Vesti
26. 07. 2010.
Borim se protiv “crnih rupa"
Rikardo Jakona, italijanski novinar, autor "Beskonačnog rata" dobitnik nagrade "Milan Pantić”
Retko ko u Evropi zna šta se u poslednjoj deceniji dešavalo na Kosovu. Zato su najčešće zaprepašćeni filmom. Istraživačko novinarstvo živi na Internetu
Dobiti intervju od Rikarda Jakone, verovatno najboljeg italijanskog TV-novinara i dobitnika nagrade “Milan Pantić”, koju su mu za novinarsku hrabrost i dvodelni film “Beskrajni rat” dodelile srpska novinarska udruženja i “Novosti”, nije nimalo lako.Ne zato što harizmatični Rimljanin nije predusretljiv prema kolegama. Naprotiv - na svaku poruku i svaki i-mejl odgovara brzo i uz prepoznatljiv otpozdrav: “Ćao, Rikardo”. Ali, snimanje trećeg serijala njegove emisije “Presa direta”, zbog koje protekla dva meseca krstari Evropom uzduž i popreko, oduzelo mu je toliko vremena da ne stiže ni da spava, a kamoli da odgovori na pitanja.
Tek kada su se kamere televizije “Rai tre” pred letnji odmor ugasile, uspeo je da se javi “svojim” “Novostima”.Kao neko ko je u našoj zemlji bio i pre 2000, Jakona voli da na početku povuče paralelu:
- Teško je i porediti Srbiju za vreme Miloševića i ovu sada. Ono je bila Srbija bez budućnosti, usmerena isključivo na odbranu ono malo teritorije koja je ostala posle eksplozije bivše Jugoslavije. Danas vaša zemlja ima istorijsku priliku, za otvaranje, za razmenu energije, pameti, trgovinu i brisanje granica - optimistički počinje sinjor Jakona.
- U svet iz Srbije, a pogotovo s Kosova, takva slika ne ide baš često. Koliko je problematično bilo da u svom “Beskonačnom ratu” progovorite o nečemu što niko drugi ne iznosi?
- Godinama se na italijanskoj televiziji nije videla ni slika iz Prištine, osim pokoje vesti tokom zbivanja iz marta 2004. Posle toga, pala je mukla tišina na ono što se tu dešava. Najveći deo javnosti nije mogao da prati šta se događalo posle bombardovanja, nije saznao ništa o nasilju koji su bivši ljudi OVK počinili protiv desetina hiljada nenaoružanih Srba, a da za sve to vreme NATO nije učinio ništa. Kosovo je završilo u crnoj rupi stvari o kojima više ne vredi govoriti.
- A vi ste, ipak, odlučili da vam baš ta “crna rupa” bude u centru pažnje dokumentarnog filma?
- Kosovo me je zanimalo još pre rata NATO protiv Srbije, a tu sam bio i tokom 1999. Može se reći da je povratak na Kosovo bio i moj profesionalni interes, da bih video šta se desilo tamo posle rata. Ali, osnovni razlog što smo odlučili da se vratimo na Kosovo je što smo tražili odgovor na pitanje da li je takozvana “mirovna misija” postigla cilj koji je sebi zadala.
- Pa, je li postigla?
- Dovoljno je posmatrati reakcije ljudi koji su odgledali film. Najčešća je bila zaprepašćenje. Sada će, siguran sam, ljudi u Italiji na sukobe i napetosti koji i dalje postoje na Balkanu gledati sa više inteligencije, više autonomije u razmišljanju, više slobode...
- Retki novinari usuđuju se da govore tako otvoreno, a oni koji to urade često stradaju. Baš kao i Milan Pantić. Nedostaje li vašim kolegama novinarske hrabrosti?
- Ne bih rekao da je, bar u Evropi, u pitanju strah od mafije. Pa bar smo se mi Italijani navikli na njih. Pre će biti da je i to rezultat marginalizacije nekih tema. Eto, kada se pre nekoliko nedelja desio teroristički napad u Bosni, o tome nije bilo nijednog kadra na televiziji.- Gde je, onda, danas hrabro, istraživačko novinarstvo?
- Ono putuje Internetom. Naći ćete ga u blogovima iranskih studenata, u kamerama mobilnih telefona, u snimcima Amerikanaca koji pokazuju da “Britiš petroleum”, umesto da popravlja štetu, natapa plaže Floride tonama nafte. Istraživačko novinarstvo izlazi iz redova stotina fotografa i novinara koji odbijaju da o Iraku ili Avganistanu pišu iz glavnih vojnih štabova. To su stalni pokušaji da se sloboda štampe pomeri još unapred.
Antrfile : Droga i NATO
- “Beskonačni rat” ima dva dela: jedan se odvija u Avganistanu, drugi na Kosovu. Otkud ta veza?
- Prva “crvena nit” koja povezuje Prištinu i Kabu- je NATO, a druga je droga. Znamo da je kosovska mafija postala najveća centrala za komercijalizaciju heroina koji se proizvodi u Avganistanu. A znamo i da je Avganistan najveći proizvođač te sirovine. U Kabulu ga proizvode, u Prištini je centar za trgovinu. I eto, na oba mesta je NATO.
Laureat
Nagradu “Milan Pantić”, koju u spomen dopisnika “Novosti”, ubijenog pre devet godina na kućnom pragu, dodeljuju naš list i novinarska udruženja, Rikardo Jakona dobio je jednoglasnom odlukom žirija. Pošto sinjor Rikardo, zbog obaveza, nije mogao lično da primi priznanje, umesto njega to je u Jagodini učinio producent filma “Beskrajni rat”, Slobodan Radovanović.
M. PRELEVIĆ
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.