УНС :: Новинарске анегдоте

Либија - Боцвана

Wed, 25 Dec 2024 13:17:00 +0100

Једног дана у листама кладионице „Бразил“ била је и утакмица Либија-Боцвана, која се игра у оквиру Купа афричких нација, односно првенства Африке.

Александар Љубичић уплати тикет на ком је неколико утакмица. Све погоди, осим поменуте утакмице за коју ниједна кладионица у граду не зна резултат. Пошто се ова ситуација дешава почетком 21. века још увек није толико развијен интернет да би могли наћи резултате утакмица, већ се чека да се на телевизору, тачније телетексту појаве резултати.

Нервирајући се, каже Александрар Љубичић Мићу и Милану: - Ј... им матер! Нико не зна резултат!!

- Шта платиш да ја сазнам? – пита га Милан.

- Добићеш „Кока-колу“.

- У реду.

Оде Милан до телефона и позове један број. Јавља се оператер: - Служба 988. Изволите?

- Добар дан.

- Могу ли да добијем број амбасаде Либије у Београду?

- Моменат.

Након неколико секунди јавља се магнетофон: - 011322… Хвала на позиву. До виђења.

Окрене Милан уписани број. Јавља се један од службеника амбасаде на „чистом“ српском:

- Добар дан.

– Либијска амбасада?

– Да. Изволите?

- Ја сам Милан Ђокић из Ужица. Треба ми Ваша помоћ. Ако можете наравно.

- Реците.

- У Африци се тренутно игра Афрички куп нација и ја сам играо утакмицу Либија-Боцвана „кеца“, односно да победи селекција Либије. Можете ли да ми кажете резултат, пошто нигде не могу да га сазнам?

- Не пратим ја фудбал, али сачекајте да питам неког од колега. Или боље дајте ми Ви Ваш број па ћу Вам ја јавити.

- Хвала вам. Пишите 03151…

- У реду. Уписала сам. Како рекосте да се зовете?

- Милан Ђокић.

- У реду. Јавићу Вам се.

- Хвала Вам.

– Јеси ли сазнао?

– Нисам, Ацо. Чекам да ми се неки “моји људи” јаве. Зваће ускоро.

- У реду.

Након неколико минута звони телефон у Радио „Ужицу“.

Јавља се Александар Љубичић: - Радио “Ужице”… Изволите.

– Добар дан. Либијска амбасада. Да ли је ту господин Милан Ђокић?

– Да, наравно. Само моменат. За тебе Соколе.

Узима слушалицу Милан ђокић и каже:

- Да?

– Је ли господин Милан Ђокић?

– Да.

– Овде Либијска амбасада. Ви сте малопре звали за резултат?

- Да.

- Жао ми је, али нико не зна.

- Нема проблема. Хвала Вам на труду.

Само што спусти слушалицу Мићо упита Милана:

- Јеси ли сазнао?

- Јесам. Нажалост 0-0.

Друштво се смејало пола сата, а након три дана стиже и потврда.

Либија-Боцвана 0-0.

Преслишавање уредника

Wed, 9 Nov 2022 16:24:00 +0100

Уредник је одмах прекинуо редовни програм и обавестио јавност о тужном догађају, да би потом почело емитовање озбиљне музике, уобичајено у таквим околностима.

Није прошло ни двадесет минута кад су у редакцију банула двојица из Државне безбедности и упитала уредника откуд му информација да је Моша Пијаде умро?

- Па, јавио нам наш сарадник из Париза телефоном!

- Да ли сте сигурни да је ту вест, заиста, телефонски јавио ваш сарадник? Како сте смели да објавите вест ако је нисте примили написмено, телексом?- било је кључно питање.

Уредник је пребледео и занемео.

- Јесте ли сигурни, друже, да је Моша Пијаде заиста умро?, поентитао је представник државне силе.

Док се престрављени мученик презнојавао зазвонио је телефон на његовом столу, чију слушалицу подиже „безбедњак“.

- У реду – кратко је одговорио непознатом саговорнику. Имао си срећу, Моша је заиста умро!!!

