Vesti
01. 11. 2013.
Šta zna B92 šta je to Venecuela!
Neobaveštenost jednog TV gosta podsetila nas je na to koliko je zaveštanje Uga Čaveza snažnije od onih koja ostadoše za Aleksandrom Tijanićem i Jovankom Broz.
Prebrojavanje od prošle sedmice, objavljeno na ovom istom mestu, pokazalo je da su Oliver Ivanović i Krstimir Pantić bili ne samo najčešći već i praktično jedini gosti koji su se na B92 pojavljivali u emisijama čija je tema bilo predstojeće glasanje na Kosovu i Metohiji (samo u jednom slučaju omakao se „devedeset dvojci“ i Živojin Rakočević). U međuvremenu se stanje unekoliko promenilo, tačnije, ova dva politička pregaoca dobila su još jednu medijsku sigurnu kuću, Radio-televiziju Srbije.
Naime, emisija „Oko“ od ponedeljka, 28. oktobra, bavila se upravo lokalnim izborima na Kosmetu, a voditeljka Nada Gogić okupila je u studiju dva sagovornika: Olivera Ivanovića i Krstimira Pantića.
Možda je, što bi rekao Hemfri Bogart, sve to početak jednog divnog prijateljstva. A možda i nečeg dubljeg. Jer, iskreno govoreći, čak ni Dolče&Gabana ne izlaze zajednički u javnost toliko često kao Oliver i Krstimir.
***
Nekako u isto vreme dok su „Olivče&Krstana“ ćaskali na RTS-u, javni je servis ostao bez generalnog direktora, o čemu je „Dnevnik“ iste večeri izvestio na vrlo iznenađujući način:
„Umro je Aleksandar Tijanić, najveći srpski i jugoslovenski novinar. Generalni direktor RTS-a iznenada je preminuo u 64. godini“, saopštila je spikerka Maja Žeželj na samom početku emisije. Dakle, pre obaveznog „Dobro veče, gledate Dnevnik“. U stvari, ne pre, nego umesto obaveznog pozdrava gledaocima. „Dobro veče“ je te večeri izostalo. Zbog žalosti za Tijanićem, uredništvo „Dnevnika“ rešilo je da tom prilikom cela emisija prođe bez uobičajene vedrine. Svi spikeri su stoga bili obučeni u crno i upadljivo uzdržani, čak se ni u sportskom bloku nije osmehivalo.
Da li je to bilo preterano, prenaglašeno, možda i neukusno iskazivanje žalosti?
Da li je time uredništvo „Dnevnika“ prešlo onu granicu koja potrebu da se istakne poštovanje prema tek upokojenom saradniku i rukovodiocu, razdvaja od prizemne neumerenosti, ili čak i uvrede prema drugim pokojnicima, čije smrti – čak ni masovne, poput pogroma na Kosovu i Metohiji – nisu bile propraćene sličnom uzdržanošću? Ima li javnost sada pravo da zahteva od RTS-a da svaku tragediju, ne manju od Tijanićeve smrti, proprati na isti način? Da li bi, u tom slučaju, preteklo i jedno „dobro veče“? Protekne li dan a da nekoga u Srbiji ne zadesi sudbina jednaka onoj koja je tog ponedeljka došla po Aleksandra Tijanića, ili čak i teža?
Mišljenje je ovog autora da odluka „Dnevnikovog“ uredništva jeste bila opravdana u najvećoj meri, dok je jednim delom ipak bila preterana. Na tamnu odeću i svedene izraze lica bilo bi nečovečno imati primedbe, jer to su bili dostojanstveni načini da kuća iskaže žalost za svojim rukovodiocem – koji je na tom položaju i otišao sa ovog sveta, pa je javno izražavanje tuge utoliko i razu mljivije. Izostavljanje uobičajenog pozdrava gledaocima bilo je možda nepotrebno, s obzirom na to da su spikeri otpočinjali „Dnevnik“ sa „dobro veče“ i u danima koji su Srbiji nanosili veće gubitke, ali je to ipak sitnica koja i nije nerazumljiva. Ono što, međutim, nesumnjivo bode oči, jeste osiona, neumerena ocena da je Tijanić bio „najveći srpski i jugoslovenski novinar“.
Ne samo zbog toga što je sumanuto misliti da se uopšte može odrediti ko je „najveći srpski i jugoslovenski novinar“ (ma koliko poniženo i uniženo poslednjih decenija, novinarsko zanimanje ipak je dalo podosta značajnih stvaralaca, te je besmisleno čak i puko nastojanje da se proceni koji bi prednjačio u tom mnoštvu) već prvenstveno zato što je ocena bila sastavljena i izgovorena na patetičan način. Što će reći da je suprotna samoj suštini Tijanićevog stvaralaštva, koje je, istini za volju, na ovim stranicama često bilo napadano i optuživano za koješta, ali nikada za patetiku i jeftinoću.
Tijanić, naprosto, nikada nije bio jeftin i patetičan: zbog toga je „Dnevnikova“ rečenica o njemu kao „najvećem srpskom i jugoslovenskom novinaru“ toliko neprikladna.
***
Kada smo već kod patetičnog odavanja pošte pokojnicima, ne bi trebalo zaboraviti ni horsku buku o Jovanki Broz koja se, posle 33 godine, pridružila „čoveku kojeg je volela i kojem je posvetila život“ – tako su njenu i Titovu vajnu „ljubav“ opisivali nebrojeni novinari, pa i u TV izveštajima sa njene sahrane. Samo još da nam objasne kakva je to ljubav koju je, na početku njihove veze, mlada 28-godišnja žena mogla da oseća prema tada 60-godišnjem diktatoru kojeg je, inače, po sili zakona morala da voli cela država.
Naravno, dalje od ostalih otišla je B92, perjanica ovovekovnog jugoslovenstva, čiji je izveštač sa Jovankine sahrane rekao:
„Sećanje na bolja vremena, socijalističku Jugoslaviju i poštovanje prema ženi koja je, i pored spomenice i čina u vojsci, 33 godine proživela u nemaštini, izopštena iz društva, u Kuću cveća doveli su mnoge.“ Bolja vremena?! Jednopartijski sistem, diktatura, progoni disidenata, ustavna iživljavanja nad Srbijom – to su, kažete, bolja vremena?
***
Genije pod imenom Aleksandar Dimitrijević, psiholog po struci, gostovao je u „Kažiprstu“ na B92 u ponedeljak, 28. oktobra, i kao primer dobrog obrazovnog ustrojstva naveo Venecuelu:
„Venecuela, zemlja daleko siromašnija verovatno od Srbije, na izvestan način možda sa manje obrazovanih nego u Srbiji, ima sistem koji je uvukao 300.000 dece u muzičke škole“, rekao je Dimitrijević. I ostao živ.
Venecuela, uvaženi Dimitrijeviću, nije siromašnija od Srbije, niti ima manje obrazovanih od Srbije. Naprotiv, pokojni venecuelanski predsednik Ugo Čavez je, oštrim suprotstavljanjem Vašingtonu, uspeo da vrati najbogatije naftne kompanije u ruke venecuelanskog naroda, iz kojeg je usput uspeo i da maltene iskoreni nepismenost. Radeći sve suprotno od ovoga što radi Beograd, venecuelanski državni vrh uspeva zemlju da uredi onako kako to narodu odgovara.
Mada, ruku na srce, Venecuela nije u Evropskoj uniji, tako da Dimitrijevićeva neobaveštenost i nije toliko neobjašnjiva i neopravdana.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.