Vežbanku, u kojoj je Kristina Panić napisala svoje viđenje društva u kojem živi, tek pre dva dana je razredna Aleksandra donela roditeljima Zorici i Saši Panić u Dubonu. Kristina je napisala školski rad, koji se može nazvati i lekcijom koja jasno govori o vrednostima koje je prevašodno stekla u porodici tokom osamnaest godina života. To je lekcija saosećanja sa anđelima iz Ribnikara, ali i primer  jasnog uvida u suštinu problema sa kojim se društvo u kojem živimo neuspešno suočava.

Prenosimo ceo tekst Kristine Panić.

U kakvom društvu živimo?

Kada ostaneš sam, ostaviš telefon, ugasiš televizor i sve drugo što ti odvlači pažnju sa strane, da li se ikada zapitaš u kakvom društvu živiš? Ko su ti uzori? Ko je čovek koji ti odvlači pažnju? Da li je sve što ti je smešno i zanimljivo zaista tako?

Imam još mnogo pitanja, ali na sva ta moja pitanja, tvoj odgovor je verovatno: ”Ne znam”, ili imaš bled pogled kao da ne vidiš ništa loše u tome. I svima nam je tako dok se neko zlo ne dogodi. Tada svi vidimo grešku i znamo da uperimo prst u nekoga, a zapravo smo svi krivi. Kada se mnogo toga nakupi, negde mora da pukne, jednostavno rečeno, neka kap je morala preliti čašu. Roditelji danas zbog karijere zapostavljaju decu, bitnije im je da imaju kuću na tri sprata i luksuzan život umesto dobro vaspitanog deteta. I stalno se provlači izgovor: „Moram da obezbedim detetu sve”.  Ne, detetu su potrebni otac i majka koji će da razgovaraju sa njim o svemu. Ne treba mu skup telefon i garderoba da bi imalo lep život. Deca u Africi bez svega toga srećni žive. Današnjoj deci nema ko da ugasi televizor ili telefon kada gleda filmove i serije u kojima se promovišu alkoholizam, narkomanija, kriminal i nemoral. Zato i propadamo kao društvo, jer nam deca u svemu tome vide uzor. Do juče smo školu gledali kao najbezbedniju ustanovu za dete, a već danas sa strahom šaljemo dete u istu. Neko je juče posle škole planirao porodični ručak, neko da uči geografiju da popravi ocenu, neko da odigra utakmicu sa drugarima… A neko je želeo da svoje dete sačeka ispred škole, zagrli i poljubi, a nije i više nikad neće. Svaki trenutak sa njima je postao samo uspomena na tu decu.

Verujem da su tuga i bol porodica preminulih đaka ogromni, i nikada ne bih želela da tu bol u svom životu osetim. Sa decom treba razgovarati! Nijedna kazna neće moći da vrati roditeljima ovu jadnu decu koja su, ni kriva ni dužna, nastradala. Kosta je primer zapostavljenog deteta. Roditelji, internet, društvene mreže, đaci u školi… Svačija je krivica. Svako je imao uticaj na ovo dete koje je počinilo ovaj monstruozan zločin.  Ovo je znak da treba da se probudimo, jer je ovo samo početak katastrofe ako se nešto ne preduzme. Srbija danas plače, osam anđela nas je napustilo jer se nismo probudili na vreme.

3. maja 2023. godine smo iz sata u sat saznavali sve strašnije detalje nacionalne tragedije. Užasan zločin dobio je još stravičnije dimenzije nakon objavljivanja zvanične informacije o broju ubijenih učenika i njihovog anđela čuvara. Umesto odlučne reakcije, osude i jasnih poruka, zvaničnog proglašenja višednevne žalosti usledile su relativizacije, špekulacije, neproverene informacije i namerne dezinformacije. U javnosti se pojavio i spisak čime su stvoreni uslovi  za nove mete, nove sukobe i dodatni haos…

U domu Panića, Saše i Zorice, koje sam upoznao i više puta sa njima razgovarao, zamišljam komunikaciju koju su tim povodom 3. i 4. maja imali sa maturantkinjom Kristinom i Milanom koji je radio u policijskoj stanici u Mladenovcu. Njihovi porodični odnosi zasnivali su se na međusobnoj podršci i stalnim kontaktima na osnovu kojih su se bolje i sigurnije osećali. Svako od njih  je bio u svom poslu i sa obavezama u voćnjaku, gimnaziji, policiji, gimnaziji i zajedničkom domaćinstvu. Jedni drugima su prenosili vest o masovnom ubistvu u beogradskoj školi uz komentare koji su se bazirali na vrednostima koje su Zorica i Saša kao roditelji već izgradili kod Milana i Kristine. Saša je kasnije izjavio da je tada pomislio kako je strašno roditeljima koje je zadesila takva tragedija ne sanjajući šta će se sutradan dogoditi. Uz društvenu igru provode veče.

U dvorištu škole koje je centar društvenih zbivanja za mlade u Duboni (koja je deo Beograda) najmlađi se okupljaju na igralištu dok oni stariji sede na klupama. Preko puta je mala prodavnica gde se mogu kupiti osvežavajuća pića koje je čini mi se, jedino mesto susreta starijih iz Dubone. Škola je u komšiluku Panića. Kristina i Milan odlaze da se još malo druže sa prijateljima i, verujem, pričaju i o tome kakvo je društvo u kojem živimo.

