Jevreji nisu živeli izolovani od domaćega stanovništva, u svojim četvrtima, već su bili pomešani s njim što dovodi do dodatne zablude građana, jer ne samo što izgledaju kao ostali građani, već su im to prve komšije s kojima nikada problema nisu imali, tako da građanima okupirane Srbije pitanje kako su Hebreji preko noći postali simbol zla, ne nudi logične odgovore.

Jugoslovensko‐austrijski pisac i novinar jevrejskoga porekla Ivan Ivanji kao svedok tih vremena piše da njegova porodica uopšte nije bila judeo‐religiozna, štaviše slavili su Božić i Vaskrs.

„Išli [smo] srpskim prijateljima na slave, jevrejske praznike i običaje kao dete nisam ni poznavao”, beleži Ivanji.

Na kraju, možda i najbitniji razlog, za razliku od Roma, Jevreji su bili mnogo bitniji faktor u ekonomskoj i političkoj sferi, posedovali su određenu vrstu moći i, posebno, bogatstva koju Romi nisu mogli ni da zamisle. Nacisti su i te kako bacili oko na materijalna bogatstva Mojsijevoga naroda i na njegovu finansijsku moć. Uticaj i moć koji su Jevreji tada posedovali naspram Roma može se videti i dan‐danas. Posle rata, Jevreji su dobili svoju nacionalnu državu i uspeli su da izgrade snažan narativ o svom stradanju — koji je nesumnjivo zasnovan na istinitim događajima — kako bi sprečili ponavljanje istog.

Gotovo svi ljudi na ovom svetu znaju šta je Holokaust, a većina njih zna i šta on predstavlja. S druge strane, koliko ljudi zna šta je Porajmos ili, prevedno na srpski, „Proždiranje”? — Malo; što dobro oslikava razliku u položajima moći između Roma i Jevreja, koji su i tada bili prisutni, a i danas su se održali, te otuda ne čudi što su se kolaboracionistički mediji na ovim prostorima više usredsređivali na jedne.

(Prvi deo ove studije, koji se bavi počecima antiromske i antijevrejske kampanje u kolboracionističkim medijima, možete pročitati ovde.)

Postoje različita glediša kada su počeli Šoa i Porajmos. Određeni stručnjaci navode da su oni krenuli s počecima Hitlerove vladavine 1930‐ih, a neki smatraju da je posle napada nacista na Sovjetski Savez 22. juna 1941. otpičelo konačno istrebljavanje Jevreja i Roma s prostora pod kontrolom nemačke uprave.

U to vreme, Srbija se pripremala za ustanak protiv okupatora koji je zvanično počeo dve nedelje posle Operacije Barbarosa, ubistvom dvojice žandarma u Beloj Crkvi započevši time ujedno i — osim rata protiv okupatora — rat Srba protiv sebe samih.

Kao što je to slučaj bio i u prvim mesecima okupacije, kada su mojsijevci optuživani za podržavanje četnika, sada su oni iskorišteni kao omalovažavajući faktor većem neprijatelju — Sovjetima. Tačnije, boljševicima. Okupator je bio upoznat simpatijama građana prema slovenskim narodima, pogotovu prema Rusima, tako da je vodio računa da boljševike navede kao neprijatelje, a ne Ruse, i pored toga što je opšte poznato da nacisti nisu voleli ni Slovene (štaviše, osim Jevreja i Roma, Sloveni — Sovjeti, Poljaci i Srbi — takođe su bili žrtve genocida u nemačkoj Evropi.) Prema nacističkome učenju, iza boljševika su stajali, naravno, niko drugi do Jevreji.

Suprotno od prvih nekoliko meseci, u ovom intervalu značajne rasističke tekstove počinju da pišu i srpski novinari i kolaboracionisti. Dan posle početka Barbarose uredništvo „Novoga vremena” u štampu pušta feljtoniziranu knjigu „Istina o SSSR” zboraša Milosava Vasiljevića, a kao prvi tekst objavljen je pogovor knjige koji je napisao Dimitrije Ljotić.

„Nije SSSR kao druge države instrument sudbine svoga ruskog naroda, a još manje Slovenstva”, navodi se u feljtonu.

„SSSR je samo državna organizacija jevrejsko‐marksističke misli. To je njena tvrđava odakle se ona sprema da pođe u osvajanje celog sveta.”

Nekoliko stranica napred, nalazi se referat „Uloga Jevreja u boljševizmu” — koji je vaktile bio pročitan na Radio Beogradu — u kojem se masnim slovima podvlači da su boljševizam i jevrejstvo jednaki.

„Kad je jedan ustao i pozvao na odgovornost [jevrejske] prvosveštenike, čuvare vere u izabrani narod, oni su ga prikovali za krst.” U tekstu se — možda namerno — ne navodi ko je taj jedan, ali je jasno aludiranje na Isusa Nazarećanina za čiju smrt se vekovima kolektivno okrivljuju Jevreji kao izdajice.

S vremenom, kako je rat odmicao bilo je još ovakvih tekstova koji su želeli pseudoistorijom da opravdaju genocid, igrajući na religijska osećanja hrišćanskoga stanovništva čijeg su spasitelja navodno Židovi kolektivno razapeli.

U međuvremenu, okupacione vlasti su dozvolile pokretu Zbor pokretanje svog glasila „Naša borba” koji je počeo izlaziti kao nedeljnik početkom septembra 1941. godine.

Već u prvom broju je Čedomir Marjanović napsao esej „Javno mnjenje i jevrejstvo”. Sveže postavljeni ministar pravde u tekstu je povezao i sažeo skoro sve optužbe o Jevrejima koje su od početka okupacije bile prisutne u štampi: da su oni zgrnuli ogromno bogatstvo krijući se iza demokratskog sistema i demokratskih institucija, da tesno sarađuju sa masonima, da su porobili ruski narod u SSSR zavodeći totalitarnu komunističku diktaturu iza koje oni vladaju, kao i to da stoje iza puča, odnosno, nasilnog svrgavanja druge Cvetkovićeve vlade 27. marta.

U prva četiri broja je „Naša borba” publikovala značajne huškačke tekstove protiv Hebreja i Roma s čim su se odmah pozicionirali kao agresviniji list.

Jedan od brutalnijih tekstova koji spominje i Jevreje i Rome u čitavoj 1941. godini jeste navodno pismo čitaoca pod naslovom „Čudna izložba” koje je objavljeno 21. septembra upravo u ovom nedeljniku. Pismo je potpisano na ime „jednog Srbina” koji je imao bliski susret s partizanima u šumi. On piše da je jedva izvukao živu glavu od „šarolike bestijalne gomile” koja je skupljena s „koca i konopca: pljačkaši, seljački klupoderi, robijaši, itd.” Toj grupi ton daju Romi, a predvode ih komunisti i Jevreji, piše u pismu, te da Židovi stoje na čelu svakog partizanskog odreda. Na kraju, on predlaže kolaboracionističkim vlastima da ih izlože na Terazijama kako bi se narod video „svoje heroje”.

U istom broju, izlazi i antikomunistički tekst u kome se partizani karakterišu kao odrod uz koga ide „iskupljeni ološ” ubice, lupeži, neradnici i Romi koji „svesnom rušilaštvu daju udarnu snagu, elementarnost ubilačke epidemije.”

Sam kraj leta 1941. godine označavao je završne i dane posle kojih su sprovedeni strašni pokolji širom okupirane Srbije. Čini se da su upravo od kraja juna do oktobra napadi na Jevreje i Romi bili najnečovečniji.

Krvava bajka

Premda je obznana „sto za jednog” doneta još početkom aprila, po ovoj formuli najnemilosrdnije se postupalo počevši od oktobra, a značajnu popunu u kvoti građana koji bi trebalo biti ubijeni činili su Jevreji i Romi. Većinu predstavnika ove dve grupe nacisti su umorili smrtnom kaznom, kao civilne zarobljenike koji pušku tokom rata nisu ni dodirnuli. Tih dana ustanak protiv okupatora je bio na vrhuncu, nakon čega je slabio do konačnoga sloma, a tada je na red došlo i obračunavanje sa ženama i decom ovih nacionalnih manjina u okupiranoj Srbiji.

Veliki udeo rasnih napada u tom periodu dolazio je od izveštaja s jedne, verovali ili ne, izložbe. Naime, sredinom oktobra 1941. okupaciono Propagandno odeljenje „S”, uz pomoć jednoga broja rukovodilaca Odeljenja državne propagande pri kabinetu Milana Nedića, Zbora i drugih kolaboracionista u Beogradu, otvorilo je Antimasonsku izložbu koja se slobodno mogla nazvati i Antisemitska jer, kao i u slučaju s boljševizmom, za naciste su masoni bili jevrejsko maslo, odnosno, kako je pisao Hajzenberg, „laik bi mogao da pomisli da su tamo izložene samo masonske stvari, ali znalac je svestan da slobodni zidari, jevreji i komunisti vrlo tesno sarađuju.”

Pažnja medija za ovu „kulturnu manifestaciju” bila je velika, a svako izveštavanje bila je prilika da se unize Jevreji i komunisti. Posebno se istakao Lazar Prokić, koji je u to vreme bio šef Odseka za opštu propagandu u okupiranoj Srbiji, potpisavši opširan komentar u listu „Ponedeljak”, gde piše u ime naroda i donosi zaključak da je srpski narod zbog mojsijevaca i komunista propao i da ih zbog toga neće ostaviti nekažnjene.

Ako je verovati njegovom pisanju, za 18 dana izložbu je posetilo približno trideset hiljada ljudi. Tih dana vođena je velika borba okupatora i kolaboracionista protiv partizana i dražinovaca, tako da su tekstovi o ovoj izložbi dobar kanal za plasiranje antijevrejske i antikomunističke propagande sa ciljem osvajanja simpatija građana. Čitave strane posvećivane su izložbi s mnoštvom izveštaja i komentara napisanih tonom toksične i rasističke mržnje kako bi se propagandni efekti na označene grupe duplirali.

„Ponedeljak”, koji je inače bio sedmični podlistak „Novoga vremena”, 10. novembra je na udarnom delu naslovne strane objavio izveštaj Hitlerovoga govora prilikom obeležavanja godišnjice neuspeloga Minhenskog puča, kada su nacisti pokušali da osvoje vlast u vajmarskoj saveznoj državi Bavarskoj.

Nakon pravdanja zbog izbijanja rata i otvaranja frontova, nemački firer navodi da iza svih ratnih dešavanja u Evropi stoji „međunarodni jevrejin” koji nije opasnost samo za Nemačku, već i za ceo Stari kontinent.

Dve stranice kasnije, ovaj periodični list prenosi siže Hitlerovoga govora od novinske agencije Rudnik u kojem su sami izdvojili tri tačke naročito značajne za Srbe, a u prvoj stavci je navedeno da „u istoj meri kao i na Istoku vrši se sada i kod nas pokušaj da se u našoj zemlji stvori ognjište nereda, koji su organizovali jevreji, cigani i propali elementi, protiv pravnih interesa srpskog naroda.”

Ovo je još jedan u nizu tekstova u kojem se u isti koš stavljaju Romi i Jevreji kao stvaraoci haosa u Srbiji, kao najveći neprijatelji srpskoga naroda. Kao da nije bilo dovoljno što je u prenosu Hitlerovoga govora rasizmu posvećen čitav jedan podnaslov „Jevrejski dug vlada Sovjetskom Unijom”, već je ovaj list sve to podvukao agencijskim tekstom.

Kao što je navedeno, „Naša borba” je za kratko vreme postala jedan od ofanzivnijih listova pod čijom etiketom je izašao veliki broj tekstova s nemilosrdnim govorima mržnje. Od početka oktobra pa sve do kraja godine, ovaj nedeljnik je žestoko napadao i Rome i Jevreje gotovo u svim brojevima. Najveći deo napada na Rome u 1941. godini upravo dolazi iz „Naše borbe”.

Ovaj nedeljnik je želeo da pridobije mlade i stanovništvo ruralnih područja, te je borbenim tekstovima gađao emocije mladih i seljaka kako bi stvorio antikomunističku ogradu u neurbanim područjima, u kojima je su najviše bili prisutni ravnogorci i partizani.

„Sela su zgranuta kad posle okršaja sa odmetnicima pregledaju mrtve i zarobljene komuniste: stranci, jevreji i cigani udruženi sa robijašima i posrnulim neradnicima”, navodi se u jednom oktobarskom izveštaju.

Romi i Židovi su u ovim tekstovima prikazani kao etnički i politički entiteti koji sarađuju s komunistima u cilju urušavanja srpskih nacionalnih interesa i seljaka, kao jednoga od ključnih stubova srpstva.

Početkom novembra „Naša borba” objavljuje navodne isečke iz zaplenjenog partizanskog dnevnika pod naslovom „Pljačka, ubistva i razvrat glavne su komponente šumskih oružanih bandita i njihove ’borbe’”, dok se u podnaslovu Romi opisuju kao „oruđe za teror u Srbiji”. Iz dnevnika je izdvojen i opis Roma u kojem se navodi da su oni s „divnim oduševljenjem” dočekali partizane.

Dakle, Romi su okarakterisani kao sredstvo, kao puki neživi objekti, koje koriste komunisti u svom cilju rušenja srpskih interesa. Pri tome, iz samog isečka odabran je baš deo u kom je pisac dnevnika naznačio da su ih romski meštani srdačno primili, što potkrepljuje iskaz iz podnaslova da su Romi i komunisti u tesnoj sprezi.

Proizvodnja pristanka

Propaganda se u epohi Drugoga svetskog rata nije mogla razlikovati od pukoga laganja, mada je u tim vremenima dobila konačan zamajac ka opšteprihvaćenom načinu komuniciranja, pogotovu u ratnim danima. Tekstovi o Jevrejima i Romima u prvih osam i po meseci rata, odnosno, spominjanje ovih manjina u novinama uglavnom nije imalo za cilj dublje zalaženje u koncept „rase”.

Hebrejima je prikačena kolektivna krivica za stradanje Isusa Spasitelja, umešanost u svetske tokove novca — bogaćenja na tuđoj grbači — kao i zavera da kroz komunizam i slobodno zidarstvo žele da vladaju svetom.

S jedne strane, njihovo prisustvo u angolaksonskom svetu uglavnom je tretirano kao vladanje iz senke koje diktira američko‐englesku politiku, s druge strane, oni su predstavljeni kao predvodnici i, kroz Karla Marksa, osnivači komunizma koji ima želju da našteti autonomnim narodima kroz svoju internacionalu u kojoj bi, naravno, glavnu reč vodili opet Jevreji.

Drugim rečima, namera novinara i njihovih gazdi nije bila stvarna edukacija stanovništva (jer se nikakvim, osim pseudonaučnim, agrumentima ne bi moglo dokazati nacističko poimanje rase), već bezočno sotonizovanje radi proizvodnje pristanka čitaoca, što u biti i jeste suština propagande — da proizvede pristanak.

Posle napada nacista na Sovjete, postojala je namera da se tekstovi o Mojsijevom narodu malo „naučnije” obrade, ali oni su činili manjinu od ukupne antisemitske propagande. U štampi zatičemo i mnogo prenesenih vesti iz ostalih evropskih država u kojima se Jevreji sumnjiče za rabojništva i remećenje javnoga reda i mira kako bi se kroz generalizaciju negativna osećanja prelila i na sve ostale Jevreje, pogotovu u Srbiji.

Što se tiče Roma, površnost je još očitija. Oni nisu sotonizovani iz perspektive značajnijeg opštenegativnoga uticaja na srpski narod, već su nipodaštavani na krajnje primitivan stereotipan način — bez ikakvih makar i pseudonaučnih stavova — kao začin za hiperbolično predstavljanje političkih protivnika.

Reč „Cigani” gotovo neodvojivo je korišćena uz prideve kao što su „robijaš”, „ološ”, „odrpanac” i slično.

Dok su Jevreji, u početku bili označeni kao saradnici dražinovaca, Romi su isključivo bili povezivani s partizanima. Dok gotovo u svim situacijama Jevreji predstavljaju unapred nešto loše, pominjanje Roma se u nekim tekstovima bilo je neutralno. Naravno, i tekstovi koji nisu aludirali na učešće Roma u kvarenju srpskoga naroda, uglavnom su imali duboko stereotipnu konotaciju. U predrasudnom oslikavanju Roma su prednjačili listovi za zabavu kao što su „Bodljivako prase” i „Kolo”, mada ih ima i u ostaloj, ozbiljnijoj štampi.

Već sredinom 1942. Godine ovo pitanje je smatrano rešenim, ali je propaganda protiv Roma i Jevreja nastavljena sličnim intenzitetom barem narednih godinu ili dve.

Nacisti su u okupiranoj Srbiji uspeli da istrebe većinu ljudi iz ove dve populacije koji su govorili srpskim jezikom, koji su se rodili i živeli u Kraljevini Jugoslaviji i njenim pretečama, čiji su preci vekovima živeli na tim područjima, koji bili vekovne komšije Južnim Slovenima na Balkanskom poluostrvu, a sve zbog mržnje i pseudonaučnoga koncepta koji nikad racionalno nije bio dokazan.

„Bio sam Jugosloven”, priseća se Ivan Ivanji.

„Jevrejinom sam se osećao sam kada su me nacisti zbog porekla strpali u koncentracione logore, ni pre, ni posle toga.”

Potomci preživelih mojsijevaca i Roma dan‐danas su značajan faktor u srpskoj javnosti, od prirodnih i društvenih nauka pa sve do kulture i sporta, a možemo samo nagađati koliko bi danas živelo vrhunskih lingvista, lekara, sportista ili muzičara odanih zemlji Srbiji, da ih nacisti tih godina u korenu nisu satrli.

Međutim, takvo pisanje nije bilo pravilo. U „Zastavi” aprila 1869. izašao je dopisnički tekst o ruskim Jevrejima u kojem su oni prikazani na stereotipni način, sličan onim koji je vladao i desetlećima posle.

U izveštaju piše da Rusi ne mrze Hebreje zbog njihove vere, već zbog nepoštenja.

„Ruski narod ogorčen je na Jevreja, ponajviše zato, što svako zlo, kao krađa i prevara od njih proizilazi”, navodi se u dopisu, a jedini dobri Jevreji su, kako se navodi, oni „koji su se naturalizovali, religioznu preteranost odbacili”. Drukčije rečeno, potpuno asimilovali u domicijalno stanovništvo.

Svakako, stereotipizacija Roma i Jevreja u Srbiji nije počela u štampi s Drugim svetskim ratom.

Nipodaštavanje ovih grupa bilo je zastupljeno i u predratnoj štampi. Međutim, proleća 1941. kolaboracionistički mediji uneli su putem štampe u diskurs satanizaciju drugoga koja je dostigla stepen okrutnosti nikada viđenog na ovim prostorima.

Svetski rat u Jugoslaviji i izveštavanje o Jevrejima i Romima

Jedno od najmračnijih razdoblja u povesti južnoslovenskih naroda je počelo aprila 1941. godine, te godine kada Kraljevina Jugoslavija kapitulirala pred nadmoćnom Nemačkom. Nacisti ubrzo rasparčavaju Jugoslaviju i instaliraju svoju totalitarnu upravu koja je težila da kontroliše svaki aspekt života, uključujući i štampu.

Zatvaraju se predratni listovi, munjevito ih zamenjuju novi koji su prilagođeni okupacionoj nacifašističkoj ideologiji.

Antiromska i antijevrejska kampanja počela je već prvih dana okupacije i nije stala sve do kraja rata, čak iako je nacistički Vermaht — počevši od prvih dana oktobra 1941. godine — za svega 329 dana „rešio” jevrejsko‐romsko pitanje u rasparčanoj Srbiji.

List „Srpski narod” 1943. godine s ponosom konstatuje da „srpskim selima i gradovima ne piruju više kojekakvi belosvetski plaćenici i seoski kokošari cigani, robijaši i jevreji. Njih je srpski narod, opomenut savetima i molbama dobrovoljaca, raskrinkao i izagnao.” Ipak, relevantni dokumenti ukazuju da je Srbija postala „judenfraj” zahvaljujući Vermahtu.

U prvim mesecima okupacije, od aprila pa do kraja juna i početka jula 1941. godine, gotovo i da nije bilo zvučnih tekstova domaćih autora u kojima su napadani Jevreji i Romi.

U vezi s njima, listovi su uglavnom objavljivali strane agencijske vesti, a tekstovi koje su pisali domaći novinari nisu neposredno napadali Jevreje kao „nižu rasu”, već isključivo kao deo udruženog zločinačkog pokreta koji je kriv za munjevit i katastrofalan poraz u Aprilskom ratu, odnosno, za invaziju nacista na Kraljevinu Jugoslaviju koja je predstavljena kao velika greška naroda u Srbiji.

