Vesti

01. 07. 2020.

Autor: Perica Gunjić Izvor: Cenzolovka

Ružić: Postojeća presuda najviše što se može dobiti posle 21 godinu, tužilac treba da bude razrešen

Slobodan Ružić, advokat dece ubijenog novinara Slavka Ćuruvije, za Cenzolovku govori o tome zašto od Apelacionog suda očekuje da potvrdi prvostepenu presudu, kako to da neki ljudi koji su o ubistvu sve znali sede i dalje u BIA, o borbi protiv „hidre službe“ koja i dalje svuda ima svoje saradnike, te zašto misli da zamenik tužioca u ovom procesu treba da bude razrešen

Očekujem da će Apelacioni sud potvrditi prvostepenu presudu Višeg suda, kojom su u aprilu prošle godine četvorica bivših pripadnika Resora državne bezbednosti osuđeni na ukupno 100 godina zatvora, kaže poznati beogradski advokat Slobodan Ružić, koji je tokom četvorogodišnjeg procesa zastupao Slavkovu decu – Jelenu i Radeta Ćuruviju.

On je jedan od najboljih poznavalaca ovog četvorogodišnjeg procesa, o kome Apelacioni sud, posle žalbi odbrane optuženih i zamenika tužioca, 7. jula počinje proces odlučivanja koji može, prema Ružiću, potrajati do kraja godine.

Ružić podseća na to koje su, prema zakonu, moguće odluke Apelacionog suda:

– da odbije žalbe stranaka i potvrdi presudu,

– da usvoji žalbu tužioca u pogledu zahteva da se izreknu veće kazne okrivljenima,

– pa da presudu preinači, što može biti i oslobađanje optuženih,

– da usvoji žalbe odbrane i tužioca tako što će ukinuti presudu i predmet vratiti prvostepenom sudu da se nešto još uradi.

Ružić kaže da, osim što je obavezan da razmatra sve navode žalbi stranaka u postupku, drugostepeni sudi vodi računa i o takozvanim apsolutno bitnim povredama krivičnog postupka, čega, prema njegovom mišljenju, u predmetu „Ćuruvija“ nije bilo.

Cenzolovka: Mislite li da će Apelacija voditi računa i o specifičnosti ovog slučaja, o kome presudu treba doneti 21 godinu posle zločina?

Ružić: Osnovno pitanje koje se za mene postavlja jeste da li će Apelacioni sud imati u vidu sve specifičnosti predmeta:

– da je prošla 21 godina od izvršenja dela, pa je normalno da postoji određena insuficijencija dokaza, ali ih i dalje ima dovoljno za osuđujuću presudu,

– da je neophodno imati u vidu celokupan kontekst u kojem su pripadnici RDB, i to kako civilni deo Službe tako i JSO kao oružana formacija, vršili politička ubistva po Srbiji,

– da se radi o predmetu gde je očigledno vršen određen uticaj na svedoke u toku celokupnog trajanja prvostepenog postupka itd.

Cenzolovka: Pominjete uticaj na svedoke, neki od njih su menjali iskaze, žalili se da je njima i njihovim porodicama prećeno, bilo je i opstrukcija istrage, koja je, uz opstrukcije i prekide, trajala 15 godina. Deo javnosti smatra da je prvostepena presuda maksimum koji se iz ovog procesa mogao izvući, imajući u vidu i opstrukcije i koliko je godina prošlo od ubistva… Da li delite takvo mišljenje?

Ružić: Složio bih se da je prvostepena presuda doneta u ovom predmetu najviše što se moglo dobiti dve decenije nakon ubistva. Mnogi su radili na tome da se to ne dogodi, pa je zato i veći uspeh svih nas koji se mnogo godina borimo da ubice budu osuđene.

Opstrukcija suđenja je bila tako masivna i raznovrsna. Uticaj na svedoke bio je u rasponu od upozorenja, preko zastrašivanja i pretnji, podmetanja najrazličitijih neistina o motivu ubistva i izvršiocima u medijima, zatim su tu bili lažni svedoci, lažni eksperti, pokušaji skrivanja i uništavanja dokaza… I najveći problem – konstantni pokušaji uticaja bivših i sadašnjih rukovodilaca Službe na tok i rezultat suđenja.

