Tadašnja periodika štampana je isključivo ćiriličnim pismom, što ukazuje da su se vlasnici listova i časopisa, kao i njihovi urednici, borili za očuvanje onoga što je bilo, a i danas je jedno od ključnih identiteta srpskog naroda.

Tada je u Novom Sadu izlazilo čak tri srpska dnevna lista: „Zastava“, koju je pokrenuo Svetozar Miletić u Pešti 1866. godine, zatim „Branik““ (1884-1914) i „Srpstvo“ (1910-1914). Za ondašnje brojno stanje stanovništva ovo je zaista, sa današnjeg stanovišta, neverovaran podatak. Uz to u Novom Sadu (Ujvideku), tih godina pred prvi svetski rat izlazili su i srpski časopisi „Letopis Matice srpske“, „Novi srpski vek“, „Trgovačka omladina“, „Finansijski glasnik“, „Dobrotvor“, „Školski glasnik“, „Žena“, humorističko-satirični časopis „Vrač pogađač“...

Relativno dobro poznavajući urednička opredeljenja ovih listova i časopisa sigurno je jedno, da bi se razvila velika polemika povodom svakog slučaja, pa čak i ovih današnjih. To bi bez sumnje umanjilo broj napada i prenji preko ovih današnjih društvenih mreža, ali te brojnosti nema, a internet i društvene mrže su idealne za eksponiranje svih i svakog.

U Vojvodini tada je skoro svaki veći grad imao svoje srpsko glasilo. Sombor, Pančevo, Vršac, Velika Kikinda, Sentomaš (Srbobran), Mitrovica, Zemun, Sremski Karlovci... i svi su oni imali kritički stav prema narušavanju srpskog jedinstva, očuvanja narodnog imena, vere, jezika i pisma.

Perjanice "slobodnih i nezavisnih medija", Nova S i N1, odbile su da u izbornoj kampanji prodaju reklamni prostor na svojim televizijama jer su procenile da je mnogo bolje da 24 sata njihovi mediji vode izbornu kampanju nego da to čine samo u terminima koji su za to predviđeni.

REM je, kao i obično, ćutao.

Konačno, usvojeni su novi zakoni, ali se suštinski ništa nije promenilo.

Televizije u vlasništvu Junajted grupe, fiktivno registrovane u Luksemburgu, i dalje bezočno krše zakone za koje su se svojski borile i zalagale.

Jedini koji se oglasio zbog kršenja medijskih zakona, bio je direktor Telekoma, Vladimir Lučić.

Logično, godinama, najveći gubitnik bio je baš Telekom Srbija, koji uplaćuje najviše novca u državnu kasu, ali i domaće televizije, jer one REM-u plaćaju nadoknadu za dozvole koje im izdaje.

Interesantno, ni jedan domaći emiter nije postavio pitanje regulatoru zbog čega su diskriminisani u odnosu na kanale u vlasništvu Junajted grupe.

Novac domaćih kompanija namenjen za oglašavanje, godinama se slivao u kasu televizija koje se nalaze van poreskog i fiskalnog sistema Srbije, koje nemaju dozvolu regulatora.

Izgleda da nikome nije stalo da građanima objasni kako Junajted grupa kontunuirano krši zakone. Taj silni novac odlazi preko granice, a stečen je izigravanjem domaćih zakona, umesto da je usmeren u državni budžet.  

Tada bi 1.800.000 penzionera imali veće penzije, bile bi veće plate državnim službenicima, ne bi se ugasilo na desetine lokalnih medija, bilo bi više novca za puteve, bolnice, obrazovanje...

Ko je dozvolio da se protivzakonito godinama prekrajaju programi na prekograničnim kanalima ubacivanjem srpskih reklama?

Ko i zbog čega toleriše da Sport klub, N1 i Nova S imaju status prekograničnih televizija, ako se zna da se emituju iz Beograda, a nemaju dozvolu REM-a?

Da li je zaista REM nemoćan da to spreči ili je moćniji od države i dozvoljava da ove televizije i dalje brutalno zaobilaze propise i krše zakone ove zemlje.

Ako bi to obični građani (i oni koji čvrsto veruju da su N1 i Nova S objektivne televizije)  znali, bilo bi im mnogo jasnije da ti kanali ne postoje samo da bi izveštavali o aktuelnim događajima, već da bi se sačuvala ta imperija stečena kršenjem domaćih zakona i to po oprobanom šablonu: svako ukazivanje na kršenje zakona  predstavlja se kao ugrožavanje slobode izražavanja i pokušaja gašenja nezavisnih medija.

Kad bi se javnosti saopštilo koliko je od 2006. godine do danas, Srbiju koštalo to što REM dozvoljava da se krše zakoni, siguran sam da bi i onima koju se kunu  u "objektivnost" N1 i Nove S, bilo jasnije koliko je ukradenih, "naših" para otišlo preko granice, umesto u državni budžet.

Na pitanje novinara Nove S zašto ne želi da gostuje na toj televiziji, Vučić je pre nekoliko dana odgovorio da mu ne pada na pamet, jer su ti mediji njega i njegovu porodicu proglasili  kriminalcima,  da je za N1 i Novu S on fašista i Hitler.

Pored tih razloga koje je nabrojao, koji su sasvim opravdani, verovatno da ih ima još.

Uočljivo je da godinama predsednik, ministri i državni funkcioneri vladajuće koalicije samo daju izjave i odgovaraju na pitanja novinara televizija N1 i Nove S, ali niko nikada od njih nije gostovao na tim kanalima.

Ukoliko bi oni gostovali na tim televizijama, koje u Srbiji nemaju dozvolu regulatora, a nisu ni prekogranične jer se ne emituju u inostranstvu, pa samim tim i ne  reemituju u Srbiji, pretpostavljam da je upravo to razlog odbijanja gostovanja, jer bi svojim dolaskom dali legitimitet ovim piratskim kanalima, koji po važećem zakonu  nisu legalni.

Zašto se ovo dešava?

Zato što su srpski mediji, u većini, postali isprazni, besmisleni, jer beže od domaćih tema i problema u svojim člancima. A bave se golotinjom, moralnom i fizičkom, skandalima poznatih ličnosti ili nepoznatih. Jer gaje meku pornografiju i seksizam, simpatije prema mafijašima. Bave se lešinarenjem pokojnika i žrtava ubistava, kao i izmišljenim pričama o čudesnim ljudima sa glupim sudbinama.

Srpsko novinarstvo je na samrti, a mediji koji lažiraju stvarnost su u usponu.

Usledila je reakcija Saveza udruženja Srbije za pomoć osobama sa autizmom i izvinjenje RTS-a.

Profesor Simenunović ponovio je ovu tvrdnju na “Kurir” televiziji.

On je tom prilikom još jednom saopštio da mu je dečji psihijatar iz SAD, Dejan Budimirović, pisao da je, prema onome što je Budimirović “video” iz SAD, moguće da je kod maloletnog ubice posredi jedna vrsta autizma, odnosno Aspergerov sindrom koji se, po Simeunovićevim rečima, “odlikuje” baš u godinama puberteta.

Podsećam da je dr Nenad Glumbić sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u izjavi datoj ovim povodom jasno saopštio da se Aspergerov sindrom više zvanično ne koristi kao oznaka za visokofunkcionalni autizam, da se autizam ne može prvi put javiti u pubertetu i da povezivanje kriminala i autizma u medijima podstiče negativne stavove prema osobama sa poremećajem iz spektra autizma.

Glumbić je pritom nedvosmisleno saopštio i da je svako, pa i implicitno povezivanje stanja autizma sa masovnim ubistvima neetička i neodgovorna praksa.

Molim kolege novinare da u emisijama i novinarskim prilozima zaštite osobe iz autističnog spektra, čije stanje ne može biti povezivano sa masovnim ubistvima, terorizmom i kriminalom.

U novinarstvu se treba kloniti velikih reči i pompeznih zaključaka, jer pribegavati tome je isto kao i kad gledate glumca koji vas ubeđuje da ume da glumi. Vi vidite da on glumi, i samim tim nije dobar glumac. Dobra gluma se ne vidi. Ona se oseća, glumcu se veruje.

Bata Živojinović je pred kraj života izgovorio jedan kratak esej o suzi glumca. Govorio je da glumac treba gledaocu da proizvede stanje u kome se nalazi pre nego mu oko zasuzi. I da tu stane. Da ta suza ostane u uglu oka.

Ronzanje na filmu nema nikakvog umetničkog efekta, jer to po pravilu znači da su glumcu sasute velike količine kapi za plakanje i on je sav obliven kao da je poliven vodom.

Isto vam je sa upotrebom reči u novinarstvu. Opišite događaj, osobu, razgovarajte sa osobom, napišite tekst, uradite sve da ja kao čitalac, gledalac, slušalac, zaključim kako je to veličanstveno, glupo, fenomenalno, brutalno, užasno...

Upotreba epiteta na način kako je danas koriste novinari tabloidnog formata, deluje jeftino i banalno.

Novinarstvo je informacija, novinarstvo podrazumeva korišćenje jezika u njegovom najboljem i najpunijem smislu.

Nažalost, danas novinar ne zna kakva je razlika između prednjeg i prvog, zadnjeg i poslednjeg. I kad kažu, ili napišu, zadnji film tog i tog reditelja, pitam se znaju li da to podrazumeva kako je dotični reditelj imao i prednji film?

Lektori su danas u medijima veliki luksuz i nema ko mladom novinaru da objasni upotrebu glagola biti, pa mahom govore i pišu mi bi umesto mi bismo, što je gramatička osnova maternjeg jezika.

Reći ćete da su to sitnice, finese, da se jezik menja, što je sve tačno. Ali, slavni slikari, recimo kubisti, najpre su znali tajne slikarskog zanata, savršeno su znali šta je portret, da bi poput Pikasa proizveli revolucionarne promene u modernoj umetnosti.

Da biste se igrali sa jezikom, morate ga najpre dobro znati. A kada ga dobro znate, kada ste ga potpomogli ne samo gramatikom već i dobrom literaturom, nećete ga uništavati raznim izmima koji po pravilu smišljaju neobrazovani ljudi.

Juče sam pročitala na portalu Novosti potresan tekst ’Dubravkina bolest i smrt’.

Reč je o nedavno preminuloj književnici Dubravki Ugrešić (njenu antologijsku studiju ’Kultura laži’ vam toplo preporučujem).

Književnik Sinan Gudžević zapravo citira priču Dubravkinog brata koji opisuje kako je izgledala smrt književnice koja je odabrala kada će i kako da napusti svet – eutanazija je bila njen izbor određenog dana u određeno vreme, u prisustvu članova porodice i prijatelja.

Ko god ovo pročita, biće mu, naravno, žao koliko se ova sjajna književnica borila sa teškom bolešću, ali će dobiti jednu dragocenu lekciju o životu i smrti. Bez ikakvih epiteta, koji kod tabloidnih novinara slede u ovakvom slučaju.

I kad to pročitate, sa kojom god se temom smrti susreli u novinarskoj karijeri, zastaćete i razmisliti pre nego išta napišete.

Najveći deo moje karijere protekao je u bavljenju temama iz oblasti kulture. Mada, punih deset godina sam kao beogradski dopisnik zagrebačkog dnevnog lista ’Vjesnik’ (odavno više ne izlazi) pratila ono što se zove unutrašnja politika. Poznavala sam vodeće političare osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Radila intervjue sa njima. Upoznala mnoge koji su se pojavili dvehiljaditih, ali profesionalno me nisu privlačili.

Možda zato što su to uglavnom bili ljudi iz vremena čvrstog jednopartijskog sistema, ili kasnije, sledbenici politike Slobodana Miloševića.

Nikada ih nisam previše ozbiljno uzimala, nisam verovala u njihovu ideologiju i principe, videla sam da je u osnovi njihove ideologije isključivo borba za vlast. Naravno, svaka vlast ume da bude opasna ako kao novinar želite da joj se suprotstavite. Mislim na suprotstavljanje i izlaženje u javnost sa podacima koji svedoče da vlast zloupotrebljava svoju moć, što je uvek na štetu građana, kojima ona po zakonu treba da služi.

Ispričaću vam jednu istinitu anegdotu da bih vam ilustrovala kako vlast može da bude pogubna, ali i bedna. Godine 1987. izveštavala sam sa Osme sednice Saveza komunista Srbije, koja vama ništa ne govori osim činjenice da je posle nje Slobodan Milošević došao na vlast u Srbiji, koja će potrajati više od deset godina. I završiti hapšenjem i isporučenjem u Hag.

Na jednoj od tih sednica u okviru Osme sednice, smenjivali su predsednika Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda Dragišu Bucu Pavlovića. Nepotrebno je citirati šta se sve loše izgovorilo na njegov račun, kao posle svakog odlaska sa vlasti svakog srpskog funkcionera. Ali, mene je do suza nasmejao izvesni Radoš Smiljković, nadirući kadar Slobodana Miloševića, a potom i njegove supruge Mire Marković, koji će političku karijeru završiti kao ambasador u Bugarskoj.

U jednom trenutku, taj profesor Beogradskog univerziteta je, želeći da pametno poentira, pozvao pisca u pomoć i rekao: ’Kako to lepo reče engleska književnica Somerset Mom...’

Glasno sam se nasmejala, prišao je da me opomene tadašnje prvo pero ’Politike ekspres’ Dragoljub Milanović (potom će postati direktor RTS,  a posle bombardovanja zgrade Televizije biće osuđen i provesti u zatvoru 10 godina). Objasnila sam mu da mi je smešno kako profesor univerziteta ne zna da je Somerset Mom muško, a ne žensko, na šta je on uzvratio: ’Kakve to veze ima?’

Buduća Milanovićeva karijera i politika koju je vodio Slobodan Milošević sa svojim političkim i medijskim saradnicima, pokazala je da je zaista bilo sve jedno kog je pola bio Somerset Mom.

Ovakvi i slični, daleko ozbiljniji i besramniji primeri ponašanja ljudi na vlasti koji su novinare koštali karijere, ali i života, potvrđuju i to koliko je sramota služiti bilo kojoj vlasti.

Kako ja da verujem čoveku koji citira Somerseta Moma, a nije ga čitao? Znači, savetnik mu je to napisao, a ni on nije znao da je engleski pisac bio muškog pola.

Služenje vlasti, govorim samo o novinarima, podrazumeva posebnu vrstu bespogovornog obožavanja svakog vođe – od lokalnog do onog koji vodi državu. To znači ne obavljati svoj osnovni zadatak – informisati ljude o onome što se događa u zemlji. Vlast želi svetu da prikaže najlepšu sliku o sebi, njima podobni novinari je plasiraju, a narod se informiše iz medija i po pravilu im veruje. Tako vlasti podobni novinari lažu narod, a za to po pravilu  ne odgovaraju.

Novinar ne sme da bude ni protiv vlasti, samo zato što on ima druge favorite koji su ostali u opoziciji.

Tvrdim da je najteže biti objektivan novinar. I kada vidite takvog na televiziji, kada čitate njegov tekst, znajte da iza toga stoji ogromno znanje, trud i razumevanje funkcionisanja sistema vlasti.

Vlast je večita tema u svim vremenima, okosnica gotovo svih dela dramskog pisca Vilijema Šekspira. Da biste mogli da pišete o njenim dobrim i lošim potezima, morate dobro znati sve zakonske akte, od Ustava jedne zemlje do propisa koji važe u jednoj ustanovi.