Optuživanje Jevreja za umešanost u demonstracije koje su prethodile puču u jutarnjim časovima 27. marta bio je dvostruki dobitak za Nemce: ogađivali su ih lokalnom stanovništvu namećući im kolektivnu krivicu za narodni neuspeh i nedaće, a samim tim, za sopstvene potrebe, proizvodili su pristanak ljudi za buduće radnje u vezi s istrebljivanjem glavnog neprijatelja velikonemačkog rajha.

Na početku antijevrejske kampanje objavljivane su prevashodno agencijske vesti nemačkog DNB‐a u kojima su Jevreji tesno povezivani s Englezima, a ne sa Sovjetima, što je i logično jer je tada na snazi bio pakt Ribentrop—Molotov između Nemaca i SSSR‐a, iako su nacisti potajno već planirali napad na Crvenu imperiju.

Jedne od prvih tekstova domaćih autora napisao je Miodrag Savković, otvoreni simpatizer nacista.

On je za „Opštinske novine” u maju napisao dva teksta slične sadržine u kome se Jevreji primarno ne napadaju kroz prizmu „rase” i vere, već zbog toga što su u dosluhu sa srpskim intelektualcima i Englezima zavarali srpski narod da izazove demonstracije koje su se završile padom vlade 27. marta i, docnije, razornim nemačkim bombardovanjem.

Savković, između ostalog, koristi turcizam „Čivutin” na pejorativan način kako bi dodatno omalovažio Jevreje, a drugi tekst završava zaključkom „i tragovi smrde nečovještvom”, poznatim citatom iz Njegoševog „Gorskoga vijenca” koji u celosti glasi: „Kome zakon leži u topuzu, / tragovi mu smrde nečovještvom!”

Ovim postupkom, Savković šalje poruku da su pređašnje vlasti silom nametale svoju volju narodu, te da su nacističke snage oslobodile građane tog jarma iza kojeg stoje Jevreji, Englezi i masoni.

Tih dana vodi se žestoka kampanja i protiv jugoslovenske elite. Preispitivali su se takođe razlozi zašto je moralo doći do stradanja naroda u Aprilskom ratu, što je samim tim pogodno za ubacivanje navodnih skrivenih namera Hebreja.

Osim Savkovićevih tekstova, najtiražniji list u tom periodu, „Novo vreme”, objavio je agencijsku vest DNB‐a kako su ustaše u Endehaziji pronašle veze između jugoslovenskih političara i Jevreja.

Zanimljivo je pisanje „Opštinskih novina” u rubrici „Žale nam se građani” iz maja 1941. godine u kom je preneto navodno nezadovoljstvo naroda jer beogradski Jevreji skrivaju svoje žute trake i „tako odlaze na tržište ili na vodu i tamo zauzimaju prva mesta”. Tada je važila naredba okupacionih vlasti da Jevreji pre podne ne smeju da kupuju na pijacama, kao i to da u svakom redu za kupovinu moraju propustiti ostale građane da pazare pre njih.

Imajući u vidu da je zbog ratnih uslova vladala nestašica hrane i ostalih kućnih potrepština, kupovina u kasnim prepodnevnim terminima je Jevrejima ostavljala malo mogućnosti da priušte išta sebi i svom domaćinstvu. Objavljivanjem ovog pisma čitaoca, ukoliko je to zaista neki čitalac napisao, uredništvo u isti koš stavlja nesavesne trgovce, neobazrive ugostitelje i prevarante s Jevrejima koji žele da priušte sebi osnovne životne namirnice.

„Novo vreme” i „Opštinske novine” 28. maja 1941. godine objavili su tekst o podeli hrane i hleba siromašnima povodom obeležavanja slave Grada Beograda za koje pravo „imaju svi izuzev Jevreja i Cigana”. Čak i ako je običan narod siromašan, on, u ovo doba, ima prava na trenutke milostinje, dobročinstva i čovečnosti, za razliku od rasno nepodobnih koji ne zaslužuju ni to.

Na sličan način se to očitava i po pitanju prava na rad.

U „Opštinskim novinama” u maju izlazi oglas za posao u Simfonijskom orkestru Beogradske radio‐stanice u kom se poručuje da „Jevreji, polujevreji i cigani — ne dolaze u obzir”, a mesec dana docnije „Novo vreme” piše da je muzičarima Jevrejima i Romima zabranjeno poslovanje sa Savezom muzičara.

Kako navodi Miloš Petrović, s obzirom na to da su nacisti smatrali zabavu i kulturu kao veoma dobar kanal za širenje svoje rasne propagande, nepodobnim Romima tu nije bilo mesta, što je proizvelo ne samo teret za spomenutu sferu kulture, već i za same uslove života romske populacije.

U „Opštinskim novinama” 18. maja je izašao tekst „Tragedija jednog naroda zaslepljenog engleskom propagandom” u kom se Jevreji optužuju kao jedni od organizatora otpora Jugoslovenske vojske u otadžbini protiv okupacionih snaga.

U tekstu se takođe označavaju kao huškački narod protiv sila Osovine i to kao inicijatori izvođenja pesme „Spremte se, spremte, četnici” po gradskim kafanama.

Još jedan tekst s gotovo istim motivima — sa spominjanjem pesme i predstavljanjem Jevreja kao huškača — objavljen je deset dana kasnije u istom listu  pod nazivom „Zar oni narod?” potpisan inicijalima V. V.

Ti tekstovi nisu bili jedini u kome je Mojsijev narod korišćen za dehumanizaciju četnika, isto se navodi i u članku „Novog vremena” pod naslovom „Veze niških Jevreja sa četnicima” koji je izašao u drugoj polovini maja.

Dehumanizacija četnika putem Jevreja proistekla je zbog toga što su rojalisti tih dana bili najozbiljniji izazivač nacističkom okupatoru.

Kako je vreme odmicalo, s početkom ofanzive nacista na Sovjetski Savez, Jevreji su počeli da se koriste i kao diskriminišući faktor za partizane, što se poklopilo sa završnom fazom Holokausta i Porajmosa.

Kraj prvog dela

Ideja rada u kolaboracionističkim listovima

List „Srpski narod” u februaru 1943. preneo je govor Nedićevog ministara socijalne politike Stojimira Dobrosavljevića koji je istakao da se „jedan novi nacionalno‐ekonomski i nacionalno‐socijalni poredak, čije temelje čini pravilno shvatanje rada kao jedine moguće vrednosti, iskristalisao [...] u Nemačkoj kao tvorevina nacional‐socijalizma”.

Nepunih 11 sedmica posle okupiranja Jugoslavije, osvajači su se bacili na propagiranje obnove takozvane „Nove Srbije” kroz rad, koja bi se priključila Hitlerovoj viziji Nove Evrope. Prema njihovoj interpretaciji događaja zapisanih kroz misli referenta za pitanja radne snage u Vermahtu Vilhelma Šparkulea, Srbi su postradali zbog loših odluka prethodne vlade. Najtiražniji kolaboracionistički list „Novo vreme” je prvoga dana jula 1941. godine objavio isečak iz govora Šparkulea koji je — osim navedenog — rekao da nemačka okupaciona vlast neće biti ravnodušna po pitanju nezaposlenosti.

Kao jedno od rešenja, navedena je „mogućnost za privremeno uposlenje u Rajhu”, ali da će biti strogi odabir potencijalnih gastarbajtera. Okupacione vlasti su kuburile s radnom snagom u Srbiji jer je mnogo radno sposobnoga stanovništva završilo po logorima kao ratni zarobljenici.

Krajem septembra 1941. Đoko Slijepčević u ljotićevskoj „Našoj borbi” napisao komentar o socijalnom idealu novih vlasti u Srbiji navodeći da je prezir prema ideji rada „osnovna potsticajna misao komunističke sociologije”, kao i to da je u komunističkom Sovjetskom Savezu radnik obespravljen „više nego igde na drugom mestu”, a da će kolaboracionističke vlasti izgraditi „takav društveni poredak u kome će radna i tvoračka ličnost čovekova biti priznata za najveću ovozemaljsku vrednost”.

Poslednjeg dana maja 1942. godine navedeni list je objavio esej V. J. Mandića „Organsko rešenje socijalnog problema”, za koji slobodno možemo reći da je jedan od najpristojnijih tekstova u kolaboracionističkoj štampi, uprkos tome što je izašao u veoma agresivno‐fašističkom listu.

„Potrebno je jednom rečju da poslodavac uvidi da je vezan uz radnika, da imaju isti cilj, da preduzeće ne postoji radi poslodavca i njegovog ćefa”, navodi se u eseju, „nego radi zajednice, a s druge strane da radnik oseti preduzeće kao svoje i da uvidi da je i njegov i poslodavčev interes da preduzeće napreduje.”

U zemljama nemačkih neprijatelja vlada beda i težak fizički rad  

Osim ovakvih esejskih tekstova, kolaboracionistička štampa je katkad objavljivala propagandne vesti o lošim uslovima zaposlenih u zemljama nemačkih neprijatelja, kako bi zastrašili domaće radnike, ali i kako bi im učinili uslove rada u Nemačkoj još primamljivijim.

Krajem aprila 1943. „Novo vreme” je objavilo tekst „Sovjetska zaštita majki” u kom se reciklira šest i po godina bajata vest o lošim uslovima radnica u Crvenoj imperiji, o tome kako i trudnice moraju da rade teške fizičke poslove. Aktuelnost ovoj priči daje spekulacija da „ako je takvo stanje bilo u mirno doba u ratu se upravo katastrofalno pogoršao socijalni položaj žena.” Dalje, u tekstu se konstatuje da je u Sovjetskom Savezu prestala svaka briga za majke i decu, a završava se „omiljenom rečenicom boljševika”: „Moskva ne veruje suzama”.

Ne treba mnogo promišljati kako bi se shvatila konotativna poruka ovog teksta koja glasi — ovo će vam se dogoditi ukoliko komunisti pobede u ratu. Na naslovnoj strani nedićevskog lista „Srpski radnik” iz 1. jula 1943 pisalo je: „Danas celom svetu može poslužiti za primer ogromna moralna snaga velikonemačkog Rajha, koja je rezultat savršenog socijalnog uređenja i organizacije. Na socijalnom polju Velika Nemačka je dala veličanstvene primere cele nacije i cele države o svojim radnicima.” Međutim, nacisti su želeli blagostanje isključivo nemačkim radnicima dok su radnici iz ostalih delova Evrope (koji nisu Jevreji, komunisti ili Romi) viđeni kao najamna radna snaga, koja može biti plaćena i tretirana korektno, ali ne može da uživa privilegije rezervisane za nemačko radništvo.

Premda su prvenstveno komunisti označeni kao najveće zlo radnome narodu, bilo je i primera kada su kao oponenti poštenim srpskim radnicima označivani i Englezi, to jest, zemlje liberalne demokratije.

 „Novo vreme” je 30. oktobra 1941. prenelo govor Mihaila Olćana — koji je dan kasnije obradila i „Obnova” — u kom se navodi da Nedićeva vlada sprovodi politiku koja je isključivo u interesu srpskoga naroda.

„U duhu te politike i rukovođeni interesima svoga naroda”, navodi se u transkriptu govora, „naši dobrovoljački odredi sa našim junačkim četnicima omogućili su rad u mnogim rudnicima i očistili su mnoge naše šume od Čerčilovih i Staljinovih saveznika, a tvojih, srpski narode, najvećih neprijatelja i zlotvora: jevreja, cigana, mangupa, zlikovaca, kriminalnih tipova i komunističkih bandita.”

Krajem marta 1943. „Novo vreme” objavljuje tekst pod naslovom „Beda engleskih radnika” u kome se ističe da je Ujedinjeno Kraljevstvo bilo „najbogatija zemlja ovog kontinenta [Evrope], ali međutim njeno radno stanovništvo spada među najsiromašnije ljude ovog kontinenta.” Kao i u slučaju sa sovjetskim trudnicama, tako i ova vest služi za omalovažavanje neprijatelja nacista koje treba da ublaži potencijalno nezadovoljstvo radnika u domaćoj privredi.

Omladina da radi „da ne bi zalutala”

Za razliku od radnika u industriji, kojima je propagirana — kao što je navedeno —  praktični i ideološki značaj njihovog rada, propaganda prema srpskoj mladeži imala je još jednu uočljivu komponentu — vaspitno‐bezbednosnu.

Okupatorima je bilo u interesu da drži omladinu pod kontrolom, pa su se zato kroz tekstove u štampi trudili da privole mnjenje mlađih generacija za učešće u radu, odnosno, takozvanim radnim obavezama.

Upravo Milan Nedić na to misli kada je rekao da „naša omladina ne bi zalutala mi je sada pozivamo da radi i stalno ćemo joj nalaziti posao da bi je otstranili od svih strašnih zala.”

Sredinom marta 1942. Godine „Novo vreme” prenosi govor rukovodioca ove službe Đure Kotura u kom otvoreno piše da je zadatak NSOS‐a dvostruk: nacionalno‐vaspitni i radni.

„Naše mlado pokolenje treba vaspitati u duhu nacionalne i socijalne solidarnosti. Razvijati u omladini duh rodoljublja, ljubav za lepe narodne tradicije, smisao za našu nacionalnu kulturu. Treba stvoriti novog Srbina na sasvim realnoj osnovi, domaćina koji će u svojim grudima nositi druželjublje, socijalnu pravdu i nacionalnu svest.”

Rad – moralna i patriotska vrednost

U skladu s nacističkim učenjem, rad je u srpskoj štampi prikazivan kao vrhunska moralna i patriotska vrednost i da svaka nacija zavisi od toga koliko radnici doprinose njenome blagostanju. Dodatno, za potrebe propagande prema građanima Srbije, štampa je naglašavala i to da će narod marljivim radom okajati svoje grehe martovsko‐aprilskog otpora nacistima.

Kako je govorio ministar Olćan, u već citiranom izveštaju, „u Novoj Evropi, pak, u kojoj ni junaštvo neće biti vrednost poslednja po rangu, narodi će sticati pravo na opstanak i tapiju na svoj posed jednim drugim oružjem, oružjem koje se zove — rad”.

Kolaboracionistička štampa kada je pisala o radu imala je pregršt usmerenja i tema. Pisali su o „omladini koja bi trebalo da uzme lopate u šake, a ne da šeta po korzoima”. O uslovima radnika koji su objavljali teške poslove u Nemačkoj pisano je izrazito pohvalno. Čitajući tekstove kolaboracionističkih listova o rudarima u Boru, čitaoci bi sigurno poželeli da i oni tamo rade, osim onih kojima je bilo — malo — sumnjivo zašto postoje sličnosti između vesti i tema koje su govorile o borskim rudarima i, na primer, ratnim zarobljenicima u nemačkim logorima (kao što je skupljanje humanitarne pomoći za obe kategorije).

Ako možemo reći da najmanje ideološko‐propagandnih motiva ima u tekstovima o srpskim radnicima u Nemačkoj, koji su otvoreno prizivani čistim kapitalističkim mamcem o dobrim zaradama (ali i činjenicom da će biti pošteđeni od mobilizacije), nasuprot tome, radnici u industriji bili su možda čak i najviše izloženi ideološko‐propagandnom delovanju srpske štampe.

Okupacione vlasti i saradnici nisu želeli da primamljive ideje komunizma o egalitarnom radničkom društvu stvore simpatije u ionako očajnim okupatorskim i ratnim uslovima rada. Propagandu je pojačavala činjenica da su komunisti s vremenom postajali najveći takmaci okupacionim vlastima. Osim toga, u tekstovima koji su se ticali radnika u industriji bilo je i napada na domaće intelektualce, ali i na zemlje liberalno‐demokratskog uređenja.

Srpski novinari zaista jesu plasirali Hitlerove ideale o radu i radnicima, ali su vešto manipulisali činjenicama prećutkujući nacistički svetonazor da su radnici koji zaslužuju dobar život isključivo Germani, kao i to da su radnici u srpskoj industriji svojim mukotrpnim radom prvenstveno pomagali Trećem rajhu koji je okrutno eksploatisao srpsku privredu, dok srpska omladina i radnici u fabrikama od toga nisu imali gotovo ništa.

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

U periodu rata i okupacije, moda zasigurno nije tema koja dolazi u prvi plan. Ona, kao i mnoge druge oblasti svakodnevnog (pogotovo ženskog) života, zapostavljena i skrajnuta u korist tema koje nameću surovi ratni uslovi. Štampa okupirane Srbije često se fokusira na vojna, politička ili ekonomska pitanja kao na centralne teme.

Međutim, iako se kroz istoriju štampe moda provlačila kao nepotrebni element svakodnevnog života, koji postoji samo da zadovolji ,,plitke” estetske potrebe omladine, ona je uvek odražavala društvene, kulturne i političke vrednosti određenih epoha.

Svakodnevni život u periodu pod nemačkom okupacijom možemo posmatrati kroz prizmu mode i odeće kako bismo razumeli kako su se nacistička kultura i nacističke vrednosti, provlačili i suptilno nametali publici. Ovakve promene važnosti najjasnije se mogu videti u štampi koja je tada informisala javnost.

Modna štampa, koja je pratila tok vremena na isti način na koji su to činili evropski listovi, a koja se pojavila u Beogradu u međuratnom periodu, imala je sposobnost da prenese evropski duh, kulturu i način života.

Prvi put naglasak je na kraćim suknjama, otkrivanju pre nego pokrivanju, strukiranoj odeći kao i ženskom intimnom rublju, materijalima od kojih je izrađeno, oblicima i bojama. Za usvajanje ovih promena zaslužni su strani i domaći modni časopisi koji su prenosili modu velikih evropskih prestonica jugoslovenskim ženama.

U periodu pod nacističkom okupacijom, modni svet na prostoru Kraljevine Jugoslavije doživeo je značajne promene koje su odražavale političke, socijalne i ekonomske okolnosti tog vremena. Iako je moda često smatrana površnom i nebitnom u kontekstu ratnih dešavanja, ona je ipak imala svoju ulogu u društvu i bila je svedok vremena.

Stranice srpske štampe su bile značajan izvor informacija o modi u to vreme. Iako su bile pod cenzurom i kontrolom okupacionih vlasti, novine su nastavile da izveštavaju o modnim trendovima, dizajnerima i događajima iz sveta mode. Takođe, moda se često koristila kao sredstvo propagande kako bi se širile određene ideje i vrednosti.

Pre rata Jugoslovenke nisu zaostajale u odnosu na Parižanke kada je odevanje po poslednjoj modi u pitanju. Modernizacija Kraljevine Jugoslavije mogla se posmatrati kroz modernizaciju ženskog odevanja koje je prešlo put od izrazito patrijarhalnog na kraju 19. veka do otvorenog i slobodnog sredinom 20. veka. Isto tako, modna štampa nije zaostajala za evropskom. Međutim, situacija se značajno menja početkom rata.

Kako da vam siromaštvo dobro stoji?

Tokom velike ratne i ekonomske krize koja je zahvatila ceo svet, Beograđanke su zaostajale za aktuelnim modnim dešavanjima, a uzrok tome je, između ostalog, i promena u načinu na koji su novine sada prenosile modne trendove.

S jedne strane, nedostatak resursa izazvan ratnim stanjem u zemlji obeležo je jedan period odevanja u Jugoslaviji i svetu. Umesto luksuzne garderobe i materijala, koji su postali nedostupni većini ljudi, popularne su postale jednostavnije i praktičnije odevne kombinacije koje su odražavale skromnost i štedljivost. Tekstilni materijali, odeća i obuća su se, zbog ove nestašice, uzimali isključivo preko bonova. Uvoznu garderobu  zamenila je domaća proizvodnja, najčešće ona koju su žene same pravile, a modni trendovi su se prilagodili novonastaloj situaciji.

S druge strane, ove nestašice su iznedrile promenu u pristupanju modi koji je evidentan u dnevnom listu Novo vreme.

Ovaj list je bio dnevno-informativnog (i propagandnog) karaktera i kao takav ciljao je i najširu publiku, koristeći se najopštijim temama svih sfera.

Načinu odevanja se nije pristupalo na isti način kako su to činili specijalizovaniji magazini. O modi se pisalo isključivo sporadično u rubrici ,,Ženski svet” koja je, u brojevima u kojima se uopšte i nalazila, dobijala najviše četvrtinu jedne od poslednjih strana.

Tekstovi o modi koji su izlazili obraćali su se širokom sloju ženske publike koja je imala želju da, uprkos ratu i nestašici, bude odevena s ukusom. Kako su i modni tekstovi produžetak manje transparentnog  propagandnog delovanja, tako je i narativ u tekstovima bio ismevanje žena koje nisu prigrlile umerenost koju je novi način ,,odevanja preko bonova” doneo, kako su to činile Nemice ili Bečlijke, nego su ostali verni modi Pariza.

