Tanja je bila reporterka sa kriznih žarišta, beležeći događaje iz Vukovara, Knina, Kosova i mnogih drugih mesta, donoseći javnosti važne informacije često u opasnim i neizvesnim uslovima. Njene tekstove prenosili su renomirani svetski mediji, poput CNN-a i Njujork Tajmsa, a njeni ekskluzivni radovi, poput objavljivanja Erdutskog sporazuma i Izveštaja Dik Martija, ostali su upamćeni kao primer istrajnosti i novinarske odgovornosti.

Njena predanost istraživačkom novinarstvu nije se zaustavljala na novinskim stranicama. Sarađivala je sa Savetom za borbu protiv korupcije i nevladinim organizacijama, doprinoseći uspostavljanju demokratskog društva. Bila je osnivačica i predsednica Upravnog odbora Fondacije Katarina Preradović, kao i inicijative „Novinari ne kleče“, ostavljajući za sobom snažan profesionalni i društveni doprino

Rođena 7. septembra 1966. u Zadru, Tanja je studirala na Fakultetu organizacionih nauka. Iza sebe je ostavila supruga i sina, kao i generacije novinara koje je inspirisala svojim neumornim radom i strašću za istinom.

Tanja Nikolić Đaković ostaće zauvek zapamćena kao simbol hrabrog, odgovornog i profesionalnog novinarstva. Njena posvećenost istini i njen neumorni duh ostavljaju neizbrisiv trag u novinarskoj zajednici i šire.

Saučestvujemo u bolu porodice i novinarske zajednice.

Nakon oslobađajuće presude novinari pred Apelacioni sud na poziv fondacije „Slavko Ćuruvija“, donese ogledala za sudije i poruku „Ubili ste pravdu, ali istina živi“.

„Došli smo da pokažemo koliko nas ova nepravedna presuda boli“ rekla je Ivana Stefanović iz Fondacije Slavko Ćuruvija.

O tome da bi konačna presuda mogla biti i oslobađajuća dugo se spekulisalo i to izgeda ne bez osnova. Ispostavilo se da je sudsko veće presudu donalo deset meseci pre nego što je ona javno objavljena, odnosno u apilu 2023. Za Insajder je o mogućnosti takvog išoda govorio Dragan Kecman, policijski inspektor, čiju je karijeru obeležila istraga o ubistvu novinara u emisiji Brankice Stanković „Kad pobedi mrak“.

Brankica Stanković: “ S obzirom na to da je reč o ubistvu novinara 1999. godine i da je taj novinar prethodno proglašen za izdajnika, kroz Vašu priču jednog policijskog inspektora i kroz priču tog slučaja mi bismo da vidimo gde smo i zašto smo tu gde jesmo 24 godine kasnije?“

Dragan Kecman: „Upravo tako. Znači da vidimo ako bude se potvrdilo i ako bude definitivno oslobađajuća presuda, gde se nalazimo. Evo dobro pitanje ne samo za komisiju, za policijske službenike koji su radili, nego i za vas novinare i za celo društvo – gde se nalazimo sad u ovom vremenu i u kom periodu se mi to nalazimo.“

O tome u kakvom vremenu se nalazimo televizija Insajder je jasno rekla nakon što je oslobađajuća presuda objavljena. Zacrnili smo ekran zbog poruke koju bi takva presuda mogla da pošalje, upozorili da je targetiranje novinara koje se ponavlja nedopustivo i pozvali vlasti da poštuju zakone i Ustav ove države – koji garantuju bezbednost i slobodu govora svim građanima.

Nepravnosnažno suđen,i a pravnosnažno oslobođeni za ubistvo Slavka Ćuruvije nekoliko meseci kasnije podneli su tužbe, a pre svega protiv Fondacije Slavko Ćuruvija. Trojica oslobođenih traže pola miliona dinara zbog navoda u saopštenju pod naslovom „Slavko Ćuruvija fondacija šokirana presudom Apelacionog suda: Zemlja koja ne kažnjava ubice nema budućnost”. Objedinjeni postupak protiv fondacije počeće u februaru 2025.

U međuvremenu u javnosti su se pojavile fotografije Miroslava Kurak, kome se sudilo u odsustvu, jer nadležne institucije Srbije nisu uspele da ga lociraju tokom celog trajanja postupka. Na fotografijama na Instagram profilu njegovog sina ne može da se utvrdi da li su nastale u Srbiji, ali ono što je jasno – Miroslav Kurak se više ne skriva.

A, ono što niko nije demantovao to su dokazi da je Ćuruvija pre ubistva praćen, da ga je pratila služba državne bezbednosti, da je kroz režimske medije i izjave tadašnje vlasti proglašavan za izdajnika i stranog plaćenika. Koliko je njegov slučaj jasno upozorenje da je praćenje i prisluškivanje, a onda i targetiranje novinara opasno, moraju da pokažu institucije.

Na samom kraju godine pojavilo se zabrinjavajuće istraživanje Amensti internešnala nakon koga su predstavnici deset organizacija civilnog društva Tužilaštvu za vosokotehnološki kriminal podneli krivičnu prijavu protiv N.N. lica u BIA i Policiji Srbije. Tužilaštvo bi trebalo da proveri navode da su , telefoni aktivista i novinara prisilno otključavani i „zaraženi“ špijunskim softverom i to dok su oni bili na razgovorima u policiji i BIA.

MUP je odmah po objavljivanju izveštaja Amnesti internešnala odbacio optužbe, navodeći da se softver za prisluškivanje koristi isključivo u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku Srbije i da se taj forenzički alat na isti način koristi i u drugim policijama sveta.

Godinu dana kasnije, Ustavni sud je poništio većinu spornih odredbi, proglasivši ih neustavnim, piše Insajder. Ova odluka je omogućila medijima da slobodno izveštavaju o pitanjima od javnog interesa, bez straha od sankcija ili odgovornosti za privredne prestupe. Takođe, ukinuta je zabrana izlaženja novina ili štampanja programa zbog određenih prekršaja.

Oglašivači, koji su ključni za finansiranje medija, uglavnom su koncentrisani u većim gradovima, usmereni prema širem krugu građana, što dodatno otežava lokalnim medijima borbu za opstanak.

Sa druge strane, Novi Sad koji je drugi po veličini gradova u Srbiji, takođe se suočava sa finansijskim problemima.

Zoran Strika, glavni i odgovorni urednik novosadskog portala „021“ za Insajder kaže da je glavni problem to što kompanije i agencije za oglašavanje u medijima fokus stavljaju na Beograd i da to utiče na skrajnutost drugih medija, naročito u manjim sredinama.

“Najpre bi morala da se promeni situacija u kojoj se milioni dodeljuju medijima koji ne poštuju profesionalne standarde, a zatim bi trebalo da dođemo do švatanja da lokalni mediji imaju lojalnu publiku, da su oni najbliži određenoj zajednici i da je u najboljem interesu kompanije da svoju reklamu plasira u mediju kojem neka lokalna zajednica veruje”, rekao je Strika za Insajder.

Pored finansijskog aspekta, kapacitet samog medija igra jednu od glavnih uloga u samom opstajanju, ali i probijanju na tržište. Biti u korak sa novim tehnološkim inovacijama, ali i obezbediti dovoljan broj ljudi kako bi se obuhvatile sve važne teme koje su u interesu javnosti predstavlja još jednu od poteškoća u izveštavanju medija čije sedište nije u prestonici.

“Kad ste preopterećeni svakodnevnim obavezama, teško da možete pronaći vremena da pratite šta je ono što je najnovije, šta je ono što je kvalitetno i na koji način to možete da prilagodite svom lokalnom mediju tako da bude od koristi za vašu publiku, a potom i za vas. Naravno, ekonomski momenat je konstatno prisutan i koliko god položaj novinara bio poboljšan, njihova startna pozicija je bila loša, tako da uvek postoji diskrepancija između količine posla i novca na bankovnom računu”, izjavio je Strika za Insajder.

Valić Nedeljković za Insajder: Politička situacija utiče na broj medija u Novom Sadu

Prema izveštaju Reportera bez granica, Srbija se nalazi na 98. mestu od ukupno 180 država po indeksu slobode medija. Medijska scena u Srbiji se prethodnih godina suočava sa problemima regulacije, kredibilnih informacija, kao i napadima koji često imaju politički motiv, te je sve teže opstajanje nezavisnih medija.

Predsednica Novosadske novinarske škole Dubravka Valić Nedeljković za Insajder je ocenila da politička situacija utiče na broj medija u ovom gradu.

“Ekonomski, iako je Novi Sad snažan grad, nije uspeo da iznedri ništa što bi bilo disonantno u odnosu na politiku vladajuće elite izrazito kontrolisane od beogradske centrale, jer je u gradu toliko afera da se ne sme dozvoliti da postoji medij u kojem će se o tom pisati“, rekla je Valić Nedeljković za Insajder.

U registru medija na osnovu podataka Agencije za privredne registre iz 2024. godine na teritoriji Srbije trenutno ima 2.143 registrovanih medija. Vojvođanski istraživački-analitički centar u 2020. godini došao do informacija iz APR-a prema kojima je u Novom Sadu registrovan 371 mediji.

Grad Novi Sad ima kapacitet da razvije svoju medijsku scenu, međutim, kako je Strika ocenio za Insajder, problem je u njihovom kvalitetu i poštovanju kodeksa.

“Novom Sadu ne nedostaje medija, ali nedostaje kvalitetnih medija i ne postoji konkurencija u smislu ideja. Ja kao urednik ujutru ne otvaram prvo sajtove drugih lokalnih medija u Novom Sadu da vidim da li su već objavili neku dobru priču, da li imaju neku važnu informaciju koju mi nemamo, već prvo otvaram Instagram stranice da vidim da li se dogodilo nešto što ćemo mi potom da proverimo ili postoji neki zanimljiv sadržaj“, objasnio je Strika za Insajder.

Sa druge strane, Dubravka Valić Nedeljković izražava sumnju u mogućnost postojanja nezavisnih medija u Novom Sadu koji bi imao širok auditorijum.

“Od demokratskih i nezavisnih medija, kojima su zavladali oni kojima nije mesto u medijskoj sferi ni po jednom kriterijumu, nastali su vladini bilteni. Dakle, nisam sigurna da postoji ikakva šansa da se pokrene jedan ozbiljan nezavisan medij koji će pri tom imati i značajan auditorijum. Za sada su to samo nadčovečanski napori pojedinaca da pruže alternativu medijskoj publici u podređenoj medijskoj sferi“, istakla je za Insajder Valić Nedeljković.

Građani Novog Sada: Fale nam mediji koji će prenositi tačne informacije 

Nakon tragedije u Novom Sadu, koja se dogodila 1. novembra, u kojoj je poginulo 15 građana, a dvoje teško povređeno, javnost se suočila sa sumnjom oko pouzdanih informacija. Građani Novog Sada, za Insajder su govorili o stvarima koje im nedostaju u izveštavanju medija u ovom gradu.

Mirjana Kreculj, komentarišući trenutnu novosadsku medijsku scenu, za Insajder je naglasila da je od izuzetne važnosti imati više prostora za izveštavanje o dešavanjima u vezi sa tragedijom.

