Pisma UNS-u

02. 06. 2026.

Autor: Marko Lopušina Izvor: Ubijanje srpskog novinarstva

Lopušina: Ubijanje srpskog novinarstva

Novinar i publicista Marko Lopušina obratio se Udruženju novinara Srbije (UNS), pišući o problemima u srpskom novinarstvu. U nastavku prenosimo tekst kolege Lopušine.

-Među sredstvima informisanja danas u Srbiji dominiraju elektronski mediji, društvene mreže i portali, koji ne primenjuju pravila novinarstva, jer se drže tržišnog principa - prodaj svašta.

             Tužan sam kada kao novinar koji pola veka piše tekstove za štampana izdanja vidim da su prodajni tiraži naših dnevnika spali na prosečnih 10.000 primeraka. Prodavačica na kiosku u mom komšiluku mi se žali da ima probleme sa novinama, jer ih svakog dana pakuje i popisuje, kad prima i kad ih vraća:

-Niko ne kupuje novine i ne čita. U kioscima sa štampom danas se najbolje prodaju cigarete, žvake, vode, upaljači. Novine se vraćaju izdavačima.

           Odrastao sam uz štampana izdanja novina, žurnala i knjiga i teško prihvatam činjenicu da taj moj svet nestaje i da neke novine postoje samo zbog političke propagande i finansiranja od strane države. Nekada sam osamdesetih godina pisao za četiri novine i primao četiri honorara. Danas pišem za dve novine i dva portala besplatno i uz moju uz saglasnost da „ne tražim honorar“, jer ga redakcije ne daju. 

         Moja profesionalna novinarska miisija je da informišem javnost, čak i u vreme, kada jedan od tvoraca štampanog novinarstva javno priznaje da je na delu ubijanje i smrt srpskog žurnalizma. Pozicija i uticaj štampanih medija je opao, jer se promenila tehnologija proizvodnje i distribucije informacija od opšteg značaja i jer se promenila generacija čitalaca novina. Rotaciju papira su zamenili ekrani elektronskih medija, a stare čitaoce mladi „koji sve znaju, a ništa ne čitaju“.

-Njih ne interesuje opšte znanje, već mesto gde mogu da kupe saznanje o nekome i nečemu – kaže prodavačica sa kioska, inače, bivša novinarka “Borbe”.         

  U Srbiji postoji 2.588 medija. Novinskih redakcija ima 468, radio stanica ima 300, ima 217 televizijskih stanica, kao i novinskih agencija - 31. Najviše je elektronskih onlajn medija i internet portala - 1.180. Čak 482 srpskih medija su „divlji“, jer nemaju registrovane sve podatke propisane zakonima. Dominantni mediji u Srbiji su digitalni, dakle elektronski portali, onlajn društvene mreže i televizije. Srpski građani prosečno uz njih provode dnevno po 8  sati.  

           Starija populacija gleda tv programe i čita novine, a mlađe generacije, ispod 30 godina, su uz onlajn i internet medije. Kod mladih građana Srbije najzastupljenije su društvene mreže - Fejsbuk ima 61 odsto, Instagram 52 odsto, a Youtube ima 46 odsto posećenosti. Oni koji na društvenim mrežama imaju po milion posetilaca od provajdera dobijaju honorare. Jedna estradna pevačica je tako lane zaradila 300.000 evra od pregleda njenih pesama i priča. Tako su društvene mreže kao medij sve manje sredstvo informisanja, a sve više proizvođači zabave i besmislenih poruka. 

         U takvoj situaciji prvo su stradale objektivne informacije i medijska saznanja od opšteg i javnog značaja, jer su minimizirani, potom medijski oblici obrazovanja i kulture, a onda i sam srpski jezik, ćirilica i gramatika. 

REDAKCIJE BEZ LEKTORA

       Istraživanja su pokazala da su srpski mediji, u većini, jezički i gramatički objektivni u prezentaciji svojih programa. Mediji sa nacionalnom licencom koriste ravnomerno ćirilično i latinično pismo. I drže se Pravopisa i Rečnik srpskog jezika. To je više rezultat dugogodišnje tradicije i iskustva, nego li stručne sposobnosti svih medija u Srbiji, koji su poslednjih decenija doživeli velike transformacije. 