Često su u ovim tekstovima bili praktični saveti za čuvanje odeće ili „uradi sam“.

Jedan od zanimljivijih pokazatelja jeste tekst ,,Za dame koje teraju bicikl”. Damama, naročito onima koje su ,,punije”, se savetuje vožnja bicikla kao zdrava nasuprot hodanju koje je, zbog preskupih cipela, postalo neisplativo.

Nastavljajući narativ ismevanja pojedinih žena (što nije retko u medijima usmerenim ka ženama), tekstovi poput ovog, osim što nam govore o siromaštvu koje je vladalo, suptilno nude načine svojim čitateljkama kako da se dostojanstveno izbore sa nemaštinom.

Malo tekstova u Novom vremenu ticalo se ženske mode, a još manje dečije i muške mode. Standardi muškog odevanja tokom rata ostajali su nepromenjeni, a deca su nosila ono što su roditelji mogli da priušte. Kao u tekstu naslovljenom ,,Od ostataka mamine haljine”, savetuje se majkama da ,,budu praktične” i da od ostataka svoje haljine deci sašiju najprostije haljinice za devojčice, ali i dečake pošto se u najranijem uzrastu svakako ne raspoznaje razlika.

Od modnih tekstova, češće su bile reklame koje su se, u velikom broju, nalazile na kraju svakog broja Novog vremena. Uprkos nestašici materijala, često se pronalaze  oglasi  koji su se odnosili na odeću i obuću, najviše za dame.

Zašto Karola Hen voli plavu boju?

Drugačiji od ,,običnih” dnevnih novina, koje su imale za cilj da prenesu aktuelne (ne obazirući se uvek na teme iz sveta mode), bili su specijalizovani časopisi koji su bili namenjeni ženskom delu publike. Osim što su teme mode češće u njima, one se takođe i na drugačiji način bave stilom i oblačenjem.

Mesečni list Kolo i Filmske Novosti bili su vodeći časopisi za one koji su hteli da pročitaju o trendovima.

Modne rubrike u listu Kolo i Filmskim Novostma izgledale su slično, a razlike su bile suptilne.

Međutim, nije bilo samo tekstova elegantnim odevnim kombinacijama. Uz tekstove o modi (koji su se u proseku nalazili na kraju svakog lista) na istoj strani i stajale bi i neke svakodnevne ženske teme poput ,,U nedostatku sredstava za pranje rublja”, „Odsustvo u bračnom životu“ i ,,Žene u srednjim godinama” u kojem se u prvom pasusu objašnjava da je ,,starost nesreća, koja se može izbeći samo smrću” (ni specijalizovani ženski časopisi nisu izbegli diskurs o ženama i izgledu koji bi se danas smatrao prevaziđenim).

Kako je Kolo list namenjen domaćicama, uz modne savete su naglašavane i svakodnevne obaveze (,,jevtina kujna”) i kako se najpraktičnije obući za njihovo obavljanje.

Osim praktičnosti bilo je važno da izgleda i moderno i elegantno. Zato je Kolo, u periodu od sve tri godine u kojem je mesečnik izlazio, donosio svojim čitateljkama poslednju modu iz Beča ili Berlina, poput vunenih džempera, pulovera, kaputa i haljina sportskog modela.

Fotografije, koje je donosila Beogradska agencija za slike (Belgrader Bildagentur), uglavnom su bile iz nemačkih časopisa, sa nemačkim modelima. Krajem 1943. godine broj tekstova o modi se znatno smanjio, što verovatno ima veze sa smanjenjem brojeva u poslednjim danima izlaska. Do poslednjeg broja, koji je izašao u septembru 1944. godine, tekstovi o modi, iako nisu potpuno nestali,  postali su znatno skromniji u odnosu na one.

Stapanje elegantnog i svakodnevnog vidi se kroz dizajn mlade gimnazijalke Ljiljane Šimić,  kojoj je posvećen tekst u jednom broju lista Kolo.

Ljiljana Šimić ni po tadašnjim ni po današnjim standardima nije bila velika dizajnerka. Međutim, kako se naglašava u tekstu, ona nije šila haljine koje se nose samo u posebnim, svečanijim prilikama, koje su nosile dame visokog društva, već se bavila i kućnim haljinama.

Kada je završila svoju prvu kolekciju od dvadesetak modela i dala joj nepretenciozno naziv: „Mali modni notes”, došla je da ponudi svoje modele za modnu rubriku Kola  ,,tako da niko ne zna”. Ona je bila dizajnerka za čitateljke Kola.

Časopis Filmske novosti, koji je počeo da izlazi u oktobru 1941. godine, osnovala je firma koja se specijalizovala za uvoz i distribuciju nemačkih filmova.

Ovaj besplatan štampani magazin, koji je izlazio svake treće nedelje u mesecu, je opisivao filmove i davao informacije iz sveta kinematografije. Iako su najveći prostor i pažnju autora dobijali nemački filmovi i nemačke glumice, među njegovim stranicama moda je bila dominantna tema. Njegove modne rubrike oslanjale su se isključivo na popularne filmove.

To najbolje pokazuje rubrika ,,Moda u filmu” u kojoj se analiziraju elegantne odevne kombinacije koje su glumice nosile u filmovima, kroz crteže (koje potpisuje Kornelsen).

Idealna „nazi chick“ bila je žena koja ima, kako piše, ,,oči vragolaste i malo potsmešljive, usne sočne i strasne, nos pravilan i nešto senzibilan, čelo je visoko i intelektualno, nežnu liniju lica, bradu pravih razmera i divnu kosu, mekanu kao svila”, koja se oblači po poslednjoj modi.

Najpopularnija glumice ovih časopisa Margot Hišler, dok su popularne bile Elfa Majer Hofer, Rut Bu Hart, Irena fon Mejendora i  Šaraita Gilo.

Tekstovi su često integrisali nemačke lepotice i svet stila i oblačenja u tekstovima koji su ličili na intervju-portrete.

Tako u jednom broju Filmskih novosti nemačka glumica Karola Hen, osim što govori o početku svog glumačkog života objašnjava kako je, zbog prve mašne i talične haljine, plava postala broj jedan njenih odevnih kombinacija. 

,,Veliki orman, duž celog zida, pun haljina, kostima i kaputa. Zaista, garderoba ove simpatične glumice sadržala je sve najlepše nijanse plave boje: od tamno-plavih kostima do lakih letnjih i večernjih haljina azurno-plave boje. Publje i ostala modne sitnice također su u znaku plave boje”, što je bio nedostižan san za većinu čitateljki Filmskih novosti.

U godinama okupacije, moda je bila privilegija malog broja ljudi. U dnevnoj i nedeljnoj štampi su objavljivane informacije o tome koji odevni proizvodi su dostupni, dok su specijalizovani listovi objavljivali ilustrovane tekstove o visokoj modu u Nemačkoj, često ignorišući ratnu realnost.

Ženama, koje su većinom bile domaćice, ovi magazini pružali su odušak od teške svakodnevnice, kako rata tako i teškog domaćeg rada.

To su činili kroz tekstove o modnim trendovima i životima filmskih diva koji su, za običnu srpsku ženu, predstavljali nedostižnu stvarnost. Saveti koji su domaćice dobijale iz magazina, ideje kako da sa malo materijala koje su imale sašiju nešto po poslednjoj modi, učinili su period nestašice lakšim.

Ipak, sa ili bez dodira sa surovim životom tokom rata, modna štampa imala je svoje mesto u okupacionoj propagandi, a to je da ublaži posledice rata i privoli čitaoce idealima nemačkih lepotica visokog društva.

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) je u ženama i omladini videla snagu narodnog ustanka i jedan od najvažnijih faktora oslobodilačkog rata. Zato ne treba da čudi pozitivna diskriminacija žena i omladine i u partizanskoj štampi, odnosno činjenica da su mnogi tekstovi u komunističkom listu "Proleter", koji je štampan od 1929. do 1942. godine, posvećeni isključivo njima i njihovoj ulozi u partiji. Iza svakog teksta o Savezu komunističke omladine Jugoslavije u narodno-oslobodilačkoj borbi obično bi sledio tekst o borbi za prava žena.

Ipak, iako je borba za rodnu ravnopravnost bila jedino vidljiva u partizanskoj štampi, žena je mnogo ređe od muškarca pomenuta imenom i prezimenom ili istaknuta kao sagovornik čije se mišljenje vrednuje. Uprkos tome što je bilo dosta tekstova koji su posvećeni isključivo ženama, u sadržaju koji se odnosi na opšte organizovanje partije Partije, žene su skoro nevidljive.

Situacija je po tom pitanju bila gora u komunističkom listu "Glas" koji je izlazio od 1942. do 1944. godine sa prekidima jer su, kako je pisao istoričar dr Rade Ristanović, Nemci rekvirirali kuću u kojoj se nalazila štamparija. 

I Komunistička partija Jugoslavije neretko se izjašnjavala da muški članovi partije ne posvećuju dovoljno pažnje borbi za prava žena i da takve inicijative uglavnom prepuštaju članicama.

Zbog toga je na jednoj od konferencija o kojima je pisao "Proleter", KPJ pozvala sve partijske organizacije da posvete najveću pažnju ostvarivanju prava žena, posebno u sindikatima i udruženjima. Predstavnici KPJ-a su tada tražili od svih članova veće zalaganje za žene iz siromašnijih porodica i radničke klase.

Među ciljevima demonstracija KPJ, o kojima je izveštavao „Proleter“, često se ubrajalo i omogućavanje prava na glasanje ženama. Još tada je u "Proleteru" isticana činjenica da bi borba za rodnu ravnopravnost trebalo da podrazumeva zajedničke napore muškaraca i žena, jer je društvo u kome niko nije diskriminisan bolje za svakoga.

Ipak, iako su isticali važnost rodne ravnopravnosti, članovi KPJ su buržoaski feminizam posmatrali kao nešto što "tupi oštricu klasne borbe" jer produbljuje jaz između muškaraca i žena.

Partizanska štampa o ženama u narodnooslobodilačkoj borbi: "Muški su se borile"

Kako je vreme odmicalo, sve veći broj tekstova posvećivan je ulozi žena u narodno-oslobodilačkoj borbi, a za njih su se vezivale osobine poput hrabrosti, rodoljublja i požrtvovanosti, koje su, kako piše, pokazale i kao bolničarke, i kao lekari, ali i kao borkinje sa puškom u ruci. Njihove žrtve prikazivane su kao dragocene. To, međutim, ne znači da žene u Jugoslaviji nisu i dalje posmatrane kroz „konzervativne naočare“, prevashodno jer se radilo o agrarnoj zemlji gde većina građana nije bila pismena. Shvatanja muškarca bila su zarobljena u vakuumu koji je podrazumevao da žena i dalje ima manje prava od muškarca.

Tako je i u partizanskoj štampi u kontekstu rata, kao sinonim za reč odvažno, možda čak više nego danas, korišćen diskriminatoran izraz "muški", pa se često za borkinje i borce koji su bili hrabri isticalo da su se "muški borili".

Žene u Jugoslaviji poređene su sa ženama u ostalim zemljama, pa su one u Nemačkoj i Italiji okarakterisane kao "poslušno roblje", a u Sovjetskom Savezu kao važne figure u društvenom i kulturnom životu koje idu "rame uz rame" sa suprugom. Žena Sovjetskog saveza predstavljena je kao nedostižni ideal za Jugoslaviju. Divljenje i nedosanjani san o SSSR-u i kritika nacizma prelili su se i na stavove o ženama.

Uloga ženskih pokreta prevazilazila je borbu za rodnu ravnopravnost, pa se one više opisuju kao neko ko, od pomoći u sanitetskom materijalu do učešća u diverzionim akcijama, pruža veliki doprinos narodnom oslobođenju.

Razlog za hrabrost žena, predstavljeno je u jednom od brojeva „Proletera“ iz 1942. godine pripisuje se surovoj školi rata i dugogodišnjoj aktivnosti KPJ među ženama.

Ipak, iako naočigled hvaljene, u jednoj od objavljenih priča redakcija "Proletera" navodi se da je KPJ uspela da pokrene "teško pokretljive nesvesne ženske mase". U partizanskoj štampi često se ističe da žene u međuratnom nisu bile tako samostalne i motivisane da se bore za rodnu ravnopravnost. Zato je i Tito rekao da se u ponašanju žena desio veliki obrt.

U trećoj deceniji dvadesetog veka su, iako borbene, žene u "Proleteru" predstavljane kao domaćice čiji je glavni zadatak pružanje podrške suprugu. To dobro odslikava rečenica "hoćemo ili rada za naše muževe ili kruha", koju su supruge rudara uzvikivale na protestima u Trbovlju zbog neredovnih plata 1933. godine, a taj duh se nastavio i nekoliko godina kasnije.

Istini za volju, ženama koje su učestvovale u ovim protestima iz 1933. godine nije manjkalo ni inicijative ni hrabrosti. O tome najbolje svedoči činjenica da se juriš žandara na supruge rudara pretvorio u juriš žena rudara na žandare, odnosno da nenaoružane žene nisu uzmicale pred naoružanim žandarima koji su želeli da ih zastraše i zaustave proteste.

Ovi protesti "bacili su svetlo" i na značaj ženske solidarnosti, jer su se supruge rudara iz Hrastnika i Zagorja, čuvši šta se desilo, uputile u Trbovlje da, kako piše, "pomognu gladnim sestrama", a sve to odjeknulo je i u "Proleteru".

Osmi mart – Dan revolucionarne solidarnosti žena

Radna prava i borba protiv okupatora su i u međurarnom i u ratnom periodu centralni aspekti medijskih tekstova kojima se najavljuje Međunarodni dan žena, odnosno, kako su ga nazvali, dan revolucionarne solidarnosti žena.

Povišenje nadnica, jednake plate za jednaki posao, plaćeno odsustvo dva meseca pre ili posle porođaja, skloništa za novorođenčad, slobodno vreme za dojenje deteta, kao i dozvola pobačaja uz besplatnu lekarsku pomoć isticani su u proglasima u međuratnom periodu kao prioriteti u ovoj borbi, a preneti su i na ratni period.

U periodu rata žene su, kako su pisali partizanski listovi bile još osnaženije pa, kako kaže danas iznova ponavljana fraza, za Osmi mart zaista "nisu htele ružu već revoluciju".

Ipak, ta revolucija se u tekstovima objavljenim posle 1941. godine nije odnosila samo na revolucionarnu solidarnost žena već i na obaranje diktature. Nekad se borba za ženska prava tek nazirala iza priča o borbi za crvenu zastavu.

Kao uzor na koji se treba ugledati ističu se žene Sovjetskog saveza, za koje se smatralo da su u znatno većoj meri ostvarile svoja prava nego žene Jugoslavije.

Od Antifašističkog fronta žena Jugoslavije do emancipacije

Jugoslovenska javnost, naročito ona komunistički orijentisana, je, kako piše dr Ljubinka Škodrić u svom doktoratu, sa velikim interesovanjem pratila šta je jugoslovenska štampa objavljivala o oslobođenju žene od „robovanja kući“ i „komuniziranju domaćinstva“. 

Velika pažnja poklonjena je Antifašističkom frontu žena Jugoslavije (AFŽ), osnovanom 1941. godine, koji je težio tzv. političkom vaspitanju žena i iznedrio brojne aktivistkinje i rukovoditeljke.  Nekim članicama omogućeno je obrazovanje, što je, kako piše u „Proleteru“ predstavljalo „rat protiv nepismenosti“.

O emancipaciji žena svedoči i činjenica da su mnoge tekstove u ovom listu  potpisivale i žene poput Spasenije Babović i Mitre Mitrović, koje su bile i deo Centralnog odbora AFŽ-a.   

Često definisan kao spona fronta i pozadine, AFŽ je imao za cilj povezivanje lokalnih organizacija žena, a istovremeno i jačanje njihovog borbenog jedinstva i političke participacije.

Žene Jugoslavije su, pisao je "Glas", konačno oslušnule glas koji je spreman da uteši i zove na osvetu okupatoru. I zaista, osveta je opisivana kao najhumaniji cilj, a "žar plemenite mržnje" koji ih je planuo kao „najlepša osobina“.

"Komunistička partija pokazala nam je pravi put, put borbe. Na njemu patnje postaju lakše, a snaga veća – i mi ćemo njime ići do pobede", poručile su žene prisutnima na prvoj konferenciji AFŽ-a, a preneo je "Glas".

Zadovoljan je bio i Josip Broz Tito. On je istakao da je ponosan što su baš žene stale u prve redove narodno-oslobodilačke vojske.

"Ponosim se time što stojim na čelu armije u kojoj je ogroman broj žena. Ja mogu kazati da su žene u toj borbi po svome heroizmu, po svojoj izdržljivosti bile i jesu na prvom mestu, u prvim redovima. Svim narodima Jugoslavije čini čast što imaju takve kćeri", rekao je Tito, kako se navodi u "Glasu".

Da je cilj organizacije bila ne samo emancipacija žena, nego i borba protiv fašističkog neprijatelja, pokazuje tekst u kome se žene seljana pozivaju da se priključe pokretu kako bi se neprijatelji lišili brojnih sirovina, a o tome je pisala Mitra Mitrović u „Proleteru“. Ona je u ovom tekstu kritikovala i odnos Partije prema AFŽ-u, koji je ocenila kao krut i diskriminatoran.

O radu AFŽ-a čitaoci partizanske štampe bili su svakodnevno informisani, a štampa nije bila jedini medij koji je izveštavao o radu ove organizacije.

Kako je navela dr Ljubinka Škodrić, Josip Broz Tito je 1943. godine uputio molbu Kominterni da radio stanica Slobodna Jugoslavija na svake dve nedelje emituje emisiju koja je posvećena AFŽ-u i svim ženama Jugoslavije.

Privatan život žena i "ideja slobodne ljubavi"

Temelje rodne neravnopravnosti članovi KPJ često su videli u patrijarhatu ili, tačnije, u kapitalističkoj porodici u kojoj muškarac, "glava porodice", u potpunosti poseduje ženu koja se posmatra kao inferiorna figura.

Najpre su se komunisti protivili ovakvim ulogama u porodici, a naposletku je došlo do toga da se neki članovi KPJ protive i  braku uopšte. Kako piše dr Škodrić, među studentima Beogradskog univerziteta koji su bili u komunističkoj organizaciji razvijala se  "ideja slobodne ljubavi", čije je širenje podsticalo potcenjivanje morala i braka kao buržoaske tvorevine.

„Slobodna ljubav“ podrazumevala je odnose među muškarcima i ženama pre i posle braka, koji su smatrani neprihvatljivim i nemoralnim, a postojala je još u međuratnom periodu.

„Momci koji su pre rata bili u ljubavnim vezama sa pojedinim devojkama koristili su ta poznanstva da devojke privuku i angažuju na pružanju podrške narodno-oslobodilačkim organima“, piše dr Ljubinka Škodrić.

Još 1937. godine objavljen je tekst o proleterskoj seksualnoj etici u kome se navodi da je neprihvatljivo da se žena uda za čoveka koga ne voli, ali ne piše da je nepoželjan i sam brak. Naprotiv, "ideja slobodne ljubavi" u potpunosti je osuđena.

"Mi, boreći se protiv sitnoburžoaskog seksualnog morala, ističemo svoje norme koje se temelje na dva osnovna načela; prvo, poštovati u ženi čoveka i druga u životu i borbi, drugo, poštovati najlepše osećanje žene i njeno pravo da sa sobom slobodno raspolaže. Takva sloboda nema veze sa onom slobodnom ljubavi, koja je samo nezdrava reakcija na buržoasku licemernost i često samo maska za polnu razuzdanost", piše u tekstu objavljenom u "Proleteru".

Polna razuzdanost, kako se navodi, šteti ugledu članova, a ovakvog stava članovi KPJ držali su se i u četrdesetim godinama 20. veka.

Promene gledišta Partije o ženama i njihovoj ulozi u društvu, pratile su i promene  medijskog diskursa. Tako su „Proleter“, „Glas“ i ostali partizanski listovi bili ogledalo stavova KPJ o ženama, odnosno prikaz načina na koji Partija vidi žene u datom trenutku. Ako bi žene Jugoslavije tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka pokušale da se ogledaju u njemu, videle bi odraz koji je uvek „lepši“ od onog pre, ali nikad „lepši“ od žene Sovjetskog saveza.