“Fali nam više izveštavanja o dešavanjima u Novom Sadu, nekih sigurnih medija koji će nam prenositi tačne informacije, na koje možemo da se oslonimo. Sada, nakon svega što se izdešavalo, imamo previše situacija koje se otvaraju, o kojima možemo da govorimo u medijima”, rekla je za Insajder Kreculj.

Aleksandar Pandžić naveo je za Insajder da u medijskom prostoru nedostaju kvalitetni novinari i profesionalni mediji, koji bi doprinosili objektivnom izveštavanju.

“Smatram da fali medija, pogotovo onih kvalitetnih koji rade na pravi način, kao i u celoj Srbiji novinarstvo je u padu. Postoje mediji koje ponekad ispratim, ali im ne dajem previše pažnje, jer mislim da ne rade kvalitetno i da su informacije koje imaju dezinformacije”, rekao je Pandžić za Insajder.

Sličnog mišljenja je i Petra Častven, koja smatra da u medijima nedostaju oni koji se bave širim spektrom tema.

“Mislim da nedostaje još medija, da ih ima prilično malo, koji bi mogli da se bave nekim drugim stvarima, a ne nužno politikom. Recimo radio stanice koje bi možda podržavale neke manje izvođače gde bi puštali njihovu muziku ili da izveštavaju o nekim manjinskim grupama, o deci koja se bave nekim drugim stvarima osim fudbalom i košarkom”, objasnio je Častven za Insajder.

In Medija: Lokalni mediji (ne)zavisni od vlasti

Kako navodi Cenzolovka, predsednik Opštine Inđija je 26. avgusta, potpisao izmenu plana javnih nabavki čim je povećan iznos sredstava koja se koriste za kupovinu vremena za televizijsko emitovanje na 23,5 miliona dinara. Ova sredstva raspisuju se mimo konkursa za sufininansiranje medijskog sadržaja.

Međutim, istovremeno je smanjen iznos za lokalne medije kroz konkurse, čime je otežana mogućnost za medije bez televizijske pordukcije da dobiju sredstva. Na ovaj način, lokalna vlast planira da finansira medije putem „usluga po ugovoru“, izbegavajući primenu zakonskih smernica Saveta za štampu i REM-a u raspodeli sredstava.

Mediji u Inđiji, prema rečima Verice Marinčić, glavne i odgovorne urednice „IN Medija“, postaju finansijiski zavisni od javnih preduzeća i aktulene vlasti.

“Mediji koji imaju bilo kakav sadržaj su mediji koji se dodvoravaju vlasti i od nje se finansiraju, kao i iz javnih preduzeća. Ništa od toga nije transparentno. Zanimljivo je da je ove godine za sufinansiranje medijskog sadržaja Opština Inđija dala 10 puta manje novca nego prethodne 2023. godine, dok su preko javnih nabavki, čak 23 miliona dinara, izdvojili za zakup Televizijskog minuta”, dodala je Marinčić za Insajder.

Nedavno se ovaj medij našao pred novim finansijskim izazovom usled tužbi u vezi sa vešću „Fruškogorski skočko – radost u kući”, u kojoj je objavljeno da je Opština Inđija deci koja se bave karateom podelila med koji se reklamira kao proizvod za potenciju.

Tužbu su podneli roditelji dece, a u prvom od sedam postupaka, sud je naložio „IN Mediji“ da isplati 100.000 dinara odštete zbog duševnog bola jednog deteta, ali i 60.000 dinara za sudske troškove.

Verica Marinčić ukazuje na okolnosti u kojima se nalaze novinari i mediji koji nisu naklonjeni vlasti.

“Politički pritisci su sve snažniji bez obzira o kakvom je mediju reč. Oni naklonjeni vladajućoj strukturi “nikada nisu dovoljno naklonjeni”, dok oni koji kritikuju završe na sudu, diskreditovani, sa nizom pretnji i napada, nepoželjni i targetirani. Potpuno je urušen i pluralizam, kao i sloboda u izveštavanju, pre svega dostupnost informacijama od javnog značaja je gotovo nemoguć” izjavila je Marinčić za Insajder.

Projektno sufinansiranje – problem nezavisnih lokalnih medija

Najveći deo novca iz budžeta grada Niša na medijskom konkursu, prema pisanju „Južnih vesti“, u 2024. godini su dobili mediji Vidosava Vitka Radomirovića u iznosu od 50 milona dinara i Nikole Gašića, sina ministra odbrane Bratislava Gašića, koji je dobio 18,3 miliona dinara. Za ostale medije ostalo je nešto više od osam miliona dinara.

Milan Zirojevć, glavni i odgovorni urednik „Južnih vesti“ za Insajder kaže da je medijsko tržište finansijski usmereno na prestonicu i da je njegova sloboda upitna.

“Mislim da slobodno medijsko tržište ne postoji u Srbiji. Ono je dirigovano politički u svrhu propagande na polju marketinga i na polju medijskih konkursa. Beogradizacija je samo dodatak i otežavajuća okolnost tom problemu. Južne vesti slave 15 godina postojanja i opstaju iz inata i zbog velikog poverenja čitalaca”, rekao je Zirojević za Insajder.

Kao i većina nezavisnih loklalnih redakcija i „Južne vesti“ se susreću sa brojnim poteškoćama koje otežavaju svakodnevni rad i podižu očekivanja javnosti.

“Poteškoće su višestruke, kao što je rad u neprijateljskom društveno-političkom okruženju koje je prema kritičkim medijima kreirao režim. Etiketiranje i uvlačenje u političko blato, iako mediji nisu opozicija, već glas građana i mehanizam otpora bilo kojim moćnicima, ali i prevelika očekivanja, ljudi očekuju da kritički mediji sruše vlast i promene sistem”, kaže Zirojević za Insajder.

Lokalni mediji su sa godinama postali sve ugroženiji što je rezultat sve manjeg broja onih koji izveštavaju poštujući Kodeks novinara Srbije, objašnjava Zirojević. Kako je rekao, niškim medijima pored novca i ideja, fali i svesti o važnosti lokalnih i regionalnih medija.

“Ima svesti među čitaocima, nema među onim drugima, onima koji imaju ekonomsku i političku moć. Ipak, nije ni da Nišu manjka medija, formalno ih ima dosta, ali većina nema kontinuitet i etički i kodeksni profesionalizam i većina radi u nečijem ličnom, ne u javnom interesu”, dodao je Zirojević za Insajder.

Poslovno udruženje asocijacije lokalnih medija ’’Lokal pres” na ovogodišnjoj konferenciji za medije istaklo je da je jedan od problema to što je projektno sufinasiranje zasnovano na informisanju građana neadekvatan i nepouzdan model za finansiranje medija.

Istraživanje koje je sprovelo PU ’’Lokal pres’’ pokazalo je da je za informisanje građana u 2024. godini planirano skoro 1,6 milijardi dinara, ali i da je na raspisanim konkursima potrošeno 930,8 miliona dinara, što je 58 posto ukupnog budžeta.

„Na protestima uvek imamo povećano nasilje prema novinarima. Podsetiću, u julu 2020. godine je za vreme demonstracija pretučen veliki broj novinara. Kada su skupovi nasilni ili pod velikim tenzijama, onda je realno da se očekuje da i novinari budu napadani. U martu smo imali u Novom Sadu na protestima napad na sve novinare, bez obzira iz koje su redakcije. U novembru smo ponovo imali proteste u istom gradu i tu je bilo najviše fizičkih napada ili grubih ometanja rada novinara u prisustvu policije koja ne reaguje. Veliki broj slučajeva ostaje nerešen i to ohrabruje nasilnike. Naravno, najviše su napadani novinari i ekipe koje nastoje da što vernije prenesu zbivanja, televizijske ekipe jer im je teže da se zaštite, vrlo su uočljivi… Novinarke, jer nasilnici su obično kukavice koji se iživljavaju na fizički slabijima od sebe… Nedostatak adekvatne reakcije policije i tužilaštava, kaznena politika su više podsticajni nego odvraćajući elementi za nasilnike. Takođe je važno da se novinari i redakcije bolje pripremaju za izveštavanje sa mogućih nasilnih događaja. Urednici i vlasnici medija moraju učiniti sve što je moguće da se novinari zaštite,“ kaže u razgovoru za Insajder Veran Matić.

On dodaje da je u protekloj 2024. godini je zabeležen veći procenat neadekvatnog reagovanja policije na zahteve iz tužilaštava za prikupljenjem podataka za slučajeve nasilja nad novinarima koji su prijavljeni.

„Svakako najdrastičniji slučaj je fizički napad na novinara Vuka Cvijića u centru Beograda u sred dana od poznatog napadača. Do danas Policijska uprava za Beograd nije dostavila nadležnom tužilaštvu rezultate istrage. U martu je prećeno Ani Lalić Hegediš i u jednom slučaju, počinilac krivičnog dela je uhapšen u aprilu, ali je odlukom suda pušten da se brani iz kućnog pritvora sa nanogicom koja nije imala GPS, tako da njegovo bekstvo nije registrovano na vreme. On se sada nalazi u Francuskoj i nije dostupan našim organima.

U protekloj godini svedočimo i menjanju sudske prakse protiv slobode novinara i medija i oni su češće osuđivani nego ranije, čak i za ono što nisu napisali i objavili. Ovo je opasna tendencija koja ima za cilj ukidanje istraživačkog novinarstva i kritičkog mišljenja i svođenja novinarstva na prenošenje izjava političara. Nedostatak adekvatnog rada Regulatornog tela za elektronske medije, otvorilo je prostor za brojna kršenja zakona, naročito od strane televizija sa nacionalnom frekvencijom, ali i brojnih drugih kanala.

Takozvani „mediji“, štampani ili elektronski tabloidi, postali su glavni saučesnici ekstremista koji satanizuju profesionalne novinare i medije lažima. Potom se te laži multiplikuju na društvenim mrežama i izazivaju salve pretnji, uznemirujućih poruka, uglavnom osoba sakrivenih iza anonimnih naloga i veoma često psihički nestabilnih.

Zbog toga je važna mnogo veća efikasnost policije i tužilaštava, ali i sudija, u procesuiranju ovih krivičnih dela i prekršaja“.

U svojim nastupima ističete da se povećao broj online napada na novinare, naročito na novinarke. Zbog čega je to tako i šta vidite kao glavni uzrok?

„Do prošle godine, statistika je beležila da manji broj novinarki prijavljuje pretnje i nasilje. Ove godine je obrnuto, 57 odsto od ukupnog broja napadnutih koje registruje Vrhovno javno tužilaštvo su novinarke, a kada je reč o onlajn pretnjama, taj procenat je čak 70 odsto i, po pravilu, te pretnje novinarkama su mnogo brutalnije, stvaraju mnogo veće uznemirenje i dolaze od istih osoba u velikom broju. U našoj profesiji dominiraju novinarke, dakle veći ih je broj. Novinarke su izloženije zbog svog pola i često pokazuju veći stepen hrabrosti, a najveći broj pretnji obiluje seksualnim patologijama. Deluje kao da su manje zaštićene. I u ovim slučajevima, nekažnjivost samo podstiče nasilnike“.