На основу текста Миње Суботе, објављеном у Политици 11. Маја 2019.године под насловом „Имао си срећу, друже, Моша је заиста умро“, приредила В.А.

Унапређење

Fri, 21 Oct 2022 10:38:00 +0100

Суочивши се с прекидом телефонских веза и немогућношћу да стенографкињи у седишту Агенције у Београду издиктира извештај виспрени Лалић се досетио да позове локалну оперативну службу у пошти представивши се као „Блажо Мандић, шеф Кабинета председника Тита“!

- Хитно је! Ево вам број телефона у Београду који позовите и спојите ме са саговорником.

Службеница, наравно, није знала да је поменути број који је позвала у стенографском одељењу Танјуга, па је услужно одговорила:

- Само тренутак, друже Мандићу!

Пар тренутака доцније Лалић је издиктирао извештај који су све тадашње редакције с нестрпљењем и у великој нервози ишчекивале.

Наравно, Блажо Мандић, који је у то време био аташе за штампу у Кабинету Председника државе, није ни слутио да је, захваљујући ванредном „унапређењу“ помогао да вести стигну до редакција на време.

Деценијама након овог догађаја сусрели су се самозвани кадровик и Мандић, који је тада био на функцији последњег амбасадора СФРЈ у Португалији.

- Хвала на „унапређењу“, али никад нисам догурао до шефа Кабинета, шеретски је прокоментарисао Лалићеву домишљатост на рачун његовог ауторитета.

На основу записа у књизи Борислава Лалића „Трагом мога пера“, приредила В.А.

________________________________________________________________________________________________________________

У рубрици Новинарске анегдоте УНС објављује духовите новинарске приче о колегама, о јавним личностима, смешним, инспиративним, чудним ситуацијама у којима су се налазили. Новинарске досетке. Испричајте нам причу о новинарима којих више нема, а упамћени су по пошалицама. Поделите са нама Ваше вицкасте успомене. Новинарске анегдоте уређује колегиница Весна Арсенић. Своје анегдоте, које ћемо објављивати средом и петком, можете слати на varsenic7@gmail.com.

Ударна вест

Thu, 13 Oct 2022 11:02:00 +0100

-„Ако се појави вест у вези са Титом, то иде на прва два ступца, чак и ако је та вест да је уловио дивљу свињу!“ - писало је.

На основу текста који је Танјуг објавио поводом 80. рођендана Дарка Рибникара 5. Марта 2019. године приредила В.А.

________________________________________________________________________________________________________________

Најбољи ћевапи

Fri, 21 Jan 2022 11:48:00 +0100

Са два аутомобила Фиат 1300, екипа новинара, фоторепортера и техничара је током ноћи пројурила полузалеђеним аутопутем до Љубљане, да би дан уочи сахране припремила све материјале за емитовање.

Уредник редакције у Љубљани био је Звоне Кржишник, песник и шахиста, са недовољним искуством у агенцијском извештавању, због чега је и одлучено да се пошаље помоћ из Београда. Екипа је по доласку у редакцију одмах прионула на посао, оставивши тек толико времена да се попије кафа, или нешто презалогаји, а Кржишник је све то са чудјењем пратио и повремено предлагао да се направи пауза и да се сви мало одморе.

А када је дан већ прошао и Љубљана утонула у мрак и тишину, он је буквално завапио - па добро људи, ако је Кардељ умро, не морамо сада и сви ми да помремо од глади!

Тако је одлучено да екипа дане душом и оде негде на вечеру, али тада у Љубљани кафане нису радиле касно увече, па су отишли негде на периферију града, у неки ресторан за који је Кржишник знао да је и у то доба отворен.

Храна је била лоша, тек да се преживи, али је ракија од крушке из самостана Плетерје била добра, па се Кржишник орасположио и почео да прича како се нигде не једе тако добро као у Београду.

- Једва чекам да дођем у Београд да се наједем добрих ћевапа, рекао је на крају вечере, захваљујући колегама на помоћи.