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

Novinarski hleb je, kao i rudarski, sa sedam kora. Iako su mnogi čuli tu izreku, manje je poznato da je kora novinarskog hleba u srpskoj istoriji možda i najtvrđa bila za vreme okupacije. U proleće 1941. godine teritorija Srbije, a posebno njene prestonice, bila je razorena. Glad, zaraza i otimačina vladali su do uspostavljanja strogog nacističkog režima, koji je ubio slobodu. Prosečan novinar tonuo je u san i budio se sa dva straha. Od okupatora, čijoj propagandi je morao da doprinosi i osvete koja ga je mogla sustići zbog te saradnje.

O životu novinara tokom okupacije za Udruženje novinara Srbije (UNS) govorili su Aleksandar Stojanović iz Instituta za noviju istoriju Srbije, Marijana Mraović iz Vojnog arhiva Ministarstva odbrane Republike Srbije i Rade Ristanović iz Instituta za savremenu istoriju.

Istoričar Aleksandar Stojanović kaže da je najveći deo predratnih poslenika štampe nastavio da radi i u novim uslovima.

“Njima je pridodat jedan broj novinara ili radnika za štampu koji su došli kao izbeglice i koji su, budući da im je to bila životna profesija, potražili uhlebljenje u novim listovima koji su osnovani”, kaže Stojanović.

Broj novinara prevazilazio je realne potrebe štampe, smatra istoričar Rade Ristanović.

“Čini mi se da ih je bilo više nego što je potrebno, s obzirom na to da nisu obnovljeni svi dnevni listovi i da je deo novina dolazio iz stranih izvora i nije postojala tolika potreba za autorskim tekstovima. Prema mojim saznanjima, ljudi koji nisu hteli da nastave novinarski posao, nisu bili samo zbog toga pod udarom domaćeg režima. Dolazili su pod udar oni koji su bili sumnjivi u predratnom periodu”, kaže Ristanović.

Dok je određeni broj novinara zaista verovao u nacizam i fašizam, poput Ratka Parežanina ili Lazara Prokića, mnogi nisu gajili izrazitu ideološku bliskost s okupatorom. Na uredničkim pozicijama bili su ljudi od poverenja i njihovi honorari bili su visoki. Za razliku od njih, novac koji su dobijali prosečni novinari, koji su izveštavali o svakodnevnim problemima, bio je dovoljan samo za životarenje. 

Okupator i kolaboracionisti znali su sve o članovima propagandnog lanca, čak i o najslabijim karikama. Između redova zapisa sačuvanih u Vojnom arhivu Ministarstva odbrane Republike Srbije, formira se slika o prosečnim novinarima. O tome govori i Marijana Mraović.

“Možemo da zaključimo da je prosečan novinar tog perioda bio mlađi čovek do četrdeset godina, da je uglavnom imao završenu srednju školu, prvenstveno gimnaziju i da je dosta bilo nesvršenih studenata Pravnog fakulteta ili ekonomske struke”, kaže Mraović.

Nakon oslobođenja, nisu svi novinari doživeli istu sudbinu. To je zavisilo od trenutka hapšenja. Bilo je slučajeva da se ljudi streljaju zbog jednog teksta objavljenog u “Novom vremenu” ili “Obnovi”, a da urednici tih listova koji kasnije dospeju u ruke novih vlasti dobiju višegodišnju kaznu zatvora.

Kao apsolutnog pobednika mnogi navode Predraga Milojevića, prvog urednika “Novog

vremena”. Iako je nekoliko godina po oslobođenju bio skrajnut i primoran da rasprodaje miraz

bogate Nemice kojom se oženio, uspeo je da se vrati u matični list, “Politiku” i postane doajen

jugoslovenskog i svetskog novinarstva.

Istina o periodu okupacije ne leži u redovima tadašnje štampe. Ipak, tiraži koji se čuvaju u

Narodnoj biblioteci, Univerzitetskoj biblioteci, i drugim arhivama, danas su dragoceni jer oslikavaju moć propagande u Drugom svetskom ratu.

_________________________________________________________________________

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

O štampi u doba okupacije i najzastupljenijim temama za Udruženje novinara Srbije (UNS) govorili su Aleksandar Stojanović iz Instituta za noviju istoriju Srbije, Marijana Mraović iz Vojnog arhiva Ministarstva odbrane Republike Srbije i Rade Ristanović i Ljubinka Škodrić iz Instituta za savremenu istoriju.

Istoričar Aleksandar Stojanović smatra da je nakon uspostavljanja okupacionog sistema u Srbiji zaveden režim potpune kontrole protoka informacija koji je bio prisutan i van teritorije Srbije tokom Drugog svetskog rata.

“Do koje mere je ta kontrola išla uverljivo svedoči činjenica da su već na početku okupacije golubove pismonoše ubili, oduzete su sve telefonske linije Jevrejima, vršen je strog nadzor nad telefonskim linijama u celoj zemlji, cenzurisana je pošta, kako službena tako i privatna, a radilo se aktivno, posebno od izbijanja ustanka, i na suzbijanju glasina”, kaže Jovanović.

Nijedan od najvažnijih međuratnih listova poput “Politike”, “Pravde” i “Vremena” nije izlazio tokom rata. Istoričar Rade Ristanović smatra da je okupator na taj način resetovao stanje u štampi i dao novi izražaj propagandi.

“Okupator je hteo da uveri ljude da je nestala Jugoslovenska država, a onda zatim da pomogne domaćem režimu da kroz forsiranje domaćih listova stavi privid da se uvažava mišljenje kolaboracionističkog aparata”, kaže Ristanović.

Prvu kolaboracionističku upravu činio je Savet komesara. Brzo je zamenjen “Vladom narodnog spasa” Milana Nedića. Rad svih novinara bio je strogo kontrolisan i za bavljenje novinarstvom bila je neophodna dozvola, naglašava Marijana Mraović iz Vojnog arhiva.

“Prva organizacija koja je osnovana od kolaboracionističke uprave, a pod kontrolom nemačkih vlasti, bilo je Srpsko izdavačko preduzeće. Ono je prvenstveno bilo zaduženo za objavljivanje većih listova i publikacija. “Novo vreme”, “Obnova”, “Srpski narod”, “Kolo” i drugi listovi su bili pod kontrolom Srpskog izdavačkog preduzeća. Nedugo potom je osnovano i Srpsko novinarsko udruženje. Upravo je to staleško udruženje novinara bilo jedino udruženje koje je postojalo na teritoriji okupirane Srbije, a kome je bio dozvoljen rad”, objašnjava Mraović.

Prve stranice štampe, po pravilu, bile su rezervisane za izveštaje sa svetskih ratišta. Nakon toga pisalo se i o borbi sa pokretima otpora, ravnogorskim i komunističkim, sa ciljem da se stanovništvo spreči da im da podršku. 

Bezbednost i čvrsta pozicija bili su glavni ciljevi nacista. Zadatak propagande bio je i da stvori atmosferu u kojoj okupator može nesmetano da eksploatiše zemlju, dok narod pasivno posmatra. Otpor je na stranice štampe dospevao jedino u vidu karikature ili vica.

Štampa je puna antisemitskih tekstova i servisnih informacija, priča o izbeglicama i zarobljenicima.

Prisutni su i tekstovi koji veličaju srpskog poljoprivrednika i njegovu ulogu u stvaranju “Nove Srbije” kao seljačke zemlje. Posebno je zanimljivo pisanje o ulozi žene. Iz pera nacista i kolaboracionista afirmativno se o ženi pisalo samo kao majci i domaćici. Istoričarka Ljubinka Škodrić podseća da je prvu raspravu o ulozi žene pokrenula špijunka Vera Pešić.

“Taj njen članak podstakao je veoma široku raspravu. Simptomatično je da su prostor u medijima nalazili uglavnom predstavnici narodnog pokreta Zbor koji su za razliku od poziva na aktiviranje, za koji se zalagala Vera Pešić, zagovarali to da se srpska žena okrene kući i porodici i da ne daje neki doprinos pod okupacijom. Međutim tokom 1942. dolazi do pokušaja da se na neki način strasti umire i da se isprave greške i ti potezi koji su učinjeni grubim pritiskom na žene i ženska udruženja. Tako da u junu 1942. u štampi možemo naići na umerenije, modernije stavove koje u ime srpske Vlade plasira Milica Bogdanović”, kaže Ljubinka Škodrić.

Sagovornici smatraju da iako široko rasprostranjena, propagandna štampa nije sasvim urodila plodom. Ljudi su masovno pratili zabranjene radio stanice, osluškivali glasine i tračeve. Način na koji su živeli - u siromaštvu, neizvesnosti i strahu, presudno je uticao na to da ljudi ne veruju štampi, iako su je čitali.

_________________________________________________________________________

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

Kolaboracionističku štampu uređivali su ljudi odani okupatorskim vlastima. Puč koji je izbio 27. marta 1941. godine zbog stupanja Jugoslavije u Trojni pakt okarakterisan je u dnevnom listu „Obnova“  kao  „bezuman i alogičan akt“, a ljudi koji su ga organizovali opisivani su kao „grupa maloumnih zaverenika koja je oborila režim i srušila Pakt koji je bio temelj zemlje za njen miran i uspešan razvoj.“

General Dušan Simović koji je učestvovao u puču, a nakon toga bio predsednik vlade u egzilu, često je označavan kao krivac za nedaće srpskog naroda. Novinari „Novog vremena“ pitaju se: „Šta je rukovodilo generala Simovića da učini samoubilački puč i uništi zemlju“. „Obnova“ ga opisuje kao „fatalnog vojnika i fatalnog političara“. Dok je u Srbiji protiv Simovića vođena negativna kampanja, u očima saveznika stekao je poštovanje.

Dve nedelje nakon izbijanja puča, vlada se povukla iz zemlje. Tokom leta 1941. godine našli su utočište u Londonu gde su bili srdačno dočekani. Britanska javnost poštovala ih je zbog otpora koji su pružili Nemcima. Međutim, u kolaboracionističkim medijima njihov odlazak iz zemlje je opisan kao „izdaja i kukavički postupak“.

U satiričnom magazinu „Bodljikavo prase“ objavljen je sledeći odlomak koji je predstavljen kao Vidovdanski proglas predsednika vlade: „Simović je dalje dokazivao da da je u vreme Kosovske bitke bilo aviona, i Knez Lazar i Miloš Obrenović bi učinili isto kao on. Što se tiče Lazarovih reči: 'Rađe mi je privoleti se carstvu nebeskom' , Simović je odgovorio da su to različita mišljenja lične prirode, a da on kao moderniji ne mora svega toga da se drži, jer su mu zlatne poluge ipak milije.“ Jasno je da je taj tekst zlonameran i da nastoji čitaocima da predstavi Simovića kao nemoralnog i sebičnog čoveka koji ne mari za narod, istoriju i tradiciju.

Prvi predsednik jugoslovenske vlade u izbeglištvu susretao se sa brojnim problemima nakon dolaska u glavni grad Velike Britanije. Njegovu vladu činili su  političari i oficiri različite nacionalnosti  i ideološkog opredeljenja. Njihovi međusobni sukobi postali su sve češći, a to je otežalo rad vlade u emigraciji. Simović je podneo ostavku početkom 1942. godine.

Novu vladu formirao je Slobodan Jovanović, a predvodnik ravnogorskog pokreta Dragoljub Mihailović imenovan je za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva. „Obnova“ o Jovanoviću piše da se pokorio jevrejskim interesima i da je sramota da se čovek njegovih godina time bavi umesto da mu prioritet bude „srpski narod i njegovi životni problemi“.

Britanska podrška vladi u Londonu vremenom je slabila. Na to su uticale česte svađe članova vlade, a nije im više odgovaralo ni da Dragoljub Mihajilović bude ministar. Pojavile su se informacije da je sarađivao sa Italijom i njegov pokret je slabio u odnosu na partizanski koji je polako pridobio britansku podršku.

Jugoslovenska vlada u Londonu imala je slabu komunikaciju sa maticom. Sve informacije su išle preko Britanaca kojima je ta situacija odgovarala zato što su mogli da vrše uticaj na vladu i znali su svaki njen korak.

Nakon Slobodana Jovanovića koji nije uspeo da reši neslaganja među članovima vlade i izađe na kraj sa pritiscima Britanaca, na njegovo mesto dolazi Miloš Trifunović, koji je bio na čelu vlade manje od dva meseca. Ubrzo je tu poziciju preuzeo iskusni diplomata Božidar Purić. U magazinu „Bodljikavo prase“ objavljena je pogrdna pesma o njemu. 

Kralj Petar je imao veliki uticaj na Purićevu vladu koja je značajan deo mandata provela baveći se kraljevom ženidbom, a zapostavila druge stvari. Britanska vlada je zahtevala da Purić postigne dogovor sa partizanima i distancira se od Dragoljuba Mihailovića, ali on to nije želeo. Ubrzo je smenjen.

Na njegovo mesto dolazi Ivan Šubašić koji je, reklo bi se na osnovu uvida u kolaboracionističke novine, bio najomraženiji predsednik emigrantske vlade. Opisivan je kao „engleski čovek, mason i prijatelj Jevreja“. U njegovoj vladi nije bilo mesta za četnike. Počeo je da pregovara sa Josipom Brozom Titom o saradnji. Tada kreće medijski linč u jugoslovenskim kolaboracionističkim listovima.

„Obnova“ tokom 1944. godine donosi tekst u kom navodi: „Šubašić i Tito provociraju ceo srpski narod. Unižavaju ga i pripremaju za uništenje“. Na naslovnoj strani objavili su tekst pod naslovom: „Potčinjavanje Šubašića Titovom diktatu“, a ubrzo nakon toga tekst koji se zvao „Šubašić je otkrio svoj pravi zadatak.“

Nakon pregovora sporazum između Šubašića i Tita je sklopljen. Partizanima je data prednost, vlada u Londonu izgubila je na značaju, a pitanje monarhije ostavljeno je po strani dok rat ne bude gotov. Komunisti su dobili otvorenu podršku Britanaca. Bilo je tada već izvesno da se kraj rata približava i da Nemačka neće moći da se vrati u igru.

Dok su naslovi o Titu i Šubašiću punili strane kolaboracionističkih novina, o kralju Petru se malo pisalo.

Dok su predsednici jugoslovenske vlade predstavljeni kao izdajnici domovine, kralj Petar II Karađorđević kritikovan je perfidnije. On je opisivan kao mlad, naivan čovek koji je neiskusan u političkim igrama. Kraljevska dinastija Karađorđević u narodu je imala ugled i kreatori medijskih sadržaja znali su da ne treba da napadaju kralja Petra, koji je potomak velikog Karađorđa, već da gnev naroda treba da usmere ka članovima vlade u Londonu.

U nekim tekstovima pominje se da „kralj Petar trpi nasilje“. Čitaocima „Obnove“ i „Novog vremena“ plasira se teza da  on nije želeo saradnju sa Titom i komunistima, ali da ga je Vinston Čerčil na to naterao.

Propaganda kolaboracionističkih medija o izbegličkoj vladi nije vođena istim intenzitetom tokom celog rata. Najizraženija je tokom 1941. godine kada vlada odlazi u London i tokom mandata Ivana Šubašića kada je sklopljen dogovor sa Titom.

Tekstovi koji su objavljivani o predsednicima vlade opisivali su ih na izrazito negativan način. Ti članci bili su propraćeni satiričnim karikaturama koje su imale za cilj da izazovu podsmeh. List „Bodljikavo prase“ bio je veoma pogodan da se ideološka poruka zamaskira i kroz šalu pošalje čitaocima. Dok je vlada u Londonu napadana i predstavljena kao izdajnička, kolaboracionistička vlada Milana Nedića prikazana je kao jedina legitimna opcija koju narod treba da prihvati. Cilj propagande bio je da se stvori utisak da je vlada Milana Nedića jedina koja brine o interesu srpskog naroda.

_________________________________________________________________________

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

Na prostoru okupirane Srbije, u prestonom Beogradu, bilo je središte okupatorske i kolaboracionističke propagande.

Početak okupacije i štampa u Beogradu

Nakon sloma jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu, vrhovnu vlast na ovom prostoru vršio je štab nemačkog Vojnog zapovednika u Srbiji, čije su odluke imale snagu zakona i bile obavezujuće kako za građane, tako i za domaću upravu.

Nacistička Nemačka nije dozvoljavala medijske i građanske slobode ni svojim građanima, a još je represivnije postupala na teritorijama zaposednutim tokom Drugog svetskog rata. Vodeći brutalni rat, koji je imao i svoju (veoma značajnu) propagandnu komponentu, Hitlerova Nemačka nastojala je da na okupiranim područjima eliminiše sve alternativne izvore informisanja, te da stanovništvo drži u punoj pokornosti, kombinacijom sofisticirane propagande i stroge cenzure. Tako su u Srbiji, veoma brzo po uspostavljanju okupacije, ne samo ukinuti gotovo svi predratni listovi i časopisi, već je najstrože zabranjeno slušanje radijskih emitovanja iz Moskve i Londona, telefonska i ptt komunikacija stavljena je pod nadzor, a bilo je naređeno čak i ubijanje svih golubova pismonoša. 

„Novo vreme“ i „Obnova“ – kraj „Politike“, „Vremena“ i „Pravde“

Odlukom okupatora raspuštene su redakcije i obustavljeno je izlaženje najuticajnijih dnevnih listova, „Politike“, „Vremena“ i „Pravde“, kao i dugog niza časopisa, ilustrovanih novina, magazina i političkih listova svih predratnih stranaka. Nastavile su da izlaze samo beogradske „Opštinske novine“, koje su, kao organ gradskih vlasti, prenosile agencijske vesti iz zemalja Osovine, objave okupacionih vlasti, kao i informacije vezane za komunalna pitanja, ishranu i svakodnevno funkcionisanje Beograda.

Već polovinom maja 1941. godine, od urednika i saradnika predratnih beogradskih listova, formirano je „Novo vreme“, najtiražniji i najuticajniji kolaboracionistički dnevni list.

Naziv lista sugerisao je njegovo ideološko profilisanje: „Novo vreme“ je označavalo novi poredak, tzv. „Novu Evropu“ pod dominacijom nacističke Nemačke, i podrazumevalo je identitetski i vrednosni raskid sa prošlošću, odnosno uklapanje u novu geopolitičku realnost.

Prve dve do tri stranice „Novog vremena“ obično su bile posvećene vestima sa svetskih ratišta, koje su najčešće preuzimane od osovinskih državnih agencija – nemačke „DNB“ i italijanske „Stefani“. Potom bi sledile vesti iz zemlje, oblikovane prema instrukcijama okupatorske cenzure, servisne informacije, po malo sadržaja iz kulture i sporta (do jedne stranice ukupno), reklame.

„Novo vreme“ nije izlazilo ponedeljkom, već je tog dana objavljivan list „Ponedeljak“ koji je imao nešto drugačiji vizuelni identitet i raspored rubrika, a koji su takođe uređivali i pisali novinari i urednici „Novog vremena“.

U leto 1941. godine, nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez, Drugi svetski rat dobio je totalni karakter i javila se potreba za još snažnijim ideološko-propagandnim uticajem na stanovništvo.

Prenete vesti osovinskih državnih agencija, cenzura i represija više nisu bile dovoljne. Javila sa potreba za dnevnim glasilom koje će stanovništvu Srbije da redovno ukazuje na sve opasnosti i štetne posledice komunizma, da mu približi stavove okupatora, kao i da promoviše kolaboracionističku upravu i njenu politiku.

Tako je osnovana „Obnova“, koja je počela sa izlaženjem u prvoj nedelji jula 1941. godine. Na njenim stranicama oglašavali su se brojni kolaboracionisti, koji su zagovarali borbu protiv pokreta otpora, mir i pokornost okupatoru, a mnogi od njih delili su i ideološke svetonazore sa silama Osovine.

Za razliku od „Novog vremena“, koje je često izgledalo hladno, formalno, distancirano od običnog čoveka i njegovih problema, „Obnova“ je nastojala da se približi najširim slojevima stanovništva. Obraćala im se na jednostavan način, promovisala sistem vrednosti zasnovan na srpskom nacionalizmu, objavljivala autorske tekstove ili stenografske zapise govora Milana Nedića i njegovih ministara, kao i političara, umetnika, javnih radnika i drugih ličnosti koje su podržavale politiku Nedićeve vlade.

„Dubinska“ propaganda – diversifikacija propagande u okupiranoj Srbiji

Rasplamsavanje ustanka i surove represalije okupatora koje su usledile tokom jeseni 1941. godine samo su dodatno uticali na još snažniji razvoj propagande u okupiranoj Srbiji, koja se od tog vremena najuočljivije mogla pratiti na primeru kolaboracionističke štampe, kako u pogledu pokretanja novih glasila, tako i u samoj obradi tema.