Sa druge strane, ministar informisanja i telekomunikacija, Dejan Ristić, više puta je tokom prošle godine ponovio da je smanjen broj napada i pritisaka na novinare, odnosno, „ometanja rada ili ugrožavanja bezbednosti novinara”, u odnosu na prošlu godinu. Ovi podaci izneti su i na konferenciji za medije koja je održana poslednjeg petka u godini. Međutim, podaci Nezavisnog udruženja novinara Srbije pokazuju da se broj fizičkih napada, ipak, povećao. Zbog čega Ministarstvo smanjuje broj napada na novinare?

„Svaki ministar nastoji da u boljem svetlu od realnosti prikaže svoj rad. Iz nekog razloga, i ministar Ristić u ovoj oblasti, u kojoj nema direktne nadležnosti, želi da prikaže jedan deo statistike kao uspeh. Vrhovno javno tužilaštvo u statistici za Stalnu radnu grupu za bezbednost novinara prikazuje samo slučajeve koji su prijavljeni kao krivična dela. Uz to, veliki broj novinarki i novinara ne prijavljuje napade i pretnje, najčešće zbog nepoverenja u instuticije, ali i komplikovane i dugotrajne procedure koja stvara nove nivoe viktimizacije kroz duga suđenja… Da bi se dobila prava dimenzija ugroženosti novinara, treba uzeti u obzir čitav niz podataka, uključujući i strukturu ugrožavanja novinara, a evidentno je da je povećan broj fizičkih napada, broj onih slučajeva koji predstavljaju ozbiljno ugrožavanje novinarki i novinara, a koji nisu obuhvaćeni aktuelnim krivičnim zakonikom, zatim nekažnjivost, koja je u protekloj godini izuzetno velika… itd. Ugrožavanje bezbednosti novinara su i brojne tužbe koje protiv njih i medija podnose političari ili drugi moćnici, koje su često SLAPP tužbe. I kada imate redakciju kojoj se stalno preti, koja je satanizovana, i kojoj se sudi najmanje dva puta nedeljno, onda imate veoma ozbiljno ugrožavanje ne samo bezbednosti već i egzistencije novinara i medija“.

Da li očekujete nekakve postupke protiv konkretnih lica i od strane tužilaštva zbog prisluškivanja novinara?

„Prva krivična prijava u slučaju novinara Slaviše Milanova upućena je u martu mesecu. Tužilaštvo je tražilo od MUP-a da prikupi obaveštenja o prijavljenom slučaju. Do decembra se ništa nije dogodilo, pa je tužilaštvo poslalo urgeniciju MUP-u. Po reakcijama BIA i MUP-a, izgleda kao da se ništa neće dogoditi. Međutim, analiza Amnesti Internešenala je uzburkala i međunarodnu javnost, tako da očekujem da se, sa većom ozbiljnošću, pokrenu istrage i utvrde činjenice. Mislim da bi bilo važno da se uradi i nezavisno veštačenje uz učešće međunarodnih eksperata i da posle toga bude utvrđena odgovornost za kršenje zakona. Posebno je važno da institucije vode računa o bezbednosti kolege Slaviše Milanova i aktivista koji su pomenuti u izveštaju Amnestija, u analizi koja je otkrila da je manipulisano njihovim telefonima dok su bili u policiji“.

Važnost podrške za bezbednost medijskih radnika

Veoma je važno što Evropska unija pridaje veliku pažnju temi bezbednosti novinarki i novinara u Srbiji. ANEM će, sa Insajder TV i Centrom za razvoj lokalnih medija iz Požarevca, u naredne dve godine uz podršku Delegacije EU u Srbiji, OEBSa, Norveške i Balkananskog fonda za demokratiju nastaviti sa edukacijom novinarki i novinara, ali i kompletnih redakcija za bezbedniji rad, profesora na fakultetima na kojima se uči novinarstvo, kao i novinarki u lokalnim medijima. Nastavićemo da pratimo šta se u medijskoj sferi dešava i kroz redovan mesečni monitoring, ali i dnevna reagovanja pomoći i podške ugroženim novinarima. SOS telefon Sigurna linija (0800 100115) i dalje će biti otvoren 24 sata sedam dana u nedelji za prijave ugrožavanja bezbednosti i savete ugroženim novinarima.

Analiziraćemo prakse policije, tužilaštava i sudova i davati preporuke vezane za efikasniju zaštitu novinara. Insajder TV će proizvoditi i emitovati redovne mesečne emisije na temu bezbednosti novinara, dok će Centar za razvoj lokalnih medija izrađivati izveštaje o stanju u kom se lokalni mediji nalaze, od bezbednosti do finansiranja, ljudstva i okruženja u kom rade. Stalna radna grupa za bezbednost novinara nastaviće svoju dve godine dugu praksu povezivanja lokalnih novinara, tužilaca i predstavnika policije na sastancima u lokalnim sredinama, na kojima će razmatrati slučajeve ugrožavanja bezbednosti novinarki i novinara na lokalu. 

Savet Regulatornog tela za elektronske medije

ANEM je predao zvanični prigovor na listu kandidata i predlagača za izbor Saveta Regulatornog tela za elektronske medije. Sednica je održana pred kraj prošle godine, a samo je predlog da se ispravi Žarko Simović u Žarko Ristić – prošao. Da li ste iznenađeni da je samo jedan vaš predlog usvojen na sednici Odbora i koji su dalji koraci ANEM-a u ovom postupku izbora Saveta?

„Nismo iznenađeni pošto većina unutar Odbora za kulturu i informisanje, i pored primetnog pravnog nasilja koje primenjuju tokom izbora za članove Saveta REM, očito nije mogla da nađe drugačije rešenje za zamenu identiteta kojoj su, svojim postupanjem, kumovali Ombdusman i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, što ovom skandalu daje specifičnu težinu. U daljem procesu, ANEM će nastaviti da insistira na doslednom i striktnom poštovanju odredaba Zakona o elektronskim medijima koje se odnose na preduslove koje moraju da ispune svi predlagači, kao i kandidati, koji ne smeju da budu u konfliktu interesa. Ukazivaćemo na svako dalje kršenje zakona i procedura, koje će, ako se nastave, već sada potkopati leaglnost i legitimitet budućeg saziva Saveta REM“.

Izjavu Dušana Marića, poslanika SNS, na sednici Skupštinskog odbora za kulturu i informisanje, na kojoj su se razmatrali kandidati za sastav Saveta REM, da je „logično da ćemo mi imati presudan uticaj na REM i tako će biti dokle je sveta i veka. Jednog dana kada vi na izborima osvojite vlast, opet ćete vi imati presudan uticaj na izbor članova Saveta REM-a i na njegov rad”. Do kada će medijsko pitanje biti političko, umesto pitanje profesije i etike?

„Tako će biti dok ne bude istinske političke volje za doslednu primenu medijskih zakona, a u ovom slučaju, Zakona o elektronskim medijima koji je usvojila ista skupštinska većina koja ga sada krši. Veoma je važno da predstavnici međunarodne zajednice imaju proaktivnu ulogu, poput one koju su imali kada se pomenuti zakon usvajao. Nije isto da li je uslov za otvaranje Trećeg klastera izbor (bilo kakvog) Saveta REM ili izbor Saveta REM koji će doneti kvalitativne promene nabolje na ovdašnjoj medijskoj sceni. To je pitanje evolutivnog razvoja u sistemu spojenih sudova, u kojem Saveta REM bira Upravni odbor RTS/RTV koji bira generalnog direktora javnih medijskog servisa i Programski Savet. Ovo je jedinstvena prilika da se prekine negativna spirala i da sa 2/3 većinom (6 nespornih nezavisnih članova budućeg Saveta REM), klatno konačno preusmeri u pozitivnom smeru“.

Mediji i izveštavanje o zločinima

U relativno kratkom vremenskom periodu, Srbiju su zadesile tri tragedije. Najpre masovni zločin u OŠ „Vladislav Ribnikar“, a samo dan kasnije u selima Dubona i Malo Orašje (maj 2023. godine), i pred kraj prošle godine pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Početkom decembra završen je i sudski postupak za zločin u selima Malo Orašje i Dubona. A, jedan od sudskih postupaka u slučaju „Ribnikar“ takođe je nedavno završen, kada su roditelji maloletnog ubice K.K. prvostepeno osuđeni na zatvorske kazne. Koja poruka je poslata ovim sudskim postupcima (zatvoreno za javnost, uskraćene završne reči porodicama žrtava) i presudama društvu u Srbiji?

„Masovna ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i u Duboni i Malom Orašju rezultat su čitavog niza propusta koji su, nažalost, postali deo naše svakodnevice, propusta na koje nema efikasnog odgovora institucija i društva. Zapostavljanje maloletnog ubice, psihički problemi koji nisu rešavani, već umnožavani, obučavanje za ubistva, i dostupnost oružja maloletniku, stvorili su situaciju u kojoj je bilo izvesno da će doći do upotrebe oružja. Moguća preventivna reagovanja u školi nisu postojala. Ništa u proteklih godinu i po dana nije urađeno da se, organizovano i transparentno, skeniraju sve slične moguće situacije i da se preduzmu mere koje bi omogućile prevenciju.

U slučaju ubistava u Duboni i Malom Orašju, nisu utvrđeni propusti institucija koje su tolerisale nasilnika i pored niza prijava, i nije ni u toj oblasti izvršena analiza na nacionalnom nivou, niti su izrađene stroge mere i procedure za sankcionisanje nasilnika. Vrlo brzo su oba slučaja relativizovana, kako bi se zataškali negativni efekti ovih zločina. Snažna politička polarizacija društva i vrlo oštra politička retorika ubrzo su ove teme funkcionalizovali, nereagovanje institucija, kontroverzne odluke, sukobi unutar škole, polemike oko memorijalizacije… odvlačili su pažnju od ključnih tema na kojima je morao da se formira fokus za društvene promene. Svi smo više živeli u očekivanju nekih novih nesreća i tragedija nego što smo radili na promenama praksi koje su dovele do zločina, jer bi jedino tako moglo da se dođe do neke katarze, bar kada je reč o ovim slučajevima. Umesto toga, potiskivanje, nereagovanje, stvorili su veliko nezadovoljstvo koje je eskaliralo posle pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, koja je usmrtila 15 osoba. I opet imamo nagomilavanje gneva i besa, umesto brze i efikasne istrage i utvrđivanja uzroka i odgovornosti, i sankcionisanja istih. Zbog toga, sada imamo proteste i biće ih sve dok se do kraja ne razjasne okolnosti ove tragedije i kazne oni koji su odgovorni. Upravo i zbog toga što to nije urađeno posle masovnih ubistava u maju prošle godine“.

Na portalu Javniservis.net imali ste sasvim drugi pristup od većine medija u Srbiji kada su u pitanju tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i selima Malo Orašje i Dubona. Ignorisali ste ubice i pisali isključivo o žrtvama. Koja vam je bila misija, šta vam je bio cilj?

