Vesti
12. 10. 2023.
Porodična elegija o Omeru i Danici
Sve vreme sam plakala dok sam pisala. Tako sam i naslovila svoj tekst „(Moji), Zapis protiv zaborava”, jer to je priča u suštini o široj porodici. O onima koje nisam ni dočekala da upoznam, kaže Srebrenka Ilić
Omer Gluhić – legenda u ratu, zatvorenik u miru. Omerova krivica nikada nije obelodanjena. Ali zato postoji rukopis Srebrenke Gluhić Ilić, nekadašnje ugledne novinarke RTS-a, koji će biti pretočen u malu lepu knjigu za Sajam knjiga u Beogradu. Ovaj zapis protiv zaborava kazuje istoriju njene porodice, majke Danice i oca Omera.
Omera nikad nisam upoznao, ali tetka Danu jesam. Ona i Srebrenka /Senja/ stanovale su u Dečanskoj ulici. Kada sam ja dolazio kod njih, Omer ih je već napustio. Tetka Dana je tada bila u ozbiljnim godinama uvek sa cigarom u rukama.
Uopšte, zanimljivo je kako sam došao kod njih.
Jednom davno postojala je neka radio-emisija „Studio 6 vam pruža šansu”. Nekome u Radio Beogradu palo je na pamet da tu emisiju snimimo uživo u Rovinju. Urednica je bila Dušica Manojlović. Podržala nas je i mi smo službenim kolima „fijat 1300” iz voznog parka Radio Beograda otputovali u Rovinj u Internacionalni omladinski kamp gde je bilo mnogo mladog sveta iz Jugoslavije i Evrope, najviše Francuza. Na recepciji tada, za mene nova ličnost, bila je lepa, mlada studentkinja književnosti Srebrenka Gluhić. Unela je sav svoj urođeni šarm u novinarsku ekipu iz Beograda.
Ideja emisije je bila da okupimo talentovane mlade ljude iz kampa koji bi učestvovali u programu na priredbi pod borovima, uživo. Umetnički deo vodio je reditelj Darko Tatić i onako pun energije jedva je čekao da se okupi društvo pa da počne. On je govorio tečno sva četiri važna svetska jezika. Ostali smo tamo šest dana. Darko je plenio recitujući onom mladom svetu stihove na ruskom, francuskom, engleskom, nemačkom jeziku i što je najvažnije „palio ih” je za događaj koji smo svi odjednom počeli da očekujemo s nestrpljenjem: audicija i priredba uživo za Radio Beograd. Senja je znala sva lica i predlagala poimence ljude za audiciju. Darkova ideja je bila da grupa Francuza peva „Milkina kuća na kraju”. Za njega nije bio nikakav problem da prevede stihove ove lepe pesme na francuski. I danju i noću se pevalo u kampu. Svi su vežbali.
Ukratko, bez Srebrenke i njenog smisla za organizaciju ne bi bilo ovog fantastičnog Rovinja koji smo poneli za ceo život.
Sad smo, decenijama kasnije, ponovo u Beogradu. Srebrenka je već okončala svoj novinarski posao, izgleda kao da je sve isto, a nije. Nisam ni slutio kroz kakav je pakao u ratu Senjina majka Dana prošla, Omer, Senjin otac, takođe, koji je već 1948. kao partizanski heroj uhapšen. Osuđen je na višegodišnju robiju. Hitlerova projekcija „nove Evrope” ostavila je tragove svuda pa i na sadržaj njene knjige, koje, zvučaće apsurdno, bez Hitlera i rata u Jugoslaviji ne bi ni bilo. Evo iz knjige nekoliko istrgnutih rečenica:
„U neposrednom sudaru s Nemcima, partizani Treće sandžačke proleterske brigade gube mnogo svojih drugova. Moja Dana se našla u gustoj šumi, bez oružja, i za njom u stopu učiteljica Rada, uplašena, preplašena, nespretna i nesnalažljiva. (...) Padala je noć i bilo je jasno da tu ne mogu da ostanu. (...) Uz mnogo muke uspela je da uspentra Radu na široke grane jedne bukve, a onda ona za njom. Ta bukva joj se činila mala kuća za spas, makar za jednu noć. (...) Beležeći u svesti smenjivanje dana i noći, moja majka je kasnije shvatila da su ona i Rada, na drvetu i oko drveta, sastavile punih sedam dana! (...) I ujutru sedmog dana ugledala je partizanske oznake na rukavima i ramenima ljudi koji su se približavali drvetu. Pokušala je da se oglasi, ali nije imala glasa. Onesvestila se i pala pred njihove noge. (...) ’Brzo, brzo... Moramo da stignemo pre sunca, tako je naredio drug Omer.’ (...) Izbezumljene, onemoćale, u toj iznenadnoj pometnji i strahu, jedino svesne da su to ’naši’, krvavih kolena i izgrebanih listova, našle su se u mraku zemunice u kojoj je jedino škiljila jedna sijalica i čuo se isprekidani glas radio-prijema. Dana se sećala kako je pod tom sijalicom sedeo partizan ogrnut šinjelom, povijenih nogu na turski način, sa cigaretom u ruci. Svi su se njemu obraćali i ona je shvatila da je taj drug komandir, da je to drug Omer koga su pominjali dok su ih vukli prema zemunici. Čula je njegove reči: ’Pokrijte ih ciradom i dajte im samo malo mlijeka. Pregladnjele su i ne smiju sad ništa više. Pustite ih da se odmore.’”