Propaganda je imala osnovni cilj da umiri stanovništvo i odvrati ga od učešća u akcijama protiv okupatora – ona je bila važan instrument u ostvarivanju primarnih prioriteta okupatora: očuvanju bezbednosti okupacione oružane sile i aparata i omogućavanju neometane ekonomske eksploatacije Srbije.

Kako bi se doprelo do gotovo svakog društvenog staleža i grupe građana, pokretani su listovi, najčešće nedeljnici ili polumesečnici, sa posebnim sadržajima bliskim ciljnim grupama.

Tako je uloga seljaštva u Nedićevoj Srbiji afirmisana putem lista „Srpsko selo“. On je, pored ideoloških i propagandnih sadržaja, donosio i stručne, povremeno veoma korisne savete vezane za obrađivanje zemlje, uzgajanje određenih kultura, mere zaštite protiv štetočina.

Na sličan način, odabirom tema i sadržaja bliskih toj grupi stanovništva, kolaboracionistička uprava obraćala se radništvu putem lista „Srpski radnik“.

Za oficire i pripadnike oružanih formacija pod kontrolom Nedićeve vlade bio je pokrenut „Glasnik Srpske državne straže“, koji je, pored informacija o radu i dejstvima ove formacije, objavljivao i tekstove vezane za kulturno i moralno uzdizanje vojnika, pa čak i savete vezane za odabir bračnog druga ili održavanje higijene.

Kultura, umetnost i prosveta u okupiranoj Srbiji nalazili su se pod ingerencijom Ministarstva prosvete i vera. Ovo ministarstvo, na čelu sa ministrom Veliborom Jonićem, i njegovim pomoćnikom Vladimirom Velmar Jankovićem, imalo je veoma ambiciozne planove vezane za korenit preobražaj srpskog društva, prosvete i kulture.  Kao jedno od glavnih sredstava realizacije tih planova poslužila su štampana glasila koje je ministarstvo pokrenulo i uređivalo: „Prosvetni glasnik“ i „Srpski narod“.

Ova glasila bila su glavno oružje u obračunu sa međuratnim kulturnim elitama i nosioci novog, prorežimskog, kulturnog obrasca zasnovanog na ekstremnom nacionalizmu, kolektivizmu, iskrivljenim predstavama srpske istorije i tradicije.

Ona su promovisala „novu“ umetnost i stvaralaštvo, obrušavajući se na dostignuća međuratne jugoslovenske umetnosti i kulture, označavajući je kao „nenarodnu“, „dekadentnu“, „bezbožnu“, „jevrejsku“ ili „masonsku“. Na sličan način je novu pozorišnu politiku u zemlji promovisao list „Srpska scena“, namenjen prevashodno pozorišnim umetnicima i publici.

Propagandnog karaktera nije bio pošteđen ni jedini humoristički list koji je izlazio u okupiranoj Srbiji – „Bodljikavo prase“. Njega su krasile karikature Čerčila, Ruzvelta, Staljina, ministara emigrantske vlade Kraljevine Jugoslavije… Autori priloga borili su se da izmame osmehe zabrinutih čitalaca ismevanjem bračnih i porodičnih odnosa, opšte oskudice, odnosa između građana i seljaka, pa čak i humorističkom kritikom rada pojedinih ustanova kolaboracionističke uprave, kakva je bila Direkcija za ishranu i snabdevanje.

Nemačka uprava u Srbiji praktično je zabranila rad svih političkih organizacija odmah po uspostavi okupacije, ali je iz te zabrane ubrzo izuzet pokret „Zbor“ Dimitrija Ljotića.

Ljotićevcima je bilo dozvoljeno i da objavljuju sopstveni list: „Našu borbu“, koja je izlazila od septembra 1941. do septembra 1942. godine, najčešće nedeljno. Ovaj list bio je jezgro najtvrđe proosovinske propagande, u kome su svi protivnici kolaboracionističkog režima žigosani kao izdajnici, instrumenti stranih sila i njihovih interesa, zločinci koji žele propast srpskog naroda. Jezik i stil pisanja bili su krajnje oštri, zapaljivi i dehumanizujući, a u značajnom broju izdanja dešavalo se da više od polovine svih objavljenih tekstova ima direktan antisemitski karakter.

Lice i naličje – koliko se verovalo kolaboracionističkoj štampi

Nažalost, ne postoje pouzdani pokazatelji koji bi rasvetlili u kojoj je meri bila čitana kolaboracionistička štampa u okupiranom Beogradu i Srbiji, i koliko joj se verovalo.

Sačuvani dnevnici i memoarski zapisi iz vremena okupacije svedoče da je narod bio željan bilo kakvih informacija, te da se čitala i kolaboracionistička i ilegalna štampa, slušale i dozvoljene i zabranjene radio stanice, po kafanama i privatnim okupljanjima komentarisalo pročitano i raspravljalo o stanju na frontovima, politici Nedićeve vlade i, posebno, o konačnom ishodu rata.

Prosvećeniji deo stanovništva Srbije bio je svestan činjenica da se kroz kolaboracionističku štampu plasira jedna iskrivljena slika stvarnosti, koju su oblikovali ideološka ostrašćenost, stroga cenzura i ratni interesi okupatora.

Mnogi građani Srbije u tom periodu izveštili su se u čitanju „između redova“ i umeli da, na osnovu upotrebljene leksike i frazeologije, prozru stvarno stanje stvari, iako je ono najčešće bilo prekriveno masivnim nanosima propagande, populizma i mimikrije.

_________________________________________________________________________

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

Svaki list je na svoj način igrao ulogu u okupacionoj propagandnoj mašineriji. To važi i u slučaju mesečnika Kolo i satiričnog nedeljnika Bodljikavo prase. Uvodeći čitaoce u surovi svet rata, tekstovi su imali zadatak da ubede u pravednost i uspešnost okupacionih snaga, kao i da demonizuju protivnike.  

Formula savršenog teksta je crno-bela slika rata

Kolaboracionistički novinari i urednici su se trudili da prikažu Nemačku kao zemlju snage koja će doneti stabilnost i red, posebno u okupiranim zemljama. Oni bi pisali o navodnim uspesima i prednostima saradnje sa Silama Osovine, dok bi prikrivali njihove zločine i narušavanja osnovnih ljudskih prava.

Nije bilo izveštavanja o etničkim čišćenjima i užasima koncentracionih logora, ni u Evropi, ni na istočnom frontu.

Namera listova nije bila da se čitaocima približe događaji iz rata kroz objektivno novinarsko izveštavanje. Vlast Trećeg Rajha bilo je potrebno učiniti nepobedivom silom u očima publike, time brišući ujedno i sve zločine Nacističke Nemačke.

Primer koji ovo oslikava je reportaža novinara Miće Dimitrijevića u Kolu, pod naslovom ,,Pozdravite nam Srbiju”.

U svojoj reportaži u nastavcima Dimitrijević piše o poseti  ministra unutrašnjih poslova Miće Aćimovića, kao i o ,,idiličnom” životu zarobljenih Srba u nemačkim logorima koji se zabavljaju igrajući fudbal.

Nedeljnik Kolo, koji se reklamirao kao jedini srpski ilustrovani i porodični list,  je kroz različite retrospektivne rubrike, poput rubrike Kroz događaje, kao i kroz tekstove koji su donosile tople ljudske priče, težio da svom čitaocu predstavi crno-belu sliku o ratu - o zlim Saveznicima  i pravednoj Nemačkoj.

Teme kojima se list bavio jasno su reflektovale ovakva viđenja. Tekstovi koji su izlazili u Kolu uvek su, kroz prizmu kulturnog i svakodnevnog života, prikazivali savezničke zemlje kao mesta nemira i političkog haosa, poput štrajkova u SAD, a zemlje Osovine kao države mira, velike kulturne tradicije, ne različite od naše.

Uredništvo Bodljikavog praseta je, zbog kratke forme samog lista, na specifičan način predstavljao tekstove sa ratišta.

List nije imao više od osam stranica po broju, te u njemu nije bilo mesta žanrovskoj raznolikosti i dugačkim člancima kakvi su bili mogući u Kolu.

Ovde primenjivanje propagande uključuje kratke i satirične tekstove, u svakom broju praćene vicevima. Ovaj pristup imao je za cilj da nasmeje čitaoce i da prenese propagandnu poruku na zabavan i pristupačan način. 

Takođe, osim sopstvenog širenja ideologije kroz šalu, uredništvo Bodljikavog praseta težilo je da aktivno uključi i svoju publiku ,,proizvodnju” propagandnog humora.

U želji da svojim čitaocima pruži priliku da pokažu domišljatost i duhovitost, redakcija Bodljikavog praseta  u prvim brojevima raspisala je nagradni konkurs za Najbolji vic iz oblasti spoljne politike u kojem je pravo na učešće imala najšira čitalačka publika.

Vic koji je dobio prvu nagradu (i 1000 dinara) bio je kratki aforizam u duhu viceva Bodljikavog praseta: Kako mali Perica zamišlja Rajterovu (Rojtersovu) vest? - Silna koncentracija saveznika.  Izabrani vic, koji je dobio i svoju karikaturu, poklapao se sa politikom uredništva o predstavljanju saveznika kao agresora i izrabljivača, u ovom slučaju medija.

Slika govori više od hiljadu propagandnih reči

Osim navođenja javnosti na jednu sliku o svetu pomoću specifičnog načina izveštavanja, uredništvima nije bilo strano ni korišćenje živopisnog fotografskog sadržaja kojim su često ulepšavali samo ratište, prikazujući neretko daleke i egzotične predele.

U svakom broju Kola, obično u sredini, nalazila se dvostrana rubrika koja je prenosila isključivo fotografije sa ratišta. Prateći tematiku samog lista kao kulturnog i porodičnog, fotografu nije uvek bio cilj da predstavi istinsku surovost rata. Priče fotoreportera, iako govore o običnoj svakodnevici vojnika u Africi ili na istočnom frontu, pružaju mogućnost da se Saveznici okarakterišu kao eksploatatori ili kao nedolični ratovanju, dok su nemački vojnici predstavljeni kao organizovani i snažni pobednici.

Bodljikavo prase je i u slučajz fotografije bio specifičan, sa karikaturom na svakoj stranici. Ove karikature bile su napravljene sa ciljem da demonizuju i omalovaže protivnike, kao i da prikažu snage Osovine kao spasioce i zaštitnike. Na njima su često prikazivani predstavnici Antiosovinskih snaga, odnosno Amerikanci, Britanci ili Sovjeti, na podrugljiv i negativan način.

Karikature su bile stereotipne kako bi prenele poruku i ubedile čitaoce u ispravnost postupaka Sila osovine i neprijateljstvo prema protivnicima.    

Bilo je i antisemitskih tendencija, poput karikature Staljina koji na sebi nosi Davidovu zvezdu dok se povlači. Karikatura je nastala u periodu u kojem je Sovjetski savez imao dosta gubitaka na frontu.

Prve godine rata pokazale su kako se prikazivanje ratišta u kolaboracionističkim listovima u Beogradu može opisati kao umeće u kojoj istina i objektivnost postaju žrtve.

Novinari i urednici su ostvarili te ciljeve izostavljanjem važnih informacija koje se protive agendama koje je uspostavio Rajh, kao i  nepostojanjem više nepristrasnih  izvora.

Iz perspektive današnjice, njihov cilj, suprotno načelima novinarske nepristrasnosti, bio je da da stvore lažnu sliku sveta, što je trebalo da ima dugoročne posledice prihvatanja nemačke vlasti.

_________________________________________________________________________

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje 

Mediji na srpskom jeziku pratili su sukob unutar nemačkog nacionalnog korpusa, a sa posebnom pažnjom o tome je pisao novosadski list „Dan“. Jedini dnevni politički list u Novom Sadu „Jugoslovenski dnevnik“ ugasio se zbog dugova marta 1935. godine i na njegovo mesto dolazi „Dan“, čiji prvi broj izlazi 28. maja iste godine. Njegov pokretač inženjer Daka Popović (bio je i prvi ban Dunavske banovine), ostavio je zapisano sećanje da ga je pokrenuo baš zbog nemačke nacionalne zajednice. „Odlučio sam se 1935. da pokrenem u Novom Sadu dnevni list Dan, da bih u prvom redu otkrivao političko i društveno stanje u Vojvodini i da bih skrenuo pažnju merodavnima na rad Kulturbunda i pisanje novosadskog nemačkog lista „Deutches Volksblatt“.

List je imao izrazito jugoslovensku orijentaciju, da bi postepeno navikavao na jugoslovensku ideologiju još uvek preterano srbujuću vojvođansku radikaliju. Stupce sam otvorio svim rodoljubima, bez razlike na njihovu partijsku pripadnost. List je budno pratio hitlerizam koji je jače bujao u Vojvodini, kretanje rajhsdojčera po Vojvodini, njihove govore odštampane u listu „Deutsches Volksblatt“, pa i one neodštampane. No nisam štedeo ni mačekovce i njhove izlete po Bačkoj, njihove destruktivne i šovinističke velikohrvatske ideje. Nisam mogao da ne reagujem ni na pisanje Koroščevog „Slovenca“ i na klerikalizam zagrebačkog Kaptola. Tada mi se činilo a o tome ni danas nisam promenio mišljenje, da se sve to zaklelo protiv Jugoslavije...“.

„Dan“ je često donosio izveštaje o delatnosti nacifikovanog Kulturbunda i među prvim listovima u Kraljevini Jugoslaviji jasno je ukazao na sva zla koja nosi nacionalsocijalistička ideologija i propaganda, a nisu bili retki ni urednički komentari na tu temu.

„Bilo ih je koji su nam govorili da preterujemo, a ima ih (srećom mali broj) koji su osuđivali naš stav prema političkim vođama, naročito prema g. dr  Kraftu. Događaji su, nažalost, nama dali za pravo... Mi smo već davno tražili da se ovakav „Kulturbund“ raspusti i da mu se rad ograniči na njegovu prvobitnu nameru, jer su kultura i politika dve stvari“.

„Dan“ je štampao rubriku pod nazivom „Manjinski život“ a njena najčešća tematika je bila nemačka manjinska grupa mada je u manjoj meri medijski praćena i mađarska zajednica. Otkada se sukob u Kulturbundu intenzivirao, počeli su sve više da se obrađuju ti problemi, a neretko su neki za novosadsku čaršiju važni događaji zauzimali čitave stranice „Dana“ što nije bio čest slučaj sa manjinskim pitanjima u vojvođanskoj štampi na srpskom jeziku. 

List Dake Popovića je prenosio ipak i neka pisanja nemačke štampe sa domaće medijske scene, ali i izveštaje o diktatorskim merama režima u Rajhu. Tako je decembra 1935. godine u okviru „Naše rubrike“ „Dan“ objavio tekst pod naslovom „Progon Poljaka u Nemačkoj“, u kom se između ostalog opisuje golgota tog slovenskog naroda u Rajhu i navode razni psihološki pritisci za iseljavanje iz Hitlerove države. „Dan“ je stalno upozoravao državne vlasti na to da moraju imati na oku sve ozbiljniju pronacističku delatnost delova Kulturbunda: „Veliki broj članova Kulturbunda koji pripadaju raznim strujama nezadovoljni su radom parlamentarnog predstavnika g. dr Krafta i njegove najuže okoline.

Sasvim je izvesno da ni najavljena reorganizacija Kulturbunda neće nimalo ublažiti ovo nezadovoljstvo. Svi trezveniji Nemci osuđuju političku borbu u Kulturbundu koji je sav pod uticajem nacionalsocijalizma iz Trećeg Rajha... I vlasti će morati najzad, intervenisati kao što su to već učinile u Dravskoj banovini, pošto se predstavnicima današnjeg Kulturbunda mora odlučno i jasno reći da su kultura i politika dve stvari koje se nikako ne mogu nalaziti pod istim krovom“. U tekstu se dalje ističe da je Kulturbund često korišćen u privatne ekonomske svrhe odnosno za bogaćenje Krafta i njegove okoline što je smetalo poštenim nemačkim seljacima.

Ponekad je „Dan“ znao i da pretera u žigosanju nemačkih pronacističkih izgreda, te je tako na članak od 16. novembra 1935. godine „Pangermanska provokacija u Novom Sadu“ listu odgovorio predsednik mesnog odbora Kulturbunda za Novi Sad, Filip Korel: „Ne odgovara istini da je generalni sekretar Kulturbunda g. Giljum ili neko drugi na toj skupštini (osnivačkoj, mesne grupe za Novi Sad, VB) održao pangermanski govor, ili čak, da je preporučio „našim čestitim Švabama“, da se drže rezervisano prema Jugoslaviji. Naprotiv, suština izlaganja svih govora, koji su tada održani, bila je propagiranje međusobnog razumevanja  između slovenske većine i nemačke manjine u našoj zajedničkoj otadžbini. Ova je činjenica u Vašem listu okrenuta baš u dijametralnu suprotnost“. Korel se morao pravdati odnosno demantovati da je rekao da se Nemci ne moraju pokoravati većini i bacati pod slovenske noge...već je istakao vernost Kulturbunda kralju i državi i dodao da o svim problemima treba otvoreno razgovarati.

Predstavnici Kulturbunda su često imali primedbe i na, po njihovom mišljenju, tendenciozne komentare urednika „Dana“, pri čemu je isticano da su vernost prema državi i osećaj pripadnosti njoj, duboko ukorenjeni u duše svih vojvođanskih odnosno jugoslovenskih Nemaca.

 Iako je vlasnik „Dana“ kritikovao zvanični list Kulturbunda, ipak je znao da je u borbi protiv obnovitelja najdalje otišao katolički „Dunav“ („Die Donau“).

Pater Berenc je o uticaju nacizma na mlade pisao, a „Dan“  prenosio: „U tom pogledu je položaj kod izvesnog dela nemačke omladine, u skoro  svim nemačkim opštinama, isti. Već četiri ili pet godina dobija omladina jedino „ekstra obrazovanje“ o „Novom nemačkom pogledu na svet“. Prilikom nastave u tom pravcu Nemce cene prema tome kakav su stav zauzeli prema „pokretu“ (obnoviteljskom, VB). Stari ne prolaze tom prilikom dobro, jer jedan prosvećeni Nemac, koji mirno misli, ne može nikada odobriti ispade protiv hrišćanstva. Kada nezrela omladina uvek mora da sluša – stari nas ne mogu razumeti, oni moraju da budu po strani, ako to neće moraju biti uklonjeni – kako ona može da oseća poštovanje i uvažava starije(...) Kuda to vodi. U školi učenje ne ide. Ako dobiju za to slabu ocenu, onda se tvrdi: progone ih zato što su prava nemačka deca. Šegrti se interesuju za sve, samo ne za svoj zanat. Posle izvesnog vremena mi ćemo, umesto dobrih zanatlija, imati mnogo „pfušera“. I po koji univerzitetlija ne radi danas ništa drugo do da uludo troši vreme i krade novac iz očeva džepa upisujući se na najviše škole, odnosno, odlazeći u gradove gde postoje univerziteti, uopšte ne polažući ispite. Tako raste broj  propalih egzistencija iz godine u godinu. U svojim mesnim grupama takvi postaju „firerčići“ i hoće druge da podučavaju o časti“. Baš ti firerčići, kako ih je nazvao Berenc, bili su  ubeđeni da će njihova nova religija odnosno nacionalsocijalizam zbrisati katoličku crkvu, a sukob u Kulturbundu između starog rukovodstva i obnovitelja predstavljao je prilku da se i drugi časopisi i listovi na nemačkom opredele za ili protiv nacista.

„Zov omladine“ protiv „Zova naroda“

 Antinobnoviteljski nastrojeni bili su „Der Familienfreund“, koji je kao katolički časopis izlazio od 1927. u Crvenki, a zatim u Novom Vrbasu, i bio je usmeren protiv obnoviteljskog pokreta, ali se nije upuštao u borbene polemike poput lista apatinskog župnika Berenca. U korpusu katoličkih medija koji se suprotstavio obnoviteljskom nacionalsocijalizmu bio je i „Jugendruf“  i od svog prvog broja (1. 12. 1934) izlazio je u Beogradu da bi 1938. godine bio premešten u Odžake, a bio je pod uredništvom katoličkog sveštenstva, dok je ciljna grupa bila katolička omladina.

Pošto su nacisti u obnoviteljskom pokretu svoj list nazvali „Zov naroda“, katolička mladež je svoje novine zvala „Zov omladine“.  Pomenuli smo da je manji postotak vojvođanskih Nemaca bio protestantske veroispovesti jer je i štampa te denominacije imala određenu ulogu u sukobu obnovitelji – Kulturbund, ali je za razliku od pojedinih predstavnika katoličke crkve, najveći deo protestantske stao na stranu nacionalsocijalizma!