„Zahvaljujući dominaciji tabloidne matrice izveštavanja, koja ne poštuje novinarski kodeks, niti norme čovečnosti, tematizacija vezana za žrtve u potpunosti je potisnuta senzacionalizmom vezanim za ubice. Oni su svakodnevno dominirali medijima kroz lažne vesti, poluistine, informacije koje ne bi smele da budu objavljivane, a koje su curile iz institucija u kojima su bili smešteni, sa zatvorenih sesija suđenja… Na neki način, to je bila i glorifikacija ubica i nekritički pristup zlu koje su počinili. Nije reagovalo ni nadležno ministarstvo, ni druge nadležne institucije i broj prekršaja zakona i kodeksa bio je enorman.  Bila je to nova vrsta viktimizacije žrtava, povređivanje porodica, preživelih učenika, ali i celog društva koje je bilo pogođeno, šokirano masovnim zločinima. Želeo sam da napravim neku vrstu protivteže takvom izveštavanju, tako što ćemo u prvi plan staviti žrtve i njihove porodice i kroz te priče pojašnjavati situaciju u kojoj se nalazi društvo. Ukazivati na greške koje se čine, na nereagovanje institucija. Bilo je važno stati u cipele onih koji su izgubili najmilije i preuzeti bar malo bola koji su trpeli, saučestvovati i pomoći koliko god je moguće. Tekstovi su bili dosta čitani, prenošeni u drugim medijma i to je bila neka oaza normalnosti.

Dr Slavica Plavšić izuzetno posvećeno je pisala tekstove o ubijenima u Duboni i Malom Orašju, ranjenima i porodicama. Ovi tekstovi stvarali su i atmosferu solidarnosti i organizovali smo nekoliko akcija prikupljanja pomoći za ranjene kojima je i danas neophodna materijalna podrška koja je izostala u pravom obimu od strane državnih institucija. Demonstrirali smo kako je potrebno izveštavati u ovakvim situacijama“.

Kako ocenjujete rad medija u praćenju ovih tragedija koje su se desile u kratkom vremenskom periodu?

„Medijska scena je već dosta dugo ruinirana, profesionalno opustošena tako što je najveći deo medija podlegao ekonomskim interesima koji su forsirali senzacionalizam i odstupanje od profesionalog kodeksa, uz kršenje zakona. Tabloidizacija je obuzela najveći deo medijske scene. Javni servisi nisu odigrali tu profesionalnu ulogu zaštite javnog interesa, nisu bili korektivni faktor i mali broj nezavisnih profesionih medija, istraživačkih timova, produkcija, gubio je snagu. Novinari su potplaćeni, sa puno pritisaka, ugroženim zdravljem i nejasnom perspektivom. Gubi se profesionalna supstanca. Oni koji se bore izloženi su sve većim pritiscima, optužbama, tužbama bez adekvatne društvene podrške. Zbog toga je važno objedinjavanje snaga i međusobna solidarnost, što je neophodno za preživljavanje onih koji prave profesionalne prodore kroz istraživačko novinarstvo, onih sa argumentovanim kritičkim pristupom, onih koji rade u javnom interesu.  Optužbe koje iz vlasti dolaze na račun studenata, retorika devedesetih o studentima špijunima, stranim plaćenicima, uvek jača pokret, a kao bumerang se vraća onima koji plasiraju takve dezinformacije“.

Pre nedelju dana podignuta je optužnica u slučaju pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Šta vi mislite, je li optužnica podignuta pod pritiskom studenata ili su institucije počele da rade svoj posao?

„Kao i u slučaju majskih masovnih ubistava, i u ovom slučaju, odmah je krenula relativizacija, spinovanje, negiranje, i to je intenziviralo bes koji je već postojao. Zbog toga mislim da su protesti ubrzali podizanje optužnice, ali i objavljivanje dokumentacije o rekonstrukciji železničke stanice. Verujem da će se nastaviti sa objavljivanjem ove dokumentacije i da će istraživački novinari dolaziti do važnih otkrića, kako bi se u potpunosti razjasnila ova nesreća, kako bi se, naravno, kaznili odgovorni, ali i kako bi se prevenirale druge moguće nesreće izazvane nemarom ili korupcijom. Veoma je važno da se izvrše provere svih sličnih izgrađenih objekata kako bi se uočili mogući propusti i kako bi na vreme bila otklonjena opasnost“.

Kako vi gledate na studenske proteste – blokade?

„Mislim da je bunt studenata autohton, da je nastao organski, i upravo zbog toga je mnogima nerazumljiv način funkcionisanja. Za sada je očuvana unutrašnja demokratičnost i samostalnost. Studenti su uspeli da se sačuvaju od uticaja političkih aktera. Insistiranje na odgovornosti institucija, zalaganje za pravnu državu, doslednu podelu vlasti, poštovanje zakona i Ustava, ali i insistiranje na solidarnosti i empatiji uneli su u politički život konstruktivnost. U politički i društveni angažman vraćena je ljudskost, međusobno poštovanje, etika, naravno uz mladalačku kreativnost i iskrenost. Svakako će ova generacija biti važna u putu Srbije u neko bolje društvo. Teško je procenjivati kako će se završiti ovakva vrsta protesta. I šta će se događati u budućnosti, tj. da li će ova energija prerasti u neku političku snagu koja će se institucionalizovati. U svakom slučaju, podmlađivanje političke scene je veoma važno i nadam se da će se nove generacije ohrabriti za samostalne političke nastupe, sa novim idejama, svežinom i progresivnom energijom, sa osećajem za pravdu i dostojanstven život, solidarnost i empatiju. Studente treba podržati i omogućiti im da sami grade svoje politike i načine borbe. Do sada su pokazali da zavređuju svako poštovanje i davanje prilike da u svoje ruke uzmu budućnost zemlje“, zaključio je u razgovoru za Insajder Veran Matić

On je to potvrdio za portal Nova.rs.

On je rekao da će se porodica Meše Selimovića, čim prođu praznici, sastati sa pravnicima kako bi utvrdila dalje korake i eventualno pokušala da učini nešto kako bi kompaniji „Novosti“ oduzela pravo da koristi ime velikog književnika za tu nagradu.

Na javni bojkot uglednog književnog priznanja, koje više od tri decenije dodeljuje kompanija „Večernje novosti“, pozvao je istoričar umetnosti, pisac i građanski aktivista Nebojša Milenković.

Naveo je da je taj list objavljivanjem fotografija pasoša dva studenata i insinuacijama kako „studentske proteste predvode Hrvati“, pored niza krivičnih dela, „pogazio i sve moralne zakone i principe do kojih je i Selimović i te kako držao“.

On kaže da je siguran u to da bi i Meša Selimović isto tako postupio.

„‘Argument’ da se to radi ‘zbog Meše’ pada u vodu – pošto sam siguran da bi i sam Selimović isto postupio“, istakao je Milenković.

„Dužnost mi je bila da ovo učinim, a biće mi dužnost da učinim i više. Ako ne zaštitimo pravdu, pravde neće biti!“, naveo je na kraju citat iz romana „Derviš i smrt“

Policija je pokrenula istragu i otvorila slučaj ubistva.

Vlasti za sada nisu iznele dodatne informacije o mogućim osumnjičenima.

Goranka Matić rođena je 1949. godine u Mariboru, u Sloveniji.

Završila je studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Od 1971. godine bila je stalna saradnica Studentskog kulturnog centra kao jedna od urednica likovnog programa i kustoskinja galerije Srećna nova umetnost, navodi se u njenoj biografiji na sajtu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

Od 1978. do 1980. vodila je Galeriju 45 na Novom Beogradu.

Fotografijom se aktivno bavi od 1980. godine. Profesionalnu karijeru započela je u časopisu Džuboks i nastavila u Startu i Svijetu.

Njene fotografije izlazile su u gotovo svim vodećim časopisima bivše Jugoslavije (Duga, Politika, Omladinske novine, Beorama, Ritam, Liberation, Polet, (New)Moment, Delo).

Bila je urednica fotografije u nedeljniku Vreme (1990–2006), u dnevnom listu Politika (2006–2010) i na Radio-televiziji Srbije (2011–2015).

Tokom osamdesetih godina, najznačajniji je njen rad u oblasti rok fotografije, naročito u okviru neformalnog pokreta nazvanog Novi talas. Tada nastaju neki od kultnih omota ploča vodećih muzičara tog perioda (Idoli, U škripcu, Bajaga i instruktori, Đorđe Balašević i dr).

Pored toga, njen fotografski opus sadrži i portrete umetnika, pisaca, reditelja, glumaca (ljudi sa umetničke i kulturne scene), ali i političara, snimljenih za izborne i razne druge vrste kampanja. Autorka je brojnih fotografija sa društveno-političkim temama nastalih tokom turbulentnih devedesetih.

Predavala je na Fakultetu političkih nauka i Fakultetu za medije i komunikaciju u Beogradu (foto-žurnalizam i dokumentarna fotografija).

Prva je žena fotograf član foto-sekcije ULUPUDS-a.

Tokom svoje umetničke karijere učestvovala je na brojnim kolektivnim i samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Njeni radovi nalaze se u kolekciji Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

Dobitnica je nekoliko značajnih nagrada:

1998. Nagrada na 39. Oktobarskom salonu Ukusi su različiti (foto: diptih Male i velike priče)

2002. Nagrada Osvajanje slobode, priznanje Fondacije Maja Maršićević-Tasić

2004. Nagrada Politike iz Fonda Vladislav Ribnikar (za najuspeliju izložbu Tiho teče Sutjeska)

2005. Godišnja nagrada ULUPUDS-a

2019. Nagrada Udruženja novinara Srbije za životno delo

2021. Nagrada Fondacije Tanja Petrović za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima

Državne institucije i druga pravna lica dužna su da zastavu Srbije spuste na pola koplja, a mediji i kulturne ustanove su u obavezi da prilagode programe Danu žalosti, koji je proglasila Vlada Srbije na predlog predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Radiodifuzne organizacije za informisanje javnosti dužne su, između ostalog, da u svojim programima, uključujući i emisije namenjene inostranstvu – umesto humorističkih, zabavnih, folklornih i drugih emisija sa zabavnom i narodnom muzikom, emituju muziku i emisije prikladne danu žalosti.

Muzeji, pozorišta, bioskopi, organizacije koje imaju muzičko-scenske programe, arhive i druge ustanove u oblasti kulture takođe imaju obavezu da svoje programe prilagode danu žalosti.

Za vreme dana žalosti je zabranjeno emitovanje narodne i zabavne muzike, odnosno održavanje programa zabavnog karaktera na javnim mestima.

U prvih 10, po pretrazi na Guglu nalaze se još i Netfliks (Netflix), Kanva (Canva), Tviter (Twitter) i Robloks (Roblox).

Zanimljivo je da se u najbrojnim pretragama ne nalazi „X“ (novo ime za tviter nakon promene vlasnika), a da se ČatDžipiti nalazi na dva mesta, sa razmakom i bez razmaka u imenu.

Međutim, „Novosti“ su sakrile činjenicu da su braća Stojaković srpske nacionalnosti, a da pasoš Hrvatske imaju po osnovu rođenja njihovog oca, koji je iz Krajine i koji je u Oluji izbegao u Srbiju.

Advokat Rodoljub Šabić je ovakav potez „Novosti“ ocenio kao „skandalozan“.

