Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
28. 08. 2009.
Osvetnički zakon
Čovek nikada nema toliko malo da i to malo Bog ne može da mu uzme, kaže stara narodna mudrost. Moderan svet bogat je znanjem, ali ne i mudrošću. Što se Srbije tiče, ona je zemlja krajnosti i paradoksa. Često, tamo gde počinje logika, prestaje Srbija. Što nam najbolje pokazuju i aktuelne političke i društvene igre, oko Dinkićevog zakona o informisanju.
Ako se kojim slučajem dogodi da parlament Srbije 31. avgusta usvoji skandalozni Dinkićev zakon o informisanju, mnogo rigidniji od zakona iz 1998. godine, Srbija će biti u velikom problemu.
Kako je već javno rečeno, smatram da je to važan dan za Srbiju, u kojem ispit zrelosti polažu naši političari, parlamentarci, ali i demokratska vlast u Srbiji. Radi se o nedemokratskom zakonu koji treba da spasava demokratsku vlast, u turbulentnim vremenima, a koji je u suprotnosti sa Ustavom Srbije i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.
Taj zakon najavljuje uzurpaciju ionako kontrolisanih medijskih i ljudskih sloboda u Srbiji. Doterivanje, šminkanje, amandmani, malo šta tu mogu da poprave. Jedina mogućnost da Srbija spase svoj ugled i demokratski obraz, da pokaže da joj je stalo do medijskih i ljudskih sloboda u Srbiji, do stručne i kritičke javnosti, da joj je stalo do svakog čoveka u Srbiji, to je da poslanici - ne izglasaju ovaj opskurni zakon, ili da ga predsednik države Srbije Boris Tadić - ne potpiše!!!
Pored tolikih problema u kojima se Srbija nalazi, naočigled građana, stručne javnosti i međunarodne zajednice, po hitnom postupku, bez javne rasprave, donet je predlog jednog osvetničkog zakona, kojim potpredsednik Vlade Mlađan Dinkić demonstrira svoju političku (ne)moć i ucenjuje svoje koalicione partnere, u ime zavođenja reda i odgovornosti u državi. Spreman je, a i vladajuća koalicija sa njim, da zarad taštine, lagodnog vladanja, svojih malih osveta, baci pod noge sve ostvarene tekovine slobode i demokratije u poslednjih deset godina.
Još uvek krhke demokratije u Srbiji i još krhkije rahitične demokratske javnosti... To je zakon koji vraća Srbiju u 19. vek, u vreme orijentalnih despotija, gde je pojedinac moćniji i jači od države, od institucija društva, i u svojoj ekscentričnoj iracionalnosti, zamišlja da je Bog koji treba da vlada našim sudbinama i sudbinom Srbije.
Povremeno, tu i tamo, na razne načine, demonstrira se čežnja pojedinaca za nekim prosvećenim apsolutistom u Srbiji. Ne traba imati iluzija, svaka vlast želi da gospodari novcem, informacijama, medijima. U vreme informatičke revolucije i fragmentacije društva i globalizacije sveta, Srbija lagano ali sigurno postaje medijsko društvo, gde važi pravilo da ono što nije objavljeno u medijima i ne postoji. Danas, ko vlada informacijama, vlada svetom. Tako je novinarstvo, kako kažu, od sedme sile prošlog veka, postalo prva sila 21. veka!
Nije sporno da treba uvesti red i odgovornost u medijsku sferu, i ne samo medijsku, donošenjem seta zakona, koje ne može da zameni jedan kastrirajući zakon, koji će da gurne medije i novinare u nove neslobode i samocenzuru! Red bi bilo već jednom da znamo ko su vlasnici medija i uređivačkih timova u Srbiji!? Nije sporno, i neizvodljivo, bar je to za državu lako, i u okviru postojećih zakona, ukinuti jedan ili dva lista, kastrirati jednog ili dva vlasnika novina, za primer drugima... To je najlakše!? Pa toga smo se nagledali, više puta, od devedesetih godina... Ali stvoriti nove uslove, demokratski ambijent, za kreativno i odgovorno delovanje novinara, medija, negovanje kritičke i demokratske javnosti, potrebno je mnogo više od birokratske pameti, i državnog nasilja nad novinarima i medijima...
Prateći neke tabloide, ali i neke emisije i serije, te polupismene dame - televizije, često me je sramota kad pomislim da sam dve decenije bila novinar!!!
Pošto smo mi narod koji brzo zaboravlja, da podsetim, da je sedamdesetih i osamdesetih godina Beograd imao najbolju školu novinarstva u Jugoslaviji. Gde su novinari bili pristojno plaćeni, čak je i u komunizmu uvažavano njihovo lično i profesionalno dostojanstvo, i u onim situacijama kad su dolazili u sukob sa državnom birokratijom, što se više puta dešavalo autorki ovog teksta... Kad je njihova borba za svaki novi korak osvojene slobode i kritičke javnosti bila slavljena kao važan događaj u profesiji, društvu...
Zato smatram da javnost treba da zna ko su kreatori i pisci ovog birokratsko-lešinarskog zakona o informisanju, koji je antidemokratski i antievropski. Ko su novinari koji su učestvovali u njegovom pisanju i izdali profesiju, slobodu i demokratiju u Srbiji?
Kako reče neko poznat, vlast je uvek nasilje... Sa zakonom o informisanju, Srbija se nalazi pred velikim iskušenjem. Sa sve težom ekonomskom situacijom, pobunom radnika, pobunom siromašnih i gladnih ljudi, postavlja se pitanje, kuda će krenuti Srbija u danima koji dolaze? Jer, ovaj zakon, hteli mi to javno da priznamo ili ne, nije samo stvar taštine i osvete jednog uvređenog političara, ma kako on bio glasan i moćan, već i najava mogućeg terora države nad medijima, i najava puzajuće diktature u Srbiji...
To bi trebala da bude i jedna od poslednjih odbrana vlasti ako zatreba... Kad je diktatura u pitanju, nema velike razlike između crne, crvene i žute diktature, razlika je samo u nijansama. Ovu vlast mogla bi spasiti samo istina! Da konačno vlast kaže narodu istinu!!! Da kaže, šta nam je činiti!? Gde smo, ko smo, i kuda idemo... Plaćeni su da vide više od nas... Umesto što nas obmanjuju jeftinim pričama kako je Srbija danas jeftina za život, jeftinija od svih drugih zemalja u regionu!?
Možda ministar kulture Srbije Nebojša Bradić nema afiniteta za ove teme, ili mu je možda svejedno, u situaciji kad mu je važnija fotelja od kulture i slobode građana Srbije, u stilu hleba i igara. Ali sve bolove i iskušenja u kojima se danas nalazi Srbija, mora da oseća predsednik Boris Tadić, i ne sme da zaboravi!!!
Iskreno se bojim da bi nas donošenje ovog štetočinskog zakona, koji obećava državni teror nad novinarima i medijima, uveo u još veće probleme u zemlji. U Srbiju u kojoj sutra možda neće biti ni hleba ni igara... Krhka je naša sloboda...
Nataša Marković
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.