Koliko god se opredelili da budete novinar koji će se pretežno baviti kulturom ili sportom, morate znati kako funkcioniše vlast. Ako to ne znate, udarate na prvu loptu i pravite ružne faulove. Ispadate glupi.

Nedavno je moja koleginica u jednim dnevnim novinama prozvala po lošem jednog reditelja koji je dobio nacionalnu penziju, jer po njenom mišljenju on to ne zaslužuje.

Ima ona pravo na to, nije u tome problem. U slučaju ovog reditelja, ona nije dobro pročitala izveštaj vlade o dodeli nacionalnih penzija, u kome se jasno vidi da je on dobio ovo priznanje kao pripadnik nacionalne manjine u Srbiji. A kao takav, ne poredi se sa ostalima u konkurenciji. Jer, po zakonu o ovom nacionalnom mesečnom dodatku, u svakom izvlačenju se dve penzije dodeljuju i pripadnicima nacionalnih manjina.

Imam običaj da kažem kako je dobar novinar dobar o čemu god da piše. A to znači da mora mnogo toga da zna. Nerazumljiva mi je davna praksa u dnevnim novinama da pitam nešto koleginicu iz oblasti filma, a ona kaže da ne zna jer ona prati samo pozorište.

Imala sam kolegu, i prijatelja, zove se Milan Vlajčić i preminuo je pre godinu dana, koji je ceo radni vek proveo u „Politici“. A posle odlaska u penziju je do smrti pisao kao kolumnista, najpre u „Blicu“ a potom na portalu Nova rs. Pisao je prevashodno o filmu i književnosti, ali i o muzici. Jednako kvalifikovano i kvalitetno. Budući da je voleo i gledao fudbal, košarku i tenis, uverena sam da je tačno i privlačno mogao i tome da piše.

Ja vama govorim o novinarima koje sam cenila, kao što su bili Milan Vlajčić, Miroslav Radojčić, Dragan Marković.

Dragan Marković je bio jedan od najboljih i najhrabrijih glavnih urednika NIN-a, vama verovatno poznat kao autor scenarija serije Otpisani. Miroslav Radojčić je bio dopisnik „Politike“ iz Amerike i Velike Britanije u godinama kada nije bilo direktnih televizijskih prenosa teniskih turnira, pa je čitaocima opisivao travu na Vimbldonu, ko je sa kime bio, atmosferu, garderobu...

Bio je prozor u svet.

Zamislite koliko ima smisla danas biti dopisnik iz Londona i pisati o meču finalista Vimbldona kada ste to sve već videli prethodnog dana?

Naravno, ima smisla i piše se, ali to je sada sasvim  druga novinarska percepcija.

I na kraju, ili na početku, važno je, pitanje poverenja. Kako novinar stiče poverenje kod ljudi sa kojima sarađuje, o kojima treba da piše... Iz mog iskustva, treba biti pošten prema sagovorniku, ukoliko je i on fer prema vama. Sticanje poverenja je dugoročan posao koji se isplati. Možete jedanput, dvaput odigrati na kartu ekskluzivnosti tako što ćete izneveriti svoj izvor informisanja, ali ta ste vrata time zatvorili. U ovom poslu, kao i u svakom drugom, važno je trajati.

_____________________________________________________________________________

Obraćanje Radmile Stanković, novinarke NIN-a, studentima novinarstva Filozofskog fakulteta u Nišu na Svetski dan slobode medija, 3. maja 2023. godine.

UNS i Filozofski fakultet u Nišu organizovali su predavanje koleginice Stanković na temu “Kako biti novinar/ka od poverenja i kako izbeći zamke tabloidne stvarnosti"

Zato ću, vodeći se rečenicom Brane Crnčevića „da može da se dogodi da me sećanje vara, ali ne može i da ja varam sećanje“, u redovima koji slede, napraviti hronologiju događaja čiji sam bio akter, a koji su vezani za tu smrt. I demantovati neke od tvrdnji koje su potpuno netačne i time ispraviti grešku koju sam napravio pre desetinu godina kada sam – verujući da Žegarčeve seni treba ostaviti na miru – odbio molbu koleginice Jelene Spasić da za UNS o toj smrti govorim. Krenimo redom.

Žegarac i ja smo iz istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema od ranog proleća 1991. izveštavali kao dopisnici beogradskih „Večernjih novosti“ i novosadskog „Dnevnika“ iz Sombora. Na teren smo, uglavnom, išli zajedno, a da bi se na pravi način osvetlila njegova smrt  nije dovoljno govoriti samo u danu u kom se ona dogodila. Veoma je važno znati i šta se zbivalo dan ranije, o čemu niko od sagovornika UNS nije govorio niti je, realno, mogao da  govori.

Elem, u rano popodne 6. oktobra Žegi i ja smo sa koleginicom iz lokalnog radija Slavicom Jović sedeli u ratnom pres centru u Borovu Selu. Nedugo po našem dolasku, u centar je banuo veoma mlad čovek, kratko podšišane svetle kose, u besprekornoj ratnoj uniformi tadašnje JNA i sa tri kapetanske zvezdice na epoletama. Prilično pompezno se predstavio kao kapetan Kole, pa nam je odmah bilo jasno da je reč o bledoj kopiji u to vreme veoma popularnog kapetana Dragana (Vasiljkovića).

I tu dolazimo do prve tačke lažne misterije smrti Milana Žegarca. Taj kapetan Kole se, naime u tekstovima koji se njome bave, uključujući i onaj koji je povod za ove redove, sasvim pogrešno poistovećuje sa visokim funkcionerom srpske Službe državne beszbednosti (SDB) i jednim od osnivača „crvenih beretki“ Radoslavom Kostićem. Sasvim pogrešno, jer smo upravo Žegarac i ja, otprilike mesec i po ranije, u štabu odbrane baranjskog sela Jagodnjak, upoznali pravog Radoslava Kostića. Bio je to čovek bar  15 godina stariji i najmanje deset santimetara viši od falš verzije kapetana Dragana sa Trpinjske ceste, pa ih jednostavno nije bilo  moguće pomešati.

Pa zašto se onda pravi Radoslav Kostić, potpuno neosnovano, stavlja u kontekst Žegarčeve časne i hrabre smrti? Pa, zato što se tako – svesno ili nesvesno - insinuira da sa tom smrću neke veze imaju i SDB i „crvene beretke“ pa to i nju samu, naravno, odmah čini sumnjivom. I, usput, dodaje nova crna nijansa ionako tamnoj slici odavno stvorenoj i o jednima i o drugima u našoj javnosti.

 Iskreno se nadam se da će posle ovoga na to definitivno biti stavljena tačka, a sada se vratimo na pomenuti 6. oktobar. Iako ga, kao što rekoh, nismo shvatili sasvim ozbiljno, prihvatili smo poziv kapetana Koleta koji nam, ni tada ni kasnije, nije saopštio svoje pravo ime, da s njim odemo na prvu borbenu liniju na Trpinjskoj cesti, gde je predvodio grupu pripadnika Teritorijalne odbrane i dobrovoljaca. Jednostavno, dan je bio potpuno miran, a naše beležnice prazne. 

Tamo smo zatekli tridesetak mladih ljudi, od kojih su neki danas moji sugrađani u Novom Sadu i živo se sećaju i 6. i 7. oktobra 1991. godine. Tokom razgovora, neki od njih su nam rekli da znaju tajni put kojim može da se zađe iza hrvatskih prvih linija, da se odatle vide i mogu bezbedno slikati „zenge“ i napraviti ekskluzivna reportaža. I ponudili nam da sutra tamo odemo zajedno sa njima. Prihvatili smo, naravno.

Sticajem okolnosti,  otišao je samo Žegi. Na teren smo, naime, obično išli tek pošto bismo na HRT-u odgledali jutarnju konferenciju za novinare tadašnjeg gradonačelnika Osijeka Zlatka Kramarića. Mada često netačno, ono što je on govorio nam je ponekad bilo dobar putokaz. A tog 7. oktobra Kramarić je izjavio da su, prethodne noći, u baranjskom selu Kopačevu „četnici masakrirali 18 nedužnih hrvatskih civila“. To se, inače, kasnije pokazalo kao laž, ali je bilo povod da, posle kratkog telefonskog dogovora, ja krenem u Kopačevo, a Žegarac, po jučerašnjem planu, na Trpinjsku cestu.

Sve što se na njoj zbivalo – uverili su me u to razgovori sa našim borcima koji su tamo bili na položaju, a koje sam već pomenuo – dogodilo se baš onako kako je prethodnog dana dogovoreno. Neustrašivi Žegi je sa Miroslavom Jokićem, potpuno svestan rizika koji preuzima, krenuo da uradi nešto što ni jednom novinaru, ni do tada ni kasnije,  nije pošlo za rukom: da napravi ekskluzivnu reportažu sa neprijateljske teritorije, iza leđa do zuba naoružanih ljudi koji su tu teritoriju branili.

To je, bar za mene, u njegovoj smrti jedino važno i to je ono što tu smrt – i ljudski i profesionalno - čini uzvišenom.

I sad dolazimo do druge tačke navodne misterije, odnosno do dileme odakle su došli za Žegarca i Jokića kobni meci? Na osnovu svedočenja boraca sa Trpinjske ceste, ali ne samo njih,  duboko verujem da su ispaljeni sa hrvatskih položaja. Ostavljam, međutim, mogućnost i da je, greškom, pucao neko sa srpske strane. Jer, rat nije ono što gledamo u holivudskim filmovima gde je sve jasno i predvidivo, gde junaci bez napora čine nemoguće i gde, na kraju, pravda obavezno pobeđuje.

Ne, rat je jedan strašni metež, jedan krvavi haos u kojem se lanci komandovanja lako kidaju, jedna konfuzija u kojoj – naročito ako je građanski kakav je bio onaj čiji deo su bile i borbe za Vukovar – subordinacija očas puca i odmetnuti pojedinci rade šta hoće. U tako surovoj realnosti, greške su ne samo moguće, nego i veoma česte. Zato smo svi mi koji smo u njega svakodnevno odlazili, znali da glavu nosimo na ratni pazar i da bez nje – hicima i sa jedne i sa druge strane - možemo da ostanemo.

Ko i sam na to nije bio spreman, nema pravo da nam sudi, ali važnije od svega toga jesu pitanja:

A šta se to, suštinski, menja i ako je Žegarac zaista poginuo greškom sa naše strane?

Da to možda ne umanjuje uzvišenost njegove spremnosti da za svoju i našu profesiju – i istinu – da sve, pa i život?

Da li to treba da uzdrma opravdan ponos njegove porodice što  ga je imala baš takvog kakav je bio?

Ili da obriše bar deo srpske krvi sa do ramena krvavih ruku vukovarskih dželata koje je predvodio zloglasni Tomislav Merčep?

I, najzad, da li bi, da je reč o obrnutom  slučaju, druga strana ikada, makar i šapatom, izgovorila sumnju da su Srbi vinovnici zločina?     

Odgovor na sva ta pitanja je, razume se, negativan i zato čestitog i hrabrog Milana Žegarca zaista konačno treba ostaviti da mirno počiva.

Zaslužio je! 

Obraćam ti se u nadi da ćeš konačno razumeti zašto uporno pokušavam da doprem do tebe ne bi li konačno zaista shvatio/la koliku odgovornost imaš kao delatnik koji bi trebalo da štiti interes javnosti, posebno kada izveštavaš o tako ozbiljnim i osetljivim temama kao što je fenomen samoubistva.

Obraćam ti se i u nadi da ćeš, čitajući ove redove, bar na trenutak zastati i zapitati se - zašto ovo radim, da li sam o tome maštao/la kada sam prvi put kročio/la u novinarsku redakciju, da li zaista u ovom što pišem, na način na koji to činim, vidim svoju životnu, svoju profesionalnu misiju…?

 Zbog svih nas koji smo izgubili nekog od suicida, zbog svih nas koji se nosimo sa psihološkim izazovima, moram da ti ponovo skrenem pažnju na sledeće - tvoje reči povređuju. Tvoje reči stigmatizuju. Tvoje reči reviktimizuju. Tvoje reči retraumatizuju. Tvoje reči mogu biti kobni okidač da neko ko pati sebi naudi. Tvoje reči. Tvoji naslovi. Tvoje fotografije. Tvoje svesno propuštene prilike da pokažeš elementarnu ljudskost, kada već ne možeš ili ne želiš da se držiš etičkih kodeksa struke kojom se bavimo.

Ne mogu a da te ne pitam da li bi na isti način pisao/la o nekom ko ti je blizak, koga voliš? Da li bi tako pisao/la ili želeo/la da se ne daj Bože tako piše o tvojoj majci, ocu, bratu, sestri, prijatelju, prijateljici…? Da li bi ti bilo ok da ti kolege opsedaju dom u trenutku kada si raspolućen, raspamećen od bola…? Da li bi prihvatio njihova pravdanja da im je to posao, da se to od njih traži, da to ljudi vole da čitaju? Zaista, da li bi?

Znaš li da kada opisuješ način na koji je neko sebi oduzeo život stavljaš u ogroman rizik one koji se nose sa suicidnim mislima? Znaš li da svakim tim naslovom, svakim tim tekstom duboko povređuješ bližnje preminulih od suicida? Da li si svestan/svesna toga?

Šta je potrebno da kao tvoja koleginica i roditelj koji je iskusio tu nepojmljivu tragediju učinim da bih te navela da preispitaš svoje postupke, da kažeš “NE” tom lešinarskom izveštavanju, da iskoristiš moć svojih reči u stvaranju društva u kojem će mediji biti jedni od ključnih saveznika u prevenciji samoubistva, promovisanju važnosti brige o mentalnom zdravlju?

Koliko su “teški” ti klikbejt naslovi, da li zaista opstanak na tržištu medija za koji radiš isključivo zavisi od tog besprizornog načina izveštavanja? Koliko to košta ta suza, taj krik ljudi koji pate? Da li zaista nemaš problem da budeš saučesnik u svemu tome?

Želim da verujem da su promene moguće, da kao novinari imamo dovoljno volje i snage da povučemo tu crvenu liniju preko koje se ne može. Jer, #VAŽNOJE, kako za tebe, tako i za svakog od nas jer briga, zaštita, unapređenje mentalnog zdravlja nije samo stvar pojedinca, već društva u celini. Nije li javno zdravlje od najvišeg interesa svakog društva? Ako ne mi, ko će braniti interese građanki i građana koji čine to isto društvo? Na nama je da menjamo narativ, na nama je da preuzmemo odgovornost, ali pre svega, na nama je da budemo ljudi.

An Mari Alves Ćurčić, novinar

Svedočenje poljoprivrednika Milete Matijevića iz sela Bogdanica u opštini Gornji Milanovac. Novinari, koji su hteli, mnoštvo sličnih ispovesti mogli su da snime u selima opština Mionice, Požege, Arilja, Lučana i drugih. Katastrofalna suša je u celoj državi ali je najkritičnije u zapadnoj Srbiji.

Opštinari i Vojska Srbije snabdevaju stanovništvo vodom za piće ali, kao što ste čuli, domaćini imaju puno problema da napoje žedne životinje. Presušuju reke i izvori, a u lokalnim vodovodima vode nema. Zanimljivo je i da članovi opštinskih veća zaduženi za poljoprivredu u nekim od ugroženih opština nisu spremni da za medije govore o tom problemu, a i u poslednjih nekoliko dana do pisanja ovog teksta ni u najvažnijoj informativnoj emisiji u Srbiji, na Javnom medijskim servisu, u drugom Dnevniku RTS, ovoj gorućoj temi uopšte nije poklanjana pažnja.

