Новинарске анегдоте
14. 10. 2016.
Вибова салата од ништа
Уље, сирће, бибер и со из карафиндела виљушком се дуго мешају у тањиру. Салата се једе тако што се у масу прстима умаче хлеб.
Циркус на 15. спрату
О путовању у Шабац паробродом који не постоји, дружењу у Клубу Политике и улози мајмуна у настанку једног јела.
У Клубу Политике на 15. спрату, у Македонској 29, тог дана седео сам с Владом Булатовићем Вибом[1] и Зуком Џумхуром[2]. Потоњем је на рамену седело мајмунче које је донео са једног од путовања по Африци и с којим је извесно време био нераздвојан. Пио је шљивовицу, меку ракију. Из бокалчета за вино, од три деци, сипао је у столовачу, чашу са стопицом.
Причало се о свему и свачему, скакало се с теме на тему као што жаба скаче с бусена на бусен, час тамо час вамо, или – можда је финије рећи: као лептир с цвета на цвет. Тако сам ја, однекуд ми дошло, устврдио да наши дописници из унутрашњости имају неограничено поверење у Политику, њене уреднике и истакнуте новинаре, да не би посумњали ни у најчуднију тврдњу или захтев ако је из њихових уста.
Да бих то доказао, с локала из Клуба дао сам налог Централи да ме повеже с дописником из Шапца којег сам насумице изабрао, баш зато што га тада лично нисам познавао. Чим му се јавила Славица с Централе и рекла да га траже из Политике, он је, чини ми се, скочио на ноге лагане и био спреман да изврши сваки задатак. Тако је, орно, зрачио док је говорио у слушалицу.
Обавестио сам га да сутра пре подне Зуко, Виб и ја полазимо из Београда за Шабац, паробродом. И да би било добро да нас сачека. Јован је, наравно, знао да не постоји никакав пароброд који саобраћа са Шапцем, као и било којим другим местом, ал’ је без двоумљења само питао: – У колико сати да вас чекам?
– Ма само је човек прихватио твоје зезање, па ти одговорио у складу – сматрала су двојица мојих пријатеља, док сам ја и даље терао моју причу.
У таквом расположењу, ничим изазван, Виб је устврдио да је у стању да направи ,,салату од ништа“! Био је и велики гурман. То је, уосталом, потврђивала и његова огромна фигура. Могла би се направити књига анегдота у којима би главни јунаци били он и храна.
Како „од ништа“? Каква је то салата? Како може бити "од ништа", питали смо, али он је само од Миће келнера затражио плитки тањир и виљушку. На столу је већ био карафиндел[3].
– Сад ћете видети – рекао је.
Сипао је најпре уље тако да прекрије дно тањира. Онда га је побиберио и виљушком полако мешао да се бибер и уље сједине. То је, богме, потрајало, као и његов гласни монолог који је засмејавао све у Клубу. Онда је сипао сирће па опет виљушком мешао. Све је поновио и кад је сипао со. Тада је „салата“ била готова.
Поручио је хлеб који је у овом случају играо улогу пре свега прибора за јело, јер се само њиме „салата“ могла појести. Кашике и виљушке биле су немоћне.
Зуко је тражио да најпре његов мајмун куша ово сочиненије. Па ако он поједе залог без противљења, и Зуко ће кушати. Читав циркус је настао при рођењу новог рецепта тог дана. Уосталом, циркуса и нема без мајмуна. Гости Клуба били су на ногама, окупљени око нашег стола, напето пратећи шта ће мајмун учинити. И шта је учинио? Узео је натопљен комадић хлеба из Зукине руке, загледао га са свих страна, погледао у Виба, па у мене, па у Зуку – и коначно ставио у уста. Жвакао је полако, колутајући очима док је публикум грајао и вриштао од смеха. Потом је пружио руку да му дају још. Вибова салата од ништа ушла је јеловник Клуба Политике. Најпре незванично а касније се нашла и уписана у јеловник као јело које је – бесплатно. Тадашњи шеф Клуба није жалио уље, сирће и остало. Све ће он то наплатити, на друге начине.
*
Уз ово јело препоручујем Петлови поје у извођењу Биљане Крстић (1955). Петлови мори појев, / Морава дзмни / Пуштај ме / злато моје / Да идем. / Ал, тој су мори / Петлови, петлови / лжови. / Легај ми / Злато моје, / крај мене./
То је била песма коју је Виб певао док је справљао своју Салату од ништа.
[1] Владимир Булатовић Виб (1931–1994), новинар, сатиричар, афористчар и уредник Политике.
[2] Зулфикар Џумхур (1921–1989) писац и путописац, сликар и карикатуриста, новинар Политике.
[3] Карафиндел је део угоститељске опреме. Састоји се од металног држача у који су стављене две флашице: једна са сирћетом, друга с јестивим уљем. Обавезно се налази на столовима у ресторанима, кафанама где се сервира храна. Понекад се у склопу комплета (на држачу) налазе и со и бибер, а понекад има и место за чачкалице. (извор: Википедија)
Анегдота – прича је преузета из књиге Слободана Ј.Ж.Стојићевића „“Први српски TWITT кувар“, која ће се, у издању „Службеног гласника“ појавити на овогодишњем Међународном сајму књига у Београду
У рубрици Новинарске анегдоте УНС објављује духовите новинарске приче о колегама, о јавним личностима, смешним, инспиративним, чудним ситуацијама у којима су се налазили. Новинарске досетке. Испричајте нам причу о новинарима којих више нема, а упамћени су по пошалицама. Поделите са нама Ваше вицкасте успомене. Новинарске анегдоте уређује колегиница Весна Арсенић. Своје анегдоте, које ћемо објављивати средом и петком, можете слати на vesna.arsenic@uns.org.rs
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.