Хваљене ћевапе је с колегама јео неколико месеци касније у једној од спољних "редакција" Танјуга - кафани "Пролеће", када је дошао у Београд на састанак Агенцијског колегијума.

Плава јакна

Wed, 5 May 2021 15:55:00 +0100

У току разговора у канцеларији главног уредника ТВ Београд Душана Митевића стигла је вест о убиству легендарног чилеанског председника Салвадора Аљендеа, што је веома потресло Јулијуса, дугогодишњег дописника из Јужне Америке.

- Ама, људи, то ми је био најбољи пријатељ, пре него што сам пошао овамо били смо породично на излету. Почела је нека кишица и ја сам скинуо моју плаву јакну и позајмио је Аљендеу. Остала је код њега.

У том тренутку из режије су јавили да управо стиже телевизијска слика о убиству Аљендеа:

Митевић је укључио монитор и указала се слика мртвог Аљендеа, у плавој јакни Ђуке Јулијуса како почива на издуженом дрвеном постаменту!

На основу текста Ненада Ристића, објављеног у „Политици“ у рубрици „Међу нама“ 28. јануара 2020. под насловом – „Две анегдоте о новинарима „Политике“, приредила В. Арсенић

Новинарска мајка

Wed, 28 Apr 2021 08:40:00 +0100

Још с врата, извињавајући се, поверио је директору да је Васа Поповић заточен у познатој новинарској кафани, јер нема пара да плати цех, а реч је о позамашној своти!

На умесно питање кад је пре успео да направи толики рачун, уследио је чудан одговор да је несрећни Васа, који је, ваљда, непримећен од особља задремао уочи фајронта и остао целу ноћ закључан у локалу, нажалост, крај отвореног шанка.

Ујутро је мамурни Васа преврнуо џепове с намером да поштено плати цех, али џаба – с оним што му се затекло није имао ни за трећину рачуна.

На запрепашћење курира - директор Пурић је извадио свој новчаник и избројао све до последње паре, па додао чак и неки динар приде да се Васа не брука пред кафанским персоналом.

Збуњеном момку је успут наложио да се виновник приведе у његову канцеларију, уз молбу да никад ником не исприча шта се догодило.

За Васу је случај с кафаном и цехом био изглађен, али с директором је тек предстојало изглађивање.

Крочио је у његову канцеларију насмејан, ваљда у нади да ће га тиме разоружати, можда и одобровољити. У његовој верзији догађаја, истог трена кад је ушао у Данилову канцеларију овај је, тобоже, немоћно раширио руке и завапио:

- Немој више, Василије, ко Бога те молим!

На основу текста Милоша Лазића „Директор у улози келнера“, објављеног у Политици 25. јануара 2020. године приредила В.А.

Никад не реци никад

Mon, 26 Apr 2021 16:36:00 +0100

- Можда, једног дана. Никад не реци збогом новинарству!

*На основу текста „Никад не реци збогом новинарству“ Александра Апостоловског, објављеног у Политици 29. јула 2019, приредила В.А.

Ниво

Fri, 23 Apr 2021 11:10:00 +0100

Њихово опуштено дружење прекинули су хрватски политичар Мика Трипало и Ђука Јулијус, тдадашњи главни уредник ривалске „Политике експрес“, коју је водио од 1965. до 1971. године. Чим је ушао у Клуб Трипало је добацио Печујлићу:

- Види ти њега с киме сједи!

Брзомислећи Мирко Стаменковић му као из топа узврати:

- Свако према свом нивоу! - алудирајући на значајну разлику у тиражима „Новости“, којe су, у то време, достизалe четврт милиона одштампаних примерака, и „Експреса“.

*На основу теста Ивана Миладиновића „Новости – истина као изазов“, објављеног 13. октобра 2018. године у Вечерњим новостима, приредила В.А.

Непожељне младожење

Wed, 21 Apr 2021 14:34:00 +0100

- Кад би девојке знале никад се не би удале за новинара! То је једини грађанин коме слободно телефон звони у 12 сати ноћу да питају шта му значи она реч на петој страни, шести ред, седми абзец одозго? Нека се девојке зато удају за шефове катастра. Покушајте њих да пробудите телефоном ноћу!