Od stručnjaka se više puta moglo čuti da je samo u zapadnoj Srbiji nedostatkom vode ugroženo 300.000 ljudi. Neki od komercijalnih medija prepoznali su ovaj problem ali ne i urednici Dnevnika 2. Zainteresovni to mogu da provere na odloženom gledanju na sajtu RTS, u emisijama 21.08 (https://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/4486441/.html), 20.08 (https://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/4485984/.html), 19.08 (https://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/4484576/.html), 18.08 (https://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/rts-1/4483546/.html)...

Dobro je da nas je RTS, u Dnevniku 2, izvestio o požarima u Kaliforniji, Sibiru, Grčkoj, Turskoj, ali ne treba oči zatvarati pred onim što se dešava u “našoj avliji.” Namerno apostrofiram Dnevnik 2 jer je poznato kakav je njegov uticaj u prethodnih pola veka, a verovatno i u narednih. Istini za volju, o ovoj temi je govoreno u emisiji “Srbija danas,” ali ...

Nedostatak vode za piće zaslužuje da se nađe u svakom Dnevniku. Ima tu mesta za izveštaje, analize, potrebno je ukrstiti mišljenja. Da li ima odgovornih za postojeće stanje? Šta je potrebno da se uradi u narednim godinama...

Autor je urednik emisije "Poljoprivredno dobro" Radio Novog Sada 

Reč je o problemu stanara jedne zgrade sa javnim komunalnim preduzećem iz naše opštine. Naime, pomenuti stanari su (kako bar tvrde Dveri, jer mi to ne znamo sigurno, nijedan stanar nam se nije obratio) zbog kvara vodomera mesecima plaćali višestruko veće račune za vodu. U međuvremenu je problem rešen zamenom vodomera, ali su Dverjani ukazali na loš odnos javnog preduzeća prema stanarima ove zgrade, usput istraživši KO, ŠTA, GDE, KAD i KAKO, napisali tekst i poslali ga novinama naslovljenog kao saopštenje.

Saopštenje je bilo predimenzirano za novine da bi se pustilo integralno sa potpisom stranke, a nemoguće ga je bilo smanjiti, te izbeći opasnost da nam neko drugi prenosi kakav problem ima neko treći. S obzirom na mali broj novinara u redakciji, nemoguće je bilo ići na adresu „oštećenog“, u JKP ili popisivati vodomere kako bi se utvrdile činjenice. Jednostavno, uskratili smo političku organizaciju Dveri za objavu tog saopštenja, kako ne bismo mi bili tuženi, recimo, od direktora JKP-a da (insinucijama) imamo želju da naškodimo njegovom ugledu i časti u doba požara i suše.

Sve češće se dešava da političke stranke pribegavaju ovoj metodi „saopštavanja“, saopštavaju i u svoje i u tuđe ime, umesto da građane, koji im se obrate povodom nekog problema, upute na prave novinare. Nakon što njihovo „saopštenje“ ne bude objavljeno optužuju medij da je pristrasan, naklonjen njihovim oponentima itd.

Dejan Kovačević, predsednik opštine Gornji Milanovac, podneo je tužbu (zbog povrede časti i ugleda) Višem sudu u Beogradu, protiv „Takovskih novina“ i glavnog urednika novina, sa odštetnim zahtevom od milion dinara.

U spornom tekstu novinar je verno preneo navode saopštenja GG „Pobedi i spasi Opštinu Gornji Milanovac“, jasno ističući da je reč samo o njihovom saopštenju, pri tome ne iznosivši nikakve svoje tvrdnje o tužiočevoj ličnosti i predmetu saopštenja, te jasno ističući (sa dve tačke i u saopštenju se kaže) da se radi o saopštenju grupe građana.

Dakle, u spornom tekstu je u celosti citirano saopštenje „GG Pobedi i spasi Opštinu Gornji Milanovac“ (saopštenje je smanjeno formatski, ne i tekstualno, izbacivanjem 7 proreda, kako bi stalo na stranu „Politika“),  a u kome su preneti navodi iz istraživačkog teksta portala  VOICE. Istraživanje VOICE-a bavilo se Opštinskom upravom Gornji Milanovac, spornim poslovima itd.

Novinar i novine su tuženi za nedostatak novinarske pažnje, iako su podaci istraživačkog teksta VOICE, a koje je prenela grupa građana, lako proverljivi, čak i dati na linku u istraživačkom tekstu.

Sa zebnjem čekamo ishod ove tužbe.

Bez obzira na to što nam se čini da smo u oba slučaja ispravno postupili, smatramo da su novine na „tankom ledu“ kada se ulazi u problematiku prenošenja izjava drugih lica.

Eventualno kažnjavanje novinara za prenošenje izjava drugog lica ozbiljno ometa  doprinos novinara javnom interesu. Ovim se, ujedno, potiskuje rasprava o pitanjima od javnog interesa. Ulazi se u neku vrstu samocenzure... Uskraćuje se i mogućnost društvenim akterima da se oglase po pitanjima od javnog značaja.

Gde su granice i kome ovakva situacija odgovara?

Autor je glavni urednik "Takovskih novina"

Ali, tu nije kraj umešnosti pomenute novinarke. Sticajem okolnosti, i sama sam, zajedno sa još troje kolega, imala priliku da je sretnem i da „budem počastvovana“ da se pojavim u njenom prilogu. Ništa neobično, da smo kolege, novinari i snimatelji redakcija na srpskom jeziku, znali da nas snima ekipa pomenute televizije. Razgovarali smo sa njima, kao što inače rade sve kolege na terenu za bilo koju redakciju da rade, razmenjivali informacije, ali se, ni krivi ni dužni, a još manje obavešteni, nađosmo u prilogu kao neprijatelji većinske zajednice na Kosovu i Metohiji. Naravno da to nismo, ali smo Srbi, pa je valjda normalno da u Đakovici budemo neprijatelji. Za to što nas je neko snimao bez našeg znanja, požalili smo se, ali reakcije Nezavisne komisije za medije na KiM nije bilo. Nisu hteli ili nisu smeli da podrže kodeks koji je obaveza svih koji se bave novinarskim poslom. Međunarodne organizacije su nas podržale, ali u privatnim telefonskim razgovorima. Javne osude neprofesionalnog odnosa ekipe TV Siri prema kolegama koji izveštavaju na srpskom jeziku nije bilo, a neće je ni biti, čini se.

Događaj u Đakovici je, nažalost, samo deo problema sa kojima se sreću koleginice i kolege, novinari redakcija na srpskom koje rade na Kosovu i Metohiji. U svakom gradu, gde Srba skoro da i nema ili su na nivou statističke greške, nije loše da dva puta pogledaju oko sebe, pre nego što se jave svojoj redakciji uživo ili nešto snimaju. Što je sigurno, sigurno je.

A ako žele da proprate sve događaje koje organizuju kosovske institucije, često nema prevoda na srpski, koji je inače službeni jezik. I to nije iznenađenje, ali kada se desi da na konferenciji za medije Miroslava Lajčaka i Metjua Palmera, nema dovoljno opreme za prevođenje, a od predstavnika Kancelarije Evropske unije na Kosovu čujete opravdanje da nisu očekivali „toliko srpskih novinara“ i ostanete bez teksta. Koleginice i kolege se onda dovijaju kako znaju i umeju da naprave tačan izveštaj i uglavnom uspevaju da prenesu informaciju, tačno i na vreme, ako se ne nađe neki urednik ili direktor i naredi da se to ne može pustiti, iz ovog ili onog razloga, najčešće političkih. Ali, to je već problem većine medija, i u centralnoj Srbiji, kao što su i niske plate. Ono što odvaja medije koji rade na KiM, kada je finansiranje u pitanju, jeste da za njih ne vredi obaveza projektnog finansiranja lokalnih samouprava, iako imaju po dve opštine, i u srpskom i kosovskom sistemu.

To je možda neka viša politika, kao što je i finansiranje medija sa sedištem na KiM od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Na spisku dobitnika grantova, bude i medija koji se zaista bave svojim poslom i zaslužuju svaki dinar koji im je dodeljen, ali ima često i organizacija koje nisu mediji i koje se medijskim poslom bave samo u okviru projekta koji dobiju, ako se to može nazvati novinarstvom. Da li ima neko ko vodi evidenciju medija na Kosovu i Metohiji, ne znam, ali svi mi koji tu radimo i ove godine smo bili iznenađeni što za deo dobitnika vladinih grantova nikada nismo čuli.

I pored svih teškoća, sreća je što se mladi ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji, ipak opredeljuju za rad u medijima, pa mladih medijskih radnika ima, kale se i uče. A mi stariji činimo sve da ih izvedemo na pravi put, da shvate da njihov posao nije da bilo koga „pritiskaju“, tajno snimaju ili se lažno predstavljaju, i da rad u medijima nije rad od projekta do projekta, već svakodnevno izveštavanje o svemu što se događa, dobro ili loše, kao i edukacija publike.

Novinarka iz Gračanice, član Uprave UNS-a i dopisnica Juronjuz Srbija (Euronews Srbija)

Iskakanje iz budžetskog koloseka 

Priča je bila bombona sa nabojem medijske bombe!

Izgradnja palićke kanalizacije je međunarodni projekat čiju okosnicu čini aranžman sa Nemačkom razvojnom bankom. Grad se neshvatljivim kašnjenjem u ostvarenju tog projekta već bio pošteno izblamirao, a šibicarska izmena uslova u višemilionskom projektu potpuno bi ga kompromitovala i osramotila. Subotičani bi, pritom, bili izloženi dodatnim i ne baš zanemarljivim troškovima.

Pošto je Gradska kuća po običaju ćutala, kao što čini uvek kada su po sredi zaista ozbiljne teme, kontaktirao sam preduzeće koje je bilo odgovorni projektant. Informacije iz prepiske bile su istinite. Šta više, odgovornom projektantu je već bilo sugerisano da odobri pomenutu izmenu projekta.

Nakon nekoliko dodatnih provera i prikupljenih izjava, objavio sam celu priču, a odgovorni projektant je odbio da potpiše izmenu projekta koja je sa stručnog aspekta bila potpuno neprihvatljiva.

Čitanost lokalnog sajta na kojem sam objavio priču prosto je eksplodirala. Profesionalnom inercijom očekivao sam da će priču preuzeti ostali lokalni mediji ili makar krenuti njenim više nego očiglednim tragom, ali se to nije dogodilo.

Nijedan lokalni medij u Subotici nije smatrao da je pokušaj dubokog zavlačenja ruke u džep Subotičana priča vredna pomena. Preciznije rečeno: smatrali su da je isplativije da čitav slučaj prećute, nego da se zamere funkcionerima i iskoče iz budžetskog koloseka.

Bespogovorno registratorsko izveštavanje

Istovetnih primera ima sijaset.

Poslednji se u Subotici odnosi na nedavno imenovanje vršioca dužnosti direktora Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača i trenera. Protiv novog vršioca dužnosti direktora u toku je krivični postupak pred Posebnim odeljenjem za suzbijanje korupcije Višeg suda u Novom Sadu. Objavio sam tu vest i postavio pitanje kako neko može da bude izabran za vršioca dužnosti direktora visoke državne škole, ako se protiv njega vodi krivični postupak. Sve i da postoji rupa u zakonu koja bi tako nešto omogućila, prolazak kroz nju nije nikakvo časno delo. Pitao sam potom u komentaru kakvu poruku novi vršilac dužnosti direktora i školski odbor, koji ga je izabrao, šalju studentima i javnosti.

Kako mi je novi vršilac dužnosti direktora, pomalo slavodobitno, u privatnoj poruci prosledio, naknadno će se pokazati neverodostojno, uverenje da se protiv njega nigde, pa ni pred pomenutim odeljenjem Višeg suda u Novom Sadu, ne vodi krivični postupak, razgovarao sam sa postupajućom sudinicom iz Novog Sada. Priču sam potkrepio izjavom portparolke tamošnjeg Višeg suda koja je potvrdila sve moje informacije.

Po ko zna koji put, ponovila se ista stvar.

Moje subotičke kolege su u interesnom horu okrenule glavu, vrativši se tekućem bespogovornom registratorskom izveštavanju i prenošenju zvaničnih saopštenja. Jedan od njih mi, na moje zaprepašćenje, čak reče da privatni mediji itekako imaju pravo da prenose samo informacije koje im idu u prilog, odnosno samo one vesti od kojih imaju materijalnu korist.

Ove dve epizode osvetljavaju mehanizam funkcionisanja subotičkih medija.

Subotički novinari i oni koji se tako predstavljaju, kao uostalom značajan broj ostalih novinara u Srbiji, vežu tastaturu tamo gde im politička moć, a ne značajne činjenice kažu. Formula opstanka medija svedena je na maksimu: prenosim zvanična saopštenja i ćutim s političkim predumišljajem, dakle postojim.

Jednačina je prosta: koliko “korektnog” izveštavanja i korisnog ćutanja, toliko budžetske infuzije. Cilj je domoći se budžetskog novca i “preživeti”, po cenu očiglednog istupanja iz etičkog poretka novinarske profesije.

Sistem za antimedije

Provlačenjem važnih informacija kroz žrvanj autocenzure i njihovim upodobljavanjem sa interesima političkih centara moći dobija se parcijalna ili retuširana slika stvarnosti, a cilj ulaska u političku igru budžetske raspodele postaje jedina svrha postojanja medija. To je osnovna mana postojećeg modela projektnog finansiranja. Mediji u takvom sistemu postaju antimediji, a građani i javni interes bivaju podvrgnuti nekoj vrsti unutrašnjeg bombardovanja sa nesagledivim materijalnim i moralnim posledicama po sve.

Subotičku komisiju za ocenu medijskih projekata poslednjih godina čine predstavnici Društva novinara Vojvodine i Prounsa, premda ne treba smetnuti s uma da preduzeće VTV, tesno povezano sa udruženjem “ComNet”, koje je klasični usisivač budžetskih sredstava namenjenih medijima u Vojvodini, drži Subotičanin Vladan Stefanović, vlasnik Televizije Subotica i čitavog lanca malih medija (TV Bečej, TV Novi Bečej, Novobečejski dani, Dani...).

Stefanoviću je ove godine pripala bezmalo četvrtina subotičkog budžeta namenjenog medijima, dok se na drugom mestu našla medijska kuća “Ju eko” koja sada već decenijama funkcioniše po istom principu budžetske ispaše, sa 6.620.000 dinara, plus dodatni milion koji je pripao firmi registrovanoj na ime zeta vlasnika pomenute medijske kuće.

Ove godine, subotičku komisiju činili su predstavnici pomenutog Društva novinara Vojvodine, Prounsa i nezavisni medijski stručnjak Jelka Mitrović. Mitrović je, na primer, lane u Zrenjaninu takođe bila član gradske komisije za dodelu budžetskih sredstava, ali u dresu Prounsa.

Subotičani su za svoje informisanje izdvojili 33.333.000 dinara. Kao i proteklih godina, novac Subotičana podeljen je u vidu javnog honorara za “korektno” izvešatavanje i ćutanje. Ne može se, na žalost, na drugačiji način objasniti model po kojem budžetski novac odlazi isključivo podobnim medijima koji izveštavaju registratorski.

