Књиге чланова
20. 11. 2024.
Његош и Ловћен као спој небеског и земаљског – Манојло Вукотић објавио књигу „Владика са Ловћена“
Новинар, вишегодишњи члан Удружења новинара Србије (УНС) и оснивач и власник издавачке куће Вукотић медиа Манојло Мањо Вукотић објавио је књигу „Владика са Ловћена“. Ова књига, отварајући шкриње старије и новије историје, одсликава везу Петра II Петровића Његоша и Ловћена - „Олимпа Црне Горе“.
„Почели смо да га рецитујемо и када нисмо знали да читамо (….) Стихови јединствени, памтљиви, као да их је неко пред нама изговарао, а јесте, излетели су сами. Као поука, као савет, као опомена. Као- тако ваља. Као – тако учинити“.
Већ из првих речи Мања Вукотића јасно је да се ради о фундаменталној личности српске културе, која је како је наведено и у самој књизи, у аутентичном дослуху са њеним духовним и поетичким ритмом – Петру II Петровићу Његошу.
Отварајући поглавља живота овог великана српске културе – од дана када су га мештани звали владика Раде до дана када је Ловћен почео да се ослања на Његошево раме - Мањо Вукотић створио је својеврсну ризницу сећања и импресија о њему.
Управо за Ловћен и Његоша аутор је апострофирао да су његови сапутници, симболи схватања живота и два потпорна стуба опстајања. То га је и подстакло да укоричи својеврсну причу о животу и смрти Његоша, записану на обронцима ове планине.
Његош је, како пише Вукотић, својеручно нацртао и саградио 1845. године црквицу на врху Ловћена, коју је посветио стрицу Петру Првом Петровићу.
Пре тога, већ првог пута када је угледао Ловћен, Његош је, како пише у књизи, скинуо капу и поручио му: Нећемо се никад више растати!
„Много година пре своје болести, у потпуном здрављу, Владика је помишљао на смрт. Једног летњег дана, ходајући по врху Ловћена, зауставио се на средини. Одатле на све стране поглед пун дивоте. Ту је Владика неко време ћутећи стојао. (…). Наједанпут куцне штапом о камен и рекне: Кад умрем, овде ћете ме закопати“, описује Вукотић у књизи „Владика са Ловћена“.
Аустроугарски окупатори су, како пише Вукотић, разорили ту црквицу 1916. године, а онда је девет година касније Александар Карађорђевић на месту разорене црквице 1925. године подигао капелу.
Пре педесет година црногорски комунисти су, како је навео, „срушили тај најдуготрајнији симбол, уграђен у грб државе, и на обрубљеној глави Ловћена, воздигли црни мермерни маузолеј. Без крста. Са Његошем у подземној крипти“.
Његошу су тако више пута прекопавали кости и тако га исто толико пута и сахрањивали.
Ове чињенице сведоче о томе да је поред живота, у књизи анализирано и све оно што чини смрт – попут тестамента Његоша, који се, како је навео Вукотић, састоји из духовног и економског дела
За овај спис Андрић је рекао да је „круна Његошевог стварања“, а Исидора Секулић да је „симболична конструкција владичина бића, сажета, сведена, али потпуна“.
Сама Његошева судбина се, како је навео Вукотић, прожима кроз књигу као трагична нит – „незавршена, нестварна, стално упитна“. У књизи се истиче да се много тога у Његошевом животу и после њега дешавало супротно од његових принципа и схватања.
Ипак, Вукотић у свом делу наглашава и трајност Његоша и Ловћена, који за њега представљају два светионика. Књига је, како и сам аутор наводи, посвећена „њиховој светости и светлости, њиховом опстанку кроз крв, лелек и дим, њиховом узвишеном пролазу кроз капије пакла и славолуке победа“.
Због тога је Његош и песник о коме је написано највише песама, што је и подстакло аутора да књигу заврши онима који су, како је навео, „слетели на његов песнички одар“, попут Лазе Костића, Алексе Шантића, Војислава Илића Млађег.
Ову ризницу Његошевог живота издала је издавачка кућа „Вукотић медиа“.
О аутору
Манојло Мањо Вукотић рођен је на Цетињу, 21. новембра 1938. године. Студирао је светску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Новинарством је почео да се бави у београдском „Студенту“. Први професионални новинарски уговор потписао је 1. новембра 1963. године, за „Београдску недељу“.
У „Вечерњим новостима“ запослио се 1. новембра 1966. године. Од марта 1983. године, четири године био је дописник свих издања куће „Борба“ из Рима. Крајем 1987. године прешао је у „Борбу“, где је био главни уредник од јесени 1989. до јуна 1993. године.
„Глас јавности“ покренуо је априла 1998. године, а у „Вечерње новости“ вратио се 5. октобра 2000. године.
Вукотић је био генерални директор и главни уредник свих издања компаније „Новости“ до априла 2013. године, када је поднео оставку на све функције.
Јуна 2013. основао је издавачку кућу „Вукотић медиа".
Објавио је осам књига, међу којима су аутобиографија „Оловне речи“ и књига „Цетиње камени престо“. Добитник је неколико престижних новинарских награда.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.