„I u odsustvu svih relevantnih informacija, pre svega onih o tome kako su Novosti došle do kopije ličnih dokumenata, sasvim je očigledno da se radi o nizu nedopustivih stvari. Na prvom mestu, o kršenju elementarnih standarda utvrđenih novinarskim kodeksom, ali i o kršenju Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, te o osnovanoj sumnji da je izvršeno krivično delo neovlašćene obrade podataka“, navodi Šabić.

Kaže i da je uveren da će Savet za štampu osuditi ovaj tekst i reagovati na ovo, kako on ocenjuje, sramno „novinarstvo“.

„Ne znam da li će i kako nadležni državni organi reagovati, ne verujem da uopšte hoće, a pogotovo ne na efektivan način“, ističe Šabić.

On objašnjava da bi „Novosti“ makar po privatnoj inicijativi oštećenog mogle da snose prekršajnu odgovornost, a takođe i građanskopravnu odgovornost u vidu naknade štete.

„Gore od svega navedenog je to što se ovde izvesno radi o svesnom, namernom ugrožavanju bezbednosti. Oni koji ovo rade znaju da objavljivanje imena i prezimena i fotografije nekog, propraćeno dezinformacijama da taj radi protiv ustavnog poretka, na destabilizovanju prilika u Srbiji i to kao agent neke strane službe, direktno ugrožava bezbednost tih ljudi. To asocira na poternicu. I to poput onih sa Divljeg zapada – u tekstu nedostaje samo ‘traži se živ ili mrtav’ i iznos koji se za to plaća“, kaže Šabić.

Apeluje da ovakve organizovane kampanje moraju biti zaustavljene.

„Ovakvi potezi, pogotovo jer nije reč o izolovanom ekscesu već o mnoštvu sličnih, dakle o organizovanoj zlonamernoj kampanji, morali bi biti zaustavljeni. U protivnom, vode, vrlo verovatno, pre ili kasnije i ka zaista tragičnim posledicama“, navodi Šabić.

Slobodan Ćirić, potpredsednik UNS-a, navodi da Kodeks novinara i novinarki Srbije kaže da su novinari dužni da poštuju privatnost ljudi o kojima pišu i da je objavljivanje privatnih podataka, zapisa i fotografija moguće samo uz prethodnu saglasnost osobe na koju se oni odnose ili njenih zastupnika.

„Tako je osim u slučajevima kada javni interes preteže nad pravom na privatnost. Tu počinje ‘klizav teren’ koji se odnosi na tumačenje pojma ‘javni interes’. Za one koji pod novinarstvom podrazumevaju služenje vlasti, javni interes je jedno, za one koji pod novinarstvom podrazumevaju služenje istini i principima profesije, javni interes je nešto sasvim drugo i sigurno ne podrazumeva neosnovano objavljivanje ličnih podataka“, priča Ćirić.

Još jedna važna odredba Kodeksa novinara i novinarki Srbije kaže da se novinari u prikupljanju podataka moraju koristiti samo časnim sredstvima.

„Čast je, nažalost, u našoj praksi postala ‘klizav teren’ i tu više nikakav kodeks ne pomaže“, kaže Ćirić.

Za kraj ističe da UNS uvek principijelno osuđuje sva novinarska ponašanja suprotna Kodeksu i poziva na poštovanje njegovih principa.

„Neke kolege očigledno imaju neki svoj ‘kodeks’ i čisto sumnjam da tu i pooštravanje zakonske regulative može da pomogne. Neophodne su sistemske promene u sferama koje su mnogo šire od novinarstva“, zaključuje Ćirić.

Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja, Milan Marinović, izjavio je danas da će preduzeti mere i pokušati da dođe do podataka o tome ko je medijima prosledio podatke iz pasoša braće Lazara i Luke Stojakovića.

Marinović je rekao da će slučaj biti istražen, ali je podsetio da, prema zakonu, njegova institucija u odnosu na medije nema ovlašćenja, kada je reč o „svrsi informisanja javnosti“.

„Kada je u svrhu informisanja javnosti, šta god to značilo, Poverenik nema ovlašćenja. Imaju drugi organi, poput Ministarstva informisanja, ili REM, ako je reč o elektronskim medijima“, naveo je Marinović.

Do informacija o aukciji je vrlo teško doći, ali izvor portala N1 tvrdi da su se oba reprezentativna sindikata RTK – Nezavisnost i Sinos, žalila Ministarstvu privrede.

RTK je ranije bila privatizovana, kupio ju je Radoica Milosavljević iz Kruševca, ali je privatizacija poništena.

„Zakon o privatizaciji Republike Srbije je jasan. U članu 12. precizno je propisano ko ne može biti kupac. Radoica Milosavljević ne može, jer je poništen prethodni kupoprodajni ugovor, a ne može ni zato što je osnivač TV Pančevo. Krajem 2016. zbog neispunjavanja ugovornih obaveza tadašnjeg vlasnika Radoice Milosavljevića, koji je postao vlasnik gradske RTK, bili smo primorani da obustavimo rad“, tvrdi izvor portala N1.

Izvor ističe da je nakon sugerisanja ministarstvu da je Radoica Milosavljević osnivač RTV Pančevo i da ne može biti kupac RTK, oni su za dan promenili osnivača, ali posle otkupljivanja dokumantacije za prodaju.

„Prilikom prethodne privatizacije RTK Milosavljević nije isplaćivao plate zaposlenima, nije ulagao u opremu i tehniku, što je bila njegova ugovorna obaveza, naš ekran prvi put je bio bez slike, a građani bez celodnevnih emisija, jer RTK od svog osnivanja ima 80 odsto sopstvene produkcije. U tom periodu, građanima Kragujevca koji su redovno pratili program jedine preostale televizije u gradu, informisanje je bilo uskraćeno za sve važne teme, pa je i u jednom slučaju zbog dramatičnog nesrećnog događaja u gradu vladala opšta konfuzija, zaključuje izvor portala N1.

Posle božićnih praznika oba reprezentativna sindikata Radio-televizije Kragujevac će zajedno sa svojim advokatima održati sastanak u Beogradu sa predstavnicima Ministarstva privrede, u vezi nove privatizacije kragujevačke opštinske televizije.

U prijavi koju potpisuje Veran Matić, predsednik UO ANEM-a, i član Stalne radne grupe za bezbednost novinara, navedeno je:

„…Delo na koje ukazujemo jeste prekršaj iz člana 8 Zakona o javnom redu i miru ili član 344 iz KZ-a. Napominje se da je delo očigledno izvršeno u grupi budući da je napisano minimalno 200 grafita šablonom samo na potezu od Slavije do Kalemegdana u veoma kratkom roku. Ove sam lično prebrojao. Pored šablona, na desetine mesta na Vračaru, Starom gradu i Novom Beogradu ispisani su grafiti veličine od nekoliko kvadratnih metara ili dugi desetak metara. Na šablonu piše: 1.11.2024. Zoran Kesić Show must go on!! a oni koji su pisani rukom ili ponavljaju tu poruku ili su različite uznemirujuće varijante.

Pisanje grafita je prvi put primećeno 26.12.2024. godine. Zoran Kesić je 31.12. prijavio slučaj pisanja grafita u PU za grad Beograd, PS Vračar.

Pored toga ispisani su na skoro svakoj zgradi u Ulici Srpskih vladara, na zgradi SANU, Andrićevoj zadužbini, zgradi Protokola, JDP i preko puta na Cvetnom trgu, na ulasku u Terazijski tunel sa obe strane, a nisu pošteđene ni zgrade pod zaštitom kao kulturni spomenici, kao što je prelepa vila u Njegoševoj 20. Šteta naneta imovini i Beogradu je veoma velika.

U pitanju je očigledno velika operacija koja ima za cilj uništavanje imovine, ruženje grada i uznemiravanje Zorana Kesića i njegove porodice, kao i njegovog tima saradnika i uznemiravanje i drugih novinara i medijskih radnika. Do sada nismo imali operaciju targetiranja nekog novinara ovolikih razmera kada je reč o ispisivanju grafita.

Od 26.12. kada je počelo brutalno ruženje grada, pa potom od 31.12. kada je Zoran Kesić prijavio ispisivanje grafita, nije vidljiva ni jedna aktivnost na razotkrivanju počinilaca, niti su nadležne službe intervenisale sa čišćenjem ovih objekata od grafita zastrašivanja. Ovako velika operacija sa većim brojem učesnika, morala je da bude zabeležena na brojnim kamerama koje se nalaze na objektima ili njihovoj okolini. Zbog toga insistiramo da istraga u ovom slučaju bude urgentna, kako bi se zaustavilo ispisivanje grafita, i kako bi počinioci bili primereno kažnjeni.“

O prijavi je obaveštena i Stalna radna grupa za bezbednost novinara. Apelujemo na nadležne institucije grada Beograda da odmah uklone grafite. Pozivamo i institucije na kojima su napisane da to urade ako nadležne institucije to ne urade. Takođe, apelujemo i na građane da tamo gde mogu, očiste zidove od ovih uznemirujućih poruka.

ANEM poziva građane da prijave policiji ukoliko primete osobe koje se bave ovim nedozvoljenim i opasnim radnjama.

Dodaje da su on i Marko Vidojković ozbiljno shvatili dve pretnje koje su dobili početkom godine i prijavili ih nadležnim institucijama.

Oba komentara su postavljena na Jutjub snimku emisije DLZ.

Jedan od komentara sadrži eksplicitne pretnje u kojima se autorima emisije poručuje da će „biti obrijani na suvo da bi bolje cvilili,“ dok drugi komentator preti „ubacivanjem u mašinu za mlevenje mesa ili pravljenjem sapuna“ od dvojice voditelja.

„S obzirom na intenzitet i stanje u društvu, apelujemo na nadležne da stvarno daju sve od sebe i da učine da se ova praksa koliko god je to moguće iskoreni, jer nije normalno da novinari u 21. veku dobijaju ovakve pretnje za nešto što može da se podvede pod neku vrstu satire“, kaže Kulačin.

Za kraj, Kulačin ističe da se ove pretnje istovremeno dešavaju sa pokušajima da DLZ opstane na internetu, s obzirom na to da se suočavaju sa konstantnim pritiskom da DLZ prestane sa radom.

Od tužbe protiv medija, s obzirom na to kakvo nam je pravosuđe, nažalost, ne očekujem ništa, rekao je Delimeđac.

Profesorka srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji Priština Ana Kostić kaže da je položaj ćirilice u našem društvu veoma ugrožen i da smo svedoci sve češće upotrebe latiničnog pisma, što ide nauštrb našem autohtonom.

„Sve češće srećemo knjige, novine, časopise na latiničnom pismu. Nazivi preduzeća, pa i domaćih i stranih brendova su ispisani latinicom. Zatim, filmovi i emisije stranih autora titlovani su latinicom. Pa i ta latinica, koja je u upotrebi kod nas, sve češće se nepravilno koristi. Navedeno ukazuje na loš položaj ćiriličnog pisma, ili, globalno gledano i na srpski jezik uopšte”, navodi Kostić. 

Deca i mladi mnogo više koriste latinicu

Njeno dugogodišnje radno iskutvo pokazuje da deca i mladi mnogo više koriste latinicu od ćirilice.