Zorica i Saša izuzetno teško podnose neverovatan gubitak ćerke i sina. Ne treba porediti gubitke i žrtve, ali njih dvoje sigurno imaju pravo da se osećaju dodatno  tužnim i ljutim, i sa pravom ne razumeju kako je moguće da se dogodi takvo nekažnjeno zlo koje im je odnelo dvoje dece. Njihov stav je potpuno jasan: šta god se desi kao rezultat suđenja – to neće biti pravedno. I to ne samo metafizički, već i praktično. S pravom se pitaju šta ih čeka posla izdržane zatvorske kazne masovnog ubice. S pravom su zabrinuti i svi građani Dubone, Malog Orašja i Srbije.

Čitajući jasne misli i stavove Kristine, Kike, Mališe, čitao sam porodičnu školu Panića iz Dubone. O vrednostima kojima su učili svoju decu, slušao sam od Zorice i Saše, a sada sve što sam čuo, čitam u ovom pismenom zadatku. Mogu da zamislim kako su se pre dva dana roditelji potresli kada su pročitali ovaj rad, koji je bio i svojevrsna anticipacija tragedije u kojoj je sa bratom i još sedmoricom poznanika i prijatelja i sama ubijena. Neverovatan splet okolnosti, ali ne samo to: Dok je pisala pismeni rad 4. maja, Kristini je bilo jasno da Srbija mora da stane i preispita se. Bilo joj je jasno da su negativni, pogubni trednovi otišli toliko daleko da zahtevaju radikalnija rešenja. Verujem da je puno mladih razmišljalo na sličan način kao Kristina. I da su o tome razgovarali u društvu, u školi, u svojim porodicama i tog 4. maja, a posebno nakon ta dva užasna dana. Nažalost, ta debata nije vođena javno, sa vrednostima koje su porodice u Duboni, Malom Orašju i ubijenih u OŠ „Vladislav Ribnikar“ utkale kao neizbrisive vrednosti u živote svoje dece.

Na godišnjicu monstruoznih zločina, dogodile su se dostojanstvene manifestacije sećanja. I to bi moralo da bude neka nulta tačka u kojoj ćemo priznati sve ono što nije urađeno, a moralo je da bude u proteklih godinu dana kako bi se stvorili uslovi za postizanje maksimalno moguće pravda za žrtve, porodice i sve građane Srbije. Nije to samo efikasno suđenje i presuda, već i otvorena debata o kažnjivosti, mogućnostima za pooštravanje kaznene politike koja bi bila odvraćajuća i odbijajuća da se počine ovakvi zločini. Zorica i Saša, a mislim i većina roditelja ubijenih, s pravom očekuju promene u kaznenoj politici, promene u sprovođenju kazni koje bi bile poruka potencijalnim monstrumima koji razmišljaju o kopiranju zločina ili novim mogućim užasima koji se, nažalost,  dešavaju. Prevencija se zasniva na vrednostima koje roditelji usađuju svojoj deci, kao što su to činili Zorica i Saša, roditelji stradalih u Duboni, Malom Orašju i Beogradu ali i vaspitači u obdaništima, učitelji, nastavnici, profesori, kojima treba vratiti dostojanstvo tako da to budu mnogo cenjenije profesije u društvu a da njihov trud bude usmeren na decu, njihovo obrazovanje za život i buduće  profesije.

Zbog toga je od izuzetnog značaja da se govori o užasnom iskustvu 3. i 4. maja 2023. godine, kada je pucano u našu budućnost, u vrednosti koje predstavljaju čovečnost. Godinu dana posle užasavajućih zločina, Kristinin pismeni rad nas opominje da ništa nismo uradili od onoga što je ona sa svojih 18 godina precizno i jasno detektovala kao ključne probleme.

Upravo ovih dana doneta je odluka da nacionalni mediji u svojim programima ne moraju da vode računa ni o obrazovanju, ni o kulturi, ni o vrednostima… Legalizovano je stanje koje je dovelo do užasavajućih zločina, i stvoreni su temelji da se ponove u različitim drastičnim oblicima.

Koliko poznajem roditelje, oni o vrednostima svoje dece sasvim dovoljno znaju i veoma su tužni a i ljuti zbog nerazumevanja za urgentno rešavanje svih problema koji su u proteklih godinu dana evidentirani i definisani, i koji bi uz praktičnu realizaciju predloga omogućili promene nabolje.

Kristinin pismeni rad, sa radovima drugih surovo ubijenih, ne samo u ova dva dana, morali bi da budu vrlo brzo sabrani u neki novi „Dnevnik Ane Frank“, koji bi postao deo obrazovnog sistema, ne samo zbog sećanja na naših 19 ili mnogo veći broj žrtava, već zbog vrednosti koje su krasile njihove živote. I saznanja da smo u velikom deficitu tih vrednosti koje su potisnute od otrovnih politika, skarednih medija i novih tehnoloških mogućnosti koje okupiraju nove generacije.

Roditeljsko iskustvo u vaspitanju stradale dece, njihova nesrećna sudbina, plemenitost i traganje za pravdom i istinom mogu biti lekoviti. Zato bi trebalo da postanu deo pokušaja izlečenja našeg društva i stvaranje osnova za preventivu čime bi se umanjile mogućnosti za neka nova zla koja nam se već događaju.