          Od državnih i društvenih medija postali su privatni, a oni najuticajniji su opet podržavljeni. U prvoj fazi svog postojanja državni mediji su imali obevezne redakcije jezičkog usavršavanja, sa lektorima, korekotirma, profesorima govornog jezika i škole za spikete. U poslednjoj fazi podržavljana medija ove redakcije su pogašene, pa su mnogi lektori i profesori jezika otpušteni. 

          Urušavanju srpskog jezika u medijima doprinosi i upotreba uličnih žargona i izraza, čemu doprinose kako eletronski mediji, tako i odgovorne javne ličnosti koje žele da se dodvoravaju mladima. Tako, na primer, čak i trener poznatog beogradskog fudbalskog kluba svoj stadion „Rajko Mitić“, naziva uličnim imenom Marakana.  Time se ponižava veliki srpski fudbale, kasnije novinar i gospodin Rajko Mitić, po kome je stadion dobio zvaničan naziv. A  afirmiše se  izmišljeni nadimak uvezen iz Brazila kao odraz kompleksa niže vrednosti članova uprave kluba i vođa navijača.

         Ulični jezik, kog karakterišu agresivnost i prostota, najprisutniji je u tv emisijama tzv. rialiti programa, koji su proizvod Vouk kulture, a koja se primenjuje u Srbiji. U rialiti programima  se zarad gledanosti i bolje prodaje reklama, prikazuje govor mržnje, nasilja i seksualnog uznemiravanja. I pojedini nacionalni mediji koriste novogovor, strane izraze ili žargon da bi privukli pažnju i „dodvorili“ se određenoj publici. SANU je problem urušavanja srpskog jezika u medijima uočila 2021, godine i u svom istraživanju srpskog jezika u javnom diskursu i medijima zaključila da je „pismenost u Srbiji povećana, ali i vulgarnost srpskog jezika je povećana“. 

CEPKANE RUBRIKE

          Među sredstvima informisanja danas u Srbiji dominiraju elektronski mediji, društvene mreže i portali, koji ne primenjuju pravila novinarstva, jer se drže tržišnog principa - prodaj svašta. Na srpskim portalima i sajtovima medija dominiraju izmišljene informacije, iz bilo kog vremena, pa se tako mesecima piše o ljubavniku žene jednog tv voditelja, koji ga je pretukao pre šest godina. 

        U novije vreme većinom srpski mediji, posebno elektornski, ne odgovaraju na pet profesionalnih novinarskih pitanja, - ko, gde, kada, kako i zašto - već cepkaju te odgovore u posebne rubike, radi većeg broja pregleda i klik reakcija čitalaca i gledalaca. Klik u elektronskim medijima je izraz komericajnog pregleda medija , na čijem broju se gradi cena i usluga marketinga medija, pa se pokazuje da mediji nisu sredstvo informisanja i obrazovanja već komercijalna firma za propagandu. Jedan beogradski portal preko “klik novinarstva” zarađuje godišnje tri miliona evra. Zato medijima nije bitan kvalitet informacije, kvalitetan srpski jezik već jezik komercijale, prodaje i senzacia po svaku cenu, kojim privlače kupce tj. čitaoce i gledaoce.

           Teoretičari modernih elektonskih medija tvrde da su društevene mreže i mnogi portali u suštini hladni, da ne izazivaju iskrene emocije i da nisu ozbiljni izvor informacija. I Amerikanci i Srbi su utvrdili da je čak 65 odsto javnih poruka sa elektronskih medija nove generacije, odnosno na društvenim mrežama besmislena šala tj. zezanje, a ne ozbiljna informacija. S toga mlađe generacije koje masovno prate elektonske medije i društvene mreže su, sa jedne strane emotivno prazne, jezički siromašne i sa druge strane neinformisane i površne toliko da su u suštini nezainteresovani ili besmisleno zainteresovani za upotrebu kvalitetnih informacija od društvenog značaja i upotrebu kvalitetnog svog srpskog jezika. 

          Većina mladih u Srbiji ne veruje zvaničnim medijima, ne gleda nacionalne tv progrme, a smatra da informisanost i znanje srpskog jezika nisu bitni za formiranje njihove ličnosti i život - jer mogu znanja da se nađu ili kupe na društvenim mrežama.

