Vesti

20. 01. 2020.

Autor: Vlada Vinkić Izvor: Reč naroda

ISTRGNUTO IZ DNEVNIKA SEĆANjA PREDRAGA PREŽE RADOVANOVIĆA, DOAJENA NOVINARSTVA BRANIČEVSKOG OKRUGA

Voleo sam da razgovor odleži u meni

- Čestitajući 75. godišnjicu „Reč naroda“ zaposlenima u Redakcij, koja će ovaj jubilej obeležiti 20. januara, želim da istaknem da se ovolikim godinama trajanja ne može pohvaliti ni jedan medij ovog ranga u Srbiji. Sačuvana je jedna dragocena institucija štampane reči, koja je beležeći svakodnevicu, ne samo Požarevca, već i čitavog okruga, otrgla od zaborava mnoge ljude, događaje, istoriju jednom reči... „Reč naroda“ je u tom smislu tradicija, ako ne - i više od tradicije, i kao profesionalac koji je decenije i decenije života posvetio novinarstvu, smatram da je ova kuća u ovom trenutku dragocenost ovog kraja.

Ovako je započeo naš razgovor sa Predragom Prežom Radovanovićem, legendom novinarske branše u Požarevcu, braničevskom okrugu, Srbiji. Imenom koje se trajno vezuje za „Reč naroda“ .

Prvi susret sa novinarstvom, Predrag Radovanović imao je kao gimnazijalac u jednoj prostoriji zgrade na požarevačkom Trgu oslobođenja, u vreme po oslobođenju varoši u Drugom svetskom ratu, a njegov kasnije bogat radni vek ispunila su različita zvanja u profesiji novinarstva: saradnik, novinar - saradnik, novinar, novinar - urednik, glavni i odgovorni urednik, direktor „Reči naroda“ ali i  dopisnik Radio Beograda, Televizije Beograd, brojnih republičkih i saveznih glasila iz grada pod Čačalicom.

JEDNO PO JEDNO OLOVNO SLOVO

Na pitanje kako je izgledao njegov prvi susret sa novinarstvom, Redakcijom, novinarima, odgovorio je:

- Vizuelno neprijatan, jer je Redakcija imala samo jedan sto i jedan čiviluk, ali, prijalo mi je što sam se našao u ambijentu od koga očekujem ostvarenje sna da pisanom reči učestvujem u društvenom životu Požarevca. Tu sam se, uz nekoliko novinara, sreo sa Dragicom Lazarević, tada glavnim urednikom i profesionalcem,  koja je prema meni, kao đaku, gajila velike simpatije i pomagala da sa svakim novim tekstom podižem kvalitet sopstvenog rada u novinarstvu, seća se Radovanović.  

Kasnije je tu bila i daktilografkinja kojoj smo diktirali tekstove, i oni su se nosili u Štamariju „Jadran“ koja se nalazila u jednom delu Doma armije, a potom  je Vladan Simičević osnovao „Prosvetu“ koja se nalazila u ulici Draže Markovića. Tamo su novinari i saradnici „Reči naroda“ odstajali na nogama čitav proces pripreme. Prelom, ručno slaganje jednog po jednog olovnog slova, nanošenje boje valjkom, prvi otisak pa korektura. Kada se sve okonča, mašine za štampu su se ručno pokretale i tako izlazile gotove novine koje su obrezivane, slagane, pakovane i distribuirane. A sami novinari su bili i – kolporteri u staroj Tabačnici, ulici Maršala Tita, baštama požarevačkih restorana, na pijaci...    

Imajući u vidu vreme i političke prilike tog doba, kako je izgledala uređivačka politika novina „Reč naroda“?

- Zanimljivo pitanje na koje ću sa zadovoljstvom odgovoriti  istinom: Priča se da nije bilo slobode u našem izražavanju, pogotovo u kritici rukovodilaca. No, ja sam u to vreme, kada je Dragica bila glavni urednik, napisao kritiku, sticajem okolnosti, upravo njenog supruga Mije Lazarevića,  tada sekretara Komiteta, koji je svakodnevno kolima dolazio od kuće do radnog mesta upoređujući kako u drugim zemljama funkcioneri do posla dolaze biciklama, pa i pešice kilometrima. Tekst je odšampan, a kada su novine izašle, urednica me je pitala: „Šta si mislio, da ja to neću da objavim. Slažem se sa tobom?“ To je bio prvi moj uspeh u kritici svega što nije bilo dobro u jednom gradu, a kritika je ostala kredo u mom čitavom novinarskom životu, veli Predrag Radovanović.     

„ISPRIČANO ZA DEVOJKE“

Nastavljajući novinarskom vodiljom da negativnosti ne treba kriti, jer ih na taj način, prećutkujući odobravamo, Radovanović se u tim godinama osvrnuo na još jednu pojavu koja nije priličila tadašnjim normama vaspitanja i ponašanja.

- U pojednim kućama pravljeni su tajni žurevi, a to je mnogima smetalo. Razlozi su ležali u nedoličnom ponašanju momaka i devojaka, nekontrolisanom konzumiranju alkohola i cigareta, i još nekim dešavanjima koja ni sada ne bih želeo da pomenem pravim imenom. Ja sam objavio tekst pod naslovom „Ispričano za devojke“ i po izlasku „Reči naroda“ iz štampe, tekst je podelio javnost.  Tada sam doživeo kritiku mnogih pojedinaca, potom Omladinskog komiteta, a ubrzo i Sreskog komiteta koji je zasedao zbog moje objave. Ova bura stišala se tako što je Milan Stanojević, tadašnji sekretar Omladinskog komiteta osudio pomenuto ponašanje mladih u Požarevcu, što je meni bila velika satisfakcija, jer sam kritičkim tekstom jednostavno izneo ono što sam mislio i što očigledno nije bilo primereno. Iz ove perspektive gledano, najčešće se kaže da tada nije bilo nikakve slobode mišljenja i izražavanja, a da to nije tačno dokazuje upravo ovaj moj tekst koji je štampan i izazvao tolike polemike. 