Problem nije samo u jednom po svemu nedopustivom principu podele javnog novca. Poput ostalih gradova, u Subotici je komunikaciju sa novinarima i medijima preuzela centralizovana služba za odnose sa javnošću gradske uprave. Kada su se neki od subotičkih novinara u leto 2017. godine bili pobunili, zbog lošeg rada pomenute službe, odgovreno je da je po sredi “subjektivan osećaj novinara” i da, što se gradske uprave tiče, pi-ar služba Gradske kuće radi kao podmazana.

Zid za konkretna pitanja

Odnos gradske pi-ar službe prema meni se na prvi pogled prpomenio u leto prošle godine, smenom na poziciji gradonačelnika. Na redakcijsku adresu počela su da stižu obaveštenja i saopštenja, a pristigli su i prvi odgovori na novinarska pitanja. Iako gradska uprava odgovara lakonski na većinu pitanja, ispunjavajući minimum zakonom propisane obaveze, na važna pitanja je još uvek gluva. Zid prema medijima koji postavljaju konkretna pitanja i dalje postoji u značajnoj meri. Taj međaš pomeren je na samu granicu javnog interesa, ali ne dalje od nje.

Na primer, kada je bilo objavljeno da će subotičke apoteke preuzeti privatna apotekarska ustanova iz Novog Sada, od gradske uprave i Apoteke Subotica zatražio sam detaljne izveštaje o poslovanju, kako bih proverio nezvanične informacije do kojih sam došao, a koje su upućivale na mogućnost da je gradski sistem apoteka uništavan sa namerom i sistematski. Uprkos zakonskoj obavezi, odgovore nikada nisam dobio ni od Apoteke Subotica ni od Gradske kuće koja joj je osnivač.

Kada sam jesenas novog gradonačenika zamolio za intervju, povodom stotog dana otkako je izabran na pomenutu funkciju, dobio sam načelni pristanak iz njegovog kabineta, da bi, nakon što sam mu poslao dvadesetak okvirnih pitanja, kako bi mogao da se pripremi za razgovor, gradonačelnik bez obrazloženja odustao od intervjua koji do danas nisam dobio. Da se razumemo, potpuno ista stvar dogodila mi se sa šefom lokalnog odbora jedne od najznačajnijih opozicionih partija u Subotici koji takođe nije bio voljan da odgovara na konkretna pitanja.

Na koncu, predočeni sistem posrednog upravljanja medijima iz političkih centara ubrzano urušava samu gradsku novinarsku tradiciju. Značajna tradicija srpskog novinarstva, nedeljnik Subotičke novine, više formalno ne postoji. Naslednik lista osnovanog 1893. godine, koji je bio duboko ukorenjen i široko prihvaćen među čitaocima, danas je plitak stranački bilten nazvan Nove subotičke novine.

Ono što je ostalo od nedeljnika “Dani”, koji je svojevremeno takođe bio relevantan list i za one koji su se sa uređivačkom politikom slagali i za one koji nisu, deli se danas besplatno, kao mesečnik, na ulazima u nekoliko supermarketa zajedno sa reklamnim afišama trgovinskih kuća. Taj mesečnik, pod patronatom pomenutog Vladana Stefanovića, godišnje zgrće nekoliko miliona dinara iz gradskog budžeta. Ove godne, “Dani” su iz gradske kase dobili 2.300.000 dinara.

Budžetska kontrola medija donela nam je autocenzuru, široku moralnu i materijalnu štetu gradskoj zajednici i urušila nam je relativno bogatu novinarsku tradiciju u korist registratorskih medija i kolektora lajkova koji medije na razlikuju od tezge na pijaci ili pi-ar agencije, a profesionalno odgovorno izveštavanje tretiraju kao balast.

Novinar iz Subotice, član Uprave UNS-a, glavni i odgovorni urednik www.suboticke.rs

Da su se njegovi simpatizeri okupili u nedelju, drugog dana Skupštine, na ponovljenom glasanju za Upravu, mogli su da požanju uspeh i time mnogo otežaju situaciju novoizabranom predsedniku.

Ali nisu. Zašto?

Zato što je Radomirovićeva ekipa bila postavljena piramidalno. Na vrhu je bio Predsednik sa velikim P, pater familias, glava porodice, odmah ispod njega njegovi politički komesari, njegova elita, plemstvo... Na dnu piramide je plebs, sirotinja, običnjakovići, glasači i simpatizeri okupljeni na razne načine.

Pitanje je koliko je on zaista mogao da računa na te ljude, okupljene "kolektivno". Na njihov glas možda, ali na njihovo srce, sumnjam.

Izbornu komisiju sastavila je Radomirovićeva ekipa, logično, on je UNS-om u danima pred Skupštinu neprikosnoveno vladao, pa se glas onih koji nisu mili Predsedniku Radomiroviću vrlo slabo čuo. Dakle, imao je potpuno odrešene ruke da sebi prilagodi čitavu logistiku, pa tako i čisto svoje članstvo u izbornoj komisiji. Svih pet članova izborne komisije bili su njegovi ljudi. Na sednici Skupštine Predsednik je velikodušno dopustio da u tu komisiju uđu još dva člana. Slovom i brojem 2.

Namerno insisitiram na ovom odnosu brojeva. Pet prema dva, to je odnos snaga u komisiji koja se u subotu kasno uveče povlači da otvori glasačke kutije i prebroji glasove.

Zanimljivo je to da je ovako sastavljena Komisija prvo posegnula za kutijom koja je krila tajnu novog predsednika UNS-a.
Zašto? Pa zato što je, očigledno, to bila najvažnija činjenica u celoj konstrukciji. Ko je predsednik, to je bilo najvažnije pitanje.

Zato ni ne čudi činjenica da je vest o novoizabranom predsedniku stigla tako brzo, samo par sati posle početka rada Izborne komisije.

Dogodilo se čudo, Radomirović je izgubio, Rakočević pobedio.

Međutim, reakcija koja je usledila na ovu vest pokazuje svu promašenost Radomirovićeve konstrukcije. Onog časa kada je izgubio Predsednik, pater familias, kula od karata urušila se sama od sebe. Radomirovićeva ekipa ostala je bez glave i sva sila njegove podrške u UNS-u nestala je kao mehur od sapunice.

Zašto? Zar među njegovim vitezovima nije bilo snage da prihvate poraz u jednoj bitki, ali nastave rat i osvoje pobedu na drugom frontu, u Upravi UNS-a? Nije, Radomirovićevi simpatizeri su se prosto - razišli.

Da su imali ideale za koje se bore, da su imali principe kojih se čvrsto drže, da su imali svoje sopstveno mišljenje, zar se ne bi pojavili i drugog dana i borili se za svoj stav do kraja, pa i postigli pobedu u glasanju za Upravu onako kako su, inače, u prvom danu Skupštine redovno i bez mnogo napora postizali?

Ali nisu. Zašto? Pa zato što oni ni nisu imali ništa drugo osim njihovog Predsednika. Ni ideale, ni principe, ni mišljenje, ništa, samo svog Predsednika. I kad je on izgubio silu, istovremeno je i iz njih istekla sva snaga. Nikom od njih više nije bilo dovoljno stalo. Ni samog Predsednika, sada bivšeg, čitava stvar više nije zanimala. Zato se u nedelju nije pojavio ni On, ni njegovi vitezovi, ni njegova "glasačka mašina".

Predsednik Radomirović je porazio sam sebe. Porazila ga je sopstvena greška, pogrešno postavljena konstrukcija njegove kule od karata. 

Nećemo preterati ako kažemo da se u poslednjih mesec dana svašta izdogađalo, što je tinjajući konflikt već mesecima unazad, unutar najstarijeg novinarskog esnafskog udruženja u Srbiji,  dovelo do linije pucanja, udaraca ispod stomaka i šutiranja u cevanice dojučerašnjih kolega i prijatelja. Do neistina i podmetanja, masovnih učlanjenja novinara usled tajnih dogovora aktuelnog predsednika UNS-a Vladimira Radomirovića i prvog čoveka nereprezentativnog PROUNS-a Zorana Veličkovića Zuje, pa sve do pravog rata saopštenjima između aktuelnog generalnog sekretara UNS-a, Nina Brajovića i Ljiljane Smajlović. I tako redom, do odbacivanja kandidature jedinog Radomirovićevog protivkandidata – Živojina Rakočevića.

Grupa članova Uprave UNS-a,  okupljena oko aktuelnog predsednika Radomirovića, pozdravila je odluku o diskvalifikaciji Rakočevića  koju je preglasavanjem 2:1 donela tročlana komisija koja je odlučivala po prigovorima , dok  deo Uprave koji podržava Rakočevića smatra da je odbacivanje njegove kandidature – skandal nad skandalima.

Podmetanja, blaćenja, neistine

Da podsetimo, najpre je aktuelni predsednik UNS-a u mejlovima poslatim  članovima UNS-a na Kosovu i Metohiji (ali i nekim osobama koje nisu članovi) optužio kolege iz ogranka UNS-a na Kosovu i Metohiji  da pokušavaju da otcepe taj ogranak od matičnog Udruženja, “dokazujući” to upisom ogranka na KiM u registar udruženja u Prištini, navodno iza leđa Uprave UNS, te postojanjem posebnog poslovnog računa ogranka. U tim mejlovima, Radomirović je upro prst u  predsednika ogranka UNS-a na KiM, Budimira Ničića, optužujući njega i Živojina Rakočevića, uglednog novinara i pisca da su secesionisti. Iste optužbe je izneo i na račun generalnog sekretara UNS-a, Nina Brajovića.

U jednom od tih mejlova, u koje smo imali uvida, Radomirović kaže:

“Uprava Udruženja novinara Srbije na sednici održanoj u utorak 6. aprila sprečila je pokušaj otcepljenja Društva novinara Kosova i Metohije. Otcepljenje i udar na jedinstvo Udruženja pripremili su Budimir Ničić, Živojin Rakočević i Nino Brajović, ali je Uprava prozrela njihovu nameru i zaustavila je većinom glasova. Budite uvereni da će Udruženje u narednom periodu biti mnogo snažnije nego što je danas, da će imati više članova i da će zastupati interese novinara na Kosovu i Metohiji, a ne grupe pojedinaca koji su novinarstvo i Udruženje zloupotrebljavali za svoje interese i pristup stranim fondovima i budžetskoj kasi.”

Usledila je orkestrirana podrška Radomiroviću i patetični uzvici: “Ne damo da se otcepi ogranak na Kosovu!”  od strane nekih novinara kojima je mejl upućen.

Tim optužbama se poslužila kasnije i Ljiljana Smajlović, ponavljajući srodne tvrdnje u serijalu javne prepiske sa generalnim sekretarom UNS-a, Ninom Brajovićem, objavljenim na sajtu UNS. Tako, na primer, na mestu gde Brajoviću zamera  na podršci Rakočeviću i Ničiću, piše:

“Nije smeo ni da podrži Budimira Ničića i Živojina Rakočevića u stvaranju statutarnih uslova da se naš ogranak na Kosovu jednog dana otcepi od UNS-a. Ne vredi tu pozivanje na Živojinov patriotizam. Svako putovanje počinje prvim korakom. Ako Srbija jednog dana prizna Kosovo, i UNS će kolegama sa Kosova i Metohije reći, možete da se otcepite ako želite. Ali, do tada, sigurno neće.” – implicirajući da je priča o secesionizmu, koju je započeo Radomirović- čista istina.

I sve bi to bilo OK da jeste istina. Problem je što nije. Udruženje novinara Srbije, ogranak na Kosovu i Metohiji  je u registar Udruženja u Prištini upisan još davne 2002., jer bez tog upisa ne bi smeo ni mogao da uopšte postoji i radi. 2014. godine je re- upisan opet u skladu sa propisima koji, sviđalo se nama to ili ne, moraju da se poštuju na teritoriji KiM. O tom upisu, ne samo da je rukovodstvo UNS-a znalo nego je za njega dalo i pristanak u pisanoj formi, kao što su dali pristanak i za to da Budimir Ničić izvrši taj upis, baš kao što su dali pristanak da se otvori namenski posebni poslovni račun ogranka. I  gle čuda, sve te odluke Uprave UNS-a je potpisala – Ljiljana Smajlović, tadašnja predsednica UNS-a. O tome svedoče dokumenti u koje smo imali uvida.

Posle takvog, očito taktičkog,  verbalnog napada na deo kolega sa Kosova i Metohije, usledio je njihov odgovor u vidu kandidature Živojina Rakočevića za predsednika UNS-a na nadolazećim izborima zakazanim za 29.maj.

“Ne da ne želimo da otcepimo deo Udruženja sa KiM nego kandidujemo našeg predstavnika za mesto predsednika UNS-a”, poručili su na dan kada je Rakočevićeva kandidatura uz 62 potpisa podrške predata.

Objavljeni su neki tekstovi podrške Živojinu Rakočeviću, Budimiru Ničiću a jedan od njih, Miloša Kovića, istoričara, objavljen u “Pečatu”, pod naslovom “Udario Vračar na Gračanicu” okinuće još čitav niz neverovatnih događaja.

Masovna učlanjenja medijskih radnika zarad sigurnih glasova po modelu stranačkog pristupanja?

Kao u nekom bizarnom filmu,  aktuelni predsednik UNS-a, susrešće se 24.aprila sa predsednikom, nereprezentativnog PROUNS-a, Veličkovićem,  i premda će do dana današnjeg i jedan i drugi ćutati  i praviti se da tog susreta nije došlo (a da jeste potvrdio je generalni sekretar Nino Brajović, koji se i sam sa Veličkovićem susreo) i da nije dogovorena sramna trgovina glasovima, u UNS će, simptomatično, odmah iza toga početi da stižu masovne, kolektivne pristupnice zaposlenih na medijima, ujedno članova PROUNS-a,  bliskim režimu (gro tih medija je u vlasništvu kontroverznog biznismena Radoice Milosavljevića, porodice Gašić i ključnih ljudi u PROUNS-u). Stvar će toliko postati bizarna da će se na taj kolektivni način učlaniti 300 ljudi, a za neke će se ustanoviti da su, iako na spiskovima, zapravo već članovi UNS-a. Takvo masovno učlanjenje će se dogoditi i na pokojnom Tanjugu, sada Tačno d.o.o. u vlasništvu Željka Joksimovića.

Kada je informacija o tome dospela u javnost, Radomirović  će nemušto objašnjavati da je normalno da se udruženje omasovljuje, pri tom ne objasnivši kako je moguće da se samo mesec dana pred izbore, u jednom danu učlanjuje višestruko veći broj ljudi nego što se u redovnim okolnostima učlani u toku čitave godine. Jovana Joksimović će otići korak dalje smešnom izjavom da su se  zaposleni sa njenog medija učlanili tako kolektivno preko noći, da bi morali da poštuju etički kodeks, jer to, valjda, ukoliko nisu pristupili nekom udruženju ne treba da čine!?

Ljiljana Smajlović će i to masovno grupno učlanjivanje zaposlenih u medijima, sa kojih dolazi i najveći broj članica PROUNS-a,  bliskim režimu u UNS  a uoči izbora, komentarisati na način kojim će, u oblandama, ponovo zapravo peckati deo Uprave UNS-a koji je u javnost i izašao sa informacijama.