Činjenica je da je i u protestantskoj crkvi u Nemačkoj bilo borbe između dela sveštenstva i nacista, ali su Hitlerove pristalice prevladale i čak formirale protestantsku crkvu pod nazivom „Nemački hrišćani“ u kojoj je javno sa predikaonice pozivano na rasnu higijenu, antisemitizam i apsolutnu pokornost vođi i partiji. Srpska štampa imala je informacije o sukobu Hitlera i dela protestantskog vođstva, koje je pokušalo da spreči naciste da potpuno ovladaju crkvenim organizacijama protestanata.

___________________________________________________________________

Tekst je nastao u okviru projekta „Medijska propaganda u Vojvodini (1918-1945)“ koji je sufinansirao Grad Novi Sad - Gradska uprava za kulturu
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva

List je januara naredne godine preuzeo Berenc, od koga bi se kao sveštenika očekivalo da se posveti verskim temama čemu je prvobitno „Dunav“ i bio namenjen. Ali Berenc je od lista napravio borbeno sredstvo protiv obnovitelja na koje su oni atakovali više nego na „Deutsches Volksblatt“, koji je zastupao zvanične organe Kulturbunda.

Suština sukoba i borbi katoličkih sveštenika sa obnoviteljima vuče korene iz nesporazuma između vođstva Trećeg Rajha i katoličke crkve tj. pape. Da bismo pojasnili taj sukob i njegove konsekvence, upotrebićemo srpsku štampu tog vremena koja je pratila konflikt na liniji Vatikan–Berlin.

O tom sukobu izveštavao je kao dopisnik lista „Vreme“ iz Berlina naš čuveni novinar i književnik Miloš Crnjanski: „Posle sukoba sa crvenima, Berlin je danas pod utiskom sudara sa Vatikanom. Nemačka je predala Vatikanu notu, kojom je praktično prekinula odnose sa stolicom Svetog oca pape. Niko se ne upušta u tihu palatu papskog nuncija monsinjora Orseniga, potomka venecijanskog dužda. Zgrada je danas tiha i kao izumrla. Tim je življe u ministarstvu g. Gebelsa. Iako nemački poslanik još nije opozvat iz Rima, situacija je još vrlo ozbiljna. Ovo su događaji koji će svetu pokazati ovih dana, da se u Berlinu ne igra sa rečima i da postoji jedna Nemačka novog duha, novih pojmova, koja se ne koleba“.

Sukob pape sa Hitlerom ostavio je značajne reperkusije i kod vojvođanskih Nemaca, a osim podeljenosti na katolike i protestante treba uzeti u obzir i obnoviteljski prezir prema hrišćanstvu kao važan element. „Iako su vojvođanske Švabe bile konzervativan i pobožan svet, umrlice u Volksrufu bile su bez hrišćanskih obeležja“.

Obnoviteljski pokret je imao svog stručnjaka za novinarski sukob sa crkvom, u liku Jakoba Kramera (Kramer), koji je često ukrštao pera sa Berencom, a u sukobu je po principu „papir trpi sve“ korišćen niz uvreda koje su obe strane odapinjale po potrebi. „Volksruf“ je u stilu nacionalsocijalističke štampe iz Rajha udario na lik i delo Berenca i napao ga čak i zbog korpulentnog stasa: „Po krvi je Nemac. Ipak, po svom osećanju, obrazovanju i vaspitanju, nacionalnom i političkom stavu, svom načinu razmišljanja, kulturnoj pripadnosti i jeziku ukratko po celom svom  unutrašnjem biću on je Mađar, bolje rečeno Mađaron. S obzirom na ugao iz kog posmatra svet, on je rimski mračnjak“.

Istine radi Adam Berenc jeste bio neprijatelj nacionalsocijalizma, ali je istovremeno bio zagovornik veklikomađarske ideje i poštovalac „sentištvanske“ Mađarske, što on nije puno ni krio.

Obnoviteljska struja često je napadala „Die Donau“ ističući da je zahvaljujući katoličkim popovima nemački narod u Podunavlju doživeo mađarizaciju ogromnih razmera, a imena napadanih sveštenika pisana su namerno u mađarskoj transkripciji. Pored Berenca obnovitelji su često napadali i biskupa Lajča Budanovića i tvrdili da je on podgovarao jugoslovenske vlasti i na njih uticao da hapse obnovitelje.

Kako god da je izgledao velik i zamršen sukob katoličke crkve i obnoviteljskog pokreta, trajao je sve do 1941. godine i to nesmanjenom žestinom, a bilo je sukoba i po mađarskoj okupaciji Bačke. Za intenzivan konflikt trebalo je dosta činjenica, podataka, motiva, argumenata,...a toga u bogatoj nemačkoj istoriji nije nedostajalo.

Dopisnici jugoslovenskih listova koji su poznavali stanje u Rajhu obaveštavali su domaću publiku baš o tom aspektu istorijskog konflikta crkve i države u Nemačkoj. „Oni koji vole istorijsku reminiscenciju ukazuju na slične sukobe u prošlosti, na borbu rimskih papa sa nemačkim carevima, na sukob pape i Napoleona.

Oni koji vole da udaraju na g. Hitlera, po svaku cenu, ukazuju na to da je g. Musolini umeo da se izmiri sa papstvom i da Crkvu upotrebi u korist svog režima. Međutim, niti ima sličnosti između ove borbe nemačkog režima i pape i između prošlosti, niti je situacija Hitlerova i Musolinijeva, kada je reč o katoličkoj crkvi, ma i približno ista“.

___________________________________________________________________

Tekst je nastao u okviru projekta „Medijska propaganda u Vojvodini (1918-1945)“ koji je sufinansirao Grad Novi Sad - Gradska uprava za kulturu
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva

„Novo vreme“ se najviše bavilo servisnim informacijama i oslanjalo se na izveštaje i vesti nemačkih agencija. Na stranicama „Obnove“ bilo je više ideoloških tekstova koji su imali za cilj da ubede čitaoce da je nacistička Nemačka prijatelj srpskog naroda, a da se zemlja obnovila i krenula u dobrom smeru nakon kapitulacije. Uprkos ovoj važnoj razlici u uređivačkim politikama, sadržaj naslovnih strana ovih novina je tokom 1941. godine bio skoro identičan.

Uputstva urednicima dolazila su iz istog centra. Nemci na okupiranim teritorijama nisu ništa prepuštali slučaju pa su i štampu oblikovali po svojoj meri. Naslovne strane su uređivane tako da u prvi plan stave vojne uspehe Nemačke i ubede čitaoce da će Nemci pobediti u ratu vrlo brzo.

Između redova publici je svakodnevno poručivano da treba da se prikloni jačem i da su sve ideje o pružanju otpora okupatoru uzaludne. Na indirektan način stanovništvu je poslata poruka da oni koji „talasaju“ neće dobro proći. To se pogotovo vidi u načinu na koji se izveštava o komunističkim akcijama po Srbiji. Autori tekstova najčešće su komuniste nazivali banditima i teroristima.

Međutim, „Obnova“ je otišla korak dalje pa je komunizam označila kao „kugu koja će biti istrebljena“. Objavljivane su vesti o selima koja su spaljena zato što su stanovnici krili komuniste. Sa stranica „Novog vremena“ poručeno je: „Srpski narode, pred tobom su dva puta: ili ćeš sam onemogućiti te ljude i sprečiti ih u njihovom protivnarodnom poslu, ili ćeš zapasti u novu bedu“.

Taj narativ ljude je trebalo da zaplaši. Stanovništvo je podsticano da se suzdrži od bilo kakvog kontakta sa komunistima i da se prikloni okupatorskoj vlasti.

Od Britanaca, preko Rusa do Amerikanaca – niko nije Rajhu ni do kolena

U kolaboracionističkoj štampi Rajh je predstavljen kao superiorna sila kojoj niko ne može da parira. Vesti o nemačkim uspesima protiv Britanaca bile su na gotovo svakoj naslovnoj strani tokom proleća i prve polovine leta 1941. godine.

„Novo vreme“ je tako pisalo 5. juna da „Nemačko vazduhoplovstvo nastavlja svoju akciju razaranja protiv Velike Britanije“, a u izveštaju koji je zauzeo centralno mesto na naslovnoj strani 13. juna piše „mornarica i vojno vazduhoplovstvo i nadalje su zadavali najteže udarce britanskoj oružanoj sili, britanskoj trgovačkoj plovidbi i britanskoj ratnoj privredi“.

Nakon nemačkog napada na SSSR, istočnom frontu je posvećivano najviše pažnje. Naslovi kolaboracionističkih listova koji su se odnosili na događaje sa frontova bili su veoma slični. O svakom i najmanjem uspehu nemačke vojske izveštavano je preuveličano i svaki poraz savezničkih snaga opisivan je kao „poguban“, „uništenje“, „potpuni slom“ i slično.

Novinari više nisu čekali da nemačka vojska zauzme teritoriju/grad pa da onda o tome pišu, već su čitaoce obaveštavali o tome šta će se desiti u budućnosti. Tako je centralno mesto na naslovnoj strani „Novog Vremena“ 24. oktobra posvećeno tekstu u kom piše da će Moskva uskoro pasti. Iako su nemačke trupe bile blizu Moskve, ovaj grad nikada nije došao u njihove ruke.

Tokom decembra su Nemci počeli da se povlače i njihova pozicija na istočnom frontu značajno se pogoršala. Međutim, na naslovnim stranama „Novog vremena“ i „Obnove“ o tome nije bilo ni reči. Istočni front je nestao sa naslovnih strana, ali u to vreme Japan ulazi u rat pa je fokus pomeren na Pacifik. Iz dana u dan pohvalno se izveštavalo o sposobnostima japanskih vojnika.

U izveštajima sa fronta nema podataka o gubicima sila osovine pa se stiče utisak da nijednog vojnika nisu izgubili i da je njihova vojna oprema ostala netaknuta, dok je stvarno stanje bilo drugačije. Nemci su prikrivali poraze. Želeli su da održe ugled nepobedive i najjače sile koja će pokoriti Evropu i svet.

Izveštavanje o SAD-u: štrajkovi, neredi i haos

Amerika, iako u tom momentu nije bila u ratu, privlačila je veliku pažnju pa su tekstovi o dešavanjima u SAD-u bili veoma čitani.

Kolaboracionistički listovi pisali su o SAD-u kao zemlji koja je u rasulu. Na svakih nekoliko dana na naslovnim stranama ovih listova osvanula bi vest o štrajkovima u velikim američkim gradovima, vest o požarima i stanje u SAD-u je opisivano kao pogubno i loše. Nacistička propagandna mašinerija radila je na tome da SAD stekne lošu reputaciju i da ljudi ovu zemlju percipiraju kao slabog igrača koji ako uđe u rat neće moći u većoj meri da utiče na njegov tok.

Izbor fotografija

Na naslovnim stranama najčešće su prikazivane fotografije nemačkih vojnika u pohodu. Uz fotografije stajali su kratki opisi u kojima su dominirale pohvale na račun sposobne, hrabre i opremljene vojske. Takođe, u više navrata objavljene su slike zapaljenih brodova i podmornica koje prate opaske poput „neprijateljska flota potpuno uništena“. Mape frontova služile su da bi čitaocima slikovito bilo dočarano napredovanje sila osovine.

Portreti poznatih generala takođe su bili objavljivani na naslovnicama. Uz Hitlerove govore koji su prenošeni obavezno je štampana i njegova slika. Isti je slučaj i sa Gebelsovim obraćanjima.

Izbor fotografija nije bio slučajan već je imao za cilj da u pozitivnom svetlu predstavi Rajh, a da umanji značaj i snagu zemalja koje nisu na njihovoj strani.

Domaće teme slabo zastupljene na naslovnim stranama

Na naslovnim stranama „Novog vremena“ i  „Obnove“ bilo je povremeno kratkih i sporadičnih vesti koje su se odnosile na Srbiju. To su najčešće bile naredbe vojnog zapovednika koje su svedene na nekoliko kratkih rečenica.

Vest o kojoj se u većoj meri pisalo tokom 1941. godine, a odnosila se na domaće prilike, bila je imenovanje nove vlade kojom je predsedavao Milan Nedić. Pre imenovanja vlade javnost je pripremana i objavljivani su afirmativni tekstovi o Nediću.

Kada je postavljen za predsednika vlade na naslovnim stranama sve češće su se pojavljivale kratke najave njegovih gostovanja na radiju, a u sutrašnjim brojevima bili su detaljno prenošeni njegovi govori. O novoj vladi se izveštavalo pohvalno.Trebalo je podstaći narod da je prihvati i počne da je poštuje. Nedić je predstavljen kao brižan čovek koji se stara o siromašnima i koji se bori za interes zemlje.

„Novo vreme“ i „Obnova“ na naslovnim stranama najčešće prenose vesti nemačkih agencija. Domaćim dešavanjima bilo je posvećeno manje prostora i o njima je šturo izveštavano. Sile osovine i kolaboracionistička vlada predstavljene su u pozitivnom svetlu. Stvarana je iskrivljena slika stvarnosti i mnoge informacije su prikrivane. Ovi mediji bili su propagandna, a ne javna glasila.

_________________________________________________________________________

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje 

List je bio prethodnica udruženja nemačke manjine u Kraljevini Jugoslaviji - Kulturbunda, a prvi urednik „Deutsches Volksblatta“ bio je i prvi generalni sekretar Kulturbunda Georg Grasl, koga je već 31. maja 1921. godine na uredničkom mestu zamenio Franc Perc.  On će biti  često napadan od pronacističke štampe vojvođanskih Nemaca, a pošto je došao iz Slovenije, neprijatelji su mu često poručivali da pakuje kofere i pisali da je on došao sa strane i da stoga ne razume mentalitet vojvođanskih Švaba.

U ovom listu, koji je bio srž nemačke propagande, okupila se respektabilna novinarska ekipa za ono vreme, kada je profesionalni novinar bilo deficitarno zanimanje. Doajen nemačkog novinarstva u Jugoslaviji Vilhelm fon Dorotka Erenval bio je prvo tehnički urednik, a od 1934. i urednik spoljnopolitičke rubrike, Filip Korel uređivao je najviše unutrašnjopolitičku rubriku, a Bruno Kremling je bio zadužen za rubriku kulture. Jedan od docnijih funkcionera Kulturbunda Franc Ham u „Deutsches Volksblatt-u“ je uređivao privrednu stranu, dok je za dnevne i sportske vesti bio zadužen Ferdinand Hribovšek – Berge. Pored profesionalnog uređivačkog tima nemački dnevnici su imali vrlo razvijenu mrežu dopisnika, isto tako profesionalnih novinara. Beograd – Jozef Hribovšek-Berge (brat Ferdinada) koji je kasnije promenio državljanstvo i postao v.d. šefa u Odeljenju za štampu Nemačkog poslanstva u Beogradu i radio je za nemačku obaveštajnu službu. U Zagrebu je bio dopisnik Oton Pupić, takođe izveštač mađarskih listova Delbacke i Napoloa, dopisnik za Sombor bio je Matijas Gertner, Subotica - Janoš Cuka, Vrbas - Fric Vagner, saradnik Werbasser Zeitung-a, Regeli ujsaga i Napoloa, Vršac - Ludvig Bauer, novinar vršačkih nedeljnika Werschetzer Gebirgsbote i Deutscher Volksfreund, Kikinda-Dragutin Tongel,Ruma-Franc Pinclgruber. Za Novi Sad dopisnik je bio Hajnrih Jajsek.

Pored velikog broja profesionalnih novinara i jake dopisničke mreže postojala je i želja uglednih pojedinaca da objavljuju svoje članke u ovom štampanom mediju na nemačkom jeziku. Kao što je danas čast svakom viđenijem intelektualcu, profesoru ili javnom radniku da piše kolumnu za neki prestižni medij, tako je i u ono vreme ugledan i u nemačkoj zajednici čitan „Deutsches Volksblatt“ imao veliki broj saradnika čije interesovanje za pisanje taj list nije moglo da ostavi neispunjenim i nezanimljivim. Nakon osnivanja Kulturbunda list će postati njegovo propagandno glasilo u kom će biti iznošeni zvanični stavovi organizacije nemačke manjine, a po njemu će i državna vlast ocenjivati stavove i stremljenja većine vojvođanskih Nemaca.

„Zov naroda“ – glasilo nacističke propagande vojvođanskih Nemaca

 Do sredine tridesetih godina prošlog veka Kulturbund nije bio nacifikovan, a u tom periodu postojala je grupa Nemaca iz Vojvodine koji su bili otvoreni nacisti i nazivali su se - obnoviteljima. Baš ta obnoviteljska grupa našla je svoje propagandno glasilo u „Pančevoer Postu“, koji su 25. avgusta 1934. godine preimenovali u svoj list „Volksruf“ („Zov naroda“). Taj list je postao prvi nacionalsocijalistički list u Kraljevini Jugoslaviji koji je otvoreno propagirao Hitlerovu ideologiju i ulazio u žestoke sukobe sa rukovodstvom Kulturbunda, za koje su upotrebljavani izrazi „mlakonje“, „gotovani“, „paraziti“, „štetočine“...

 Na mestu urednika bili su obnoviteljski prvaci kao što su Jakob Avender, Gustav Halvaks, Hans Turn, Jakob, Redler... Saradnik lista bio je i bivši vođa omladine Kulturbunda Jakob Lihtenberger, a članovi obnoviteljskih kružoka nazivanih - kameradšaftovi stalno su slali članke i zato je list imao karakteristike informativnog glasila. Na naslovnoj strani bio je ispisan gotikom (čitav list je pisan gotikom) naziv novina, a pored njega je prvo stajalo „Organ fur volfische Erneuerung“ („Organ narodnih obnovitelja“), dok je kasnije bilo ispisano i usmerenje lista tj. („Kampfblatt  fur volkische Erneuerung“ – „Borbene novine za narodnu obnovu“).

U tom nacističkom organu medijske propagande često su postojali naslovi sa uskličnicima koji treba da skrenu pažnju. List je bio izrazito antisemitski nastrojen, a anitijevrejstvo je korišćeno i u obračunu sa vođstvom Kulturbunda. Na naslovnoj strani obično se polemisalo o nekom aktuelnom pitanju (npr. „Bauerliches Denfen und Leben“- naslovna strana 25. avgusta 1934) ili su ukrštana pera sa listom Kulturbunda. „Volksruf“ je donosio napise o godišnjicama pojedinih mesta („150 Jahre Torža“), o problemu školstva („Schulnochrichten“), a na poslednjoj strani imao je i reklamni prostor.

„Deutches Volksblatt“ je u obnoviteljskim novinama optuživan da sarađuje sa jevrejskim radnjama i da za jednu jevrejsku privatnu školu vrbuje nemačku decu. U duhu nacionalsocijalističkih glasila „Volksruf“ je imao potrebu da neprekidno napada protivnike oko „Deutsches Volksblatta“ (uvek je prvi deo naziva tih novina stavljao pod navodnike) i da im upućuje najgore uvrede.

Kao dobri nacisti, novinari „Zova naroda“ su često napadali i katoličku crkvu, što je štampa na srpskom jeziku pomno pratila, pa tako „Dan“ donosi pod naslovom „Osuđeni su urednici pančevačkog „Folksrufa“ zbog kleveta nanetih beogradskom nadbiskupu g.dr. Rafaelu Rodiću“, sledeće: „...Preko svog pravozastupnika g.dr. Aleksandar Prelera, nadbiskup g.dr. Rodić i članovi uprave rimokatoličke crkvene opštine u Pančevu, tužili su urednika „Folksrufa“ g. Jakova Avendera i Hansa Turna. Na pretresu koji je održan tokom jučerašnjeg i današnjeg dana pred malim većem kome je predsedavao g. Pavle Dajić, sudija Okružnog suda, g.dr. Jakov Avender izjavio je da se ne oseća krivim jer taj članak (u kom se napada nadbiskup, VB) nije on napisao, već da je uvodni komentar napisao g. Hans Turn. Za ovaj pretres vladalo je prilično interesovanje... Juče posle podne doneta je presuda kojom se g. Hans Turn kažnjava sa 2.000 dinara radi toga što je kao odgovorni urednik naneo klevetu nadbiskupu g.dr. Rodiću. G. Jakob Avender kažnjen je sa 1.500 dinara radi toga što je primio i izvršio korekturu članka u kom je napadnut nadbiskup g.dr Rodić.“.

Novinar „Dana“ zaključuje da je izricanje presude pobudilo veliko interesovanje (velika sala Okružnog suda bila je prepuna) i dodaje da osim plaćanja kazne, urednici „Volksrufa“ imaju obavezu da u narednom broju svoga lista štampaju presudu Okružnog suda. Ta i slične sudske mere nisu, međutim, imale velikog pedagoškog učinka na „Volksruf“, koji je žestoko napadao svoje protivnike. Kada je zvanični list Kulturbunda objavio oglas u kome je anglo-nemačka agencija u Londonu tražila „samohranu mladu Nemicu koja ume da kuva“, „Volksruf“ je optužio  urednika „Deutsches Volksblatta“ Franca Perca da se bavi trgovinom belim robljem.