„Nažalost, uticaj društvenih mreža, interneta, globalizacija pod uticajem engleskog jezika uvlači se u sve pore društva, pa i u jezik. Ćirilično pismo gotovo da se ne koristi, iako sve što možete napisati latinicom, možete i ćirilicom. Još je tužnije to što se dva pisma kojima se služimo često mešaju (npr.hvala!)”, navodi profesorka.

Pored toga, Kostić ističe, da je još značajniji faktor ugroženosti ćirilice - naš nemar.

„U Rusiji ćete, recimo videti da je naziv poznatog lanca brze hrane ispisan ćiriličnim pismo, Mak Donalds, ili naziv popularnog gaziranog napitka je koka-kola. Ne vidim razloga da to tako ne bude i kod nas”, kaže Kostić.

Uloga obrazovnog sistema u očuvanju ćiriličnog pisma, navodi ona, veoma je značajna. Međutim, ukazuje na druge probleme koji otežavaju ovu borbu.

„Mi podstičemo upotrebu ćirilice, ali smo nemoćni pred društvenim mrežama i nemarom države koja ne čini mnogo u pogledu očuvanja ćirilice. Retko ćete, na primer, naći naziv vežbanka na ćiriličnom pismu, iako se ona koristi za pisanje radova iz srpskog jezika”, dodaje ona.

Posebno važno negovati ćirilicu na KiM

Upotreba ćirilice na Kosovu i Metohiji, smatra Kostić, morala bi da zauzima posebno mesto jer je u vremenu kada je naš identitet veoma ugrožen, ističe ona, izuzetno važno negovati upotrebu ćirilice.

„U tom smislu, uloga učitelja, i kroz kasnije školovanje je veoma važna. Uloga medija nije ništa manje važna. Međutim, sve to nameće prirodno pitanje - imamo li dovoljan broj časova srpskog jezika u školama na nedeljnom nivou? Da li se sve gradivo može kvalitetno obraditi za četiri časa od po 40 minuta nedeljno? Nastavnici i učitelji smatraju da je to nedovoljno, da jeziku, a u okviru njega posebno ćirilici i njenom korišćenju, treba dati veći vremenski prostor”, kaže profesorka Kostić.

Pred nama su, podvlači, veliki izazovi, rudarski posao i teška borba za očuvanjem pisma koje nas čini posebnim.

Srpska ćirilica pripada samo nama - negovati je i čuvati

„Danas, kada je ekspanzija latinice na globalnom nivou uzela maha potrebno je dobrano podmetnuti leđa i odupreti se uticajima. Treba objasniti deci, ali i starijima da niko nije protiv upotrebe latiničnog pisma, samo ta dva pisma, koja nas, Srbe čine bogatijima za poznavanje oba, treba postaviti svako na svoje mesto, a ćirilično svakako mora biti na prvom! Na kraju, naša, srpska ćirilica je samo naša, i pripada samo nama, i treba je negovati i čuvati”, zaključuju profesorka srpskog jezika i književnosti Ana Kostić.

Profesorka srpskog jezika i književnosti u Građevinsko-saobraćajnoj školi u Gračanici Marija Đekić Karadžić smatra da položaj ćirilice u obrazovnom sistemu nije sjajan, ali da se u školama daje prednost ćiriličnom pismu u odnosu nad latiničnim.

„Ako imamo u vidu da kod nas opada broj funkcionalno pismenih osoba, da učenici sve teže čitaju i da je loš rukopis sve češća pojava među njima, kao i da se lektira sve manje čita, onda se ne može baš reći da je položaj ćirilice sjajan. S druge strane, u našim školama je se ipak daje prednost ćirilici nad latinicom, ona je prvo i osnovno pismo na kojem se uči, ali, čini mi se, ne u toj meri da se đacima stalno ukazuje na to koliko je ona važna za očuvanje našeg identiteta“, napominje Karadžić.

Učenici na času koriste ćirilicu, latinica zastupljenija u neformalnoj komunikaciji 

Iz iskustva kaže da učenici na času češće koriste ćirilicu, a da je latinično pismo kod njih zastupljenije u neformalnoj i digitalnoj komunikaciji.

„Češće koriste ćirilicu i to, na primer, prilikom izrade pismenih zadataka i drugih vrsta provera. Latinica je kod njih zastupljenija u neformalnoj i digitalnoj komunikaciji. Mobilni telefoni, računari i društvene mreže su doprineli tome, ali nisu oni jedini krivci. Okruženi smo natpisima na latinici, kao i latiničnim naslovima u medijima (novinama, televiziji, internetu), čak i u onima sa nacionalnom frekvencijom. A nije retka ni pojava da učenici u jednom tekstu koriste i jedno i drugo pismo“, objašnjava ona.

Na pitanje, šta je u najvećoj meri uticalo da danas govorimo o ugroženosti upotrebe ćirilice, posebno kada je reč o mlađim generacijama, Karadžić ističe da je, pre svega, uticala naša kolektivna nemarnost i nedovoljna briga o svemu što je deo našeg kulturnog i istorijskog nasleđa.

„Mlađi naraštaji nisu sami izabrali da više vole jedno, a manje drugo pismo. Njima je to, kao uostalom i nama starijima, nametnuto u svakodnevnom životu. Virtuelni prostor je uglavnom na latinici. Realnost je prebukirana latinicom. Natpisi na lokalima, nazivi na proizvodima, naslovi u novinama, titlovi u filmovima, reklamni slogani na bilbordima, izlozi u knjižarama najčešće su napisani latinicom“, kaže Karadžić.

Škola nemoćna u borbi za očuvanje ćirilice ako društvena stvarnost favorizuje nešto drugo

Navodi da uloga obrazovnog sistema jeste važna u širenju svesti o važnosti upotrebe ćiriličnog pisma, ali ne i ključna, a pogotovo ne i jedina.

„U okviru našeg obrazovnog sistema ćirilica ima široku upotrebu. Koristi se učestalo tokom školovanja i osnovaca i srednjoškolaca. I đački udžbenici su pisani ćirilicom. Ali ne može se sve isključivo svesti pod odgovornost obrazovnog sistema. Mislim da čitavo društvo treba da se osvesti i shvati važnost upotrebe ćiriličnog pisma. Škola je nemoćna u toj borbi ako društvena stvarnost favorizuje nešto drugo. Ćirilica ima budućnost jedino ako se koristi, ali ne samo u školi nego i u svakoj drugoj prilici i u svakoj drugoj komunikaciji van učionice“, ističe Karadžić.

Prema njenim rečima, nastavnici mogu podsticati njenu upotrebu na mnogo načina, a ne samo kroz realizaciju osnovnog nastavnog plana i programa nego i kroz razne vannastavne aktivnosti.

„Na način da priređuju, na primer, literarne i likovne konkurse o ćirilici, radionice o kaligrafiji i druge tematske sadržaje povodom obeležavanja određenih datuma u toku godine kakav je npr. Dan slovenske pismenosti ili Međunarodni dan maternjeg jezika“, navodi Karadžić.

Srpski jezik i ćirilično pismo oruđa naše kulture

Karadžić ističe da je upotreba ćirilice od izuzetne važnosti i za naše pismo i za naš jezik koji su na prostoru Kosova i Metohije ugroženi više nego bilo gde drugo.

„Srpski jezik i ćirilično pismo su i ovde oruđa naše kulture i osnovna identitetska obeležja našeg naroda koja moraju biti sačuvana ako želimo da zadržimo i opravdamo naše mnogovekovno trajanje“, kaže Karadžić.

Ona veruje da će ćirilica opstati ukoliko je koristitimo u svakoj prilici i ističe da, ako su i govornici s drugih jezičkih područja uvideli njenu lepotu i fonetsko savršenstvo, na nama je da je takvu negujemo i češće upotrebljavamo.

„Pozitivan primer u borbi za očuvanje ćirilice pokazuje opština Bajina Bašta koja ima svoj Park ćirilice, svoju manifestaciju Ćirilična baština i koja uskoro u obližnjoj Rači dobija Dom ćirilice i ćirilični muzej. Osim što je uspešna, ta borba, srećom, prepoznata je i podržana i na nacionalnom nivou“, zaključuje ona.

Advokat Rodoljub Šabić kaže da objavljivanje ličnih dokumenata sa slikom i stavljanje u kontekst nekakve izmišljene subverzivne delatnosti podržane iz inostranstva, nije samo grubo kršenje elementarnih novinarskih standarda, prekršaj zakona o zaštiti podataka o ličnosti i najverovatnije krivično delo, nego i svesno i direktno ugrožavanje bezbednosti ovih mladića.

Advokat Vladimir Terzić na Iksu je napisao da je u pitanju propaganda i „Novosti“ nazvao „toalet papirom“.

„Srbe iz Krajine proglašavaju Hrvatima samo zato što su protiv ovog režima koji je sve srpske interese prodao, a na fotografijama pasoša izostavljaju deo gde su se mladići potpisali ćirilicom“, naveo je Terzić.

Glavni urednik Novosti je Milorad Vučelić. Sličnu uređivačku politiku vodio je 1990-ih kao generalni direktor RTS.

Nedeljnik Vreme ovako je 2015. godine opisao Vučelićevu ulogu: „Sunovrat koji je tada nastao i čija je jedna od perjanica bio upravo Vučelić, ispostavilo se, ostavio je jači utisak od svega što je ovaj čovek uradio pre toga ili što će možda uraditi posle. Televiziju je tada i bukvalno zaklopio u Miloševićevu ‘bastilju’, a kad su se radnici pobunili, njih oko hiljadu i po, poslao je na prinudni odmor, objasnivši da je to ‘racionalno’. Iz javnog diskursa izolovao je sve što je zaista bilo racionalno, ‘drugačije’, pa su politički neistomišljenici za njega postali nepostojeći“. (Vreme, 4. 11. 2015. godine)

Isti tekst preneo je i Informer Dragana J. Vučićevića.

Visoka amplituda tenzija nije jedini faktor koji utiče na njihovu bezbednost.

U rasterivanju političke i interesne magle, da bi zaista, za građane izborili pravo da znaju, svoj život i život svojih saradnika stavljaju i pod Demoklov mač, koji visi između nakovanja Beograda i čekića Prištine.

Jednako važno je pomenuti, da su u prvim redovima, najhrabrije, žene – novinarke.

„Pretnje novinarima dolaze sa svih strana. Nekad je to na nacionalnoj osnovi, nekad na osnovu pola, nekad po osnovu toga što se mediji portretišu kao da su na nečijoj strani i kada to nisu, a nekada kada su građani nezadovoljni, a ne mogu i ne smeju da se suprotstave političkim predstavnicima“, kaže Ana Marija Ivković, urednica portala Alternativna.

„Da rezimiram, jačanjem uticaja aktuelne vlasti Samoopredeljenja, novinari srpskih redakcija se osećaju dodatno nebezbedno i ugroženo“, ističe Tatjana Lazarević, urednica portala KOSSEV, u poslednjih deset godina najtargetiranije redakcije na srpskom jeziku na Kosovu i podvlači:

„Ništa manje ugrožavanje bezbednosti novinara nije stigmatizacija novinara urednički nezavisnih redakcija, formiranje mejnstrima za javno mnjenje pre svega o njima kao „društveno nepoželjnim“, sa kojima niko „ne sme da stane“ ili da sarađuje. To je već dobro prepoznat i viđen manir širom regiona ili sveta, kao i aktuelnog SNS, polako i režima aktuelnog premijera Kurtija.“

„Kada je reč o fizičkoj bezbednosti, čini mi se, da novinari na severu KiM nisu ni svesni u kakvim okolnostima zapravo rade. Obavljajući svoje zadatke, odlaze na teren, potpuno nepripremljeni u smislu bezbednosti i zaštite, a čini mi se ni svesni rizika. A rizika je mnogo, posebno u poslednje vreme. Situacija je jako napeta. U toku je postepeno i gotovo potpuno ukidanje institucionalne veze sa Srbijom“, zaključuje Mirjana Milutinović, direktorka Radija Kontakt Plus.

I ove godine, redakcija KOSSEV-a je bila meta višestrukih napada. U aprilu i julu ove godine, dobili su pretnje i ogavne uvrede putem Fejsbuka. Tada je napad došao od čoveka srpskog imena i prezimena.

Početkom avgusta portal je bio meta opasne kampanje blaćenja lažnim vestima i napadom na integritet i verodostojnost. Na društvenim mrežama, pojavilo se nekoliko fotomontaža, u kojima navodno, ovaj portal objavljuje vest, uključujući i vest o ubistvu.

Lažna vest sastoji se od fotografije i tendeciozno podmetnutog, a izmišljenog teksta, sa nalepljenim logoom portala KOSSEV.

Opasni sadržaj je „planuo“ Fejsbukom, zahvaljući i nekritičnoj i emocionalno angažovanoj publici na platformi. Pretpostavlja se da je ovaj napad došao sa strane kosovskih Albanaca.

Početkom oktobra, automobil Nevenke Medić, direktorke informativnog portala i medijske agencije KOSSEV, je oštećen. Na automobilu su bila vidljiva oštećenja na tri mesta, posledica pokušaja paljenja. Pre skoro deset godina, direktorki je zapaljen i potpuno izgoreo auto. Počinioci do danas nisu pronađeni.

Novinari ove redakcije i žive i rade u nebezbednim uslovima, gde bi se, zapravo, mogao jedino meriti stepen manje ili veće ugroženosti.

„Incidenti na terenu, kakva je na primer bila Banjska, su najnebezbedniji za rad. Premda je širi rejon bio policijski zapečaćen da se nije moglo ni prići, te je paradoksalno, možda bio i „najbezbedniji“ teren. Bilo je više incidentata da su novinari izveštavali dok se pucalo. Pri tome, do skoro nismo imali pancir prsluke, ni šlemove, većina novinara nije prošla obuku izveštavanja iz kriznog područja. Rizični za izveštavanje bili su i svi događaji u kojima bi se dodirivale dve suprotstavljene strane. Nekada su to bili direktni međuetnički sukobi, u novijoj istoriji to su sukobljavanja grupa Srba sa severa ili pojedinaca, sa specijalnim policijskim kosovskim snagama“, kaže Tatjana Lazarević, urednica KOSSEV-a.

Na tom spisku je i „potencijalno visoko rizično izveštavanje i o aktivnostima kosovskih vlasti, zapravo Samoopredeljenja, i učestalim posetama kosovskih zvaničnika severu“.

„U svojevrsnoj ofanzivi preuzimanja severa, uočljiv je i trend forsiranog dovođenja Albanaca sa juga, koje deo javnosti prepoznaje kao „militante Samoopredeljenja“. Tampon zona između ovih grupa koje pre svega štiti policija i samog stanovništva na severu se praktično izgubila. U budućnosti se može predvideti i ovakav incident“, podvlači ona.

Ana Marija Ivković, urednica portala Alternativna, takođe je non stop na terenu. I članovi njene redakcije, i ona, bili su mete targetiranja i napada.

Fotoreporterku Alternativne je 26. maja 2023. verbalno napala i dalje nepoznata osoba, nakon povlačenja protestanata ispred opštinske zgrade u Zvečanu. Agresivno i uz vikanje na srpskom zahtevala je da kaže – „ko je i za koga radi“.

Početkom godine stigla je preteća poruka zbog raskrinkavanja dezinformacija u beogradskim medijima, a u vezi sa severom Kosova.

„To je slika celokupnog društva u Srbiji, jer se mediji koji kritikuju vladajuću stranku i srpskog predsednika kritikuju i na meti su napada. Nama pomaže što nas građani lično poznaju, pa u velikoj meri to znači za same novinare na terenu“, priča Ana Marija Ivković.

U nekoliko navrata, dodaje, dogodilo joj se da su je građani albanske nacionalnosti sprečavali ili pokušavali da spreče u radu.

„Jedan je pokušao da mi zabrani fotografisanje objekta u Bošnjačkoj mahali koji je preuzela kosovska policija. Govorio je da sam civil i nemam pravo, iako je i on civil. Povukao se kad je švatio da sam novinarka i kada sam zahtevala da mi objasni ko je i na osnovu čega zahteva tako nešto. Na glavnom mostu mi je dečko dobacivao uvrede na osnovu nacionalne pripadnosti. Odlučila sam da se povučem, pa je to nastavio da radi lokalnom političaru srpske nacinalnosti koji je došao da snimi raspoređivanje karabinjera. Koleginicu su psovali radnici na šetalištu, na albanskom jeziku. Prekinuli su kada su švatili da smo novinarke. Ove slučajeve nismo prijavile, jer ne mislimo da će to rešiti problem“, pojašnjava Ana Marija Ivković.

Najnebezbedniji momenat u dosadašnjoj karijeri bilo joj je izveštavanje 26. i 29. maja prošle godine, o protestima ispred opština na severu.

„Vladalo je veliko nezadovoljstvo građana prema političkim predstavnicima, ali su taj bes, umesto na njih, usmerili na novinare. Jedna od optužbi bila je da su putem snimaka u medijima pronađeni osumnjičeni za učešće u nasilju prema KFOR-u i policiji. Građani, nisu svesni toga da policija snima događaje“, objašnjava Ana Marija Ivković.

To nije jedini put kada se osećala da nije bezbedna. Slično je bilo i tokom prošlogodišnjeg hapšenja u centru Mitrovice, nakon čega je usledilo negodovanje građana prema Srpskoj listi:

„Zaista, nisam osećala da smem da snimim ono što se događa. Sa jedne strane, razumljiv je strah građana, ali moraju da razumeju da policija uvek i sve vreme snima svako okupljanje i da su snimci policije ti koji su zapravo ključni“.

Nedostupnost informacija

A kako izgleda dostupnost informacija od javnog značaja, slikovito opisuje i nedavni događaj.

Tokom poslednje krize nastale zbog ekspolozije na kanalu Ibar – Lepenac, Aljbin Kurti je otišao u Zubin Potok i obratio se okupljenim medijima. Sve što je želeo, rekao je na albanskom jeziku.

Iako je ovaj događaj naročito potresao Srbe koji tu žive, Kurti se nije ni osvrnuo na molbe novinara koji izveštavaju na srpskom jeziku. Da i njima, na jeziku koji takođe zna, pred kamerama kaže šta se dogodilo.

Ignorisao ih je. Okrenuo se i otišao.

Ni na trenutak nije delovalo da ga zanima što ga nisu razumeli.

Kada je reč o komunikaciji i pristupu informacijama od javnog značaja, Ana Marija pojašnjava da srpskih institucija na Kosovu gotovo da više i da nema, osim „malo političkih predstavnika Srba iz Srpske liste koji selektivno komuniciraju sa medijima, uglavnom sa državnim ili režimskim“:

„Jedan primer je kada nam nije dozvoljeno da prisustvujemo konferenciji za medije, da bi nam se predsednik Srpske liste dr Zlatan Elek izvinio, ali istovremeno optužio da objavljujemo samo određene informacije. Iako on sam ne daje izjave za sve medije kao direktor Kliničko-bolničkog centra i predsednik Srpske liste, već pojedinačno poziva medije koji su režimski“.

Kada je reč o kosovskim insitucijama, dodaje, „na centralnom nivou su posebno zatvorene i nedostupne“:

„Pre svega u slučajevima kada su pitanja koja se tiču njihovog nezakonitog ili upitnog rada. Poenta je da svaka struktura i u jednom i drugom sistemu nije spremna na saradnju sa medijima ukoliko moraju da objasne zašto su nešto uradili ili nisu ili u slučaju kada to ukazuje na njihov nerad ili nezakonite radnje“, zaključuje Ana Marija Ivković.

Nijedna strana ne želi nezavisne medije, već samo traži sredstva propagande.

Ignorisanje i novinara i građana

Ovu godinu za novinare na severu je obeležila i činjenica da najviši zvaničnici Prištine o svojim dolascima na sever nisu obaveštavali novinare redakcija na srpskom jeziku. To je posledično dovelo do neprijatnih, čak tenzičnih situacija.

Jer kada novinari ne obaveste javnost, građani o tim posetama saznaju kada ih policija zaustavi i zabrani im da se kreću dok zvaničnici „ne prođu“.

Na sve to, ministar policije Dželjalj Svečlja, početkom avgusta, odbio je da da izjavu za medije na srpskom jeziku. Slično se poneo i krajem avgusta i tim ministarke pravde Aljubljene Hadžiju.

Tatjana Lazarević, urednica KOSSEV-a, Mirjana Milutinović, direktorka  Radija Kontakt plus i Maja Fićović, direktorka Radija Mitrovica Sever uputile su im pismo.

„Novinari srpskih redakcija dovedeni su u fazu „paparaco“ izveštavanja. Bukvalno se istrčava na ulicu kako bi se uslikali i snimili zvaničnici iz Prištine, koji novinare ostavljaju bez odgovora i za leđima, jer uglavnom užurbano odlaze, u pratnji svog obezbeđenja. Ukoliko i dobiju odgovore oni su, kažem, diskreditujući. Na pisma koje smo uputile, još nismo dobile odgovor“, priča Mirjana Milutinović, direktorka Radija Kontakt Plus, čije su novinarke bile mete pretnji i verbalnih napada.

U uslovima kada su i bezbednost i loš status novinara dugoročni problemi, teško je održati standarde etike.

„Šta god novinari radili, većina tema dobija politički kontekst, što smanjuje prostor za izbor sagovornika i znatno utiče na kvalitet informacije i ispunjavanje profesionalne novinarske etike i forme. Kada su nečiji interesi da se medijski istaknu ili prikriju određene činjenice, novinari su u riziku od plasiranja dezinformacija, i to je još jedan od problema sa kojima se suočavamo“, napominje Mirjana Milutinović.

Neka mrvica komunikacije je ipak moguća, ali samo ako postoji volja.

Kao dobar primer navodi zamenika komandira Kosovske policije za region Sever, Vetona Eljšanija, koji je „gotovo uvek dostupan za novinare srpskih redakcija, i u okviru svojih nadležnosti, komunicira o važnijim dešavanjima na srpskom jeziku“.

I briga i strah

„Opravdani su i briga i strah“, ističe Maja Fićović, direktorka Radija Mitrovica Sever, dodajući da i građani i novinari žive sa nemirom kako će naredni dan da protekne.

„Kao novinari, prošle godine smo radili u uslovima u kojima nam je dvostruko ugrožena bezbednost, kada su upotrebljene i šok bombe, biber sprej i sva ostala sredstva za razbijanje demonstracija koja su koristili specijalna kosovska policija i KFOR. U poređenju sa tim, situacija je bolja. Ali, ne znam da li bih se osećala bezbedno da radim neke teme o ljudima koji su umešani u sve to, bilo u kosovskim, bilo u srpskim institucijama. I sama sebi stavljam neku granicu“, objašnjava Maja Fićović i ukazuje:

„U tim uslovim ili se borite ili bežite. Ja sam odlučila da se borim. Osvajanje slobode je uvek bilo skupo, pa i u ovoj našoj novinarskoj profesiji moramo korak po korak da je osvajamo i da budemo na nivou zadatka.“

21 slučaj ugrožavanja bezbednosti

Udruženje novinara Srbije na Kosovu evidentiralo je 21 slučaj ugrožavanja bezbednosti novinara.

„Dok u prvoj polovini godine beležimo slučajeve onemogućavanja rada, uskraćivanja prevoda i diskriminacije, posebno brine da u drugoj imamo fizičke napade na novinarku Politike Biljanu Radomirović i novinara Jedinstva Zorana Vlaškovića i u Kosovskoj Mitrovici. Nedvosmisleno se sumnja ko je počinilac, ali nije odgovarao. Novinari Jedinstva su izbačeni iz prostorija koje su koristili više od 20 godina, a početkom oktobra na redakcijski mejl novinske agencije Tanjug stigle su pretnje smrću“, kaže Ivana Vanovac, predsednica UNS-a na Kosovu.

Podvlači da su novinari iz srpske zajednice bezbednosno ugroženi koliko i građani, s razlikom što su vidljiviji i prepoznatljiviji.

„U takvim uslovima, na dnevnom nivou se bave teškim, provokativnim, kompleksnim, jednom rečju, škakljivim temama koje razobličuju svu nedemokratičnost i grubost kosovskog sistema. Istovremeno svesni da je zbog nepredvidljivosti poteza Prištine, najpoželjnije zarad lične bezbednosti da budete neprimetni, nevidljivi i neprepoznatljivi. Izloženost novinara koji su vrlo kritički nastrojeni prema represijama na severu, čini ih ranjivim i nezaštićenim. Oksimoron je da ih ta transparentnost novinarskog posla donekle štiti od struktura koje sve više i otvorenije pokazuju netrpeljivost i prema albanskim redakcijama koje se usuđuju da kritikuju sistem“, priča Ivana Vanovac.

Kosovski zvaničnici, podseća, u svojim „šetnjama“ po severu, novinare „ili ignorišu ili omalovažavaju“.

„Prema nama su bahati, nemarni i neprofesionalni. Ne žele da nas udostoje odgovora ni na temu administrativnog i uopšte sistemskog nasilja kome su izložili „svoje“ građane, jer znaju na koliko mesta bi svaki pokušaj objašnjavanja i opravdanja – „propuštao vodu“. Bahatošću i grubošću kriju najveću slabost – svest o kršenju elementarnih ljudskih prava srpske manjine. I u takvim okolnostima novinari redakcija u srpskim sredinama rade svoj posao bez greške.“

Vanovac ističe da se UNS, svaki put kada zabeleži napad, linearno obraća OEBS-u, Euleksu, Kfor-u, ambasadama u Prištini. Oni pak reaguju, ocenjuje, „koliko i za ostale slučajeve kršenja ljudskih i građanskih prava – nikako ili nedovoljno“.

AGK – 42 napada

Asocijacija novinara Kosova (AGK) tokom ove godine zabeležila je ukupno 42 slučaja napada ili opstrukcije rada novinara i medijskih radnika. Većina napada stigla je u obliku onlajn uznemiravanja protiv novinara od strane različitih grupa, uključujući članove kosovske vlade i poslanike iz redova vladajuće stranke.

U AGK podvlače da je najozbiljniji slučaj bilo izveštavanje Slobodne Bosne, koje je emitovano na kosovskom javnom servisu RTK, a u kome se optužuju dva novinarska portala, a bez ijednog dokaza ili kredibilnog izvora, da ih „plaća i da rade za Srbiju, Vučića i Radoičića“.

To neprofesionalno izveštavanje, koje su prenosili i članovi Vlade Kosova, ozbiljno je u opasnost dovelo bezbednost novinara iz Nacionala i Periskopa.

Kosovo je zauzelo 75. mesto prema godišnjem Indesku slobode medija Reportera bez granica (RSF). To je pad za čak 19 mesta u odnosu na prošlogodišnji izveštaj, objavljeno je početkom godine.

Da su mediji koji izveštavaju na srpskom jeziku pod napadom, nije novina. Nije novo ni pitanje – gde je međunarodna zajednica i njena briga za slobodu medija i bezbednost novinara?

Za briselskim i vašingtinskim stolom, poslednje dve i po decenije razgovaralo se o raznim važnim temama, osim o ovoj koja spada u domen osnovnih ljudskih prava.

Univerziteti akreditovani u Srbiji predložili su kandidate Aleksandra Gajovića, Dragana Guzijana, Ivana Medenicu, Milorada Vukašinovića, Zorana Jevtovića i Vanju Šibalić, čije su biografije na sajtu Skupštine Srbije.

Udruženja izdavača elektronskih medija u Srbiji predložili su Jovanu Vitez, Miloša Rajkovića i Tanju Vojvodić, dok su udruženja novinara za Savet REM kandidovala Dejana Vuka Stankovića, Milevu Malešević i Snježanu Milivojević.

Na sajtu su objavljene i biografije Aleksandra Petrovića, Ire Prodanov Krajišnik, Ivana Lalića, Leontine Pat i Željka Hubača, koji su kandidati udruženja filmskih, scenskih i dramskih umetnika, odnosno udruženja kompozitora u Srbiji.

Udruženja čiji su ciljevi ostvarivanje slobode izražavanja predložili su Dubravku Valić Nedeljković i Rodoljuba Šabića, dok su udruženja čiji su ciljevi zaštita dece kandidovali Aleksandru Krstić, Dušana Aleksića, Milanku Gvoić, Milorada Milinkoviča i Vladana Škorića, pa se i njihove biografije mogu pročitati na sajtu parlamenta.

Ispred nacionalnih saveta nacionalnih manjina kandidati su Ištvan Bodžoni, Muhedin Fijuljanin, ispred crkava i verskih zajednica su Mevljud Dudić, Misala Pramenković, Sanja Anđeljković i Snežana Miljković.

Stručna služba Odbora za kulturu i informisanja najavila je na sednici 30. decembra da će odrediti datum održavanja sastanka na kojem će predlagači, koji su predložili više od dva kandidata, utvrditi zajednički predlog dva kandidata za člana Saveta REM, kako je propisano Zakonom.

Potom, u roku od 15 dana, biće sazvana sednica Odbora, na kojoj će biti organizovan javni razgovor sa 18 kandidata za devet ovlašćenih predlagača.

Biografije kandidata pročitajte na linku OVDE.

“Komisija za razmatranje i ocenu prijava nevladinih organizacija i medija je na osnovu odluke žalbene komisije preispitala vašu prijavu i ocenila je sa 40,2 poena, pošto ste se prijavili za prvu kategoriju, ali vaš predlog projekta pripada u drugu kategoriju, onu za medije”, navodi se u pismu Kancelarije za pitanja zajednica premijera Kosova.

Ovo praktično znači da projekat Medija centra Čaglavica nije podržan, jer je prema kriterijumima javnog poziva “od 8.11. 2024. godine, za finansijsku podršku projektima nevladinih organizacija i medija koji se bave povećanjem zapošljavanja i zaštitom prava nevećinskih zajednica na Kosovu”, minimalni broj bodova za podršku projektima 50.

Inače, ranije je Komisija za evaluaciju u administrativnoj fazi procesa eliminisala Medija centar Čaglavica, jer navodno dokumentacija dostavljena u fizičkom obliku i ona dostavljena na CĐu nije identična.

Međutim, Komisija za razmatranje žalbi utvrdila je da je aplikacija dostavljena u fizičkom obliku bila identična aplikaciji na CĐu i naložila „Komisiji za evaluaciju da izvrši ocenu projekta Medija centra Čaglavica“.

Medija centar Čaglavica smatra da je Komisija za evaluaciju ponovo prekršila propise, jer je Medija centar  ispunio sve uslove predviđene javnim pozivom od 8.11.2024. godine.

Medija centar će nastaviti pravne procedure u vezi s ovom odlukom Komisije za evaluaciju.

U međuvremeu je Komisija za razmatranje žalbi Medija centu Čaglčavica dostavila svoju odluku, kojom su prihvaćene tri od četiri žalbe Medija centra i na srpskom jeziku.

Međutim, Komisija za razmatranje žalbi utvrdila je da je aplikacija dostavljena u fizičkom obliku bila identična aplikaciji na CD-u.

„Zaključak Komisije za evaluaciju da aplikacija Medija centar Čaglavica nije identična sa onom na CD-u, ne stoji“, navodi se u odluci Komisije za razmatranje žalbi, koja je istovremeno naložila „Komisiji za evaluaciju da izvrši ocenu projekta Medija centra Čaglavica“.

Prihvaćena je i žalba Medija centra Čaglavica koja se odnosi na nejednakost u postupanju Komisije za evaluaciju, prema različitim aplikantima, jer jedan od aplikanata, RTV Puls, prema zapisniku Komisije za evaluaciju, pod istim obrazloženjem kao Medija centar nije prošao administrativnu fazu, ali se nalazi na preliminarnoj listi dobitnika. Komisija za razmatranje žalbi je povodom ove žalbe naložila Komisiji za evaluaciju da razmotri i aplikaciju RTV Puls.

Komisija za razmatranje žalbi prihvatila je i žalbu Medija centra Čaglavica protiv odluke Komisije za evaluaciju, koja se odnosi se na organizacije  „Steps of change“ i „Iniciativa Iniciativa Rinore për Edukim dhe Arsim-Yjet“ koje prema mišljenju Medija centra Čaglavica ne ispunjavaju formalne uslove za učešće u ovom pozivu, jer nisu starije od dve godine.

Žalba Medija centra Čaglavica koja nije prihvaćena od strane Komisije za razmatranje žalbu, odnosila se na dodelu finansijske podrške privatnim kompanijama – Radio Astra, RTV Puls, Glam Radio, Media kosovaport š.p.k, Dardana press, za koje je Medija centar smatrao da ne ispunjavaju zakonske kriterijume na osnovu ovog javnog poziva. Međutim Komisija za razmatranje žalbi je „nakon razmatranja svih dokaza utvrdila da su Radio Astra, RTV Puls, Glam Radio, Media kosovaport š.p.k. i Dardana Pres dostavili dokaze o registraciji, koje su izdali nadležni organi, čime su ispunili kriterijume iz javnog poziva od 08.11.2024. godine“.

Odluka Komisije za razmatranje žalbi dostavljena je danas Medija centru Čaglavica samo na albanskom jeziku, uz napomenu da se čaka prevod na srpski jezik, te da će odluka biti dostavljena kada prevod bude gotov.