“Ne verujem ni da u Udruženju novinara Srbije zaista postoji struja koja misli da je časnije biti dopisnik Glasa Amerike nego novinar Tanjuga. Koja novinare deli po medijskim gazdama, pa im je Stejt department simpatičniji od Radoice, a Junajted grupa od javnog servisa, ili obrnuto. Kodeks novinara Srbije je jedan, kamo sreće da se po njemu ravnaju i dopisnici Radija Slobodne Evrope i kolege iz Paraćina, Trstenika, Vranja i Kruševca, protiv kojih gensek sada pokušava da okrene članstvo. “ – izjaviće Smajlovićka u pokušaju da skrene temu sa neprijatnog korejskog modela učlanjivanja budućih glasača, pritom nas ostavljajući u stanju potpune zbunjenosti, jer valjda treba da se pomisli da su upravo “perjanici” ti mediji koji stoje na braniku profesije i Kodeksa novinara Srbije. Razne Bele knjige i tekstovi o sprovođenju ili bolje rečeno zloupotrebi Zakona o informisanju  o tome rečitije govore od bilo čega što bi se ovde moglo dodati. Narečeni Radoica Milosavljević je česta tema istraživačkih tekstova. Dovoljno je pogledati samo tekstove koje je o njemu u poslednjih nekoliko dana prenela recimo Cenzolovka pa shvatiti o čemu je zapravo reč.

Kako se Zoran iz Mitrovice pretvorio u Milenu iz Gračanice?

Vratimo se na tekst istoričara Miloša Kovića,  te na ono što će izazvati.

U Udruženje novinara Srbije i na brojne e-mail adrese (posebno je zabrinjavajuće je što se ne može ni pretpostaviti koliko ih je zapravo, a ako je stigao do potpisnice ovih redova, broj može biti zaista veliki), stići će kao reakcija navodno na taj Kovićev tekst, jedan izrazito čudni uradak  u Word dokumentu  nazvan a1, potpisan sa Milena Sekulić, Gračanica, udruženje Gračanički prag. U tom tekstu, maštoviti autor će otići baš daleko. Optužiće Živojina Rakočevića, da je kriv za iseljavanje Srba sa Kosova, izvređaće Budimira Ničića , izvređaće Kovića, napisaće niz opasnih optužbi  i kvalifikacija, stavljajući Rakočevića,  Ničića, Darka Dimitrijevića  iz Radio Goraždevca, u istu ravan sa Tačijem, Veseljijem i Haradinajem. Neće poštedeti ni suprugu Ničićevu, Danijelu, optužujući je da je organizovala albanske izbore.

Glupost, do gluposti, reći će upućeni.  Tačno, ako se smetne s uma koliko takve gluposti, kada dopru do određenog broja ljudi,  mogu da budu opasne po ljude o kojima se radi, i ovde, a pogotovo na senzitivnom prostoru Kosova i Metohije. Ne zaboravimo nikada kako se mantra “nepošten čovek” , te insinuacije da je “izdajnik” – kada je doprla do velikog broja ljudi  okončala po tragično velikog, tragično lepog Olivera Ivanovića.

Odakle uopšte ideja da je manje opasno da se takve kvalifikacije šalju unaokolo mejlom, opet jer se ne zna kolikom broju ljudi, a pogotovo  je opasno ako ih upućuje – novinar!

Da, dobro ste razumeli, Milena Sekulić iz Gračanice je fina žena, koja sa čitavom ovom ujudurmom nema nikakve veze, i čije je ime zloupotrebljeno da bi se stekao utisak da ga piše neko neutralan, a ne neko blizak Radomiroviću, pogotovo ne novinar.  Zoran Vlašković je autor, čudno istog imena kao novinar “Jedinstva,” sa kojim se nedavno Radomirović sastajao, i koga je u reakciji u “Pečatu” na Kovićev tekst i citirao.

Kako znamo ko je autor?  Prostim poznavanjem osnova informatike. Kada se iz mejla skine pismo tobožnje Milene, pa se desnim klikom dođe do Properties,  pa se klikne dalje na Details, na mestu autora ružnog,  i po kolege potencijalno opasnog,  pisma piše – Zoran Vlašković. Toliko je jednostavno. Skrivajući se iza imena gračaničke domaćice,  prema svemu sudeći, Vlašković je izvređao kolege Rakočevića, Ničića, Dimitrijevića, nije ga očito mrzelo ni da za tu rabotu otvori i lažnu e-mail adresu. Jedino izgleda da nije znao da ono što uđe na Internet, ostaje na Internetu, te da svaki klinac iz starijih razreda osnovne škole može  jednim klikom mišem da otkrije ko je autor određenog teksta pisanog u Word-u, odnosno na čijem je računaru napisan. Pitanja smo putem SMS poruka uputili Vlaškoviću. Umesto da odgovori prostim da ili ne, da li je on, zapravo, autor teksta koji je u Word formatu pod nazivom a1, poslat brojnim članovima UNS-a pod imenom Milena Sekulić, kolega Vlašković me je nazvao ludom, nenormalnom i na kraju mi je zapretio pozivanjem policije u Nišu zbog navodnog uznemiravanja. Uz to je negirao i da uopšte zna za postojanje takvog pisma. Pitanja smo poslali i na e-mail sa kog je taj dokument izvorno poslat, ali odgovor nije stigao. 

Kakva autogolčina!

I za Vlaškovića  ali i za Radomirovića, koji se u “Pečatu”, posebno, baš na njega poziva.  U tekstu, reakciji na Kovićev tekst, pod nazivom “Udario istoričar na činjenice”, Radomirović posvećuje pozamašni pasus upravo kolegi Vlaškoviću:

“Prema tome, ne pretvarajte se da branite Kosovo dok samo branite svog prijatelja. O njemu izgleda mnogo više znaju oni koji mu nisu bili prijatelji, a koji su čitav svoj život radili na Kosmetu, kao što je to Zoran Vlašković, novinar „Jedinstva“ iz Kosovske Mitrovice koji mi je pre nekoliko meseci, kada su stvari počele da se razotkrivaju, poslao pismo u kome kaže: „Društvo novinara Kosova i Metohije, s Budimirom Ničićem i Živojinom Rakočevićem na čelu, deluje suprotno od interesa brojnih novinara na Kosovu i Metohiji… Mi sa Kosova i Metohije možemo opstati i kao narod i kao novinari čvrsto vezani za svoju maticu i svoje matično udruženje. Predsedniče, izabrali smo vas da čuvate jedinstvo UNS-a. Ne dozvolite nikome da cepa i uništava Udruženje koje su stvarale generacije časnih novinara mnogo pre svih nas. Kolega Vlašković kaže da je krajem osamdesetih godina „rado glasao da se ukine separatno udruženje novinara na Kosovu“ i da zato zahteva da se održi jedinstvo Udruženja novinara Srbije, koje napadaju Ničić i Rakočević.”- istakao je tada Radomirović, citirajući Vlaškovića.

Sada, kada je jasno da se “Milena iz Gračanice”, zove  zapravo Zoran, bilo bi zanimljivo istražiti i da li se na takav besprizoran čin blaćenja kolega iz ogranka UNS-a na KiM, pod pseudonimom gračaničke domaćice, neko odlučio sam, ili je i to možda deo nekakvog trapavog specijalnog rata koji prati ovu izbornu novinarsku kampanju.

U normalnim okolnostima, ovakav incident bi morao da završi na Sudu časti, a novinar,  ukoliko se utvrdi da  se na ovakav način izbrukao, bi morao da snosi sankcije od Udruženja. Zanimljivo je čuti i šta na sve ovo ima da kaže Ljiljana Smajlović, predsedavajuća Sudu časti UNS-a?

Posle svega ovoga, Smajlovićkino kilometarsko prepucavanje sa bivšim drugarom Brajovićem, deluje neubedljivo,  naročito “šokiranost”  što se neko, i to iz Uprave UNS-a, usudio da se obrati Radnoj grupi za bezbednost novinara i da dostavi na proveru i Radomirovićeve mejlove ali i pismo uznemiravajuće sadržine, “Milene iz Gračanice”.  Umesto šokiranosti, i nazivanja čitave stvari “odvratnim optužbama”, dovoljno je bilo samo da urade prosto proširenu radnju – da kliknu desnim klikom na dokument a1 i da shvate ko ga je pisao. Činjenica da se Radomirović upravo na najverovatnijeg autora zabrinjavajućeg pisma, poziva kao argument za dalje optužbe kolega južno od Ibra, složićete se, previše je zanimljiva da bi bila slučajna.

Pobedonosno ustvrđuje Smajlovićka u tekstu na sajtu UNS, da su iz Tužilaštva pred Radnom grupom  slučaj proglasili neosnovanim.  Ne iznosi, međutim, da  neki članovi Radne grupe smatraju da je zapravo reč o targetiranju unutar organizacije, za šta Radna grupa nema mandat da o tome zvanično odlučuje. Posebno je, međutim, sporno i samo to što se prijava grupe novinara Radnoj grupi za bezbednost novinara, upravo zahvaljujući Smajlovićki i Radomiroviću uopšte i našla pred javnošću. Takvo javno razračunavanje sa kolegama, pri čemu se iznosi sadržina njihove pritužbe, može da deluje samo demotivišuće na druge novinare, koji bi se Radnoj grupi obratili za pomoć kada se osete nebezbedno. A slučajeva, gde se novinari targetiraju i ugrožavaju od strane kolega iz nekih medija (uglavnom tabloidnih), nažalost, u našoj zemlji postaju manir. Setimo se samo svežeg slučaja portala Krik.

I kako sada, kada se izanalizira čitava zaista filmska, doduše loše režirana i realizovana, situacija sa “Milenom iz Gračanice” verovati i bilo čemu ostalom što se kao argument protiv Rakočevića  i ostalih kolega iznosi?  Jer je sada sve jasnije – u zapravo smešnoj trci za prvog čoveka UNS-a služi se, pa najblaže rečeno –  podmetanjima, neistinama pa i ovakvim bizarnim, možda individualnim, ali možda i naručenim blaćenjem i targetiranjem kolega.

Radomirović -u trci sam sa sobom

I taman, kada smo pomislili da je kraj – ne, nema tačke, zapeta je. Tročlana komisija koja je odlučivala o prigovorima na kandidature za predsednika i članove Uprave UNS-a, u sastavu Ljiljana Smajlović, Petar Jeremić i Snežana Bradić doneće odluku 2:1 (Bradićeva će glasati protiv) da Živojin Rakočević ne može da bude kandidat za predsednika UNS-a, navodno zbog Člana 20 Statuta Udruženja u kome stoji da kandidat ne sme da bude funkcioner organa uprave.  Takva odluka je doneta iako je Rakočević u odgovoru na prigovor Anela Grbovića, novinara Informera, i Dragane Pejović, novinarke NIN-a na njegovu kandidaturu,  dostavio mišljenje nadležnog Ministarstva za državnu upravu, te ovlašćenog advokata iz kojih se vidi da to što obavlja funkciju direktora Doma kulture u Gračanici ga ne dovodi u konflikt interesa niti je u suprotnosti sa Članom 20 Statuta UNS, te nesmetano može da se kandiduje za predsednika Udruženja. Prosto objašnjeno, iako je po poslu koji obavlja javni funkcioner on nije funkcioner organa uprave a što je tim spominjanim članom 20 Statuta UNS-a nedozvoljeno. Par dana kasnije, Rakočević će, u skladu sa zakonom zatražiti i dobiti i zvanično mišljenje Agencije za sprečavanje korupcije, koja je jedina institucija u Srbiji ovlašćena da tumači sukob interesa javnih funkcionera, daje mišljenja i postupa u situacijama postojanja sukoba interesa.

I iz njihovog mišljenja, nedvosmisleno je da obavljanjem dužnosti predsednika UNS (ukoliko bi bio izabran), uz funkciju direktora Doma kulture u Gračanici, Rakočević nije u povredi odredbi čl.40, st 1 Zakona o sprečavanju korupcije u vezi Člana 20 Statuta UNS, niti, kako kažu, u navedenoj situaciji postupa suprotno odredbi čl.49 Zakona. Zapravo su u skladu sa zakonom potvrdili da se ne radi o funkcioneru organa uprave.

Ništa od priloženih i objavljenih dokumenata nije bilo dovoljno da se izmeni odluka komisije čiju većinu (dve trećine) čine ljudi koji su potpisnici Radomirovićeve kandidature, Ljiljana Smajlović i Petar Jeremić. Kad smo već kod konflikta interesa.

Umesto toga, i sam Vladimir Radomirović vodi zapravo klasičnu funkcionersku kampanju u kojoj sa pozicije aktuelnog predsednika UNS-a govori o delu Uprave Udruženja negativno, gostujući na nacionalnim kanalima, kao što je na primer uradio pre nekoliko dana u jutarnjem programu televizije PINK koji vodi i uređuje Predrag Sarapa.

Obraćajući se sa malog ekrana “ružičaste” televizije, gostujući kod kontroverznog Sarape, Radomirović je ponovo izgovorio optužbe na račun kolega sa Kosova i Metohije a o svom protivkandidatu Rakočeviću je ispotencirano sve vreme naglašeno govorio kao o funkcioneru, kao da je želeo da se stekne utisak da je neki politički postavljeni službenik na čelo nekog javno komunalnog preduzeća, a koji gonjen nekakvim ludilom, želi da bude predsednik Udruženja novinara Srbije.

Niti jedne jedine reči da je Živojin Rakočević, koji zaista od 2014. vodi Dom kulture u Gračanici kao svojevrsnu sjajnu iskru srpske kulture i duhovnosti na Kosovu i Metohiji, uz to i novinar, kolumnista Politike, za šta je ovenčan i prestižnim nagradama od kojih je dovoljno pomenuti samo nagradu “Milan Pantić” za novinarsku hrabrost koju je pokazao u izveštavanju o pogromu 2004. ali i nagradu “Aleksandar Tijanić” za borbenost u novinarskom izražavanju koje mu je dodelilo Udruženje novinara Srbije ne tako davno da bi se zaboravilo, 2019.godine. Kako je moguće da Radomirović to ne zna ili ne pamti? Nemoguće je, ali je svakako prigodnije u izbornoj kampanji ubediti potencijalne glasače da se radi o tamo nekom funkcioneru koga treba ukloniti iz izborne trke nego o zapravo odličnom novinaru, koji  je svetlosnim godinama daleko od bilo kakve politike, a kamoli zloupotrebe ili isključivo ličnog interesa.

Još je čudnije da Radomirović, koji ovih dana iz svih raspoloživih oružja cilja Rakočevića,  pozivajući se na kompletni UNS, sa pozicije na kojoj se još uvek nalazi, ne zna da je Rakočević i do sada bio član Uprave UNS-a  i da nikada  posao kojim se bavi, već nekoliko godina unazad  u Gračanici, nije bio smatran preprekom tome iako je Statut i tada i sada bio isti. Zanimljivo je da je bio član Uprave, čak i potpredsednik UNS-a  i u vreme kada je Smajlovićka bila “primus inter pares” a Jeremić predsednik Izvršnog odbora Udruženja.  Tada Rakočevićevo radno mesto nije bilo prepreka da bude biran u organe UNS-a. Pa šta se onda promenilo?

Jedino to izgleda, što se drznuo da kao jedini kontra-kandidat odmeri snagu sa Radomirovićem na majskim izborima.

