Новинарско ћоше

17. 04. 2009.

Новинар у границама

УНС је ове године Специјалном повељом наградио новинара "Политике" Петра Поповића. Колега Поповић примио је награду на Дан новинара Србије, установљен у спомен изласка првих новина на српском језику у Бечу 14. марта 1791. године (по старом календару).

Специјална повеља додељује се за нарочите професионалне успехе и развој новинарства без граница.

Пошто је примио награду Поповић се обратио присутнима. Обраћање, овом приликом, можете прочитати у целости.





Новинар, у границама     

Ваша пажња је као закаснело признање љубави – некоме, чије одмакле године не допуштају да обећава и нешто више од голих емоција. Али ту смо где јесмо. Ласкаво је. И ја, за мене неочекивано признање, прихватам почаствован и са одговорношћу. Желео бих, али нисам у прилици да нешто и обећавам.      
Памтим спокојство једног, на око још држећег занатлије на Црвеном крсту, недавно. На моје питање – зашто затвара дућан, одговорио је: Потрошио сам године, господине! Устукнуо сам. Учинило ми се да је из оног "потрошио сам", некако замирисало на восак.       У сваком случају, од тада се трудим да таблица на столу за којим радим остане стално на – "отворено је". Није ми намера да отказујем локал.    
                          
    *     

У раној младости опчинила ме је реч. Живот наоколо, брујао је њоме као кошница. Колико их је изговарано, а тек колико беспотребних, празних. Мене је освојила силина ефекта, који се може произвести када је реч пробрана. Пажљиво, као пинцетом. Таква реч би искочила из монотоније брујања. Престајала би да буде само један нарастајући и нестајући звук. Један – од толико сличних. Ова реч могла је опстати и упамтити се. Могла је оставити траг.      
Заводљива је била могућност да се таквом, пажљиво одабраном речи састави и пренесе порука. Које врсте је могла бити, и чему је евентуално могла послужити моја порука? На Правном факултету, од професора Радомира Лукића, некадашњег ђака француске Сорбоне, дознавали смо у то време (концем педесетих) да цивилизоване и уређене државе функционишу по одређеним слободно изгласаним правилима, а да постоје и друге, с наметнутим, или сасвим без правила. Такве, чија су "правила" голе, звонке љуштуре без садржаја. Врло често, формална маска за сирово и сурово владање, обично још непросвећеним народима. Онима, који немају свест, или им је ускраћена могућност да бирају.       
Мене је вукло и одвукло на страну држава "с правилима". Помислио сам да моја склоност пробраним речима може бити поуздана службеница слободе јавног мишљења. Бити слободан, идеално је. Имати мишљење и саопштити га, изазовно је. Обећава полемику. Полемика води расуђивању. Слобода јавног расуђивања... Чега би се имало бојати друштво које има јавност, способну и слободну да расуђује!?      
У осталом, о слободи се певало. Масовно, и  наглас.      
Младости је својствено да пружа руке према жељеним плодовима, и да када бира, бира не оклевајући. Тих, педесетих, нисам знао да постоји и нешто о чему ћу чути касније – да постоји значајан број студената, мојих претходника у клупама, али који су, за разлику од мене и моје срећом задоцнеле генерације, завршили робијом на Голом отоку.       
Кажњени су за "погрешан избор". Казнила их је слобода која је марширала, носила заставе и певала из звучника. Помоћници слободе која је марширала били су доушници, које ћу касније срести у новинама, али у време мојих размишљања о јавности ни о њима нисам ништа знао.     
Доушници су пријатељи који би нам пришли да би нас после потказали полицији. Гамад с начуљеним ушима. Кобна је била топлина те њихове блискости. Били су продукт власти која уходи народ у име народа. У време када сам крочио у новине већ их се намножило у новинским редакцијама. Бубрили су на страху власти од јавности, а прст на пулсу јавности, управо је у редакцијама.        Мора бити да сам био смешан, с тим својим младалачким амбицијама. Имати идеале новинарства у полицијској држави. Говорити о слободи речи окружен уходама. Потрошити себе у непостојећој делатности!?        
                          
   *       

Новинарство без граница!, идеја којом је, ако сам добро разумео инспирисан наслов почасти која је повод овом догађају, подразумева занос. Страст. Само велика страст може потиснути и омаловажити свест о границама. Такође, подразумева истрајно стремљење. Безмало, религијску посвећеност немогућем.      
У Африци, негде на североистоку Уганде, према Кенији, у време бекства Иди Амина из земље, осведочио сам се у постојање такве посвећености код мисионара из реда Отаца Вероне, који су од свитања до у мрклу ноћ премазивали ране, хранили исцрпљене и молили се за снагу, да издрже у спасавању тих несрећника.        Те две речи, "вера" и "немогуће", нису рђаве, уколико би требало описати идеализам. Илузије (идеализам) јесу привилегија младости, и за њу се понекада плати разочарањем у старости. Логично је, дакле, да се упитам, јесам ли и ја разочаран? Нисам. Мада, бојим се да је у мени погинуо идеализам, а то ме у већој мери чини новинаром "у границама".        
Можда је "безграничност" ближа литератури. Новинарство и литература су професије у сродству, произишлом из њихове заједничке упућености на реч. Поједини писци писали су или пишу и за новине. Живећи неко време у Паризу, и сасвим млад, Хемингвеј се, на пример, издржавао радећи и за америчке листове. У листу Студент, имао сам прилику да срећем и слушам Данила Киша, Брану Петровића и друге, али они су већ тада, пре пола века, били писци, признати литерати.      
Новинарство је хроника пролазности. Пишући за новине, новинар обично нема утисак да су редови које исписује пасус неке књиге. У свести, књига припада литератури. Схвата се као нешто заувек и трајно, а новинарство – прожето је том свешћу о пролазности. Употребна вредност једног новинског извештаја ограничена је актуелношћу описаних збивања. Подвргнута је притиску све нових и нових догађаја и технологије информативне индустрије.       
Али у тој мојој сопственој новинарској пролазности, морам признати да сам упознао и проводио сате, учећи се моралу професије и занату од признатих мајстора цеха, чак и у тим таквим временима. Колико искрених сапатника и способнијих од мене новинарских вршњака, колико сати и колико литара, уложених у то непроцењиво вредно, заједничко распредање неразмрсивог! Морам рећи да је то било, некада верло давно, у Политици. Да није било мог идеализма вероватно не би било ни такве прилике.                                       

 *        

 Вера у немогуће, одстрањивана је из мог новинарског бића цензорском иглом. Бод по бод, и полако. Прво оспорено право било је оно, на сопствени избор правих речи. Зашто баш те речи?, питао би њихов надзорник, наш тобожњи уредник. Када то може и другачије, додавао је, док би преко тих твојих светња исписивао своје речи. Њихове.        Имао је око соколово. Ако си срицао и мучио се (журећи да известиш) с том фамозном првом реченицом, с којом, то ти знаш – или стићеш или губиш читаоца, око соколово би је запазило. Одмах. Од прве. Његова "хемијска" падала је по њој као гиљотина. Патрљак твоје отфикарене главе вести  очас би се церекао у тебе из његове џелатове корпе. 
Генији штеточинства на страницама. Вест за данас могла је и сутра. Вест за прву страну, зашто напред ? Може на осму, под стубац.        
Не, тај се бој није могао добити. Неслободно друштво, слободно новинарство – то је деманти разуму. Неуклопиво.       
 Лист Студент је био мој новинарски флерт. Политика – веза за цели живот. Нешто као љубав, али уз премного неверстава, углавном с њене стране. Једанпут ме се одрекла преко новина. По њеном, имао сам политичке дугове, за које је рекла да их она не признаје. Шта сам могао, ако није она мене, разумео сам ја њу, и опростио јој. У сличним везама, некада се не можете некога одрећи ни када је на стубу срама. Политику су у међувремену свукли, срозали и изложили је улици. Као партизани, "фашистичке курве". Један од њених макроа, изведен је из кабинета на улицу уз помоћ полиције. Онај следећи, спасавао се из зграде бежећи кроз прозор. А уз "курву" сам остао ја, обавезан тиме што смо предуго делили хлеб.       
Ово није хроника о најстаријем листу Србије, који се и после два светска рата, и сакаћења током наступа комунистичког режима, ипак вратио на пиједестал југословенске либералне трибине. А једну би требало написати, можда другачију од већ објављених. С обзиром да је вечито располућена Србија кроз те новине повукла свој фронт, на којем је, давећи Политику над којом би неко брижнији бдио и чувао је као баштину – давила Запад, други део те своје уклете душе, с којом се мучи и данас.      
Трајало је то. Још од краја шездесетих и током свих седамдесетих, када се с поносом могло рећи: новинар Политике. Било је великих тренутака и не малих победа. Новинарство је дуго време имало већину. Политика је умирала полако. Одржавана је надом да ће доћи дан, када једанпут, горе, не буде више њега. Тог дана, међутим, није било. Уместо њега сада их има више, и сличних. А наишло је и нешто што више не разумем. Чујем да су новине индустрија, а индустрији су потребни менаџери. Новинари се мање траже. Новине без новинара!? Не, то не разумем. Потребно је, значи, отказати кирију и таблу на вратима окренути на "затворено".
А, како?

Петар Поповић