Za desetak dana počinje pripremno suđenje „ubici iz kokošinjca“ u Smederevu. Bilo bi izuzetno važno da novinari i javnost prate ovo suđenje, bar kao ono koje se događa u Palati pravde u Beogradu. Siguran sam da će biti solidarnosti roditelja, ali je izuzetno važno da ta solidarnost bude masovnija od podrške roditelja koji su ostali bez najdražih.

Ne smemo da dozvolimo da nam se dogodi da sa obeležavanjem godišnjice kažemo da „smo i to obavili“, posvetivši se nekim ličnim problemima ili nekim drugim nebitnim, koji nam se serviraju svakoga dana.

Moji baka i deka, mama i tata, vaspitanjem u sličnim uslovima koje su imali Kika i Milan, usadili su mi vrednosti koje ne samo da su životne, već važe i za novinarsku profesiju.

Mnogo je važno da u narednih dve-tri godine godine ili duže, koliko će trajati suđenja, učinimo sve da se promeni dominacija društvenih vrednosti, i da heroji postanu Kika, Milan, Dalibor iz Dubone i svi mladići iz Malog Orašja, učenice i učenici iz OŠ „Vladislav Ribnikar“ i Dragan Vlahović. Biće to znak da smo kao drušvo na putu izlečenja i vraćanju potisnutim i zagubljenim vrednostima na koje nam ukazuje Kristina Panić u svom poslednjem pismenom zadatku. 

Nedostaješ mi od kako si otišla među zvezde. Svaki dan pomislim na tebe. Nisi nestala, jer  „srce kuca, tu je”, baš kao u pesmi Partibrejkersa, moja si drugarica zauvek, moje srce te pamti.

Kad god čujem neki novi bend, pomislim kako bih voleo da zajedno preslušavamo i komentarišemo novu muziku. Pitam se kako bi se tebi svidelo ono što sada slušam.

Sada sam stvarno dobro navežbao da sviram na gitari sve one pesme koje si mi zadavala kao  „domaći”. Da me samo sad čuješ. A možda me ipak nekako čuješ, jer verujem da kad se sa toliko dobrih osećanja povežemo s nekim, da je ta veza neraskidiva kroz sve svetove, od prvog do poslednjeg neba. I zato često sviram gledajući zvezde i oblake.

Krenuo sam u drugu školu i dobro mi je tamo. Među decom ima čak i onih koji isto vole da crtaju grafite. Jedna devojčica ima zelene pramenove, a druga nosi Rammstein majcu, kao i ti. Siguran sam da bi ti se svidelo u toj novoj školi, pa onda zamišljam da je sve kao pre, samo bez onih loših stvari ― da se sačekujemo da idemo zajedno u školu, da me ti uobičajeno „izvlačiš” iz potencijalno katastrofičnih situacija u školi jer zaboravim na neku školsku obavezu, i da je škola bolje mesto jer si ti tamo. A posle škole, da šetamo po gradu, pričamo o muzici i one neke zanimljive priče, da se smejemo, mi „metalci” po našim plejlistama i zubnim protezama. Tada imam osećaj kao da si sa mnom, nekako. Lep osećaj. Još kad bi to nekako pomagalo za fiziku, hemiju i matiš. I za solfeđo u muzičkoj školi. Tebi su ovi predmeti tako dobro išli. Bio sam ponosan na tebe kada si išla na takmičenja i zadivljen kako si postala odlučna kada govoriš o svojoj budućnosti. Ti si me oduvek motivisala, u svemu, a ipak nikad nisam imao osećaj pritiska da nešto moram ili bi trebalo da uradim zbog bilo kog drugog osim mene samog i moje lične radosti. Pokazivala si toliko razumevanja za sve oko sebe, kao da si odrasla. Nije čudo da smo te voleli. S tobom sam uvek osećao da sija sunce, moja sunčana Sofija. Uteha mi je da si sada, bar, uvek sa mnom. Smislio sam tvoj tag. Nadam se da ću ga nekad nacrtati negde u gradu, u znak sećanja na tebe. 

Tvoj drugar Miljan

Draga moja brale,

Često mi nedostaješ, pa te onda potražim. Pronađem te u mislima, pronađem te u slikama, pronađem te u pesmama. Nadam se da ti je, gde god da si sada, svaki trenutak kao najbolji koncert.

Voli te tvoja Sofija <3

…

Najdraža moja Sofija, Sofi, ovo je uvek bio jedan od najsrećnijih dana u mom životu, kad smo svi bili zajedno i pevali ti pesmu Danas nam je divan dan, našoj Sofiji rođendan! Ti si bila presrećna, uživala si kad smo svi zajedno, nasmejani i veseli, tu su naravno i pokloni. Naravno i torta, koju je mama s ljubavlju pravila.

Od onog najnesrećnijeg dana, 3. maja 2023. godine, kada sam pitala tvoju mamu, koju obožavaš i voliš, kao i tvog tatu: Da li je živa, s druge strane čujem jedva izgovorenu reč: Nije. Celi svet se srušio na mene, želela sam samo da umrem i budem s tobom. To se nije, maco moja, dogodilo, zatim sam mislila da je to ružan san, da ćeš se pojaviti onako vesela, nasmejana, puna života i izlečiti svu tugu i bol, kao što si to i ranije činila. Dovoljan je tvoj iskreni osmeh i snažan zagrljaj, svi bolovi i problemi nestanu.