Nije, međutim, ni Kulturbundu odani list ostao dužan iako je u početku sa olimpijskih visina posmatrao nacionalsocijalistički „Volksruf“,  kom je ponekad odgovarao u rubrici „poštansko sanduče“. Kada su počeli ozbiljniji napadi, i „Volksblatt“ kreće u kontranapad i prenosi pisanje pančevačkog lista „Vojvođanin“ o vođi obnovitelja Jakobu Avenderu: „Avender menja politička uverenja ko Ciganin konje...Avender je francusko ime i prema tome dr Avender nije veran svome francuskom poreklu nego je postao vatreni Nemac. Njegovi preci bili su, po svoj prilici, nepouzdani Francuzi i „Avender“ je morao biti nadimak – na francuskom „a vendre“ znači „na prodaju“. O ovoj karakteristici njegovih predaka današnja generacija ne zna ništa. Ime mu je ipak i danas u skladu sa držanjem...“.

Iako se i „Volksruf“  (kao i „Deutsches Volksblatt“) trudio da deklarativno bude nepristrastan u pogledu unutrašnjopolitičkih sukoba na jugoslovenskoj sceni, on to nije bio zbog toga što u redakciji nije imao profesionalne novinare već većinom mlade, ideološki zaslepljene saradnike koji nisu umeli vešto sakriti svoj pravi idejni stav. Usvajanjem nacionalsocijalističkog vokabulara „Volksruf“ se otvoreno deklarisao kao nacistički opredeljeno propagandno glasilo, te je upotrebljavan čitav niz nacističkih termina među kojima i drug (kamerad). Rasizam je bio prisutan u pisanju „Volksrufa“.

Da ta nacistička ideološka komponenta nije bila rezervisana samo za čisto nacističke listove, svedoči i primer „Jugoslovenske straže“, pančevačkog lista koji je pisao u duhu Šestojanuarske diktature. Za taj list uzvišeni pojmovi koji su bili obeležje „jugoslovenske rase“ bili su porodica, nacija, država, kralj i otadžbina. „Volksruf“ je, međutim, isticao da  je u domenu rasne higijene najvažnije čišćenje prezimena od mađarizacije kao i uzdržavanje od gledanja „dekadentnih“ mađarskih filmova koji su preplavili vojvođanske bioskope.

Vlasti Dunavske banovine su često pokušavale stati na put Avenderu i njegovom „Volksrufu“, ali su, što zbog administrativnih prepreka (jer je on bio u Pančevu, koje nije bilo pod Banovinom), što zbog tolerantnog odnosa viših instanci, imale slabog uspeha. Ban Rajić je često pozivao na energičniju akciju protiv obnoviteljskog pokreta: „Budući da se štab grupe dr Avendera i njegov list nalazi na teritoriji grada Pančeva, čast mi je ponovo Vam obratiti pažnju na ove fakte, s molbom za dejstvo, da predstojništvo gradske policije u Pančevu i Državni tužilac u Pančevu, energičnim merama, suzbiju rad te grupe odnosno pisanje tog lista“.

Borba je bila veoma intenzivna, a u cilju ovladavanja nemačkom manjinskom organizacijom nacionalsocijalisti su pokrenuli još svojih publikacija. Svesni važnosti medija u agitaciji i nacističkoj propagandi oni pokreću: „Volk und Bewegung“ (mesečnik), “Deutsche Bauernzeitung“ (nedeljnik), „Schaffende Jugend“. Štampani su i lokalni časopisi kao što je bačkopalanački „Die Heimat“ i šaljivi list „Die Wespe“, koji izlazi u Novom Sadu, a ostale listove i časopise obnovitelji štampaju u Pančevu, gde im je bio propagandni centar.

Zanimljivo je da su i nemački stručni listovi kao što je onaj namenjen seljaštvu – „Landwirt“ – osećali uticaje obnovitelja pa je tako bio objavljen poduži govor Valtera Darea,  nacionalsocijalističkog vođe seljaštva u Rajhu. 

Nacionalsocijalisti su  imali i već pomenuti mesečnik „Schaffende Jugend“ („Stvaralačka omladina“), koji je propagirao zdrav način života na selu, ali uz nacionalsocijalističke motive i priče u kojima se promoviše arijevski novi čovek. Vlasnik lista bio je Adam Marijus, predavač u Učiteljskom zavodu, koji je bio rasadnik obrazovane mlade, ali nacionalsocijalistički usmerene inteligencije. Marijus je bio na čelu „Saveza nemačkih biblioteka“, koje je Kulturbund raspustio zbog nacističke delatnosti. Marijus je posle otpuštanja iz učiteljske škole (zbog nacističkog delovanja) držao knjižaru „Kultura“ u Novom Sadu, koja je služila kao punkt za rasturanje nacionalsocijalističke literature, propagandnih materijala i obeležja kao što su značke, knjige, kalendari....

Nacisti su znalački koristili knjižaru za kampanju nacifikacije omladine koja je u njoj uvek mogla naći prigodnu literaturu, toplo preporučivanu za čitanje od strane „Schaffende Jugenda“: Valter Dare, „Novo plemstvo krvi i tla“; Fričov „Priručnik o jevrejskom pitanju“. Veliku ulogu u širenju propagande imali su i lični kontakti sa obnoviteljskim aktivistima u Dunavskoj banovini, dok su  štampu i propagandne materijale često slali pojedinci iz Nemačke (pored toga su omladinci iz družine obnovitelja prema policijskim zapisnicima sve poslove obavljali usmeno, bez pisanog traga). U jednom zapisniku sa ispitivanja obnovitelja se kaže: „Dalje mi je priznao (obnovitelj Adam Miler, VB) da održava veze sa Valter Švamcom, nemačkim studentom u Kaselu koji mu redovno šalje nemačke (novine, VB) „Keseler post“ besplatno kao i pojedine knjige. Od ovih novina oduzeo sam nekoliko komada među kojima sam našao i nemačke novine „Filkiše Beobahter“. 

___________________________________________________________________

Tekst je nastao u okviru projekta „Medijska propaganda u Vojvodini (1918-1945)“ koji je sufinansirao Grad Novi Sad - Gradska uprava za kulturu
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva

Prinuđeni na rad u ilegali, jugoslovenski komunisti su u ovom periodu izgradili ilegalni propagandni aparat. Štampali su razne novine, proglase, plakate i drugi propagandni materijal u improvizovanim štamparijama. Često uz pomoć „štapa i kanapa“, u malim tiražima i sa skromnom opremom. Bez obzira na nedostatke, ova štampa radila je posao i bila glasnogovornik, pre svega među radnicima, Komunističke partije Jugoslavije.

Rat i okupacija u aprilskim danima 1941. godine doneli su još veću potrebu za alternativnim kanalima informisanja. U Beogradu je vladao nacistički okupator. Budno je pratio i kontrolisao sve kanale informisanja. Štampa je postala njegovo oružje koje je zloupotrebljavao kako bi držao mirnim stanovništvo koje je porobio.

Ukoliko biste se oslanjali samo na pisanje kolaboracionističkih listova, bili biste osuđeni da živite u „paralelnom univerzumu“. Sa jedne strane pritiskala bi vas turobna i teška svakodnevnica, a sa druge, čitajući novine, mogli biste da poverujete da je snabdevenost namirnicama na zavidnom nivou, da okupator misli najbolje srpskom stanovništvu, da Nemačka i njeni saveznici pobeđuju na svim frontovima…

No, zahvaljujući pokretima otpora, Beograđani su imali alternativu i priliku da se, pored zvaničnih, obaveštavaju i iz drugih izvora. Komunistički pokret imao je već izgrađenu propagandnu mašinu koju je morao da podesi na nove uslove koji su vladali pod okupacijom. Već u prvim mesecima okupacije beogradski ilegalci pristupili su ponovnom povezivanju redova, koji su bili pokidani usled aprilskog rata i bombardovanja.

Improvizovane štamparije i akcije deljenja propagandnog materijala

Ključna stvar bila je da se osposobi štamparija. Kada kažemo štamparija obično zamišljamo veliki prostor prepun raznih bučnih mašina. Ovo u uslovima ilegalnog rada nije bilo moguće. Štamparije pokreta otpora bili su improvizovane u svakom smislu. Obično smeštene u skrivenim i nesulovnim prostorijama, koje su mogle jedva da prime jednu mašinu i dva operatera.

Najznačajnija štamparija partizanskog pokreta otpora nalazila se u ulici Banjički venac (u blizini današnjeg stadiona Crvene Zvezde), u kući koja je namenski zidana u međuratnom periodu za ove potrebe. Kuća je spolja izgledala sasvim normalno, u njoj su živeli ljudi sa redovnim zanimanjima, ali u njenoj „utrobi“ bila je uzidana tajna prostorija.

Beogradski ilegalci Branko Đonović i Slobodan Jović su, ne mareći za loše uslove rada, vredno i marljivo štampali različiti propagandni materijal ovog pokreta otpora.

U toku okupacije radile su i druge improvizovane štamparije. Pojedini delovi organizacije koristili su i šapirografe za umnožavanje materijala.

Organizacija komunističkog pokreta otpora bila je podeljena na rejone i sastojala se od partijskog i skojevskog dela. Posebne osobe bile su zadužene da prime, prepakuju i pošalju dalje propagandni materijal.

Propagandni materijal predavan je na ulici u paketima, a u pojedinim slučajevima transportovan je u koferima i zaprežnim kolima kamufliranim „kupusom“ ili drugim životnim namirnicama.  Preuzeti materijal donošen je u stan koji je korišćen samo za ove potrebe, prepakivan je i prilagođavan za dalju distribuciju.

Prema svedočenju beogradskih ilegalaca, koji su bili zaduženi da nose materijal,  oni su se sastajali sa rejonskim tehničarima na različitim lokacijama. Procedura je predviđala da ilegalac paket stavi između nogu i u trenutku kada mu se lice obrati sa pitanjem: „Jeste li vi taj, koji treba da donese paket?“ odgovori:„Da, taj sam“ i preda pošiljku. Rejonski tehničari su vršili dalje sortiranje nakon primanja materijala i isporučivali ga aktivima.

Ilegalci su se sastajali tajno po stanovima, čitali i komentarisali sadržaj. Ovo je služilo za političko-ideološku indoktrinaciju i stvaranje komunističke svesti kod njih, kao i za motivaciju u radu. Iako je ovaj materijal služio za internu upotrebu, od jednakog značaja bilo je da dođe u ruke običnih građana.

Na ovaj način podrivana je namera okupatora da kroz propagandnu umiri i obeshrabri otpor, ali i pružana nada običnom stanovništvu da je okupacija prolazna i da je sloboda blizu. Svesni ovoga, beogradski ilegalci su vršili povremene organizovane akcije deljenja propagandnog materijala.

Uglavnom pod okriljem noći i policijskog časa, ubacivali su u poštanske sandučiće, kačili na tarabe i druge ograde, ostavljali ispred ulaznih vrata različite novine i drugi propagandni materijal. Koliko su u ovom bili uspešni svedoči konstatacija tadašnje policije da se ovim akcijama ne može stati u kraj.

 „Proleter“, „Bilten“, „Glas“ i „Saopštenja“ 

Jedan od prvih štampanih materijala tokom okupacije u Beogradu bio je centralno glasilo KPJ „Proleter“. „Proleter“ je nosio epitet najznačajnijeg i najtrajnijeg lista KPJ u međuratnom periodu. Od marta 1929. do decembra 1942. godine, kada prestaje da izlazi, izašla je 81 sveska. Objavljivan je u većini jednom mesečno ili u obliku dvobroja i trobroja.

„Proleter“ je izlazio na latinici, a pojedini članci su štampani i na ćirilici, u tiražu od 3.000 do najviše 10.000 primeraka. Iznad naslova štampana je parola - „Proleteri svih zemalja ujedinite se“, a na prvom slovu naslova leži petokraka zvezda unutar koje su srp i čekić.

Trobroj „Proletera“ za mart-april-maj 1941. godine izašao je zbog neredovnih prilika iz beogradske štamparije u julu, na deset stranica u formatu 21x17 santimetara.  Ovo je bio prvi i poslednji broj „Proletera“ koji je izašao za vreme okupacije u Beogradu.

U julu 1941. godine doneta je odluka o pokretanju jednog direktivno-informativnog lista kao organa najvišeg vojnog rukovodstva Narodnooslobodilačkog pokreta. Iz štamparskih presa komunističkog pokreta otpora u Beogradu, u avgustu 1941. godine, izašao je „Bilten Glavnog štaba narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije“.

Bilo je zamišljeno da „Bilten“ izlazi jednom nedeljno, ali, usled različitih okolnosti, nije bio redovan. Ovo glasilo izlazilo je sve do 1944. godine, a od ukupno 47 numerisanih brojeva, šest je štampano u Beogradu.

„Bilten“ je štampan u manjem formatu (od 18x23 do 31x22 santimetara) ćirilicom i latinicom.  Svi beogradski brojevi, izuzev petog koji je štampan na šest, zauzimali su četiri stranice. Tehničko rešenje i ilustracije delo su akademskog slikara Đorđa Andrejevića Kuna. Ostaje nepoznanica koliki je tiraž ovog propagandnog glasila u periodu kada je štampan u Beogradu.

Poslednji broj „Biltena“ u prestonici izašao je 18. septembra 1941. godine. Beogradske brojeve „Biltena“ uredio je Josip Broz Tito u kući Mirka i Vere Nenadović na Dedinju i u stanu Ivana Milutinovića.  U skladu sa namenom sadržaj „Biltena“ u većini je bio rezervisan za članke u kojima je obrazlagana i praćena borba partizanskih odreda u Jugoslaviji.

U leto 1942. godine PK KPJ za Srbiju intenzivno je radio na osnivanju novog glasila komunističkog pokreta otpora u Srbiji. „Glas Jedinstvenog Narodno-oslobodilačkog fronta Srbije“ uzet je za naslov novina koji trebalo da se štampa na „16 strana i više“ i sa zadatkom „da  dopinosi stvaranju NOO za Srbiju“. 

Nesumnjivo da su naslov i podnaslov uzeti vešto kako bi čitaoci stekli utisak da ovo glasilo ne publikuje Narodnooslobodilački pokret već jedan širok front različitih političkih i ideoloških činilaca okupljenih oko borbe protiv okupatora. Navedenom govori u prilog i činjenica da je prvi naziv „Komunist“ odbačen.

Uredništvo je kao ključne ciljeve ovog glasila označilo: „omogućavanje objavljivanja članaka, vesti, izveštaja do kojih naš narod ne može doći pod uslovima okupacije i tiranije nemačkih najamnika u Srbiji“, pružanje „tribine, sa koje će svi pošteni i pravi rodoljubi bez obzira na politička ubeđenja iznositi svoja mišljenja“. Takođe, u izdavačkim prioritetima bio je „doprinos ostvarenju organizacionog povezivanja svih snaga srpskog naroda“, ideja da „štiti interese narodnooslobodilačke borbe i onemogući podstrekače na bratoubilački i građanski rat“, da „omogući ostvarenje jedinstvenog fronta protiv okupatora i njegovih sluga“. 

Prvi broj „Glasa“ izašao je 30. avgusta 1942. godine i u njegovom stvaranju učestvovali su svi članovi PK KPJ za Srbiju. Bio je skromnije tehnički opremljen jer je štampan na geštetneru štamparije PK KPJ za Srbiju u 400 primeraka.

Ovakvo stanje zahtevalo je da se sledeći brojevi publikuju u štampariji CK KPJ u Beogradu. Za tehnički deo „Glasa“ angažovan je akademski slikar Đorđe Andrejević Kun, a vredne ruke Slobodana Jovića i Branka Đonovića obavljale su pripremu i štampanje.

Godinu dana od izlaska prvog broja, obustavljeno je štampanje „Glasa“, jer su Nemci rekvirirali kuću u kojoj se nalazila štamparija. Štampanje je obnovljeno krajem 1943. godine, ali je list izlazio u manjem formatu, 24x30 santimetara, jer je nova štamparija raspolagala sa mašinom koja je podržavala samo ovu dimenziju. Broj strana varirao je od broja do broja i išao je u rasponu od četiri do 12. Tokom 1944. godine u Beogradu su izašla još četiri broja i nakon otkrivanja štamparije od strane policije u julu publikovanje je premešteno na teritoriju južne Srbije.

Vodeći ljudi KPJ u Srbiji bili su saradnici ovog lista. Priloge su pisali Blagoje Nešković, Mirko Tomić, Radivoj Jovanović Bradonja, Vera Miletić, Petar Stambolić i drugi. Jedina značajnija ličnost koja zvanično nije bila deo KPJ, a pisala je za „Glas“ bio je Dušan Bogdanović, potpredsednik Narodne seljačke stranke.

Najveći deo novina bio je rezervisan za autorske članke, ali postojale su i rubrike rezervisane za praćenje vojnih i političkih pomeranja, sećanje na pale borce, prozu, poeziju itd. Po oslobođenju „Glas“ se vratio u grad iz koga je ponikao i nastavio da informiše Beograđane.  

Jedan od prvih propagandnih materijala koji je dolazio u ruke Beograđana bio je „Saopštenja“. Pojedini komunisti imali su zadatak da slušaju Radio Moskvu, zapisuju saopštenja koja su zatim prekucavana i umnožavana. Ovi pamfleti donosili su vesti o vojnim pobedama saveznika i druge informacije iz političkih rubrika. Praznik rada 1. maj, godišnjica Oktobarske revolucije i smrti Lenjina bili su datumi prilikom kojih se komunistička propaganda posebno oglašavala.

_________________________________________________________________________________

Ovaj tekst nastao je  u okviru projekta "Okupirana štampa – Štampa u Beogradu 1941-1944. godine", koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje 

"U pitanju je najveća pretraživa biblioteka na Zapadnom Balkanu. U ovom trenutku broji više od milion i dvesta hiljada stranica pretraživog teksta, a svakim danom digitalna biblioteka se širi", kaže dr Sofronijević i ističe da je digitalna biblioteka postala važan resurs informacija za istraživače, studente, profesore kao i sve one koji se interesuju za kulturnu baštinu i stara štampana izdanja.

Repozitorijum Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković", kako kaže Sofronijević, u najvećoj meri čine izdanja iz druge polovine 19. i prve polovine 20. veka. Napominje da u njemu nisu dostupna sva izdanja Opštinskih novina, već samo ona iz fonda Univerzitetske biblioteke.

Ipak, Sofronijević kaže će se i ubuduće truditi da prikupe sva izdanja jer "Opštinske novine" predstavljaju sliku Beograda u jeku ratnih dešavanja i svojevrsno svedočenje o životu Beograđana.

Naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju dr Rade Ristanović kaže da je digitalizacija značajno skratila vreme koje je potrebno za pronalaženje činjenica.

Dr Aleksanar Stojanović, viši saradnik Instituta za noviju istoriju,  objašnjava da se ovakav pristup u istoriografiji naziva totalna istorija. U pitanju je, kako objašnjava, praćenje svih pojava u društvu sa ciljem da se omogući kompletna slika o vremenu o kome se piše i da se kontekstualizuju događaji, pojave i ličnosti određenog perioda. U vremenu pre digitalizacije to je, kaže Stojanović, zahtevalo mesece i godine pretrage.

Da je, u metodološkom smislu, digitalizacijom značajno olakšano istraživanje i omogućen pronalazak informacija na neočekivanim mestima, saglasna je i Vladana Putnik Prica, naučna saradnica Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Iako smatra da listanje novina ima posebnu draž, dr Zlata Vuksanović Macura, viši naučni saradnik Geografskog instituta Jovan Cvijić, ističe da digitalizacija značajno olakšava dolazak do informacija ljudima koji žive daleko od biblioteke, kao i pretragu građe i ukrštanje dobijenih informacija svima koji istražuju.

 „Sedmi i osmi broj izdanja Opštinskih novina iz 1933. godine u potpunosti su bili posvećeni uslovima stanovanja u Beogradu u međuratnom periodu“, rekla je Macura.

Po njenim rečima, uredništvo Opštinskih novina, u jednom terenskom istraživanju,obišlo je veliki broj stanova da bi videli u kakvim uslovima žive i o tome su pisali.

U beogradskim Opštinskim novinama pisalo se i Železničkoj koloniji o kojoj danas malo zna.

