Новинарско ћоше
27. 03. 2023.
Како (ни)смо отишли у Канаду
Дуге две године, због пандемије, није било сусрета Међународног ски клуба новинара (СЦИЈ) који се сматра и незваничним светским првенством у скијању за нас из “седме силе”. Али као и увек, и изнад силе има оне веће.
Дошао је и тај дан, 29.новембар прошле године, када је у сандуче електронске поште четворо чланова ски секције УНС-а, својеврсне новинарске скијашке репрезентације Србије, стигао позив за регистрацију на 68. СЦИЈ сусрет у Канади.
У нешто смањеном капацитету (подсећам да пандемија још увек траје) око 100 новинара окупиће се у Марбл маунтин скијалишту на Њуфаундленду, територији неистраженој и међу самим Канађанима. Нашем ентузијазму није било краја. Припремали смо се, пронашли донатора (учешће на тако далеким дестинацијама је екстремно скупо) и као екипа коју чине новинарка и презентерка Новосадске телевизије Вукица Васин (нови члан), фоторепортер Ројтерса Марко Ђурица, фриленсер Мирко Милићевић и моја маленкост капитен репрезентације, новинар РТВ Пинк Миљан Витомировић, готово симултано и у истом дану смо попунили регистрациони онлајн формулар који је на крају имао аутоматски израчунат износ котизације, авио карата и изнајмљивања опреме која се није могла носити тако далеко.
Купили смо и авио карте до Франкфурта одакле више репрезентација креће у Канаду. Требало је само да сачекамо позивно писмо и пријавимо се за канадску визу. Све ће то ићи глатко, размишљали смо, јер ми смо новинари.
За причу је веома важно поменути да су чланови извршног комитета Међународног клуба новинара скијаша рекли приликом инспекције скијалишта организаторима из СЦИЈ Канада да одобравање визе може бити проблем јер дуго траје и да је одлучивање потпуно дискреционо право канадских власти. Ипак, ми смо новинари који иду на званичан, професионални скуп, шта може кренути лоше?!
С обзиром на то да позивно писмо од организатора није стигло ни после месец дана, крајем децембра послали имејл у којем смо тражили да пожуре са тим, за добијање визе неопходним документом.
Ушли смо у 2023. годину и коначно смо добили позив, али није био добро састављен. Јавили смо организаторима да су нам потребна персонализована позивна писма.
Коначно, свако од нас их је добио 5. јануара и у наредних неколико дана сви смо се пријавили за визу. Апликација је онлајн и тиха је патња. Нећу да замарам детаљима, гомилом документације коју је требало прибавити и скенирати, техничким потешкоћама, враћањем на почетак пријаве и живцима на измаку, али после четири до пет сати за рачунаром некако смо успели.
Тада су нас позвали у Београд да нас фотографишу и да дамо отиске (то се зове биометрија). То се не ради у амбасади, већ у канцеларији Међународне организације за миграције (ИОМ) која само пружа услуге (модерниим речником - аутсорсовање) канадској администрацији, односно министарству за имиграцију и амбасади.
Првенство је заказано од 12. до 19. марта, догурали смо до 15. фебруара, а информација о визама није било. Почели смо преписку са организаторима, преко секретаријата УНС-а и Драгане Бјелице са амбасадом, пријатељима, познаницима, именованим и неименованим дипломатама, у нади да ћемо сазнати шта се дешава и можда “погурати ствар”.
Канадски организатори су, тобоже, били веома изненађени и узнемирени због проблема са визама, које су осим нама потребне још само Казахстанцима и Турцима. И они су имали сличан проблем, па смо и са њима размењивали искуства и информације. Тада су нас Канађани обавестили да су у контакту са “човеком из Отаве” (наводна веза у министарству) који их је уверавао да су се јавили на време и да ће са визама све бити уреду. Новинари смо, зар не?!
Пасоши из Србије, али и из других балканских земаља за које је неопходна канадска виза, шаљу се у Беч. Тачно седмицу пред полазак добио сам обавештење да је виза одобрена и да је мој пасош из ИОМ послат у Беч. Такво обавештење је неколико дана раније добио и Марко Ђурица. Помислили смо да има шансе да ће стићи назад у Београд на време.
Вукица Васин и Мирко Милићевић и даље су чекали. Подсећам, лет за Франкфурт је био у суботу, 11. марта.
Мирко је добио обавешетење у понедељак да је пасош кренуо за Беч. Вукицу и даље нису звали да преда пасош. За њу наде више није било и отказао сам јој карту за Франкфурт, притом губећи већи део новца од донације. Наставили смо да зовемо и шаљемо поруке и добили информације да ће Мирков пасош стићи до петка. Све је било стресно.
У среду је стигло обавештење да су пасоши са визама Марка Ђурице и Миљана Витомировића приспели у Београд, када је и Вукица Васин добија обавештење да може да преда пасош на визирање. У четвртак!
Дакле, из Новог Сада смо кренули за Београд 9. марта – у намери да подигнем пасош, а Вукица Васин да га преда, све у нади да ће ипак уз неку ургенцију и као хитан случај пасош моћи да се подигне у Бечу до суботе, јер је лет из Франкфурта у недељу.
Ушли смо у ИОМ где су нам да је “пао систем” и да не примају пасоше. Гледали смо се у неверици. Ушао сам да преузмем свој “путни доцумент” и питао љубазну службеницу има ли наде за Васин. Рекла ми је да би она, да је на њеном месту, отишла лично за Беч, али да је то строго незваничн савет.
Вукица, жена невероватне енергије и животног духа, а испоставиће се касније и такмичарског, купила је истог момента карту Ер Србије за вечерњи лет и резервисала хотел близу конзулата Канаде у Бечу.
У петак, 10. марта, конзулат је радио скраћено, до 13 сати, као и увек последњег радног дана у седмици. Вукица Васин је пред вратима била пре отварања. Уследила су убеђивања, молбе и по која суза.
У 12 часова јавила нам је да је пасош са визом у њеним рукама. Радовали смо се. Пут наставља даље за Штутгарт код брата, а онда је договор да се у суботу увече нађемо у Франкфутру. Међутим, тада Мирко Милићевић добија потврду да његов пасош није у Београду и да неће стићи до понедељка, 13. марта. Сувише касно. Обавестио сам организаторе о отказивању учешћа за Милићевића и отказао његову авио карту, опет уз велики новчани губитак.
Вредносни губитак је немерљив. Професионално и људско понижење које смо доживели као новинари из Србије немогуће је надокнадити. Све смо урадили на време, документација нам је била уредна, али очигледно је да смо завршили у некој фиоци за путнике из “земаља трећег света”.
Како другачије објаснити (не)поступање канадске администрације. Није занемарљива и опуштеност наших канадских колега и организатора, али рецимо да се ни они нису надали оваквим развојем ситуације, иако су били обавештени о могућем сценарију. Горак укус има њихово извињење.
И тако (ни)смо отишли на 68. првенство новинара у скијању. Било је мало спортске среће, а можда и мало више оног нама својственог ината због свега, па смо се вратили са првим медаљама за Србију откад учествујемо као самостална чланица СЦИЈ. И то са три медаље - две бронзане и сребрном. Можда би била и која више да је са нама био и Мирко Милићевић. Али није добио визу на време.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.