Šta da ti danas, srce moje, na tvoj 14. rođendan poželim, osim da si s anđelima i dragim osobama, da se družite jer vas je mnogo, nevinih, mladih, najboljih iz celoga sveta nastradalo na takav način. Želim ljubavi moja, anđele moj, da sa ostalim drugaruma, anđelima sačuvate svu decu sveta, da se ovakva zlodela ne ponove i ako možete popravite ovaj svet.

Dušo moja, ti znaš da sam uvek sa tobom, uvek ću biti i beskrajno te volim. Radujem se danu kada ćemo se sresti i kada ćeš me čvrsto zagrliti. Svima je preteško i puno te dobrih ljudi voli, nisu, Sofi, svi zli. Mnogo pati tvoj ujko i svaki dan te posećuje. Puno nedostaješ svom bratu, koji nema još pet godina, svašta je on planirao da uradi sa svojom sekom Sofijom. Sada, stalno pravi neke mašine, da ide na neku daleku planetu i da te vrati kući.

Zbog njih, mame, malog brata, tate, ujke, dede i svih kojima neizmerno nedostaješ, moram ostati s njima jer ja sam mama i baba i tu sam da pomognem. Mada, ljubavi, bol je ogromna i nikad neće proći. Sunce moje, srećna sam što te imam, ma gde da si.

13.09.2023.

Zauvek tvoja baba Đulkica

Kumica moja,

Tvoj 14.rođendan nismo uspele zajedno da dočekamo. Nismo znale da će neko uzeti šansu za zagrljaj. Da bar još jednom vidim te iskrene tvoje okice, da ti pružim zagrljaj pun ljubavi. Da budem pored tvoje neopisive dobrote i velikodušnosti. I kad nam je teško bodrimo jedna drugu. Sad nam ostaje da verujemo da ćemo se ponovo sresti , i krenuti tamo gde smo stale. Obećavam ti. Jedina stvar koju sam oduvek želela je da budeš srećna, pa ti to želim i ovaj put. Pronalazila si je u malim ali vrednim stvarima, bila si hrabra i svoja. To je tvoj najveći uspeh. Ponosna sam! Mislim na tebe anđele. Hvala ti što si pokazala šta je ljubav, šta zapravo znači biti dobar i pošten čovek.Drago mi je da sam poznavala takvu osobu kao što si ti. Volim te najviše na celom svetu.Nedostaješ. Srećan rođendan.

Tvoja kum Mia

….

Draga moja najdraža Sofija, Uskoro će tvoj rođendan, setio sam se kako ste mi jedne godine, ti i Olga čestitale rođendan tako što ste mi napravile tortu i žurku u minecraft-u. Iako je Ogla tada bila u Nemačkoj, a mi ovde, bili smo zajedno. To mi je bio toliko divan dan koji ću večno pamtiti. Smejali smo se i zabavljali sve vreme i bili smo presrećni. Ne znam šta ja sada za tvoj rođendan da napravim, kakav svet da izmislim, a da u njemu budemo opet svi zajedno i da se smejemo. Neprestano mislim o tome. Postoji li negde neki svet za nas, u igrici, na Zemlji, nekoj drugoj planeti… I znam da postoji, znam da smo tamo svi srećni, bezbrižni, da smo zajedno, da se družimo pevamo, igramo, niko nas ne nervira i nemamo nikakve probleme. I u tom svetu, kao i u ovom, ti si najlepša, najbolja i najposebnija devojčica u mom životu.

V.

Sofija, mnogo mi nedostaješ, želeo bi samo da te zagrlim još jednom. Još od kad sam počeo da se družim sa tobom, obožavao sam svaki momenat koji smo proveli zajedno, i dalje se sećam kad dođem u školu smoren i ne želim da budem na časovima, ti si uvek bila tu da me sačekaš sa tvojim toplim zagrljajem, i tako sam uvek bio srećan u školi. Želim nekad da te vidim opet i da priČamo opet kao što smo pre.

Nikola

SREĆAN TI ROĐENDAN SOFI !!!

Nadam se da ti je lepo tamo gore i da se zabavljaš. Mislim na tebe svaki dan i ponekad se sećam koliko smo gluposti zajedno uradile i koliko puta smo se zajedno sa Simonom zabavljale. Na primer, kada smo otišle zajedno na bazen, i to više puta, kada smo slavile Božić zajedno, kada smo spavale kod tebe, kada smo izlazile, kada ste me zaboravile u parku i Beba se naljutila na tebe, kada smo otišle u Starbaks, kada si ti spavala kod nas i još milion puta smo se viđale. I sa ovim želim da kažem da te mnogo, ali mnogo, volim. Nadam se da ćeš pročitati ovo pismo.

VOLIM TE SOFI

Viki

….

Retko se nalaze ljudi koji posmatraju svet sa istom merom začuđenosti i radoznalosti, bez trunke osude, kao ti. Retki su ljudi koji svet ne dele na nas i njih, već oko sebe prepoznaju i prihvataju druge, sa svojim vrlinama i manama. Tebi je to bilo prirodno. Radovala si se svemu što tek dolazi, bez mržnje i straha od nepoznatog. Bila si drugačija, a opet svim svojim bićem, bez sumnje – naša.

Imali smo privilegiju da učestvujemo u tvom prekratkom putu na ovom svetu, za šta osećamo beskrajnu zahvalnost.

Uprkos daljini, vaše drugarstvo je opstalo i bilo nešto posebno.