DB ima svoje ljude – tzv. saradnike – svuda, u medijima, tužilaštvu, sudovima, policiji, bukvalno svuda, tako da zaista vrlo često čovek pomisli da je borba sa takvom hidrom uzaludna. Kada se, pored svega toga, donese presuda kao što je ova, ipak pomislite da je borba imala smisla.

Tužilac bi morao biti razrešen

Cenzolovka: Šta mislite o žalbi zamenika tužioca, koji je takođe, samo iz drugačijih razloga, tražio ukidanje presude i vraćanje na početak suđenja?

Ružić: Ovaj krivični predmet ne može da prođe bez kontroverzi, pa tako doživljavam i žalbu tužioca – kao kontroverznu. Ne postoji nijedan relevantan razlog da javni tužilac traži ukidanje presude kojom bi, po samoj prirodi stvari, morao biti zadovoljan, osim u delu koji se odnosi na visinu izrečenih kazni.

Koji su razlozi za to – mogu samo da nagađam. Ja verujem da su u pitanju lični razlozi, pogođena sujeta, jer prvostepeni sud nije usvojio neke od osnovnih postavki u optužnici, ali tužilac je morao da razluči šta je ovde bitno, a šta nije.

Čuo sam da se tužilac pravda time da ako se sad ne razreše ta pitanja koja on postavlja, to više nikada neće biti moguće. To je neprihvatljiv argument. I sam tužilac je morao biti svestan sve vreme šta je uspeo da dokaže a za šta možda nije imao dovoljno dokaza, a još je sigurnije da zna da se u ponovnom postupku ništa novo neće pojaviti kao dokaz.

Dakle, mogao je da te svoje stavove plasira u žalbi, ali da ne traži ukidanje presude. Ovako je naneo ogromnu štetu sopstvenom predmetu, jer će sada odbrana najviše „jahati“ na njegovoj žalbi zahtevajući da se presuda ukine.

Moje mišljenje je da bi zbog ovako skandalozne žalbe, postupajući zamenik Tužilaštva za organizovani kriminal i šef tog tužilaštva morali biti razrešeni, što se, naravno, neće dogoditi.

Podnošenje ove žalbe je identično situaciji kad krava napuni kofu mlekom, pa je onda šutne i prevrne.

BEZ SUMNjE JE SLOBODAN MILOŠEVIĆ NALOŽIO UBISTVO

Cenzolovka: Da li posle četvorogodišnjeg suđenja delite brigu članova porodice Slavka Ćuruvije, koji sve više sumnjaju da će dočekati pravdu, tj. da će nalogodavci, organizatori i izvršioci ubistva završiti u zatvoru?

Ružić: Teško je proceniti šta će se dogoditi u žalbenom postupku. Neke ranije sudske odluke unose nemir i sumnju da bi i u ovom predmetu mogla biti ukinuta presuda, pa da u ponovljenom postupku optuženi budu oslobođeni.

Tako su Radonjić, Romić i Basta najpre osuđeni za učešće u organizaciji atentata na Vuka Draškovića u Budvi, da bi na kraju bili oslobođeni.

Strah dece Slavka Ćuruvije, koju ja zastupam, opravdan je. Želeo bih, međutim, da istaknem da smatram da je pogrešno stalno insistiranje na tome da budu osuđeni i nalogodavci ovog ubistva.

Nalogodavac Ćuruvijinog ubistva je bez ikakve sumnje Slobodan Milošević. To sam detaljno objasnio u završnoj reči, ne bih da se ponavljam. Jedina osoba koja bi to mogla da potvrdi je Radomir Marković, pošto je taj nalog išao preko njega. Kao što je ranije presudom utvrđeno da je on bio upoznat sa Miloševićevim nalogom da se ubije Ivan Stambolić.

Ne verujem da će Marković to ikada uraditi. S jedne strane, on želi da u očima onih koji ne prihvataju da je Milošević bio zločinac ostane nekakva žrtva i tragična figura. S druge strane, verovatno postoji strah da bi, ako progovori, njemu ili članovima njegove porodice moglo biti naneto neko zlo.