*На основу текста В. Б. ВИБА: „У фабрици новина“, објављеног 25. јануара 1974. године у Политици, приредила В.А.

Ни деца нису помогла

Fri, 26 Mar 2021 15:27:00 +0100

Он се још у Београду договорио с посадом да током лета направи интервју са стјуардесом, који ће „уживо“ примити стенографи „Политике“, како би се сутрадан екслузивно појавио у „Експресу“.

Међутим, кад је Весна Вуловић смештена у авион, Шевићу је пилот саопштио да не може унутра, јер је из Београда наређено да уз повређену стјуардесу могу да буду само лекари!

Шевић је посумњао да му је неко од завидљивих колега „сместио игру“, па је, у покушају да омекша срце пилота, из новчаника извадио фотографију своје деце и показао му:

- Ако не уђем у овај авион и не обавим задатак редакције деца ће ми остати гладна!

На то се и пилот маши свог „шлајпика“ и извади слику своје деце уз коментар:

- Ако те пустим данас у авион и моја деца ће остати гладна!

На основу текста Александре Петровић „Људи и њихови дани – споменик новинарству“, објављеног у „Политици“ 25. Јула 2017. године, приредила В.А.

Не сахрањујте људе

Wed, 24 Mar 2021 14:34:00 +0100

- Пиши, писмен си, али никад немој да „сахрањујеш“ људе, јер има превише оних који тај посао обављају професионално квалитетније и за бољу плату него што ћеш ти икад имати!

На основу текста из фељтона Бацка Грегорића „Записи једног Дорћолца“, објављеног у Политици 16. септембра 2019. године , приредила В.А.

Лакоћа новинарства

Wed, 17 Mar 2021 14:30:00 +0100

“Обичном” свету се почесто чини да је то лак посао, што је, на себи својствен начин, потврдио и легендарни “Политикин” новинар Мирослав Миро Радојчић (Сарајево, 24. aвгуста 1920.- Београд,14. јануара 2000.) констатацијом која се и данас цитира међу новинарима:

У новинарству је, господо, све лако – сем писања!

Анегдоту сачинила В.А.

Рудо у канцеларији

Wed, 3 Mar 2021 09:11:00 +0100

Такав привилеговани статус дотад су имале радио станице само у републичким и покрајинским центрима, тако да је отварању ужичког радија, као значајном медијском догађају тог времена, присуствовао не само тадашњи градоначелник Петар Антонијевић, већ и ресорни министар из Владе СФР Југославије.

Тачно у 10 сати у студио су ушли, млади и орни за рад спикери Гордана Стаматовић и Душан Станић, који се први обратио јавности:

- Добар дан поштовани слушаоци! Од данас можете слушати прву радио станицу у Титовом Ужицу, Радио „Титово Ужице”. Нашу и вашу радио станицу можете слушати на 92 и 106 ФМ. Молимо потенцијалне слушаоце да нам се јаве телефоном у програм, уколико га евентуално чују. Наш број телефона је 03122279. До тада - слушамо музику!

Недуго потом, зазвони телефон и огласи се први слушалац, док министар и градоначелник, седећи у редакцији, слушају разговор преко радио-пријемника.

- Добар дан! Како се зовете? – упита спикер.

- Драган!

- Одакле се јављате?

- Из Рудог и овде се програм одлично чује.

- Како Вам се допада наш програм?

- Одлични сте! Одлична дикција, леп глас, супер музика, нема шумова! Сјајни сте!

- Хоћете ли да Вам пустимо неку песму по Вашем избору?

- Коју год Ви желите!

- У реду. Пустићемо једну само за Вас..

Човек прекину везу и настаде велико одушевљење међу запосленима у радију. Пева се, игра, отвара шампањац, грли и љуби!

- Одлични сте! Настојаћу да вам пребацим новац из Министарства – обећава министар, на чему му, у име свих запослених захвали директор Јован Остојић.