         Sve do kraja 20. veka mediji u Srbiji su bili posvećeni informisanju, vaspitanju i kulturnom obazovanju svojih čitalaca, slušalaca i gladalaca. Danas ovi standardi, koji su usko vezani za srpski jezik i njegovu funkciju, nisu pristuni u praksi većine srpskih medija. Glavna suština i cilj postojanja i funkcionisanja modernih medija u Srbiji, pre svega elektronskih, jeste zabava, a ne informisanost i kulturno obrazovanje ljudi. 

VULGARNOST I BESMISLENOST

          Društevene mreže u suštini nisu medijske kuće, već ogranak industrije zabave. Portali drušvtenih mreža jesu otvorili mogućnosti ljudima da se iskažu, ali su postali i platforma za neobrazovane ljude da se iskazuju na svoj način. SANU je istražujući taj fenomen primetila “vulgarnost” i “besmislenost” u takvim medijima.         

          I na prvi pogled na sadržaj pojedinih tiražnih medija vidi se da u njima dominiraju vulgarni tekstovi o „brutalno lepim ćerkama poznatih ljudi, glumicama i estradnim pevačicama“, o razvodima, o bolestima i smrti poznatih ljudi, „senzacije“ iz glamuroznog sveta zabave i sporta, hronike o „žestokim momcima“. Tek peti blok informacija u takvim medijima čine vesti iz političkog, društvenog i privednog života. Sadržaje prate jezičke izmišljotine od novih reči i izraza, snažna fraze, izmišljena veličina i slava pomenutih lica, inače, anonimusa i glorifikacija gluposti.   

        Čak i televizije sa nacionalnom frekvencijom, koje su obavezne da neguju i razvijaju informisanost, obrazovanje, srpski jezik i kulturu, u svom programu nameću rialiti takmičenja, strane licentne emisije o modi i kuvanju hrane, ispovesti marginalnih grupa i ljudi iz sveta kriminala, koji nemaju jezičku srpsku kulturu i koji koriste surogat govora sastavljen od izraza sa ulice i reklamnih spotova. Kako se reklamiraju uglavnom proizvodi stranaca, to se sok o malina više ne pojavljuje u srpskim medijima na srpskom jeziku već na surogat propagandi na engleskom kao „đus“ ili kao „smuti“. 

         Odgovornost medija po zakonu o pismenosti i kulturi nacije kojoj pripadaju je sve manja. Naročito kod medija u Srbiji čiji su vlasnici stranci. U njihovom vlasništvu su dnevne novine, nedeljnici, magazini, televizije, posebno one sa estrandim sadržajima, portali i sve društvene mreže . Sve je u modernom srpskom novinarstvu, odnosno u većinskim medijima komercijalizovano i pretvoreno u kvazi komunikaciju, ne gramatičkims rpskim jezikom, već novim simbolima i kraticama. Dolazi do masovnog kvarenja srpskog jezika u medijima, koji se pretvara u nerazumljivu frazeologiju iz sveta IT i kompjuterske tehnologije. SANU je utvrdila listu novih reči u srpskom jeziku, kao što su, like ili copy-paste.  

        Stručnjaci tvrde da se preko jezika u medijima, koji naglo mutira i gubi svoje nacionano obeležje, vrši indioktrinacija, odnosno vaspitanje mladih po uzorima i standarima stranih zemalja. U tome najsnažniju ulogu ugrožavanja srpskog nacionalnog bića kroz jezik vrše influenseri, samostalni kreatori zabavnih, senzacionalnih i markentiških sadržaja u elektronskim medijima. Jedan od njih kako sam kaže ima mesečni prihod od 200.000 evra. 

         Ova praksa privatnih “zvezda srpskih medija” je u principu njihova (poslovna) stvar. Ali problem nastaje onog trenutka kada se nekad ugledne novine, radi ili tv stanice, uključuju u te lične kampanje i pokušavaju da od njih naprave vest ili informaciju od opšteg društvene važnosti. Čak i jedan politički dnevnik promaeričke orjientacija i finansiranja, pored 6 društveno angažovanih tema i problemskih članaka, objavljuje 26 tekstova i fotosa senzacija o “damama i dasama” sa elekronskih portala, a posebno sa estrade. 

         Tako se širenjem zabave umesto ozbiljne informisanosti posetioci, i čitaoci, i gledaoci većinskih elektronskim medija, pa i uglednih, pretvaraju u voajere i u zavisnike od provokativnih i senzacionalističkih poruka. Time se gotovo masovno ubijaju objektivno srpsko novinarstvo i javno informisanje u Srbiji.