Сарадња
Новинарски форум Централноевропске иницијативе
Новинарски форум Централноевропске инцијативе коме је присуствовало је више од 35 представника медијских организација из 15 земаља покушао је да нађе одговоре на нека од најактуелнијих питања у новинарској професији која се тичу:
- Медијског власништва и професионалне аутономије;
- Политике, новца и уређивачке политике;
- Етичког новинарства;
- Тиража, гледаности слушаности насупрот етике;
- Медијске регулације или саморегулације;
- Аргумената за и против новинарских лиценци.
Форум су организовали су Министарство иностраних послова Србије и Црне Горе, Централноевропска иницијатива (Central European Initiative) и Медија центар Београда, а отворио га је Хари Штајнер, старији саветник Медија центра Београд.
Испред Министарства иностраних послова СЦГ, говорио је заменик министра Павле Јевремовић (доскорашњи шеф мисије СЦГ при ЕУ), који се најпре осврнуо на тренутне изазове у односима СЦГ и ЕУ, неопходности прилагођавања домаће економије ЕУ где нема много места за "застарелу и ратом разорену индустрији у којој доминира мали посед". По његовом мишљењу, генерално, медији нису упознати са новим механизмима у економији, тако да се то одражава на нижи квалитет извештавања, али, ипак, у последњих пар година постоји напредак. Он је истакао и да је приметан све већи утицај економских, финансијских групација на медије.
Ксенија Миливојевић, председница Одбора за европске интеграције Скупштине Србије, рекла је о медијима три ствари: да је, генерално, ниво професионалних и етичких стандарда у нашем новинарству испод сваког нивоа; да су удружења превише слаба и подељена да би гарантовала спровођење стандарда и да би можда држава требала на неки начин да гарантује поштовање истих.
Ова последња констатација навела је представника УНС-а да каже како жеља државе да организује новинаре изазива велику нелагоду. с обзиром на скорију прошлост у којој је држава углавном имала врло рестритриктивну улогу. која је често имала за последицу ограничавање слободе говора и изражавања.
Министар Којадиновић био је револтиран, те је рекао: "Држава нема намеру да се меша у рад новинара. већ то треба да раде удружења. Међутим, она су слаба и многи треба да се пробуде, а друштвени органи требало би да буду сервис." По његовом мишљењу, држава је показала да је створила реалне могућности за сређивање "хаоса у етру", али да зато што тренутно постоји око 1.400 медија, ниједна фреквенција у техничком смислу није чиста. Међутим, посебну медијску пажњу изазвала је тврдња министра Којадиновића да је задовољан слободом медија, јер се више ниједан медиј не уређује из државничких кабинета, али да, на жалост, многи на руководећим позицијама у медијима имају "дугове из прошлости" и да би зато било боље бирати нове, млађе људе без хипотеке. Министру Којадиновићу није се допала ни примедба Драгане Чабаркапе, председнице Синдиката новинара Србије, која је навела да су синдикати ти који покушавају да заштите новинаре и да то није лако, поготово у приватним медијима, јер се новинари плаше да би могли изгубити посао због инсистирања на колективном уговору. У кратком, али емотивном говору, министар Којадиновић је говорио о кукавичлуку новинара и својој личној храбрости.
УНС је изнео став да се противи увођењу новинарских лиценци, јер за то постоје историјски разлози, обавезе које је СЦГ прихватила међународним уговорима (Универзална декларација о људским правима УН-а и Европска конвенција о људским правима и грађанским слободама), као и појава Интернета. Наиме, често се наводи да би новинарску професију требало уредити као што је то учињено, рецимо, у лекарској професији, међутим, аналогија ове врсте тешко да може издржати анализу, јер се ради о две професије које су на различити начин специфичне.
Разматрајући историјске разлоге, треба имати на уму да је 1925. године Мусолини преко Медијских закона успоставио критеријум "подобности" за новинарску професију. Само регистровани фашисти могли су да буду новинари.
Упркос томе, најтиражнији фашистички лист Il Popolo D'Italia имао је десет пута мањи тираж од дневног листа Corriera dela Sera, која се није тако доследно држала Медијских закона. Осим тога, готово до краја седамдесетих, у Југославији новинари су били "друштвено-политички радници", а удружења су имала улогу да их "идејно-политички усмеравају", држећи се при томе не само Устава, већ и програма Савеза комуниста.
Пример претпоследњег Закона о информисању (познат и као Шешељев закон), био је заправо начин да се један режим обрачунава са медијима који нису имали жеље да га подржавају. Нове технологије, пре свега Интернет, омогућиле су да свако може бити новинар, тј. издавач, и да би им било тешко наметнути новинарске лиценце.
Форум је завршен без закључака, смерница или упутстава.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.