Da stvar bude zaista još problematičnija  – dvoje od troje članova Komisije koji su odlučivali po prigovorima, Ljiljana Smajlović i Petar Jeremić, su  – potpisnici Radomirovićeve kandidature, i nemoguće je ne pomisliti da su ovakvom odlukom o uklanjanju Rakočevića sa izborne liste i konačno utabali Radomiroviću potpuno čistu stazu da u trci “sam protiv sebe” pobedi i obezbedi još jedan mandat na čelu UNS-a.

Ostaje, međutim, utisak da je svo to zaista preterano angažovanje (jer pobogu govorimo sve vreme o novinarskim izborima, a ne o parlamentarnim ili predsedničkim), koje bi  zbog maštovitosti, moglo da ih preporuči PR timovima političara dogodine u pravoj političkoj izbornoj kampanji, zapravo odraz izgleda poprilične nesigurnosti Radomirovićevog tima u ishod izbora. Moglo bi lako da se dogodi, ukoliko se situacija još više zaoštri  do 29.maja, kada će se u Hotelu Jugoslavija glasati za novo rukovodstvo UNS-a,  da svaki ishod bude kao u filmu Gladijator,  gde će se jasno videti ko je onaj smušeni Komodus a ko Maximus u ovoj gotovo filmskoj priči.

Ali nije stvar u tome. Ono što je bitno, jeste da ionako poniženo novinarstvo kao takvo doživljava još jedan udarac.  Pobeđuje podmetanje, pobeđuje i prekarijat, i  jedino ostaje nada da neće kolege iz brojnih gradova, učlanjene preko spiskova,  preko noći  u UNS, ući pognute glave, u nekakve autobuse o kojima se šuška, da kao beslovesna bića ubace svoj glas u glasačku kutiju, a da se oni koji su podržali Rakočevića neće demoralisati i odustati od dolaska na Skupštinu da se čuje i njihov glas.  Druga stvar koja brine jeste jasna politička matrica, po kojoj se sve to sprovodi kao u onom super  smešnom češkom filmu “Drž te lopova!” Gde se koriste nečasna sredstva a spinuje se da to rade u stvari oni drugi. Pa, tako u trenutku zaključenja ovog teksta, iskače novi napad iz dela  UNS-a, oko Radomirovića, ovog puta na Agenciju za sprečavanje korupcije jer se navodno meša u izbor predsednika Udruženja. Pre nekoliko dana, na tapetu im je bila ministarka Gojković, pa i sama Radna grupa za bezbednost novinara. I to sve liči na spin, da se javnost uveri da je Rakočević kao “državni” a Radomirović “neutralni”, čak u ovoj situaciji i “opozicioni” kandidat.

Kada se, međutim, razmisli malo zrelije,  kad se zagrebe ispod površine, pa se povežu svi konci i končići ovog izbornog novinarskog zamešateljstva, kada se pogleda gde to ovih dana, u stvari, Radomirović gostuje kao rado viđen gost, bez duela, sam, i iz kojih i čijih medija je preko noći kolektivno povukao u članstvo zaposlene, situacija postaje jasnija.

A, moglo je lepo, bez svega ovoga, politikantskog, ružnog. Onako, kako i priliči bilo kom reprezentativnom udruženju novinara, i kako se, uglavnom, u civilizovanom, demokratskom  svetu i radi. Održavaju se izbori, predstavljaju se programi, pa nek ljudi odluče koga žele. Ne udara se ispod pojasa, ne iznose se neistine,  ne vređaju se protivkandidati,  ne prave se tajni dogovori, ne utabava se staza za jednog jedinog trkača, tako što se kao u već pomenutom “Gladijatoru”, prvo puste lavovi i tigrovi – pa ne upali, pa se onda na kvarno polome rebra nekome  -pa ne upali ni to.  Pa se, u verziji aktuelnog rukovodstva UNS-a, ukloni onaj drugi iz arene i pre finalnog boja.  Mnogo je ružno.

U filmovima, pri takvom raspletu, publika u areni zvižducima kažnjava takvo ponašanje. Kako će se završiti taj famozni Dan D, 29.maja, za koji se, kako danas saznajemo prijavio rekordan broj učesnika, čak 585 – ostaje da se vidi.  Ostaje, međutim, i gorak ukus u ustima i osećaj da su svi već unapred sve izgubili. Što u medijskom miljeu Srbije i nije, nažalost, već dugo vremena, neka vest.

Tekst je objavljen 25. maja 2021. godine na portalu www.citysmart.media

Reč je o obelodanjenom snimku telefonskog razgovora između njih dvojice, u kome ovaj drugi svom medijskom glasnogovorniku priča kako je namestio i javno hapsio Ljubeta Boškovskog, bivšeg ministra makedonske policije. U tom apsurdnom petominutnom razgovoru, koji izgleda kao skeč, sadržane su sve anomalije nečasne saradnje između poslenika sedme sile i moćnika iz vlasti i biznis elite.

Praksa „Alo, načelniče“, zacementirana je u desetogodišnjoj vladavini vmrovaca, a u njoj se imenom i prezimenom etablirali novinari koji su se rugali i novinarstvu i etici, fabrikujući neistine i klevete, protiv ondašnje opozicije i svih i svakoga ko se na bilo koji način zamerio sviti premijera Nikole Gruevskog.

Zahvaljujući čuvenim „bombama“ aktuelnog premijera Zorana Zaeva - obelodanjeno je milion i sto hiljada, od tri i po miliona, snimljenih telefonskih razgovora. Zanimljivo je da su glavni akteri u objavljenim razgovorima Gruevski i njegovi najbliži saradnici i uvek neki vlasnik medija, urednik i novinar. Neki od tih razgovora prevazilaze granice zdravog razuma i ostaju trajni svedok bezumlja i bahatosti sprege između vlasti i novinarstva.

Za ilustraciju, ovom prilikom pomenućemo dve sramne epizode iz pomenute nakaradne saradnje nemoralnih novinara i pokvarenih političara. Prva se tiče pomenutog hapšenja ministra Boškovskog, odnosno reprize tog sramnog čina. Šef tajne policije, Mijalkov, urednika Pavlovića grdi što na vreme nije poslao televizijsku ekipu pa je hapšenje moralo da se ponovlja samo kako bi Sitel televizija imala ekskluzivni snimak. U drugom slučaju, šef kabineta premijera Gruevskog, Martin Protuđer diktira tekst direktoru Televizije kanal 5, a potom neimenovanom policijskom službeniku naređuje da sa svojom ekipom „još noćas“ zapale restoran poznatog i neposlušnog ohridskog ugostitelja. Dogovori su ispunjeni, TV kanal 5 je plasirala klevetničku informaciju, a restoran u Ohridu je izgoreo do temelja.

Vreme, taj neumitni sudija je učinilo svoje pa su se, posle promene vlasti i bekstva Gruevskog u Mađarsku, njegovi prvi saradnici našli na vetrometini, a dvoje nedodirljivih, ministar policije Gordana Jankulovska i šef tajne policije Sašo Mijalkov osuđeni su na dugogodišnje kazne zatvora. Njihovi medijski komesari - pomenuti Pavlović, Milenko Nedelkovski, Ivona Talevska, Janko Ilievski i još desetak njih mesecima žive u strahu čekajući sudski poziv ili policijsku patrolu. Premijer Zoran Zaev je još pre dve godine izjavio i najavio da će svi medijski saradnici Gruevskog i njegove ekipe biti pozvani na sud.

Nedavno hapšenje Orce Kamčeva, biznismena i jednog od najbogatijih Makedonaca, inače glavnog poslovnog partnera pritvorenog Saše Mijalkova, aktuelizovalo je pitanje kad će Pavlović i njemu slične kolege odgovarati za počinjena zlodela. Na to pitanje posredno je odgovorio premijer Zaev, rekavši nedavno, da „nema nedodirljivih i da će doći red i na sve koji su u režimu odbeglog premijera Gruevskog bili umešani u kriminalne i druge radnje“.

Hapšenje biznismena Kamčeva, koji je velikodušno finansijski pomagao neke pisane i elektronske medije, u igru je uvuklo i Branka Gerovskog, uglednog makedonskog izdavača i novinara. Naime, on je prilikom hapšenja Saše Mijalkova i Orce Kamčeva, u svojoj kolumni napisao da bi voleo da čuje i drugu stranu, odnosno priču uhapšenih, pa da na osnovu toga, treba izvući zaključak da li je ispoštovana zakonska procedura. Dan iza toga, Gerovski se našao pred unakrsnom vatrom medija čiji su vlasnici njegovi esnafski protivnici Milenko Nedelkovski i Saše Ivanovski.

I oni i autori tekstova na socijalnim mrežama, prozvali su Gerovskog „advokatom kriminalnog dvojca Mijalkov Kamčev“ i zapretili da će objaviti snimak telefonskog razgovora u kome Kamčev kaže da će (Gero) Gerovski, na ruke dobiti 25 hiljada evra i da će „krenuti da puca iz svih oružja“. Naravno, protiv aktuelne vlasti koju personifikuje premijer Zoran Zaev.

Gerovski je negirao da je bilo kad i bilo kome naplatio novinarsu uslugu i pozvao Nedelkovskog i Ivanova, da objave snimak njegovog navodnog razgovora sa pritvornim biznismenom Kamčevom.

Bilo kako bilo, najavljeni novi sudski procesi Mijalkovu, Kamčevu i njihovim pomagačima, na svetlo dana će pokazati i njihove medijske saradnike, koji su, otvarali ili zataškavali kriminalne afere sa milionskim profitima i stradanja stotinu neposlušnih firmi i pojedinaca. Dodatna nezgoda po dva neprijateljska novinarska bloka-vrmovaca i ostalih, svakako je što i jedni i drugi poseduju informacije i materijalne dokaze da su aktivno učestovali u kriminalnim aktivnostima svojih mecena, na obe strane.

Kad su svojevremeno Dragana Pavlovića, perjanicu vmrovske propagande u vreme vladavine Nikole Gruevskog, pitali zašto kompromituje novinarsku profesiju, plasirajući „čiste“ neistine, on je lakonski odgorio: „Onaj koji najbolje plaća uvek će imati moje novinarske usluge“. Nova vlast socijaldemokrata je protiv Pavlovića pokrenula 18 sudskih procesa, a više od polovinu od njih odnosi se na prekršaje koje je ovaj učinio u sprezi sa vmrovskim vlastima, kojima je  celu deceniju bio udarna medijska igla. Na žalost, njegovom devizom „ko više plati“,  rukovodili su se i urednici i novinari u nekim drugim medijima, i za to bili obilno nagrađeni, visokim honorarima, stanovima, a mnogi su šurovanje sa  vlastima iskoristili da organizuju biznis koji nema dodirne tačke sa novinarstvom.

A da bi apsurd bio potpun, i nove vlasti su „plaćenim propagandistima“ ponudili iskupljenje, ponudivši im saradnju. Pomenuti Pavlović je javno priznao da mu je, docnije osuđena Katica Janevska, šef Specijalnog tužilaštva za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala, ponudila nagodbu, koju je, navodno odbio. Ako je Pavlović odbio saradnju, prihvatili su je mnogi drugi, žestoko se ustremivši na pale svoje bivše nalogodavce. Jedna od takvih je i Televizija kanal 5, koja, kao nekada Gruevskog, sada napadno često ugošćuje aktuelnog premijera Zaeva.

Imajući u vidu činjenicu da većinu vodećih makedonskih kompanija, koje sponzorišu aktuelne medije, i dalje kontrolišu pritvoreni Mijalkov i Kamčev, na delu je modifikovana forma narodne poslovice - više nije „Veži konja gde ti gazda kaže“, već „odveži konja kad ti gazda kaže“. Dovoljno je odslušati udarne vesti na elektronskim medijima ili pročitati naslove na internet portalima, pa shvatiti da je reč o „Vrzinom kolu“, kojem svirku plaćaju glavni gosti u makedonskim istražnim i drugim zatvorima.

Zanimljivo je naglasiti da je javno mnjenje u Makedoniji, kao i čitava medijska sfera, retko podeljeno na one koji svim silama brane optužene „vmrovske“ medije i novinare i druge koji traže njihov linč. Budući da su nove afere sa „prodajom pasoša kriminalcima“ i „trgovina drogom rođaka premijera Zaeva“ u žiži ovdašnje javnosti, nastavak priče o „novinarima plaćenicima“ će pričekati neka bolja vremena ili promenu vlasti.

Od jutros, ovo pravo garantovano članom 19. Opšte deklaracije o ljudskim pravima ne važi za još uvek aktuelnog predsednika Sjedinjenih Američkih Država.

Tviter nalog Donalda Trampa koji prati skoro 90 miliona ljudi više ne postoji. Ta društvena mreža je svoju odluku pokušala da opravda „rizikom od daljeg podsticanja nasilja“.

Uzbunjivač Edvard Snouden je u reakciji na ovu vest podsetio na „damnatio memoriae“, latinski izraz kojim se označava brisanje i zabrana javnog sećanja na neku osobu. Kazna je bila svojstvena Rimskoj republici, ali ne i demokratijama 20. i 21. veka.

Osim Tvitera, reagovali su i Fejsbuk i Instagram koji su Trampove profile suspendovali (zasad) na određeni period. U isto vreme, alternativna platforma „Parler“ je uklonjena sa Play prodavnice.

Ne radi se ovde samo o kršenju Prvog amandmana američkog Ustava, pošto ovo nije samo problem jedne države ili jedne privatne kompanije. Postavlja se pitanje, šta nam tek predstoji? Donalda Trampa su, navodno, skidali sa vlasti zbog njegovih „autokratskih“ aspiracija, a sada ga modernizovanim srednjovekovnim metodama uklanjaju iz javnog života?

Ne treba zanemariti ni činjenicu da se ovo dešava samo dva dana nakon što je osnivaču „Vikiliksa“ Džulijanu Asanžu odbijena kaucija. On je još pre nekoliko godina upozorio na tamnu stranu Interneta: „Internet, naše najveće sredstvo emancipacije, transformisan je u najopasnijeg podupirača totalitarizma kog smo ikada videli“.

Ni švedski novinar Piter Imanuelsen nije optimista. On predviđa da „ulazimo u zastrašujuća vremena cenzure, poslednji put viđene u Sovjetskom Savezu“.

A 2021. je tek počela.

* Autor je student novinarstva na Fakultetu političkih nauka

Dakle, krenulo je u ponedeljak ujutro. On je ustao pre mene, obukao nešto na brzinu, niti me je pitao, niti šta rekao, pola sata kasnije uključim TV, on sedi u onoj majici koju mu ja ne bih dala da obuče i priča sve što mu ja ne bih dozvolila. Kad se nisam udavila onim bljutavim pahuljicama koje mi sprema ujutro umesto ljudskog doručka. Čujem kroz maglu kako priča da onaj nije novinar nego je humorista, i da treba da ga brani udruženje humorista a ne novinara, i sve nešto tako.

- Dobro, Vladimire, šta si zapeo „nije novinar“, pa ko se sve ovde zove novinarom, pa nije propao svet, može i on, k'o da je bitno - kažem revoltirano, jer već zamišljam kako će izgledati narednih nekoliko dana maltretiranja ostrašćenih likova koji čekaju kao zapete puške da otpočnu još jedno javno streljanje. 

Nije prošlo mnogo, zvoni telefon.

„Šta je opet rekao majke ti?“

Prijateljica, novinarka. Jedna od onih koje bi udruženje sigurno branilo. Nema smisla za humor uopšte. Ozbiljna novinarka, za razliku od mene. Videla da je već krenuo tabloidni tretman. I to od onih što se kao bore protiv tabloida. To je najgore.