Vreme stradanja pogon za priču
Ako se ukrste dve slike, jedna iz predgovora ovoj knjizi, Đorđa Malavrazića, i druga prema ispovednim rečenicama, za našu javnu scenu takoreći zaboravljene novinarke Srebrenke Ilić, dobija se približno slika njene porodične elegije. Malavrazić nas u svom predgovoru navodi na temu. Glavni junak knjige je njena porodica. O sudbinama brojnih članova te familije, kako po majčinom, crnogorskom, tako i po očevom, muslimanskom rodu, književnica svedoči na osnovu ličnog iskustva, koje obuhvata period posle Drugog svetskog rata, a kad god kreće da se spušta niz porodično stablo u prošlost ili da se penje pobočnim granama, ona se oslanja na saznanja drugih, sebi bliskih osoba.
Srebrenka Gluhić Ilić, prema profesionalnoj biografiji, dugo se bavila uređivanjem i stvaranjem televizijskih programa i u svakom žanru u kojem se ogledala ostavila je ozbiljan i prepoznatljiv trag. Naravno, saglasno svom obrazovanju, najviše je dala kulturi na televiziji, ali se čini da je zvezdane godine njene karijere doneo specifičniji zaokret ka dokumentarizmu.
Zbog bolesti majke, da bi je negovala, novinarka odlazi u penziju 2001. godine.
Zašto je Srebrenka krenula u ovu priču o porodici, o stradanju svoje porodice i uopšte o svemu što im se događalo, ona objašnjava:
„Posle smrti moje majke neke stvari su se slagale u mojoj glavi. I osetila sam potrebu da progovorim ne samo o majci, njenim najbližima i mojima najbližima kojih više nema nego i o celoj jednoj generaciji kojoj je ona pripadala, generaciji koja je prošla kroz Drugi svetski rat opredeljujući se ovako ili onako, ali to je jednostavno vreme stradanja. I to vreme stradanja je ostavilo pečat na njima i nikada nije bilo izbrisano. I krenula sam u to pisanje. I sve vreme sam plakala. Jednostavno su mi suze tekle dok sam to pisala. Tako sam i naslovila svoj tekst (Moji), Zapis protiv zaborava, jer to je priča u suštini o široj porodici. O onima koje nisam ni dočekala da upoznam. Koji su umrli ili izginuli. Ali prevashodno o mojoj majci i užoj porodici u kojoj sam rasla.
Rasla sam sa majkom, bakom i tetkom. I to je bila jedna mala osnova iz koje sam ja nikla. S mnogo ljubavi, mnogo pažnje, ali previše osetljivosti, previše rana u njima koje nisu mogle uvek da se sakriju. Moji roditelji su se sreli u ratu. Čini mi se 1942/43, u trenutku kada su se njihove partizanske jedinice našle na istom terenu. Tada se začeo moj život.
Ne sećam se dana u kome je moj otac otišao od nas. Ništa mi nije nagoveštavalo njegov odlazak, niti prekid onog života u kojem smo se oboje navikavali na uloge oca i kćeri. Mama je često govorila da ličim na oca, da imam njegovu ćud, interesovanja, način reagovanja. Znajući to, mislim da mi je prepustila da se sama izborim sa svojim osećanjima. Jedino je prokomentarisala: ’Veruj mi, biće mu bolje u Tuzli. Tamo ga svi znaju, tamo mu je porodica, tamo je i u ratu ostavio trag u narodu... Ti ćeš ga i dalje viđati, za vas ovo nije kraj...’”
Zaista, tako je i bilo. Prema rukopisu Moji, za Sajam knjiga u Beogradu biće objavljena njena knjiga pod naslovom Svi smo mi knjige nepročitane, prava filmska priča, u prvom licu, monodrama za glumca, a za mene kao čitaoca zbirka neverovatnih događaja koji nisu pripadali montažnom stolu neke televizije ili filmske epohe, već takav frojdovski sadržaj mogao je da izmisli i iskomplikuje samo život, a ne mašta pisca.
Odgonetka o Omeru prema pismu Miodraga Ilića
Meni, njegovom zetu, Omer je jednom prilikom ispričao ove pojedinosti. On je, naime, 1945/46. bio šef kabineta generala Arsa Jovanovića, načelnika Generalštaba, i njegov intimni prijatelj. Poznato je da je Jovanović od 1946. do 1948. bio na vojnim studijama na Akademiji „Vorošilov” u Sovjetskom Savezu. Priklonivši se Rezoluciji Informbiroa, u avgustu 1948. zajedno s pukovnikom Vladom Dapčevićem i generalom Brankom Petričevićem odlučio je da prebegne u Moskvu. Taj pokušaj nije uspeo: generala Arsa Jovanovića ubila je vojna patrola na granici s Rumunijom.
Ozna je imala osnovanu sumnju da je Omer – zbog bliskosti s Jovanovićem – bio upoznat s njegovim planom bekstva i da je prikrio to svoje saznanje kao njegov saučesnik.
Omer je u zatvoru tvrdio uporno da je nevin. Onda je na obnovljenom suđenju njegova kazna duplirana na šest godina zatvora! Ostalo je poznato.
Omer je umro 1998. godine.
Odlomak iz knjige u pripremi „Dva veka slikana mikrofonom”
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.