Za našu Olgu, ti si zauvek  „brat” i  „buraz”, najbolja, posebna drugarica, za nas – naše divno dete, sa kojim je sve bilo lako i lepo.

Smiljanići

Samo Sofija, samo ljubav!

Piši, briši… Ne znam kako da počnem, šta bih o tebi mogla reći, a da se iznutra ne raspadnem od bola.

No, to nisi ti, moja Soko, ti si oduvek i zauvek bila i bićeš razdragana iskrica svetlosti koja peva  „Here comes the sun” i širi ljubav. Stoga ćemo ovo pismo povesti u drugom pravcu, evo pustila sam The Beatles-e i sad si mi tu i tako volim kad si mi tu.

Srećan ti rođendan, Sofija!

Hvala ti što me čuvaš odozgo i što mi diriguješ i nameštaš divne stvari, ljude, situacije.

Mnogo nedostaješ Marku i meni da nam pomogneš u razrešavanju svih  „zašto” misterija, da se igramo sa Lenom, pričamo i brčkamo.

Ne prođe dan, a da se ne zapitam da li bih konačno ja bila  „najmlađa od starijih” i povela te kroz koju godinu na žurke da đuskamo do jutra. Da li bi ti se svideo liquid dnb? Da li bi sa mnom mozda prvi put popila koju više? Kako bi ti bilo društvo u Petoj? Kako bi prošle prve ljubavi i ljubavni jadi?

Fali mi previše odgovora u ovom prokletom matriksu… Zbog toga često pobesnim, a onda se setim tvog glasića koji kaže  ͈ne razumem, kako neko može da ne voli Beatles-e” i tad si tu, u svakoj ćeliji moga bića. Kao najčistiji izvor ljubavi, dobrote, razumevanja i mudrosti.

Bože, nikada neću zaboraviti kad smo pravile koncerte, plavih loknica i tvog osmeha kad te posle otpevane pesme zavrtim onako malecku. Ali maco moja, to je to, tu si, ja to znam, evo kreće mi na shuffle mood-u „And I love her” ,  a obraz mi miluje nežni zrak sunca, baš kao tvoje malene ruke nekad.

A love like ours

Could never die

As long as I

Have you near me

Bright are the stars that shine

Dark is the sky

I know this love of mine

Will never die

And I love her

Sofija, hvala ti na svemu što jesi! Hvala ti što me svaki dan činiš boljom osobom! Hvala ti za sva sećanja, a još veće ti hvala za smernice koje mi sada daješ.

Mislila sam da neću pokrenuti temu ogorčenosti i kakvih ljudi ima, no ne vredi, i to si mi probudila, istinu…

Istinu i ljubav.

Bez istine nema ljubavi.

Posebno ti hvala za snagu koju mi svakodnevno daješ, a kako je ljubav dvosmerna ulica, dajem ti obećanje da ću se, i pored ove neprolazne tuge, svaki dan truditi da budem svetlost i radost.

U tvoju čast.

Volim te zauvek… and how I wish, how I wish you were here.

I da, trudiću se da ne živim u prošlosti, već u sadašnjem trenutku, svake sekunde svesna da sam imala čast da budem tvoja neformalna tetka.

Why she had to go?

I don’t know, she wouldn’t say.

I said something wrong.

Now I long for yesterday.

Zauvek. To the moon and back.

P.S. Nedostaju mi viber poruke u najjačoj grupi na svetu, pa makar i one ciklične poruke koje ako ne pošalješ, nešto ti se neće ispuniti…

Još jednom zauvek ali zauvek ostaješ moje srce života.”

Lina

Od kada smo se upoznale, u vrtiću, postale smo bliske. Družile smo se u vrtiću, van njega, spavale smo jedna kod druge. Uvek sam volela to što si bila iskrena, imale smo sličan humor, pa smo se stalno smejale, branila si me kada je bilo potrebno i bila si tu za mene. Volim to što si imala svoje ja, volim sve u vezi tebe. Ljudi često govore da se stvari dešavaju sa razlogom, ali nikada neću naći normalan razlog za ovako nešto. Jedino što mi ostaje da se sećam svih naših uspomena i sećanja. Svaka uspomena sa tobom bila je najlepša. Toliko mi nedostaješ. Nikad se baš ovako nisam osećala, ne znam ni kako da opišem ta osećanja. Volim te najviše, zauvek ću.

Srećan rođendan, najdraža moja Soko.

Tara

Sofija srećo… Dušo…Pametnice…Srce života…

Uf, kako nedostaje tvoja prisutnost, tvoje Biće ovde sa nama na Zemlji,

baš sve Srećo, tvoj zagrljaj i moj poljubac u čelo…

Neću da te zamaram, znam to… 13. Septembar i želim ti kao i uvek sveee,

a ti me ukori ako misliš da preterujem…

Vidi, a vidimo se ☺, gore na nebu sazvežđe Ris (Lyndž), gde smo se pronašli opet, uz „ In Un’altra Vita“ po tonovima Ludovica Einaudija, gde svaka nota je nešto naše, a pesma se vrti na „repeat“… i vrteće se, vrti se, dok me ima, ima i tebe, ma znaš i sama…

Rekoh ti skoro i za „ The Beatles“ tvoj bend iz „mog“ Liverpula…

Brate Sofija… da znaju i drugi … ooo kako se smejemo na planini, gde Zvezde najlepše sijaju. Ti meni zboriš o Bitlsima, a ja tebi o Liverpulu… i pre svitanja „Little darling“  „Here comes the sun“ i opet osmesi, očigledno je, i te mudre reči, vazda… Tvoj osmeh, onaj pogled Soko… i kao uteha u tišini „YNWA“ , pogled je gore, desna ruka ka Srcu –života … ne plačem, sve me boli, pedalamo, obećao sam ti.

Volim te Sofija, ljubim te… Čuvaj nas.

Sani

Sof… My lovely Sof.. Writting this is one of the most painful and hardest things I ever wrote in my life.. I don’t even know what to say.. I’m completely lost without you.. I can’t even think straight without your mesmerizing gaze popping up in my mind. I miss you more than it seems. I miss your cute giggles, I miss the way your eyes brightened whenever you talked about something we have in common. I miss your soft, fluffy curls. I miss the adorable smile and the way your mood lit up and changed every time you and I hung out. I miss the way you jumped when the bell on Saint Sava’s temple rang and scared you. I miss your confused reactions every time I spoke too quickly and you didn’t understand a word I said. I miss your excited reactions every time I spoke about Genshin and told you I’d show it to you and let you play on my computer. I miss your warm, tight hugs every time we saw each other or had to leave. I miss planning hang outs and getting all cheerful when the day came. I miss the way we always talked for hours and hours, since we had so much to say, and we still ended up leaving with unfinished conversations. I miss our everyday ranting to one another about the stupidest stuff. I miss the way you always ended up with a new hairstyle, whether it’s a haircut or dying your ends green. I miss the way you talked about the Beatles or any of your other favorite bands, while I listened carefully. You always listened to me when I needed you.

You think that you didn’t do much since you “weren’t good at comforting”, but to me, it was more than you can imagine. I needed comfort, and you gave it to me. I needed a friend whom I can talk to about anything, and you were that friend. I needed someone to rant to about Genshin, there you were, wanting to play it with me. I needed a hug after a stressful time, you gave it to me once we saw each other. You were there every time.                                     

They say crying is a sign of weakness. I say, crying is a sign of your soul hurting and breaking. When our soul is breaking, we cry. That’s a quote I heard once. And I really felt it. My soul breaks every time I see your pictures, hear your precious voice from when you were little, watch your videos and Lotr and Hobit edits. I can’t get myself sit in that one bench in the park where we were the very last time I was ever with you. I can’t get myself to walk across our meeting spot, what we called “our spot”. I can’t get myself to walk across Tašmajdan park, the very park where we met up in real life for the first time, where we had our first hug..

I won’t ever forget our hugs. I won’t forget any of the hugs we had, they are one of the most precious memories I have with you, my darling. Especially our first and last two. I won’t forget the gifts we bought each other and the ones we didn’t give each other in the end. The Fantastic beasts book you gave me for my 13th birthday, the mini bear markers you gave me on our first meet up, the plastic cup I wanted to give you, the pen holder, the stationary, the special bracelet. I also found one of my old dolls I used to play with, and her blonde and green hair reminded me of you. So now, I keep her with me so I can always think of you. It sounds childish, and probably cringe as well, but I really don’t care.

After you disappeared, You kept sending me the heartwarming tiktoks to my fyp, which made me feel like I was really a big part of your life. It’s weird for me to think that, but I believe it was you. I felt your presence each time and felt your hand gently rubbing my shoulder. I will never forget the night I heard your call. It was late at night, everyone was asleep and I tried a little whistle, since I saw that it’s a call friends do, or something of the sort. I quietly whistled, and I heard a quiet whistle back seconds after. It wasn’t anyone in the house, it wasn’t the wind outside. I clearly heard it, in my room, a human whistle, that lasted for about 2-3 seconds. I whistled again, trying to figure out if I was going insane, and I heard it again, but it was so quiet, I barely heard it, and I can’t even completely confirm that it was another whistle. But it made me feel a lot of things. I whistled again, but this time there was no response, and I’m fine with that. I’m glad you answered my call in the first place. It showed me that you were there. That you’re still here, just invisible. I constantly wonder, if I was a good friend to you as much as you were to me. You used to tell me that I was, which always made me feel better.

 I wasn’t your best friend ever, but I was one of your best friends, and to me, that was more than enough. I don’t need to be your #1, nor #2 or #3 or whichever one it is. I was one of your closer ones, and also one of your best, and I am honored to be able to say that. I don’t know how much I listened to your problems since you didn’t really like doing that, at least with me. But you did have certain moments, and being there to listen to you made me feel like I truly did help you with it. And it made me feel even better every time you told me that you love it when we talk, and that I made your day. I was always ready to help you. I am always ready to help you, and always will be.

Your birthday is hours away, and I hate that I can’t spend it hugging you until you can’t breathe, showering you with gifts, and talking for hours on end. But I know you will be celebrating it in a better place, where no one can hurt you again, so It’s okay. Someone once said “God takes young people because he sees the horrible and cruel future they would live if they stayed.” You’re one of the strongest people I know, and I know you’d survive any obstacle in your life. But I guess everything happens for a reason. Some things.. Well, most things, not in the way we want it to be, but it’s all for a reason. And I realize that you’re now safe, in peace and free. And although it makes me and many others feel like this, it makes me happy knowing you’re okay and happy somewhere else. You will always have a special place in my heart that belongs only to you, and no one else. And I know that I hold a special place in your heart as well, and I will forever be grateful for that, Sof. But even if you didn’t, even if you didn’t care about me the same way I care for you, that would be okay with me, because I love and care about you enough for both of us.

-Mimi

Druženje je odisalo nežnošću i pažnjom, ljubavlju jednih prema drugima i ljubavlju prema Sofiji, i njenom nebeskom razredu.

14 lampiona je bilo namenjeno Sofiji za 14.rođendan. Za Adrianu, Emu, Angelinu, Katarinu, Maru, Dragana, Andriju, Bojanu, Anu je takođe bio namenjen po lampion, na kojima su se pisale poruke. Ukupno 33 koji simbolizuju Isusove godine, punu zrelost coveka.

Potom su lampioni poleteli negde put Dunava da prenesu svu ljubav i tugu.

Bilo je to potresno i divno veče u slavu svih vrednosti, čiste duše i dobrote Sofije, stradale dece i Dragana i snažne potrebe da njen i njihov trag ostane, ne samo u sećanjima već i srcima svih prisutnih, ali i svih onih koji su se danas na različitim mestima sećali i tugovali.

Sofija će uvek biti dete Milanke i Slobodana, ali i dete svih nas koji ne želimo da je zaboravimo. Delimo sećanje na lepotu, ali delimo i tugu. Delimo želju da surova ubistva ne budu obesmišljena, već da budu zaveštanje koja će pomoći da škola i društvo postanu bolji, da budu inkubatori pravih vrednosti, plemenitosti i dobrote, a ne samo znanja.

U Srbiji je prošle godine najviše devojčica dobilo ime Sofija.

Danas obeležavamo 14. rođendan jedne posebne Sofije. 

Sofije Negić  Nomen est omen. Često je ime znak, znamenje koje nosimo.

Sofijini Mama i Tata smogli su snagu dostojnu divljenja da bezgranični bol podele sa nama putem medija. I dozvole nam da njihovi životi, sudbina, postanu i naši. Da njihova tuga, postane i naša. Da nam učine jasnijim zlo koje se dogodilo 3. i 4. maja. I kako da se prema njemu odnosimo.

Te majske nedeljne noći, Srbija je doživela katarzu gledajući i slušajući Sofijnog Tatu.

A on je samo pričao o svojoj jedinoj ćerki Sofiji.

Onako kako ponosni otac pun ljubavi može da priča o svom detetu.

Ali i koji propoveda plemenitost koju je i kao roditelj utkao u DNK svoje jedinice. U najtežim ličnim trenucima, izdiže se iznad mržnje, odmazde, govori o empatiji, dobroti. Podseća nas da postoje „dobre duše” i da su među nama. I da dobrota mora da se koristi kao odgovor na svako zlo. Stalno.

Milankina i Slobodanova Sofija je bila posebna i drugačija, jer su joj takvi i Mama i Tata, kojima je ona bila najvažnija.

Oboje su hteli da budu što više sa njom jer je bila svoja i njihova.       

Imala je zeleni pramen u kosi, nosila je majicu Rage against machine, slušala je Rammstein, savršeno je skijala, glumila u klipovima koje je sama režirala…

Nije robovala uštogljenim pravilima i imala je svoj svet u kojem je bezbrižno odrastala.

Poput imenjakinje iz one knjige koja postaje besmrtna i nevidljiva svima, osim nekolicini.

Sofijin četrnaesti rođendan obeležavamo sa nadom da je Treći maj promenio ovu zemlju i ovo društvo. Ne na gore.

O tome je Sofijin Tata svojevremeno pričao na televiziji.

I pomerio je ljude.

Izmestio ih je iz težišta i skoro pa propovednički ukazao na važnost ljubavi i empatije.

Kao i Sofijina Mama, koja je hrabro istupila i prva rekla neke neprijatne istine koje umeju da zabole.

Sofija bi bila ponosna na svoje Mamu i Tatu.

Baš kao što su oni na nju ponosni.     

Sofiju Negić. Danas bi napunila 14. godina.

Verujem da će “nebeski razred” Ane Božović, Mare Anđelković, Andrije Čikića, Bojane Asović, Angeline Aćimović, Eme Kobiljski, Katarine Martinović, Adriane Dukić, Sofije Negić i njihovog Dragana Vlahovića, dostojno obeležiti ovaj rođendan, kao što će i Sofijini roditelji to učiniti.

I ne samo Sofijin, već i rođendan svakoga iz ovog razreda, treba da obeležavaju i učenici osnovnih i srednjih škola, nastavnici, svi u prosveti, svi građani. Kao oblik zaveštanja, kao zadužbinu, kao stalno podsećanje na univerzalne ljudske vrednosti, ne samo kao školske već kao životne lekcije.

Roditelji “nebeskog razreda” svoju dobrotu suprostavljaju zlu. Žele da pomognu da se ta spirala zaustavi, preokrene. Da vrednosti humanosti, drugarstva, solidarnosti, empatije, kreativnosti, ljubavi… zaista, budu vrednosti oko kojih se gradi društvo.

Od našeg otvorenog srca, rešenosti svih članova ovog društva, ali i političke volje, zavisi da li ćemo se okrenuti ljudskosti, jedni drugima, ili će inercija učiniti svoje, i držati nas u neizvesnosti kada i gde će se zlo ponoviti i da li ćemo i mi ili neko nama blizak njime biti obuhvaćeni.