Da mene neko pita – a, naravno, ne pita me – ja bih abolirao Markovića pod uslovom da kaže sve što zna, a siguran sam da on baš sve zna. To bi imalo višestruki značaj, razrešile bi se tajne svih ovih užasnih zločina, stvorili bi se uslovi da se trajno reformiše obaveštajna služba ove zemlje i najzad bismo se rešili tog teškog balasta prošlosti, tog zla koje od 1945. do danas seje tzv. Služba.

U Srbiji je propuštena prilika da se Služba rasformira kao i u svim zemljama nekadašnjeg komunističkog lagera, i da se formira nova, sa novim, mladim i stručnim kadrovima, a sve pod striktnom parlamentarnom kontrolom.

Znali sve o zločinu, a sada savetnici u BIA

Cenzolovka: Kako tumačite to da neki pripadnici Službe, koji su u vreme ubistva Ćuruvije bili na mestima na kojima su morali da dosta znaju o ubistvu Ćuruvije, kao Branko Crni, tada zamenik Radomira Markovića, ne samo da nisu optuženi već su ostali bliski vrhu vlasti?

Ružić: Ovim krivičnim postupkom, da je bilo dokaza, trebalo je da bude obuhvaćeno još najmanje nekoliko ljudi, bivših funkcionera RDB, ali nije bilo dokaza. Indicije da je to tačno su brojne.

I na glavnom pretresu, oni svedoci koji su najintenzivnije branili optužene, objašnjavajući kako su sve radili po zakonu, ubacujući u svoj iskaz različita podmetanja i neistine, a kloneći se sopstvene uloge u zločinu, to su ljudi koji su takođe mogli biti procesuirani.

Ali tužilac jednostavno nije imao dovoljno dokaza za to. Neki od tih ljudi, kao što je, na primer, Branko Crni, znali su, u najmanju ruku, sve o zločinu, i sada sede u BIA kao savetnici, što je posebno apsurdno. Kako onda, kad sve ovo znate, da ne budete skeptični u pogledu konačnog ishoda suđenja?

Cenzolovka: Kako ocenjujete zadatak članova sudskog veća Apelacionog suda, koji će odlučivati o presudi za ubistvo Ćuruvije, ako znamo da su sudije često pod velikim pritiskom političkih centara moći, da su unutar tih centara upravo ljudi koji su bliski ili su bili bliski izvršiocima zločina?

Ružić: Kao čovek koji je vaspitan tako da ima poverenje u sud, očekujem da će i sudije Apelacionog suda uspeti da se otrgnu ogromnom pritisku kojem će biti izloženi.

Oni mogu posegnuti za solomonskim rešenjem, da utvrde određene procesne nedostatke u predmetu – što objektivno najčešće postoji u svakom krivičnom predmetu – i da ga vrate prvostepenom sudu da to ispravi.

Ukoliko se to dogodi, neće taj ponovljeni postupak dugo trajati, ali sam siguran da bi se na kraju sve završilo oslobađajućom presudom.

Zašto sam siguran? Pa zato što je to recept Službe za uspeh – sakrivanje dokaza, prolongiranje, mrcvarenje, čekanje da interesovanje javnosti splasne najviše što je moguće itd.

ISTORIJSKI ZNAČAJ SUĐENjA ZA UBISTVO ĆURUVIJE

Cenzolovka: Da li mi možemo napredovati kao društvo bez suočavanja sa zločinima koje je organizovala država? Delovi te iste države se očigledno trude da ona i ubistvo Ćuruvije, kao i mnoge druge zločine tokom devedesetih, gurne pod tepih i nastavi da se pravi kao da se nikad nisu dogodili.

Ružić: Ovaj krivični predmet zaista ima istorijski značaj. Suočavanje sa zločinima koje su izvršili pripadnici državnih službi izuzetno je važno. Ovi ljudi, koje smo svi mi plaćali da nas čuvaju, a koji su, umesto toga, izabrali da se stave u službu jednog čoveka, diktatora Miloševića, kreatora našeg celokupnog nacionalnog posrnuća, moraju krivično da odgovaraju.

A bez takvih, osuđujućih presuda, neće biti katarze, neće biti suočavanja sa zločinima počinjenim u naše ime.