„Pa rekao onom da nije novinar i da treba da ga brani udruženje humorista, a ne novinara, a onaj sve toliko ozbiljno shvata kao da je stvarno novinar a ne humorista, naljutio se i više mu ništa nije smešno“, objašnjavam joj ukratko.

Čujem sa druge strane slušalice kako se ona lupila rukom po čelu.

„Pa gde humoristi to da kaže, pa je l' on video koliko se on uvredi kad ga vređaju ovi što ih on vređa u svojoj emisiji, a kamoli kad mu neko kaže da nije dovoljno ozbiljan da bude novinar, nego humorista“, pita ozbiljna novinarka retorički.

Njoj taj humor nije nešto naročito, ona je uvek i na moje „duhovitosti u pisanju“ gledala s visine. Valjda joj to nije dovoljno ozbiljno, šta li?

Ta moja averzija prema ozbiljnim novinarima datira od pre desetak godina, kada su nas neki baš ugledni i ozbiljni novinari pootpuštali iz jednih isto ozbiljnih novina jer smo se pobunili protiv cenzure. I mene i njega, i još nekoliko dobrih i iskusnih novinara. To je sve bilo u ono vreme nikad većih medijskih sloboda kada o političkim čistkama po redakcijama i otpuštanjima novinara niko nije smeo ni da zucne. Ni u svrhu zabave i humora. 

Šta bih ja tad dala da je neki humorista, makar u svrhu zabave i humora, u svojoj dvosatnoj emisiji rekao jednu jedinu reč o progonu novinara pod demokratskom vlašću u čistoj, neviđenoj  slobodi. Šta bih ja dala da je tada neki humorista, ili ako baš hoće - novinar, ma bilo ko, nas prognane novinare koji su se borili protiv cenzure pomenuo makar u nekom vicu. Da je imao hrabrosti, solidarnosti i poštenja da isproziva predsednika, poslušne režimske urednike, nesolidarne novinare, udruženja novinara, ili makar, eto, tog Gorana Vesića koji danas koristi državu da proganja, ovaj put, njega.

Ali tada je sloboda bila tolika da su se humoristi bavili samo ozbiljnom zabavom. Brajan Feri, Sting, ekskluziva, ludilo… jok nego će nekim tamo novinarima koje proganja najbolja vlast najslobodnije države ikada sa najvećim medijskim slobodama otkako je sveta i veka.  Nikad bolja, ni pre ni posle. Mislim, vlast. A i emisija.

„Pa ako ćemo pošteno, ne treba humorista da brani novinare, imaju oni svoja udruženja novinara, pa neka ih oni brane“, dobacujem zajedljivo.

Do prvog mraka na Tviteru se izređao sa svojim lažima sve jedan lopov o kome smo svih ovih godina pisali, njihovi partijski drugari, razni opskurni likovi željni rasprave na društvenim mrežama i slični, a bogami i poneka intelektualna elita. Uobičajene stvari, pretnje, uvrede, i na kraju optužbe „ovih“ da je ovaj moj na strani „onih“ koji su ga proganjali dok su „oni“ i „ovi“ bili zajedno. Možda zvuči malo konfuzno, ali suština je da kad nisi ni sa onima ni sa ovima, nadrljao si i od ovih i od onih.

A onda je iste večeri, posle deset godina, u svojoj gledanoj emisiji čuveni hrabri humorista ozbiljno progovorio i o novinaru koji je otpušten pre deset godina jer se suprotstavio cenzuri dok je on bio zauzet pravljenjem zabavnog programa za grčkog gazdu koji je kupio i uništio čuvenu televiziju B92 a da niko od ovih danas slobodnih o tome reč nije rekao. Sa još par svojih drugara, od kojih su neki isto kao i on suviše bili zauzeti svojim poslovnim kombinacijama da bi se bunili protiv otpuštanja novinara pre deset godina, ovog mog iskritikovali su kako mora da brani profesiju jer u suprotnom ima da propadnemo. I još mu stavio sliku preko celog ekrana da ga slučajno neki ludak ne mimoiđe na ulici ako bude loše volje a Vučić mu nije pri ruci.

Onda je opet krenuo da zvoni telefon. Zove dobronamerni zabrinuti kolega, ozbiljan novinar, naravno, da prijateljski posavetuje ovog mog da izda neko saopštenje gde će humoristi da ponudi zaštitu, ne mora kao novinaru, nego onako, kao čoveku. 

- Vidiš kako je, nema potrebe da im se zameraš, kaže onako pomirljivo.

- Mudar čovek, daj mu to saopštenje, da si pametan mogao bi i neku nagradu, delili ste onolikima možeš jednu i njemu - dodajem sad već ozbiljno zabrinuta.

Sutradan se nastavilo sa uglednom profesorkom sa Fakulteta dramskih umetnosti, stručnjakom za medije. Ona traži da ovog mog smene iz Udruženja novinara. Da, daleko bilo, više ne bude predsednik. A ni ja sa njim.

- Koja je to, je l' to ona što mu je onda kad je pravio intervju sa Tadićem poručivala da se predsedniku ne postavljaju neprijatna pitanja? - pita moj otac zabrinuto jer se setio šta je bilo prošli put kad su profesorke navalile na ovog mog.

- Ma nije ta, ovo je druga. Ona onda je bila profesorka novinarstva, objašnjavam mu.

- Pa je l' ona zna kako se to radi?, pita me.

- Ma ona zna, nego ne zna ovaj moj. Nikako da nauči, brecnuh se.

Dobra stvar u celoj priči je da makar ne može da dobije otkaz na poslu. Sad se tek ispostavlja kao prava pravcata sreća što pre deset godina niko nije smeo ni da nam se javi na ulici a ne da nam da posao. Pa sad, eto, nema ko ni da nas otpusti.

„Moja supruga je sada pod lekovima, spava. Nekada je bila temperamentna, vatra živa“, kaže za UNS novinar Milan Jovanović i sam svestan da se u pričama o napadima na novinare uglavnom govori kakvim su pretnjama ili opasnostima bili izloženi, ali gotovo nikada o tome šta doživljavaju njihove porodice.  

Jela Deljanin, zbog profesije svog supruga, na svakom suđenju prolazi kao bosa po trnju, iako ničim u svom životu to nije zaslužila, niti doprinela. „Sudija ispred sebe ima papir da je pod terapijom. Čudno je što je dozvolio takvo ispitivanje. Advokati odbrane nisu imali obzira“, priča za UNS Jovanović.

Gorak utisak kod žrtvi izgorele kuće, ali i prisutnih novinara, ostavila su poslednja ročišta na kojima se cenkalo oko vrednosti njihovih stvari. Niti Jela, niti Milan nisu želeli više od onoga što su imali. Pravosudni sistem, međutim, ne prepoznaje dodatnu traumu koju na suđenju sada doživljavaju.

Ne postoji niti jedan mehanizam da budu zaštićeni, već naprotiv - ponovo postaju žrtve koje se uporno pravdaju da nisu krive za ono što im se desilo. Ono od čega su žrtve silovanja na suđenjima zaštićene, sud u ovom slučaju to ne poznaje.

Jelu nikada nije zanimalo novinarstvo, niti politika. Ceo radni vek, 35 godina, bila je glavna medicinska sestra u gerontološkom centru u Beogradu, u kojem je negovala druge. Umesto aplauza, kojim se u svetu nagrađuju zdravstveni radnici zbog borbe sa nevidljivim neprijateljem, Jela sluša sasvim drugi aplauz - kada pristalice Simonovića ispred suda aplaudiraju njihovom lideru.

Iako umanjivanje cene porodične kuće novinara ostavlja duboke ožiljke na žrtve, advokat Simonovića kaže da je tužilaštvo upravo zbog vrednosti uništenih stvari tražilo maksimalnu kaznu za Simonovića od osam godina zatvora. I ko je u ovom sistemu zaštićen – oni za koje se strasno bore da im se umanji kazna ili oni koji su imali sreću da ostanu živi.

Jovanović se preko malog medija Žig infa drznuo da ispituje poslove najmoćnijeg čoveka u Grockoj. Kaže da ih ne zanima bogatstvo, već da im se obnovi ono što su imali. To dokazuje i time što je, kaže, odbio „bezobraznu cifru“ koja mu je nuđena kako bi postupak protiv Simonovića bio zataškan.

„Kako se približava suđenje Jela je nervoznija. Kada padne mrak pusti televizijski program, šeta po terasi i gleda da li će neko da uđe ponovo u garažu. Strepi. Govori mi - molim te, Milane, da skupimo pare da postavimo kamere“, kaže Jovanović, koji objašnjava da su upravo zbog komšijskih kamera koje su snimile šta se desilo kobne noći, napadači pronađeni.

Jela Deljanin spasila je supruga iz crnog dima koji im je odneo sve – zdravlje, uspomene i veru u pravosuđe. Sada na suđenju mora da sluša koliko drugi vrednuju njene bunde, goblene i zavese.

„Koje traume je žena preživela, to je užas i žalost. Da sam znao da će ovo da se desi, možda ne bih pisao o korupciji. Očekivao sam da će Simonović da napadne mene, jer sam jedino o njemu kao političaru pisao. Ni u snu mi nije padalo da će neko da mi noću pali kuću“, kaže Jovanović.

Advokati Simonovića prepoznali su Jelu kao laku metu za rušenje njenog kredibiliteta, pa su joj u nedogled postavljali pitanja - kako je moguće da je imala više zavesa od broja prozora, zašto je kupila televizor pre požara i koji je raspored kauča bio u kući pre požara. Izgledalo je kao da Jela nema nikakve šanse da se bori za ono što joj je silom oduzeto.

Iako tužilac na suđenju upozorava da se advokati Simonovića iživljavaju nad žrtvama, njihovi motivi su, kako kažu, drugačiji: „Bavimo se svim elementima krivičnog dela koje je tužilaštvo stavilo na teret optuženima“.

Advokat Simonovića navodi da se tvrdnjama da maltretiraju žrtve „obezvređuje“ čitav krivični postupak. Čak je i Jovanovića optužio da sve činjenice ukazuju da je on pucao na napadača kuće, koja je već bila u gustom dimu.

„Bila je temperamentna, energična, uporna, pedantna. Za porodicu je u stanju da pogine. Podržavala me je i dok sam radio kao policajac. Ali je stalno pričala - čuvaj se, čuvaj se, posao koji radiš je opasan. Znala je da se ne bojim“, kaže Jovanović.

Kada je pisao za Žig info, supruga je novinaru govorila: „Milane, ostavi to. Smiri se. Posveti se deci“. On joj je, kaže Jovanović, uvek odgovarao: „Jelo, celog života se borim protiv kriminala. Znaš kakav sam. Ne mogu da gledam kako se pljačka ovaj narod“, na šta bi ona rekla: „ Dobro, ti znaš šta radiš“.

Jovanović o Vilerovim goblenima, čiju vrednost advokati Dragoljuba Simonovića žele da umanje, priča da je ih je Jela strasno radila dok je bila mlađa, u neka srećnija vremena, a da je pojedine i kupovala.

„Da budem iskren, branio sam joj da radi goblene jer više za njih niko nije zainteresovan. Pojedini su bili uramljeni, a bilo je dosta onih koji su bili upakovani. Bili su na američkom plakaru, čekajući da budu podeljeni snajama“, navodi Jovanović.

Život Jele Deljanin je od uživanja sa unucima u idiličnoj bašti u Vrčinu u penzionerskim danima pretvoren, zbog profesije kojom se suprug bavi, u krvničku borbu za dokazivanjem da nije kriva zato što joj je kuća izgorela i ostala živa.

Spasivši supruga iz požara, jedan je od svedok šta se desilo te noći – da joj muž nije bio pucač, već žrtva.

„Zakon advokatima Simonovića dozvoljava da se brane svim sredstvima - da nas napadaju, da izgledamo kao kriminalci. To je van pameti. Cilj mi je, dok smo živi, da pravda progleda. Ništa više. Nadam se da će do toga doći. Da nije bilo uzalud ovo pisanje“, zaključuje novinar, koji će na sudu u oktobru nastaviti svoju borbu.

* UNS se zahvaljuje Marku Risoviću na ustupljenoj fotografiji.

To je, kako se čini, opšteprihvaćena "logika" kada je u pitanju status i sloboda štampe u širokim tranzicionim koridorima i tunelima. Nakon svečanog oproštaja od žurnalističkog jednoumlja, naravno. Ništa nije kako je bilo, beleže se boljitci, žilavi su opozicioni mediji, što ne znači da "oni drugi" spavaju. Zašto bi, inače, ti silni evropski pregovarači svuda, ama baš svuda, insistirali na većoj slobodu štampe?

Ovde, u Pragu, odakle tim nevidljivim elektronskim putem kreću ovi redovi - ista meta, isto odstojanje. Partija koja je do 1989. godine "palila i žarila" skoro se ne prepoznaje na otvorenom tržištu medija. Ostalo je samo njeno megdašnje "Rude pravo" koje je danas samo "Pravo" sa zavidnim tiražom od oko 300 hiljada primeraka.

Smenjeni su vlasnici, štampaju se nove novine, a svima je do guše došla poplava televizija - što nacionalnih, što lokalnih, što i međunarodnih. Od prošlog meseca, na primer, Si-en-en  na Prvoj češkoj televiziji (a svuda ima neka prva) emituje program na češkom jeziku. Uvek se počinje vestima.

No, to je samo jedna, skoro tačkica, na mapi rasprostranjenih medija u ovoj zemlji.

Kritičke opaski struke i javnosti (korona otišla, ostavila bar u terminologiji upotrebu "struke") uvek su uprte u ono što uopšte, a to se dobro raspoznaje u medijima, čine novi vlasnici. Neki su, što ono kažu, "transparentni" a drugi se kriju po češkim šumama i gorama kao u sezoni lova na lisice.

Andreju Babišu, koji krajem godine puni tri godine u zaista vrućoj premijerskoj fotelji, stalno se upućuju kritičke strelice što je njegov "Agrofert" na neregularan način uzeo kredit iz briselskih fondova, ali mu se ne osporava da je češka ekonomija u samom evropskom vrhu.

Taj Babiš je, međutim, kao tadašnji milijarder i vlasnik "Agroferta" 2013. godine kupio izdavačku kuću Marfa. Naravno, to vam ime ništa ne znači dok se ne kaže da baš ta Marfa jeste izdavač najuticijnijih i najstarijih praških novina - "Mlade fronte DNES" i Lidove novine. I tu priča dobija drugi tok.

Oni koji pamte ne baš mnogo duže, prisetili su se ovih dana, da je 2013. godine iz "Mlade fronte DNES" otišao glavni urednik, te da je godinu dana kasnije i Sabina Slonkova zamenjena, da bi došao Jaroslav Plesl koji traje do danas. Iz Lidovih novina je otišao Dalibor Blašinka, a došao Ištvan Lesko. Sama Marfa je medijski gigant, koji, osim Mladu Frontu Dnes i Lidove novini, štampa i čitav spektar drugih časopisa sa ukupnim tiražom od oko 4,5 miliona.

Ne isključuje se Babišev uticaj i na Češku televiziju i radio. Koliko god  je zaista naivno poverovati da neko kupuje medije da ne bi imao baš nikakav uticaj u njihovom radu, bilo bi, čini mi se, nečasno reći da Babišove novine vriju od navijačke strasti, pa i zloupotrebe u korist vlasnika.