Sofijina sveska za srpski jezik, neizbežni blok za crtanje, beležnica “o aurama” i neizbezni Vladimir (Foto: Porodična arhiva)

 Odgovori na sledeće zahteve

1. Svojim rečima protumači sledeće citate:

    a) „Moraš da prođeš nekoliko gusenica da bi upoznao lepira“.

Mislim da citat „Moraš da prođeš nekoliko gusenica da bi upoznao leptira“ znači da ćeš u životu upoznavati razne ljude dok ne nađeš pravog prijatelja.

b) „Ako uspeš sebi da sudiš, dobro onda si pravi mudrac.“

Lako je suditi drugima, pravi izazov je suditi sebi, priznati sebi kada napraviš grešku, kad to uspeš, možeš se smatrati vrlo mudrim.

    v) „Odrasle osobe su baš dosadne“

„Odrasle osobe su baš dosadne“, mislim da ovaj citat pokazuje kako deca puna mašte vide svet odraslih u kom nema toliko mašte koliko ima u svetu dece.

2. Objasni zašto je „Govor izvor nesporazuma“.

Govor je izvor nesporazuma jer ljudi ne umeju često rečima da kažu ono što stvarno misle.

3. Šta znači pripitomiti?

Mislim da pripitomiti znači steći poverenje kod nekoga i postepeno izgraditi iskreni odnos.

4. Šta za tebe znače čast i dostojanstvo? Obrazloži.

Za mene su čast i dostojanstvo kada neko ne radi sve iz sopstvene koristi već pravi postupke koji mogu da pomognu i drugima.

5. Napiši ko su junaci nekada, a ko su sada. (njihove osobine; sličnosti i razlike)

Nekada su junaci bili hrabri, odlučni mudri i snalažljivi, a danas više nema junaka sa takvim osobinama.

6. Šta znači kada je neko kukavica? (Daj i primer iz epske pesme)

Kukavice su ljudi koji beže od svojih problema jer se plaše poraza i izazova.

7. Nakon pročitanih dela napiši šta za tebe znači:

    a) Pravo prijateljstvo

Za mene pravo prijateljstvo znači imati iskren odnos koji se stiče postepeno, uz poverenje. Pravi prijatelj je onaj koji vas prihvata sa vašim manama i vrlinama.

   b) Prava ljubav

Opaska nastavnice: Završi! Odlično.

Jedna stranica iz dnevnika

30.11.2022.

Dragi dnevniče,

U knjizi „Dnevnik Ane Frank“ radi se o odrastanju jedne mlade Jevrejke u okolnostima Drugog svetskog rata. Opisuju se puno njena osećanja, bila je vrlo uplašena, ali i veoma hrabra. Dok sam čitala knjigu, u meni su se budila razna osećanja i razmišljala sam kako bi meni bilo da moram da se krijem u zatvorenom prostoru dve godine i da mi život zavisi od toga. Bila bih uplašena kao i Ana i verovatno bih zbog toga, isto kao ona, mislila da sam kukavica.

Tokom čitanja knjige sam se osećala vrlo tužno. I mislim da nekome, tako mladom, ne bi trebalo da se oduzme život. Ne samo njoj, već bilo kome, kako deci tako i odraslima. Vrlo mi je žao što se njen život završio tako rano.

Tvoja Sofija

Pitanja za pismeni zadatak

Odgovori na

Da li voliš da putuješ? Kako se tada osećaš? Šta opažaš, o čemu razmišljaš?

Volim da putujem. Tada se osećam veoma uzbuđeno i srećno, a ponekad i nervozno. Pogotovo kada idem na neko mesto prvi put. Kada putujem, volim da obratim pažnju na prirodno okruženje nekog mesta i na svakodnevni život.

2.  Navedi neka omiljena mesta (gradove, države,…) i gde si putovala?

Dva omiljena mesta na koja sam putovala bila su na Tasos, u Grčku, i u Keln u Nemačkoj. Ova dva mesta su veoma različita, kako po prirodi i klimi, tako i po načinu života.

3.  Zašto su putovanja važna?

Putovanja su važna jer dok putujemo, opažamo različite kulture i načine života i na taj način upoređujemo razlike i sličnosti u životu na različitim mestima.

4.  Protumači misao iz Aninog dnevnika „komadić plavog neba u crnom krugu“.

Rečenicu „komadić plavog neba u crnom krugu“ tumačim kao da je komadić plavog neba Ana, nedužno dete, koje je zarobljeno u crnom krugu koji predstavlja tajno skrovište gde se ona krije kako ne bi izgubila život.

5.  Kakav je život progonjene dece prinuđene da se skrivaju da bi izbegli smrt?

Život dece koja su progonjena i kriju se da bi sačuvali život je veoma težak i strašan, takođe i jako tužan, jer ta deca nisu ništa skrivila da budu proganjana.

6.  Objasni Anine reči: „Duboko u sebi mladi su usamljeniji od starijih“.

Misao „Duboko u sebi, mladi su usamljeniji od starijih“ tumačim tako što je Ana bila vrlo tužna dok se skrivala jer nije imala pravog prijatelja kom može da kaže sve što oseća.

 7.  Najvažnije poruke dnevnika Ane Frank koje sam uočila?

 Najvažnije poruke koje sam izvukla su: Svako ko živi, živi da bi bio srećan; Hrabrost i strpljenje su divne vrline.

 8.  Zapiši nekoliko najlepših rečenica koje si upamtila.

 a)

Nastavnica „Odlično urađena priprema. Zavši 8. zadatak“