Uz redovne novinarske, uredničke, pa i direktorske obaveze u „Reči naroda“, Predrag Radovanović je tokom čitave karije negovao pomenuti kredo, i to ga je pratilo gotovo do kraja same radne karijere, kada je objavljujući seriju tekstova pokušao da smeni predsednika opštine Požarevac.

Predrag Radovanović je u svojoj prebogatoj novinarskoj karijeri širokoj javnosti prepoznatljiv i po rubrici „Gde su, šta rade?“. Reč je o razgovorima sa ljudima iz ovog kraja koji su u javnosti Srbije, Jugoslavije pa i šire, postizali takve uspehe i svojim imenom i delima afirmisali Požarevac i okolinu.

- Ja sam bio zaljubljenik u te razgovore, a iza mene je mnoštvo intervjua koje sam za „Reč naroda“ obavio sa tim i takvim ljudima. Počev od akademika Pavla Savića, tada sam počeo da uviđam koliko pojedine intelektualne gromade mogu da budu jednostavne u ponašanju i ophođenju sa drugima. Došavši u kuću Pavla i Dragice Savić, video sam u koliko skromnom okruženju žive, bez ikakve pompe i visine. Proveo sam sa Pavlom čitav dan, što mi je bilo veliko zadovoljstvo i docnije objavio intrevju sa njim. Fasciniralo me je to da je Savić, sa Marijom Kiri mogao da napravi atomsku bombu, jer je to znao. No, za tako nešto trebao je novac, ali pre svega razlog sa svim svojim negativnim posledicama.

KAKO JE DžADžIĆ „VRAĆEN“ U POŽAREVAC

Još jedan od susreta koji je Radovanoviću posle dugog niza decenija ostao u živom sećanju je onaj sa književnim kritičarem Petrom Džadžićem, neuporedivo najboljim jugoslovenskim poznavaocem Iva Andrića i veoma cenjenim u domaćoj književnosti. Na žalost, Džadžić je postao veliki politički nesrećnik, a Predrag Radovanović ga je na svoj način vratio u Požarevac:

- Petar je u jednom od svojih natpisa u „Književnim novinama“ preneo strašnu stvar, uzimajući za primer koliko ljudi mogu da budu neosetljivi i surovi u nesreći jednog naroda. Naime, Požarevac je imao veliko nemačko groblje na potezu iznad sadašnje autobuske stanice sa nadgrobnim pločama na kojima su na maternjem jeziku bila ispisana imena poginulih nemačkih vojnika. Zahvaljujući nečijoj gluposti, svaki spomenik je skinut, imena mrtvih su preklesana, a kompletan levi deo trotoara ulice Knez Milošev venac, od početka do ulaza u železničku stanicu popločan njima. To je bio, zapravo, novi zločin međunarodnih razmera, a po objavi natpisa, Džadžić doživi kritiku i svojevrstan linč, ne jugoslovenske ili srpske, već požarevačke javnosti, tako da on više nije smeo, a ni želeo da se vrati u svoj grad, saznajemo od Radovanovića pred kojim se tada našla nepregledna prepreka koju treba savladati: ubediti velikog književnog kritičara na intervju za „Reč naroda“.  

- Kada sam Džadžića molio za razgovor, sa druge strane stizala su neprijatna pitanja iz kojih je odisalo nemerljivo nepoverenje:  „ko sam ja?“ „zbog čega želim razgovor?“ „u čije ime to radim?“ „šta hoću?“.... Ipak, ubedio sam ga sopstvenim osećanjima prema mrtvim vojnicima i činjenimom da se u potpunosti slažem sa onim kako je postupio pišući pomenuti članak za „Književne novine“ i da je glavna tema razgovora delo Iva Andrića koje je on tako dobro poznavao. I sada mi je u dragom sećanju dan koji sam proveo sa njim u veoma prijatnom razgovoru, govori Predrag Radovanović.

Fascinantno je to da u vremenima o kojima pričamo nije bilo savremene tehnike kojima bi se razgovori beležili, poput magnetofona ili današnjih, na svakom novinarskom koraku prisutnim – diktafonima. A za jedan dan proveden sa pomenutim veličinama izrečeno je mnogo toga što treba preneti olovkom na papir, ili, jednostavno – zapamtiti. I naravno, da sve bude dostupno javnosti na adekvatan način i bez greške.

 - Bolje da ne pričam šta mi se desilo kada sam prvi put dobio magnetofon za ove potrebe, uz smeh komentariše Radovanović. – Ja sam voleo da razgovor koji sam vodio, odleži u meni. Tako sam selekcionisao ono što je bitno od nebitnog. Čekao sam da se to staloži i deo ode na dno, a deo ispliva na površinu.  Zato je to pisanje kod mene malo duže trajalo: ja sam nedeljno mogao da dajem po jedan tekst iz ove rubrike, ali sam nedeljno bio posvećen ličnosti. Kada se rastanemo tada počinje rad, odnosno tema mog razmišljanja i konstrukcije koju sam želeo da postavim pred čitalačku publiku.