- Добићете новац и од Града – обећа и Градоначелник, да не заостане за „вишом инстанцом“!

Након одласка политичара наста право славље запослених!

- Бог те! До Рудог се чујемо! – кликће неко усхићено.

Утом се директору и колегама обрати новинар Слободан Мурић с позивом да им нешто покаже.

- Шта је било?

- Е, ово вам је то „Рудо“ и показа на суседну канцеларију.

- Шта причаш ти?

- Ја сам одавде звао!

-Ти?!!Па, јеси ли луд!!? Хајде што нас правиш будалама, али Министра и Градоначелника?!! Шта да су схватили?

- Знаш ли када ће они то да схвате? Никада!

Одушевљење слављеника нагло је спласнуло, након сазнања да се први „слушалац” - колега, новинар, укључио у програм из суседне собе.

Ипак, након три дана на рачун новооснованог радија стигла је уплата од Министарства, а дан касније - и из градске касе! Све захваљујући позиву Слободана Мурића из „Рудог“.

Аутор анегдоте : Милан Ђокић – Соко, новинар

Концентрација Поповића

Fri, 26 Feb 2021 08:56:00 +0100

Поред Слободанке Бобе Андрић, која је у „Политици“ у то време била задужена за пољопривредне теме, сео је Јова Поповић из „Дневника“, док су се прекопута сместили Властимир Поповић из „Привредног прегледа“ и Стева Поповић, такође, из „Дневника“.

Након упознавања с новосадским делом присутне новинарске екипе Боба изненађено прокоментариса:

- Ау, која концентрација Поповића по квадратном метру!

Аутор анегдоте : Весна Арсенић

Виски на рачун славе „Политике“

Wed, 24 Feb 2021 08:31:00 +0100

Вођа пута био је Драган Марковић, директор Студија Б, а две најупечатљивије новинарске звезде били су Ђоко Вјештица и Бане Вукашиновић.

Они су још на аеродрому у Сурчину привлачили пажњу, а стјуаредесе су им у авиону, као привилегованим путницима међу новинарском братијом, доносиле виски, док су остали морали да се задовоље кафом и киселом водом! Чак су их у Љубљани таксисти препознавали и трубећи их поздрављали!

Последњег дана боравка у главном граду Словеније домаћини су гостима из Београда огранизовали излет у Трст. Чим су поседали у аутобус колеге су почеле с зачикавањем на рачун Банета и Ђоке:

- Е, да видимо да ли ће вам келнери у Трсту давати виски, док нама доносе само кафу с киселом!

Разуме се да им италијански таксисти нису фићукали сиренама, нити су конобари препознавали неприкосновене звезде Студија Б и Београдске хронике ТВ Београд!

А онда се десило нешто неочекивано - на заказаном ручку у једном хотелу, тек што су новинари поседали за столове, пришао је конобар и, уместо да пита шта гости пију, запитао је:

- Да ли се међу вама налази неко из „Политике“?

Устао је, изненађен, Дарко Рибникар, тадашњи уредник Београдске рубрике у листу.

- Ви сте Рибникар - упитао је конобар?

- Да, јесам, одговорио је помало збуњено Дарко.

- Наш директор би желео да Вас упозна и моли Вас да свратите до њега кад будете имали времена. Остали могу да наруче пиће по избору на рачун директора хотела.

То је била прилика да Ђока и Бане попију виски, али не на рачун своје популарности, већ на рачун славе најстаријег листа на Балкану.

На основу текста Ненада Ристића, објављеног у „Политици“ у рубрици „Међу нама“ 28. јануара 2020. под насловом – „Две анегдоте о новинарима „Политике“, приредила В. Арсенић.

Професионализам без сујете

Wed, 8 Aug 2018 11:57:00 +0100

У извештају дописника „Политике“ Јурија Густинчича са заседања Генералне скупштине УН, објављен је и извод из говора кампучијског суверена принца Нородома Сиханука поводом агресије Вијетнама на његову земљу.