Neupućeni čak ne bi primetili one "nijanse" pomenutih na početku teksta. Navijačke strasti nema ni u opozicionim medijima, mada oni, naravno, nisu nežni prema vlastima. A i zašto bi? Zar to nije prirodni red stvari? Baš varka (ne optička) bilo bi verovati da srednjeevropljani žive pored divnih reka koz koje teče samo med i mleko. Uh, koliko se ovde priča o svakojakim zagađenjima, pa i medijskim. To se, dabome, ne radi nežno, ali ne i prostački, sa izmišljotinama i kojekakvim bljuvotina.

Premijer Babiš i sopstvenik najveće kuće štampanih medija, na primer, svoje intervjue najčešće daje listu levice "Pravo" (bivše "Rude Pravo"), a predsednik Zeman je skoro eksluzivni gost televizije Barandof, a ne češke "državne" televizije.

Obaška, ne primećuje se da se neki medij hvali pomoću iz inostranstva koja bi gurnula napredak demokratije. Štaviše, više je onih koji to smatraju nezdravim i nekorisnim, poput menice bez pokrića. Mediji, ispravljeni pred novim elektronskim izazovima, čuvaju se neprijatnih iznenađenja svake vrste.

Bez plana B, kako primećuje komentator praškog "Foruma" Jan Jandourek, se ne može. Ne treba se zavaravati, nego imati u obzir interese i konkurenciju: autoriteti, samoproglašeni konzervativci, kremljolozi, pekinške sluge, pseudo-vlasnici i razni drugi otpadnici mogu samo privremeno ostvariti svoje ciljeve, do neke sledeće prolazne normalnosti.

Od samog početka nije se našao formalan način da se svaki političar (pa i ne samo političar, jer na spisku vlasnika medija su i neki drugi milijarderi kojih nema među političarima onemogući da vlasništvo iskoriste za nešto drugo, daleko od medijskog biznisa.

Svi vlasnici čeških medija, pogotovu oni koji imaju "bliske kontakte" sa politikom, daju časnu reč da je uticaj na medije daleko od njihovih interesa, te da šefovima njihovih medija uvek kažu "pišite šta hoćete", što celoj priči daje Potemkinov premaz.

Sa malo, u retkim slučajevima i malo manje potemkinizma, češko medijsko tržište drži se pre svega konkurencije, a biće da je to jedan od glavnih razloga što je sačuvana struktura i profil ozbiljnih novina svih bitnijih političkih orijentacija, da ima samo dva tabloida koji nisu ni korak do mogućnosti da "pregaze" ozbiljnu štampu. I, zlu ne trebalo, uvek imaju već pomenuti plan B.

* Autor je pesnik, bivši direktor Tanjuga i osnivač makedonske televizije Telma

S velikim žaljenjem podnosim ostavku na dužnost u „Njujork tajmsu“.

Pre tri godine sam puna zahvalnosti i optimizma počela da radim u ovom listu. Kada su me angažovali, cilj je bio da se okupe i oni glasovi koji se inače ne bi pojavili na stranicama „Njujork tajmsa“: pisci početnici, ljudi centrističke ideološke orijentacije, konzervativci i ostali kojima „Njujork tajms“ inače nije prirodna sredina. Razlog za taj napor bio je sasvim jasan: list nije uspeo da predvidi rezultat novembarskih izbora 2016. godine, što je značilo da nema potpuno jasnu predstavu o Americi, ne razume je sasvim. Izvršni urednik Din Baket i drugi su to manje-više priznali u raznim prilikama. Zato je u rubrici Mišljenja prioritet dat ispravljanju tog suštinski važnog nedostatka.

Bila mi je velika čast da budem deo tih napora koje je predvodio Džejms Benet. Ponosna sam na tekstove koje sam napisala i objavila i tuđe tekstove koje sam priređivala kao urednik. Među onima kojima sam pomogla da se pojave na našim stranicama bili su venecuelanski disident Vujili Arteaga, iranska šahovska šampionka Dorsa Derahšan i hongkonški demohrišćanin Derek Lam. Tu su takođe bili Ajan Hirši Ali, Masih Alinedžad, Zaina Arafat, Elna Bejker, Rejčel Denholander, Mati Fridman, Nik Gilespi, Heder Heing, Randal Kenedi, Džulius Krein, Monika Luinski, Glen Lori, Džesi Singal, Ali Sufan, Kloi Valdari, Tomas Četerton Vilijams, Vesli Jang i mnogi drugi.

Međutim, pouke koje je trebalo da izvučemo iz predsedničkih izbora - pouke o tome koliko je važno razumeti druge Amerikance, koliko je važno suprotstaviti se tribalizmu i pridati centralni značaj slobodnoj razmeni ideja u demokratskom društvu - te pouke nismo naučili. Umesto toga, u štampi se pojavio novi konsenzus koji je bio možda naročito izražen upravo u „Njujork tajmsu“: istina nije proces kolektivnog otkrivanja, već dogma koja je već poznata malom broju prosvećenih čiji je posao da o toj dogmi obaveste sve ostale. Tviter, doduše, nije u zaglavlju „Njujork tajmsa“. Međutim, Tviter je postao njegov glavni urednik, onaj koji ima poslednju reč. A kako su etika i običaji te platforme polako postajali etika i običaji „Njujork tajmsa“, tako se i sam list sve više pretvarao u neku vrstu prostora za različite performanse. Priče se biraju i iznose na način koji će zadovoljiti najuži segment publike, a ne način koji će omogućiti radoznaloj javnosti da čita o svetu i sama donosi sopstvene zaključke. Oduvek sam smatrala da je novinarima stavljeno u zadatak da napišu onaj prvi, okvirni nacrt teksta, nešto što bismo mogli nazvati „prva ruka“ istorije. Sada je, međutim, i sama istorija postala još jedna efemerna stvar koja se oblikuje tako da se prilagodi potrebama unapred utvrđenog narativa.

Zato što nisam prezala da se upustim u ono što je Orvel nazvao „Zlomisao“ izložila sam se neprestanim siledžijskim napadima kolega koji se ne slažu s mojim stavovima. Proglasili su me nacistom i rasistom; vremenom sam oguglala na komentare u stilu: „Eno, ona opet piše o Jevrejima“. Maltretirani su i oni za koje se smatralo da su u prijateljskim odnosima sa mnom. Moj rad i moj karakter otvoreno su nipodaštavani na komunikacijskim kanalima na platformi Slack koje vrlo pomno proučavaju najvažniji urednici lista. Tu su neke od kolega insistirale na tome da treba da budem izbačena iz „Njujork tajmsa“ da bi te novine postale istinski „inkluzivne“, dok su ostali uz moje ime postavljali imodžije sa slikom sekire. Neki drugi ljudi zaposleni u „Njujork tajmsu“ javno me na Tviteru kleveću kao lažova i zadrtu osobu, uopšte ne strahujući da će im zbog toga što me proganjaju neko ko je za to nadležan na odgovarajući način uzvratiti. Niko im nije uzvratio.

Postoje nazivi, jasne kvalifikacije za to čemu sam izložena: nezakonita diskriminacija, neprijateljsko radno okruženje, primoravanje na raskid radnog odnosa. Nisam pravni ekspert. Ipak, znam da je sve ovo loše.

Ne razumem zašto ste dozvolili ovakvu vrstu ponašanja u kompaniji „Njujork tajms“ pred očima svih zaposlenih i pred celom javnošću. I svakako ne mogu da razumem kako ste vi i drugi čelnici „Njujork tajmsa“ mirno stajali i sve to posmatrali a privatno me tapšali po ramenu i hvalili me zbog moje hrabrosti. Nije valjda da je čoveku potrebna hrabrost da bi se kao pobornik centrističke ideologije pojavio na poslu u jednim američkim novinama?

Jedan deo mene bi voleo da je ovo moje iskustvo jedinstveno. Međutim, istina je da je intelektualna radoznalost - da i ne govorimo o spremnosti na prihvatanje rizika - sada nešto što se u „Njujork tajmsu“ doživljava kao mana. Zašto biste kao urednik radili na nečemu što je izazovno za naše čitaoce ili napisali nešto hrabro da biste se potom izložili zaglupljujućem procesu da to što ste priredili ili napisali svedete na ideološki podoban (košer) tekst, kada možete sebi obezbediti sigurnost posla (i bezbrojne klikove podrške) tako što ćete objaviti četirihiljaditi tekst u rubrici Mišljenja i komentari u kome ćete tvrditi da Donald Tramp predstavlja jedinstvenu opasnost za našu zemlju i za ceo svet? Tako je autocenzura postala norma.

Ono malo pravila što je još ostalo u „Njujork tajmsu“ primenjuje se krajnje selektivno. Ako čovek ispoveda ideologiju koja je u skladu sa novom dogmom, onda i taj čovek i njegov rad bivaju ostavljeni na miru, niko ih ne nadzire. Svi ostali žive u strahu od digitalne buke i besa. Dozvoljeno je izlivati otrov u onlajn prostoru dokle god je taj otrov usmeren ka pravim metama.

Komentari koji bi lako bili objavljeni još pre dve godine sada dovode i pisca i urednika u velike nedaće, čak se može dogoditi da zbog njih i posao izgubi. Ako se za neki komentar ili članak zaključi da će verovatno izazvati bujicu internih reagovanja ili reagovanja na društvenim medijima, onda urednik ili pisac izbegavaju da to objave. Ako urednica oseća da ima dovoljno snage da sugeriše objavljivanje, brzo će je preusmeriti na bezbednije tlo. A ako i uspe da objavi nešto što ne predstavlja eksplicitnu promociju progresivnih ciljeva, i tada će svaki redak biti pažljivo proveren, umiven, o njemu će se pregovarati i sve će se nekako upakovati i obezbojiti.

„Njujork tajmsu“ su bila potrebna dva dana i dva radna mesta da kaže kako nije trebalo objaviti tekst Toma Kotona zato što „ne zadovoljava naše standarde“. List tako sve više prelazi u neku udaljenu galaksiju, gde dominiraju pitanja koja su istinski udaljena iz životne sfere većine stanovnika.

Međutim, ja sam uverena da većina zaposlenih u „Tajmsu“ ne veruje istinski u takve stavove, samo su zastrašeni i primorani da se tako ponašaju. Zašto? Možda zato što veruju da je krajnji cilj ipak ispravan. Možda zato što veruju da će uživati zaštitu sve dotle dokle budu klimali glavom. Možda zato što u našoj zemlji postoje milioni nezaposlenih a oni imaju sreću da su uopšte dobili posao u ekonomskoj grani u kojoj se radi na ugovor.

A možda i zato što znaju da se danas ne isplati ustati i boriti se za načela - to vam samo crta metu na leđima. Zato ne koriste platformu Slack, kada mi se obraćaju, nego mi šalju privatne poruke o tome da je zavladao „novi makartizam“ u ovom uglednom listu.

Sve to sluti na zlo, naročito za nezavisno orijentisane mlade pisce i urednike koji obraćaju pažnju na to šta treba da rade da bi napredovali u karijeri. Pravilo broj jedan: ako govorite ono što mislite sebi ćete nauditi. Pravilo broj dva: nikada nemojte rizikovati da naručite tekst koji je u suprotnosti sa vladajućim narativom. Pravilo broj tri: nikada nemojte verovati uredniku ili izdavaču koji vas podstiče da idete uz dlaku. Na kraju će se taj izdavač prikloniti masi, urednik će biti otpušten ili će dobiti neki drugi posao, a vi ćete ostati na cedilu.

Ipak, postoji jedna utešna stvar za  te mlade pisce i urednike: u vreme kada „Njujork tajms“ i ostale nekada velike novinarske institucije izdaju svoje standarde i gube iz vida sopstvena načela, Amerikanci su i dalje gladni za vestima koje su tačne, za mišljenjima koja odražavaju život i za debatom koja je iskrena. O tome slušam svakog dana. „Nezavisna štampa nije ni liberalni ni progresivni ni demokratski ideal. Nezavisna štampa je američki ideal“ - tako ste vi govorili pre nekoliko godina. Teško da bih sama to mogla bolje da kažem. Amerika je velika zemlja koja zaslužuje velike novine.

Ništa od toga ne znači da neki od najdarovitijih novinara na svetu ne rade i dalje u „Njujork tajmsu“. Rade, i upravo zbog toga ovo neliberalno okruženje deluje toliko bolno. Ja ću i dalje pomno čitati njihove tekstove. Ali ne mogu više da obavljam posao zbog koga ste me doveli ovamo - posao koji je nekadašnji vlasnik „Njujork tajmsa“ Adolf Oks opisao u svojoj čuvenoj izjavi iz 1896. godine: „Neka kolumne ’Njujork tajmsa’ budu forum za razmatranje svih pitanja od javnog značaja i neka se u tom cilju u njima vodi inteligentna rasprava između različitih nijansi mišljenja“.

Oksova ideja je jedna od najboljih za koje znam u novinarstvu. Ali, ideje ne mogu same da pobede. Potreban im je glas koji će ih izreći. Potrebno im je uho koje će ih čuti. Što je najvažnije, potrebna im je podrška ljudi koji su spremni da žive u skladu sa njima.

Bari Vajs

Tim činom, vrh države je zapravo pucao u novinarsku profesiju, a Slavko Ćuruvija je bio simbol slobodnog novinarstva. Na ucene i pritiske nije pristajao. Čak nije potpao ni pod uticaj onih sila koje su finansirale opozicione medije. Ne samo medije, već sve one koji su bili protiv Slobodana Miloševića. Iako se sukobio sa tadašnjim predsednikom, Slavko je pre svega bio novinar. To ga je, između ostalog, razlikovalo od mnogih političkih aktivista skrivenih ispod novinarskog ogrtača. On je samo želeo da pravi novine koje niko neće cenzurisati. Upravo zbog toga je bio "opasan" po režim.

Pošto ni na koji način nije mogla da ga diskredituje, vlast je sramno iskoristila bombardovanje SR Jugoslavije kao pogodan trenutak za to da Slavka proglasi neprijateljem koji je slavodobitno "dočekao bombe". Tako je stvorena atmosfera u kojoj je jedan novinar postao legitimna meta.

Dve decenije kasnije, suočavamo se sa mogućnošću da Apelacioni sud poništi prvostepenu presudu kojom je vrh Državne bezbednosti osuđen na 100 godina zatvora zbog ubistva Slavka Ćuruvije. To je nedopustivo, kao što je i nedopustivo da sećanje na takvog čoveka izbledi. Upravo na njegovom primeru, studenti novinarstva bi trebalo da se uče kako izgleda novinar koji se nepokolebljivo bori za svoju profesiju. Ipak, dešava se suprotna stvar: njegovo ubistvo je postalo deo dnevnopolitičih sukoba u kojima je najvažnije opravdati svoju stranu i izvući što više političkih poena.

Ne smemo dozvoliti da oni pobede. Retko ko pored novinara shvata značaj slobodnog novinarstva i zato se ne možemo uzdati u druge da vode naše bitke. Mi moramo ići putem kojim je Slavko hrabro koračao. Na tom putu, novinari moraju biti ujedinjeni.

Možda su ubili jednog od najboljih, možda su medijsku zajednicu bacili na kolena i pregazili je, ali novinarsko srce još uvek kuca. Ne predaje se.