лепши и са програмима лакшим за савладавање, који се мање кваре, вероватно би се сви заинтересовали.Дешавало се у почетку да су људи текстове са компјутера прекуцавали писаћим машинама да им се не би изгубили кад се компјутер угаси или падне систем. Осим тога, у почетку нису постојале ни посрбљене вер зије програма, као ни оперативних система, све је било на енглеском и ко тај језик није познавао аутоматски није могао да се служи рачунаром – присећа се г-ђа Девић.

- С друге стране, прихватању рачунара и нових технологија у редакцији много је допринело заједничко учење где смо једни од других учили, свако је колегама показивао оно што је индивидуално савладао. Имам утисак да је тако више научено него током организованих обука. Ипак, највише су савладали они који су кући имали рачунар. Тако је то све кренуло пре неких седам -осам година, а онда су дошле нове генерације којима је рад на рачунару био сасвим природна ствар – прича Драгослава.

На питање шта данас највише одбија њене колеге и вршњаке од коришћења рачунара у свакодневном раду, она одговара:
- Најчешћи одговор је како не знају да рукују рачунаром, а да им је сада касно да крену из почетка, али ја мислим да је то пре свега питање воље и менталитета. Код нас се све тешко прихвата. Тешко је прихваћена и ајс кафа и еспресо, као и све оно што долази са тзв. „запада“, а камоли компјутер. Мада, сигурна сам да би било заинтересованих за обуку када би се материјал, начин предавања, а нарочито предавачи прилагодили особама изнад 45 и 50 година чији је систем размишљања и начин прихватања новина другачији у односу на млађе-инстант генерације.

- Тржиште, конкуренција, нове технологије, али и криза довели су до смањења броја запослених у медијима, тако да ја сада и не знам да ли би уопште могло са овим бројем људи да се направе новине без интернета и рачунара. Ипак, великом броју колега компјутери и интернет остали су непознаница– каже г-ђа Девић.

Блогерка у 77-ој

Да савладати умеће коришћења компјутера и интернета уз добру мотивацију није немогуће ни под старе дане најбоље показује случај Милице Стојковић из Београда, некадашње прве виолине оркестра РТС-а и представника за штампу те исте организације. Милица је први компјутер набавила 2004. године, а само четири године касније у 77-ој години живота успешно завршила УНС-ову школу wеб новинарства и тако постала најстарији веб новинар међународне организације Rising Voices. Нешто мало пре тога на Институту за нуклеарна истраживања - Винча добила је сертификат за Adobe CS2. Тренутно Милица Стојковићи ма преко десет блогова на којима излаже своје радове из области Digital Art-а, редовно поставља своје видео радове на You Tube и има гомилу пријатеља и поклоника њене уметности на нету.

- Шта Вас је привукло новим технологијама, пре свега рачунарској техници и интернету?

Велика потреба за самопредстављањем.Никако нисам могла да приредим самосталну изложбу, што због година, што због тога што немам диплому ликовне академије, иако сам са 16 година била најбољи цртач у УЛУС-овој школи у Шуматовачкој улици и била примљена на Ликовну академију. Али, ја сам студирала Музичку академију и, наравно, да су се та два факултета косила.

- Одакле одлука и идеја да се упишете у школу веб новинарства?

Само онај ко не жели да види и схвати незадрживи и експлозивни развој брзог информисања на непрегледном небу интернета, не укључује се.

- Шта је то што сте у школи веб новинарства научили, а што вам је у данашњем раду најкорисније?

Најважније што сам научила је брза комуникација, кретање са једног на други или више сајтова, брзо прибављање информација, успостављање контаката, као и могућности представљања свог рада на интернету.

- Шта је познавање компјутерске технологије и интернета донело Вама, тј. шта сте до сада урадили на нету?

Садржаји мојих сајтова су уметност: музика и сликарство. Сами њихови називи говоре: МУЗИКА АРСПРОМЕНАД, АРС, ПРОМЕНАД КУЛТУРАЛ, АРСКУЛТУРА, АПОЛО, АРТИЗАМ, КУЛТУРА. На сајтове Tagged и Yоu Tube поставила сам више од 60 видео прилога за годину дана итд.
- Колико у фами да људи после 50-те (а међу њима и новинари ) тешко усвајају нова знања а самим тим и баратање новим технологијама има истине, а колико је у питању страх или незаинтересованост?

Наши људи су веома сиромашни и оптерећени породицама које издржавају. По себи знам колико сам морала да отплаћујем рачунар, па касније да га замењујем снажнијим и савременијим. Моја генерација је била срећна да има посао. Сада је то много несигурније. Ипак, ништа није недостижно. Чак и непознавање енглеског језика. Постоји транслејтер. Али, поред тога треба имати и оно зрнце талента и нечег што те тера све даље и даље, али неопходно је и темељно образовање које данас многима недостаје, нарочито млађим генерацијама.Поред тога препреку при доношењу одлуке да се упишете у неку школу рачунара можеда представља и неко подозрење младих људи према старијима. Ја сам то осетила, прогутала и наставила напред. Човек мора да буде упоран и да се много не обазире. У мојој личној карти пише 77, али ја имам свега 33 године!

Ми и они (опет)

И док се пред српску медијску сцену поставља проблем едукације старијих кадрова за коришћење нових технологија, свет море друге бриге.
Тако је амерички National Press Club (http://www.press.org) крајем прошле године донео закључак да су новинари преоптерећени захтевима редакција за коришћењем нових технологија. На овом скупу дописница Неw Yорк Тимес-а из Париза објаснила је да се од ње очекује да постави вести онлајн до поднева, спреми видео садржаје за веб, пише за International Herald Tribune (који је у власништву Times-а) и, на крају, напише квалитетан чланак за сутрашњи број NYT-а. Новинари су се жалилии да редакције од њих захтевају да редовно пишу блогове и шаљу извештаје на Тwиттер. Препорука стручњака са овог скупа медијским кућама била је да се при прихватању нових технологија руководе квалитетом крајњег производа а не оним што је тренутно актуелно на нету.
Осим тога, и британски Reuters Institute for the Study of Journalism објавио је почетком ове године извештај под називом „Шта се догађа са нашим вестима?“ који упозорава на негативан утицај дигиталних медија на квалитет новинарства и његову функцију у друштву (http://www.journalism.co.uk/2/articles/533243.php). Ето, ако је неком за утеху, ми такве проблеме скоро нећемо имати.

Христина Пискулидис

Текст пренет из јунског броја часописа "Линк"