У Густинчичевом тексту наведено је да су глас против освајачког похода на дојучерашњег савезника дигли само румунски лист ЛУМЕА и – југословенскиу новинар Чедомир Вучковић, који је у то време био радијски коментатор.

Извештај о вијетнамској агресији на Кампучију обавио је у „Новостима дана“ Радио Београда, да би се, недуго потом, тај текст нашао међу званичним документима УН.

Легендарни „Политикин“ новинар реаговао је као врхунски професионалац и без трунке личне или новинарске сујете одао признање колеги„ из комшилука“, одржавши тако професионалну, али и људску лекцију о коректности и професионалном поштењу.

На основу текста др Чедомира Вучковића „Незаборавни Јуриј Густинчич“, објвљеног 21. октобра 2011. године у „Политици“, приредила В.А.

Конкуренција на трагу!

Wed, 1 Aug 2018 09:37:00 +0100

Имајући у виду да ни новинари – дописници других медија из Лековца „не спавају“, уз текстове које је слао редакцији, у којој је радио од 1964. до одласка у пензију 1977. године, Војислав Добријевић је на крају увек стављао напомену: „Објавити под хитно! Конкуренција на трагу!“

И као пензионер наставио је да шаље дописе „Политици“ и „Експресу“, објавивши укупно око 10.000 разних написа. Сву ту списатељску – новинараску заоставштину поклонио је Народној библиотеци "Радоје Домановић" у Лесковцу, што је својеврсна послератна историја југа Србије, а делом и Нишког региона, као и Македоније.

Аутор анегдоте: Данило Коцић, новинар Политике у пензији

Биће човеку мило!

Wed, 25 Jul 2018 09:34:00 +0100

Тако је, извештавајући са народног збора, на којем се присутнима обратио, у то време, познати генерал ЈНА, Васиљевић написао да је говорник народни херој!

- Борко, па човек није народни херој – исправљајући текст, љутнуо се уредник Мирко Зечић.

- Уредниче, али биће човеку мило! – имао је Борко лаконски одговор.

Забележио: Ратомир Блануша, новинар ужичких „Вести“ у пензији

Уредница новинарских анегдота Весна Арсенић: Ко је заменио ауторство „Замена идентитета“?

Sat, 14 Jul 2018 11:39:00 +0100

„Као некадашњи члан Управе УНС молим да након што проверите ове моје наводе исправите ко је аутор ове досетке“, написао је Давинић.

На ово наводно „преписивање“, односно „присвајање“ текста реаговала је и заменица уредника портала „Будите у току“ Весна Јовановић, која је у свом допису УНС-у оптужила колегу Коцића да је „срамота за некога ко се представља као новинар и то у пензији да овако преписује“.

Весна Јовановић ултимативно и оштрим речима захтева да „ под хитно исправите ово срамно присвајање (преписивање)“.

Као покретач рубрике „Новинарске анегдоте“, која у континуитету постоји од почетка 2011. године, замолила сам цењеног колегу из „Политике“ Данила Коцића, који се не „представља као новинар“, већ то и јесте, за објашњење.

Истичући да је изненађен реаговањем А. Давинића, Коцић наводи да му је „анегдоту лично испричао колега Миљковић“, као и да је у Лесковцу та причица „врло позната, јер се често препричава“, а и „чуо је неколико пута на књижевним дружењима“.

Указујући на то да „преписивање није његов начин рада“ Коцић наводи да је поменуту анегдоту о замени идентитета објавио 2016. године, као фусноту на страни 586. у студији посвећеној Станку Миљковићу, у првом тому свог обимног дела „Лесковачки писци – трагови и трагања“.

Као иницијатор и уредник напомињем да циљ рубрике „Новинарске анегдоте“, у којој је за седам и по година објављено безмало 400 кратких, мање или више духовитих причица из често тескобног живота и рада новинара, никад није био да било кога увреди или омаловажи, већ да разгали и орасположи колеге и да нас подсети на неко прошло време и људе који су нам својом духовитошћу и шармом улепшали и обогатили животе лепим успоменама.

Новинарску анегдоту "Замена идентитa" можете прочитати овде.