„Železnička kolonija je bila važna, možda ne kao činovnička i profesorka, ali je takođe govorila o nekim tendencijama koje su postojale u urbanizmu, kao što je koncept vrtnog grada o kome se piše u beogradskim Opštinskim novinama“, rekla je naučna saradnica na Odeljenju za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu Vladana Putnik Prica i dodala da to svedoči da su postojala saznanja o inostranim, urbanističkim konceptima kako se grade nova naselja, naročita radnička.

Sva izdanja Opštinskih novina 1932. godine bila su posvećena arhitekstonskom razvoju u Beogradu, a u dvanaestom decembarskom broju ovog lista objavljena je anketa posvećena arhitekturi u Beogradu, u kojoj su arhitekte, inženjeri i urbanisti dali mišljenja u kom pravcu treba da se kreće beogradska arhitektura, rekla je Prica.

„Od 1928. godine ove novine poprimaju oblik magazina i unutar njih su se objavljivali različiti stručni i nestručni tekstovi vezani ne samo za komunalno funkcionisanje Beograda, već i za njegovu istoriju ”, rekao je Ristanović.

Novine su zenit doživele u drugoj polovini tridesetih godina 20. veka, kada su izlazile u tiražu više od  sedam hiljada primeraka, a segmenti iz njih  objavljivani su i u inostranoj štampi.

Tokom Drugog svetskog rata one dobijaju drugačiju upotrebnu vrednost i postaju klasični dnevni list, a izlazile su od aprila do juna 1941. godine.

„Okupator se opredelio za njih jer je njihova redakcija bila malobrojna i mogli su što pre da krenu sa radom, a drugi razlog je da se ne obnavljajuu dnevni listovi poput Politike, Vremena, Pravde, koji su u očima okupatora bili kompromitovani i koji nisu bili nastrojeni novom poretku”, istakao je Ristanović.

On je dodao da su Opštinske novine izašle iz štamparskih presa 1942. godine, ali u ovom peridou su izlazile kao običan Službeni list, gde su se štampale samo službene odluke gradskih vlasti.

U Opštinskim novinama, po rečima višeg naučnog saradnika u Institutu za noviju istoriju Srbije Aleksandra Stojanovića, tekstove su objavljivali ljudi najrazličitijeg društvenog porekla, statusa, obrazovanja, ali ono što im je bilo zajedničko je akademski pristup obradi predmeta kojim se bave, što je učinilo uređivačku politiku ovih novina neponovljivom.

Opštinske novine su do 1913. godine izlazile jednom nedeljeno, a u periodu od 1932. godine do 1941. godine uporedo je izlazio časopis i nedeljne novine pod istim naslovom.

Video: UNS

Opštinske novine su ulaskom u 1931. godinu započele 49. godinu izlaženja. Urednik je dalje pisao kako je list počeo da se prodaje širom Evrope i Amerike. Uprkos tome, kako dalje navodi, najvažnije cilj lista je bio i ostao da služe Beograđanima koji redovno čitaju ove novine, a sve u interesu ostvarivanja zdravog, modernog i naprednog Beograda.

„Beogradske Opštinske Novine, daleko i od pomisli da svome radu pridaju tolike zasluge, u ovoj godini nastaviće sa još više snage i požrtvovanja ne samo da ističu na dnevni red sve probleme, koji se posredno ili neposredno tiču naše prestonice, ne samo da ih formulišu i kad ih spontani narodni osećaj pokreće, nego neće propustiti ni jedno pitanje iz oblasti urbanizma, komunalne ili socijalne politike, a da o njemu ne iznesu mišljenja naših najjačih autoriteta. A u svojim daljim težnjama Beogradske Opštinske Novine žele da budu slika punog odsjaja svestrane dinamike i života Beograda“, piše urednik u prvom tekstu novogodišnjeg broja.

U daljem tekstu pokušaćemo da vas, kroz fotografije koje su objavljivane na početku svakog broja 1931. godine, kroz ulice i trgove kojima i danas šetate, vratimo u Beograd koji više ne postoji.

Narodno pozorište u Beogradu

Na Trgu republike od 1868. godine nalazi se veličanstvena zgrada Narodnog pozorišta.

Zgrada je više puta uspešno restauirana i dograđivana, prema projektima najuspešnijih beogradskih arhitekata.

U to vreme zgrada Narodnog pozorišta bila je jedna od najvećih i najraskošnijih palata u Srbiji, a podsećala je na opersku kuću Skalu, koja je sagrađena devedeset godina ranije u Milanu.

Prva predstava koja je izvedena u ovoj zgradi bila je „Posmrtna slava kneza Mihaila“, koja je odigrana 30. oktobra 1868. godine. Iz jedne sačuvane pozivnice štampane na svili, upućene Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu, vidi se da su u predstavi učestvovali skoro svi tadašnji članovi pozorišta.

Nađimo se „kod konja“

Spomenik na Trgu Republike knezu Mihailu Obrenoviću podignut je 1882. godine. Ovaj spomenik je najpoznatije beogradsko sastajalište danas, a bilo je i nekada.

Postoji mnogo teorija zašto se ovaj spomenik najčešće naziva „kod konja“. Nekada je iza spomenika, prekoputa Narodnog pozorišta postojala kafana Dardaneli. Stalni gosti ove kafane bili su Branislav Nušić, Đura Jakšić, Stevan Sremac i mnogi drugi viđeni ljudi toga vremena. Elita koja se okupljala u kafani često je kritikovala dinastiju Obrenović. Rugajući se dinastiji, a sa pogledom na zadnju stranu spomenika, oni su kafanu često zvali „kod konjske zadnjice“, pa tako ostade i spomenik „kod konja“.  Kafana je srušena 1901. godine, a na tom mestu danas se nalazi Narodni muzej.

Prvi razgovori preko žice

Ministar vojni Tihomilj Nikolić i kapetan Kosta Radosavljević samo sedam godina nakon što je Bel izumeo telefon obavili su prvi telefonski razgovor u Srbiji. Prve javne telefonske govornice kod nas počele su da se koriste početkom 20. veka preko uslužnih telefona koji su se nalazili u hotelima, restoranima i telefonskim centralama. Prva automatska centrala u Beogradu postavljena je 1931. godine.

Zgrada telefonske centrale se nalazi u Kosovskoj 47 u Beogradu i od 1981. godine je zaštićena kao kulturno dobro od velikog značaja.

Simbol Beograda na najvišem bedemu tvrđave

Ivan Meštrović je 1912. godine projektovao fontanu, koja je trebalo da bude postavljena na Terazijama. Zamisao je bila da se u centru fontane nalazi petospratni stub, kao simbol petovekovnog ropstva našeg naroda pod Turcima, na čijem vrhu je trebalo da stoji Pobednik.

Meštrović je rad na skulpturi započeo 1913. godine. On je za osam meseci oblikovao i izvajao skulpturu u fiskulturnoj sali jedne beogradske osnovne škole. Po završetku spomenik je poslat na livenje u Češku, gde je ostao do kraja Prvog svetskog rata.

Kada je vraćen u Beograd ipak je odlučeno da svoje mesto zauzme na najvišem bedemu beogradske tvrđave. Spomenik je svečano otkriven 1928. godine.

Ulazak u petu deceniju

„Pola veka požrtvovanog i punog časti služenja svojoj opštini i svome građanstvu... Kroz čitave te decenije Beogradske Opštinske Novine vršile su tiho svoju korisnu ulogu malog i skromnog komunalnog lista“, pišu Beogradske novine prvog dana 1932. godine.

Po završetku 1931. godine Opštinske novine ušle su u 50. godinu izlaženja, a poslednji broj je izašao u junu 1941. godine.

***********************************************************************************

Tekst je nastao u okviru projekta "Beogradska opštinska štampa 1882 - 1941 - Svedočenje o istoriji prestonice" koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje

„Opštinske novine“, kao zvanični list Beogradske opštine, čija je urednička politika uvek bila usmerena ka unapređivanju grada i životnih uslova stanovnika, objavljivale su tekstove koji su se odnosili na komunalne i urbanističke teme još od prvog broja, objavljenog 6. januara 1888. godine.

U međuratnom periodu, ove novine posvećivale su veliku pažnju pitanju divljih naselja, uređenju gradske periferije i poboljšanju životnih uslova stanovnika ovih delova grada, a na pomenute teme su se u listu oglašavali vodeći srpski arhitekti, lekari i ekonomski analitičari. Na stranicama ovih novina nalazimo i podatak da je Beograd do Velikog rata imao oko 120.000 stanovnika, te da je granicu njegovog rezidencijalnog dela činio Čuburski potok. Do polovine tridesetih godina broj stanovnika se duplirao, a teritorija pod upravom opštinskih vlasti višestruko uvećala.

Arhitekta Branko Maksimović sa žaljenjem i dubokom zabrinutošću konstatovao je, u tekstu objavljenom na stranicama „Opštinskih novina“, početkom 1930. godine, da je širenjem pojasa divljih naselja „od Laudanovog šanca i Pašinog brda, pa preko Dušanovca i Voždovca na Prokop i Jatagan malu“, dugoročno ugrožena mogućnost planske ekspanzije Beograda.

Maksimović je upozorio da se sa „asanacijom periferije Beograda“ kasni punih deset godina, pozivajući na primenu racionalnog modela koji se već pokazao u praksi u mnogim zapadnoevropskim gradovima.

Improvizovane i neuslovne građevine trebalo je zameniti racionalno koncipiranom stanogradnjom, navodeći kao dobar primer lokalne prakse paviljone koje je Beogradska opština podigla u okolini Topovskih šupa. Ovaj se proces odvijao veoma usporeno, o čemu svedoči i tekst o „saniranju nezdravih kvartova i naselja“, koji je na stranicama „Opštinskih novina“ u aprilu 1936. godine objavio arhitekta Dragomir M. Popović.

Popović je posebno istakao nužnost rušenja starih, neuslovnih objekata, jer je praksa pokazala da će ovakvi objekti, u ma koliko lošem stanju bili, ukoliko ne budu uklonjeni uvek naći nove stanovnike koji nisu u mogućnosti da sebi priušte pristojniji smeštaj.

Popovićev članak prava je komparativna analiza rešavanja problema divljih naselja, jer upoređuje zakonska i praktična rešenja primenjena u Londonu, Parizu i Marselju, i ima gotovo akademski karakter.

Građevinski pravilnik – put ka rešenju problema

Kako bi uhvatila korak sa razvijenim evropskim prestonicama i većim gradovima, bar kada je reč o urbanističkom uređivanju i unapređenju higijenskih uslova, Beogradska opština izdala je 1935. godine Građevinski pravilnik.

Pravilnikom je predviđen postupak kojim se neka kuća ili drugi stambeni objekat utvrđuju kao nehigijenski ili škodljivi po zdravlje. Postupak je bio složen i dugotrajan, a podrazumevao je izlazak na teren medicinske inspekcije i građevinskog kontrolora za zgrade sklone padu.

Prvi objekti koji su u Beogradu bili označeni za rušenje u skladu sa pomenutim Pravilnikom nalazili su se na prostoru Jatagan male i Pištolj male, ali je rušenje više puta odlagano jer je stanovnicima neuslovnih objekata trebalo obezbediti nova mesta stanovanja. Arhitekta Popović jadikovao je zbog ovog stanja, ističući da još ni jedna zgrada u Beogradu nije srušena zbog postojanja rupa u pravilima, te da „valjda čekamo da se pojavi u kome kraju kuga, kao ono u Parizu, pa da ozbiljnije pristupimo poslu“.

Pritisnuti nemaštinom i posledicama rata, u okolnostima koje su u svakom pogledu bile vanredne, milioni Evropljana napustili su svoja sela i varošice i rešili da sreću potraže pod svetlima velikih gradova. Kako se tokom trajanja ratnih dejstava nije gradio novi stambeni prostor, a u mnogim gradovima, uključujući i Beograd, čak je i uništen deo postojećeg stambenog fonda, novi stanovnici kućili su se kako su i gde znali i mogli. Tako se širom Evrope javio fenomen tzv. divljih naselja, punih improvizovanih stambenih objekata, građenih neplanski, često bez osnovnih higijenskih i drugih uslova za život. London, Pariz, Marselj, Berlin u Evropi, kao i niz velikih gradova u SAD-u, na čelu sa Njujorkom, dobili su svoja nehigijenska naselja, od kojih su se neka nalazila u najneposrednijoj blizini centra grada. 

Početkom tridesetih godina prošlog veka, pored već pomenutih naselja, „predgrađima Beograda“ smatrali su se još i Čukarica, Careva Ćuprija, Rakovica, Višnjica, Žarkovo, Kumodraž, Đeram, Topčidersko brdo i Bulbuder. Ova naselja dinamično su se razvijala i već u navedenom periodu u njima je živelo više stanovnika nego u celom Beogradu krajem 19. veka.

Nagla ekspanzija prestonice nosila je sobom, kao jedan od centralnih problema, pitanje higijene u gradu, a posebno u prigradskim naseljima i na gradskoj periferiji.

Vladislav Milenković, inače urednik „Trgovačkog glasnika“, ukazao je na stranicama „Opštinskih novina“ da je stanje higijene u gradu, u celini sagledano, nezadovoljavajuće. Glavni uzroci ovakvom stanju bili su neadekvatni stambeni prostor i nedovoljno razvijena higijenska kultura kod velikog broja novih Beograđana.

Nezdrav životni prostor u perifernim delovima grada bio je samo deo problema: jednako loši higijenski uslovi bili su i u većini fabrika i preduzeća, kao i u ugostiteljskim objektima (kafanama, narodnim kujnama, hlebarnicama, bakalnicama), koji su činile „na posmatrača težak i mučan utisak očajnog higijenskog varvarstva“.

Neke druge analize uzroka stanja u beogradskoj periferiji, objavljene na stranicama „Opštinskih novina“, isticale su nedostatak adekvatnog građevinskog zakonodavstva, kao i previsoku cenu kirija u tzv. „organskoj periferiji“ (naseljima uz sam rub gradskog centra, privredno i saobraćajno snažno uvezanim sa centrom) kao glavne krivce za životne uslove Beograđana iz prigradskih naselja. 

Periferija Beograda - ružno naličje grada

Periferija grada bila je, u više publicističkih osvrta objavljenih na stranicama „Opštinskih novina“ početkom tridesetih godina prošlog veka, predstavljena kao „ružno naličje Beograda“, kao mesto u kome se „osetio nedostatak svega onoga što je neophodno za zdravi i normalni razvitak jednog naselja“.

Geometrija ulica na periferiji opisana je kao čudna, a njihova imena kao lokalna ili slučajno odabrana, što je doprinosilo takvoj konfuziji u orijentaciji, da su se čak i poštari teško snalazili u tim uslovima.

Ograde periferijskih dvorišta bile su sastavljene od „drvenog i gvozdenog kolja, cigli, kamenja, žica: bodljikavih i raznih, dasaka od sanduka, starih blehova i blehanih pantljika – i svega drugog sa neprocenjivim poreklom i obličijima“.

Periferiju grada, posebno onu dalju, naseljavali su, u ogromnom procentu, seljaci iz unutrašnjosti zemlje, nekvalifikovani i fabrički radnici, kao i jedan broj pečalbara iz susednih država ili udaljenih krajeva Kraljevine SHS, koji su privremeno boravili u prestonici zbog poslovnih obaveza. Njihova primanja bila su veoma skromna i jedva dovoljna za puko preživljavanje, i oni svakako nisu bili u stanju da izdvajanjem sopstvenih sredstava značajnije utiču na urbanizaciju i uređivanje naselja u kojima su živeli.

Uvođenje vodovoda i kanalizacije, kaldrmisanje ulica i puteva, urbanističko uređivanje kao i izgradnja kvalitetnijih stambenih objekata, iziskivali su troškove koje ni ondašnja Beogradska opština nije bila u stanju da pokrije. Zbog toga je u prvoj deceniji po okončanju Velikog rata „trošarina“ (komunalna taksa) u prestonici povišavana u više navrata.

Profesor Pravnog fakulteta Dragoljub Aranđelović ukazivao je na nužnost ove ekonomske mere, ističući istovremeno, i svojevrsan paradoks „da najviše na trošarinu viču građani onih krajeva, koji neprestano traže od opštine uvođenje vodovoda, tramvaja, električnog osvetljenja, izgradnju škola, a naročito kaldrmu“.

I ovaj, kao i drugi objavljeni tekstovi u „Opštinskim novinama“, dragoceno su svedočanstvo o tome da su modernizacijski procesi, a ponekad čak i oni najelementarniji – direktno vezani za zdravlje i bezbednost građana – često bili dočekivani sa nepoverenjem i otporom značajnog dela građanstva, i to upravo onog koji je od sređivanja prilika trebalo da ima najveću direktnu korist.

Vizija profesora Anđelkovića - U Beogradu može živeti dva miliona stanovnika

Profesor Aranđelović ukazao je i na činjenicu da većinu građevina u prestonici čine niske kuće male iskoristive površine, što je doprinosilo nekontrolisanoj ekspanziji grada u širinu. Poredeći Beograd sa razvijenim metropolama, on je istakao da je neophodno ovakve građevine zameniti modernim višespratnicama, te da je u uređivanju grada potrebno krenuti od samog centra.

Veoma je zanimljiva i na neki način proročki tačna bila Aranđelovićeva opservacija da u širem centru grada ima prostora za naseljavanje blizu miliona stanovnika, dok je čitava površina Beograda sa periferijom odgovarala potrebama naseljavanja dva miliona žitelja.

Profesor Aranđelović preminuo je 1950. godine i nije doživeo ostvarenje svog predviđanja o uređenom Beogradu kao višemilionskom gradu, što je i ostvareno uoči raspada Jugoslavije.

Beograd po „mustri užičkih sela“

Da je ekspanzija Beograda u širinu, neplanskom izgradnjom divljih naselja i spontanim naseljavanjem pridošlica, značajno naškodila procesu urbanističkog uređivanja jugoslovenske prestonice isticao je i Pavle Kara-Radovanović, gradski odbornik i novinar, saradnik gradonačelnika Vlade Ilića, inače i autor zapažene brošure „Krupni problemi Beograda“ (1934).

Kara-Radovanović je, pišući u „Opštinskim novinama“ u leto 1936. godine, okrivio gradske uprave s kraja 19. i početka 20. veka da su dopustile „da se Beograd izgradi onakav kakav je danas, od Dunava i Save do Rakovice, Ostružnice, Torlaka, Mirijeva – po mustri užičkih sela“. Kara-Radovanović je jadikujući konstatovao da je „Beograd danas jedno veliko selo sa raštrkanim kućercima na prostoru opštinskog atara od sto šezdeset i devet kvadratnih kilometara“, te da stoga i ne čudi što bi njegovo urbanističko sređivanje imalo cenu koja se više ne meri u milionima, već u milijardama dinara.

Širenje grada neprestanim pomeranjem međe dalje od njegovog centra doprinosilo je, kako je, na stranicama „Opštinskih novina“ primetio publicista dr Petar Đorđević, siromaštvu duhovnog života periferije, koja je, umesto da se kulturno uzdiže i integriše u prestonicu, svakom daljom ekspanzijom zapravo postajala i duhovno i kulturno još udaljenija od nje.

Opštinske novine s najvećom pažnjom izveštavale o problemima žitelja periferije Beograda

I u ekonomskom pogledu, jaz između centra grada i dalje periferije samo se uvećavao sa protokom vremena. Može se govoriti i o rastu izvesnog animoziteta između žitelja ova dva dela gradske celine, posebno, jer je u više analitičkih članaka objavljenih u „Opštinskim novinama“ bilo istaknuto da je komunalno staranje za periferne delove grada u praksi sprovođeno na štetu brige i investicija u komunalnu infrastrukturu centra prestonice.

Ostajući objektivni i profesionalni u svom pristupu, autori tekstova na ovu temu iskazivali su značajnu dozu empatije i brige, kako za novopridošle stanovnike prestonice, koji su živeli u lošim uslovima, tako i za sam Beograd, njegovu budućnost i razvoj.

Lišeni ideološke i dnevnopolitičke instrumentalizacije, tekstovi posvećeni periferiji grada i predgrađima, sadržali su analizu geneze problema kao i niz konkretnih i praktičnih rešenja, na čiji su značaj opominjane kako državne i gradske vlasti, tako i sami žitelji ovih naselja.

„Opštinske novine“ obrađivale su pomenute teme u skladu sa najvišim standardima žurnalistike, a visok akademski i stručni nivo autora učinio je objavljene članke i priloge izvanrednim štivom za čitanje i veoma dragocenim izvorom za istoriju Beograda.  

***********************************************************************************

Tekst je nastao u okviru projekta "Beogradska opštinska štampa 1882 - 1941 - Svedočenje o istoriji prestonice" koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje