Новинарско ћоше
18. 04. 2023.
Пријатељство са новинарима као инспирација за уметничко стваралаштво
Ех, да смо сви анђели са једним крилом и да можемо полетети само ако пригрлимо једни друге, писао је пре више деценија италијански писац и редитељ Лучано де Крешенцо. Културни прегаоци су добро знали да је некада најлепше „летети“ са новинарима, па су им њихове карактерне црте, начин живота и идеали којима теже били инспирација за уметничка дела.
Добитница Пулицерове награде Харпер Ли и књижевник Труман Капоте који је дао важан допринос истраживачком новинарству дружили су се од раног детињства. Капоте се као четворогодишњак након развода родитеља преселио у Алабаму, где је упознао Ли, која је иначе била ћерка познатог новинара А.Ц. Лија. Уочивши њихову заједничку љубав према писању, отац Харпер Ли им је дао заједничку писаћу машину. Тако је почела њихова сарадња.
Иако је била две године млађа од њега, за Ли је Капоте био маштовити, љупки и помало наиван дечак коме је била потребна заштита. Такав је био и лик Дила Хариса, комшије породице Финч из романа „Убити птицу ругалицу“, који ће Ли написати двадесетак година касније. Њихова сличност није нимало чудна јер је Ли за лик Дила инспирација био управо Труман Капоте.
Ли је за овај роман добила Пулицерову награду, а Капоте се временом прославио романима „Доручак код Тифанија“ и „Хладнорквно“.
Иначе, Капотеов роман „Хладнокрвно“ базиран је на темељном истраживању, оличеном у унакрсним интервјуима и претрази документације, карактеристичном за истраживачко новинарство. Зато се неретко каже да је Капоте овим романом променио модерни журнализам, а његов допринос новинарству изједначава се са доприносом књижевности. Да ствар буде боља, у писању овог романа му је помогла управо Харпер Ли.
Пријатељство Ли и Капотеа живело је два живота - један у реалном који сеже из раног детињства, а други у свету књига које су писали.
Нека пријатељства важна за уметност новинари су започели и у пензионерским данима. Тако се у Србији пре неколико година спортски новинар Петар Станишић спријатељио са редитељком Иреном Адамовић. Везивала их је позоришна уметност јер је Станишић осим што је извештавао о спорту, глумио у Београдском драмском позоришту.
Инспирисана његовим ликом, Адамовић је режирала представу о животном циклусу који обједињују младост и старост, децу и пензионере. Станишић је у представи глумио себе, а то је уједно била и његова последња улога.
„Када смо радили представу био је јако болестан, али смо га снимили и преко екрана пустили делове у којима глуми. Представа се завршава тако што он дрхтавим гласом, али са много ентузијазма каже – „Јуриш јунаци и принцезе!“, а затим и деца и пензионери трче по позорници“, рекла је Адамовић на комеморацији Петру Станишићу пре неколико месеци.
Спој спорта и уметности био је важан још једном новинару кога су у емисији „ОКО магазин“ назвали презименом новинарске професије, а коме је фудбалер Александар Тирнанић био стриц – Богдану Тирнанићу.
„Потомак сам једне од славних фудбалских породица, али што да се лажемо – никада нисам играо у дербију“, рекао је својевремено Богдан Тирнанић.
Иако никад није играо на дербију, могао се похвалити великим доприносом новинарству, али и чињеницом да је глумио у филму Желимира Жилника који је освојио „Златног медведа“ у Берлину. Ипак, као ни Станишић у представи, Тирнанић није глумио већ се само понашао природно – а Жилник је управо то и желео. Тако је за аутентичност овог филма „црног таласа“ помало „криво“ и Жилниково познанство са Тирнанићем.
Много је примера пријатељстава са новинарима на чијим су темељима настала уметничка дела. Ипак, некада се дешавало и обрнуто – да дружење започне стваралаштвом.
Корачајући улицама у Немачкој пре више од једног века сликар Ото Дикс је угледао Силвију вон Харден – новинарку која је изгледом пркосила конвенцијама наметнутих од друштва. Кратке косе, са цигаретом у руци, неоптерећена својом спољашњошћу, одражавала је животни стил тада стран већини жена. Пожелео је наслика и да ангажованом уметношћу представи девојку која се против родне дискриминације борила управо оним што јесте. Овај сусрет описан је и у Мемоарима Отоа Дикса:
„'Морам Вас насликати! Једноставно морам!... Ви сте представник читаве једне епохе!“.
- 'Дакле, хоћеш да насликаш моје бледе очи, китњасте уши, дуги нос, танке усне; хоћеш да насликаш моје дуге руке, кратке ноге, велика стопала — ствари које могу само да уплаше људе и никога не одушевљавају?'“.
Управо је то и желео – да начини портрет који би представљао епоху у којој је од спољашње лепоте важније психичко стање. То је најбоље и видео кад ју је упознао.
Упознати новинара значи и научити како живи неко ко жели да промени свет и укаже на важне проблеме. To је знала и јапанска преводитељка Ејлин Миоко Смит, која је позвала фоторепортера Лајфа да објективом забележи ефекте болести минамата мештана села у Јапану. Убрзо након што му је Миоко закуцала на врата и испричала о чему се ради, Смит је одлучио да се упути у Јапан.
Разговарајући са породицама чија се деца суочавају са овом болешћу, сазнао је да је једини кривац компанија Chisso, чије фабрике су воду загађивале живом, трујући најпре рибе, а затим и људе. Упркос многобројним претњама, Смит је добио битку против компаније, а Ејлин Миоко је оженио. У свему му је помогло пријатељство са породицама оболелих. Овај подвиг представљен је и у истоименој књизи, као и у филму Ендруа Левитаца, са Џонијем Депом у главној улози.
Много је тековина културног стваралаштва којих не би било без новинара. Иако их осим „седмом силом“, „четвртом влашћу“ и „четвртим сталежом“, називају и „универзалним незналицама“, свет уметности без њих би био сиромашнији.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.