Priručnik je usklađen sa Kodeksom novinara Srbije, Zakonom informisanju i Zakonom o zabrani diskriminacije.

Autor Priručnika je novinarka Katarina Tomović.  

„Smatram da je potrebno da se održavaju radionice i seminari na kojima će se novinari obrazovati o profesionalnom izveštavanju o osobama sa hendikepom“,  dodaje ona.

Suprotno tome, za novinara Aleksu Anđelića najbolji način za sticanje novih znanja o ovoj temi je upravo formalno obrazovanje.

 „Mislim da je potrebno da se, pošto sam završio novinarstvo, na departmanima za novinarstvo odredi neki predmet na kome će se govoriti o načinu informisanja o osetljivim ili diskriminisanim grupama, kao što su osobe sa invaliditetom, LGBT populacija, Romi, žene…“, dodaje Anđelić.

Video: UNS

Novinarka agencije “Beta” Jelena Čolović, s druge strane, smatra da je za novinare koji prvi put izveštavaju o osobama sa invaliditetom najvažnija temeljna priprema koja podrazumeva konsultaciju sa iskusnijim kolegama, pretraživanje dostupnog materijala o sagovornicima i o samoj temi.

Sa njom je saglasan i novinar Živko Bošković koji smatra da je svaki od ovih faktora važan. Da bi novinari izveštavali o osobama sa invaliditetom na odgovarajući način, neophodno je, dodaje Bošković, da se informišu o tome koje su prakse poželjne, a koje ne.

Video: UNS

„Mislim da je suštinski problem nepoznavanje materije. Često novinari i novinarke ne poznaju neku osobu sa hendikepom. Živi smo ljudi i kada se sa nečim ne suočavamo dovoljno, često možemo imati predrasude“, kaže Bošković za UNS.

Novinari se, dodaje Bošković, svakodnevno suočavaju sa pritiskom da proizvedu što više priloga i tekstova, koji će postati viralni i doneti što više interakcije. Još jedan od izazova za novinare prilikom izveštavanja o osobama sa invaliditetom je odgovarajuća terminologija.

„Za svakog novinara i novinarku je izazovno to što gotovo svako udruženje i svaki savez ima svoju retoriku koju zastupa. Zašto je to tako? Verovatno zbog toga što se, kao i za svako drugo pitanje u Srbiji, stavovi mimoilaze“, naveo je on.

Čolović je o ovoj temi prvi put pisala kada je radila intervju sa uspešnom paratekvondoistkinjom.

“Išle smo u istu osnovnu školu, ali se nismo družile. U međuvremenu, kada sam upisala novinarstvo na FPN-u, shvatila sam da je ona vrlo inspirativna osoba. Pisala sam o njoj za portal ‘Oni inspirišu’ i odlučila sam da baš nju pozovem”, rekla je Čolović.

Kada je smišljala pitanja koja bi postavila, Čolović je, kako kaže, bila u nedoumici kako da pristupi temi.

“Bojala sam se da je nekim pitanjem ne povredim. S jedne strane, ne želim da od nje pravim superheroja. S druge strane, ona je izuzetna jer je talentovan sportista. Upravo sam se na to fokusirala razgovarajući sa njom”, dodaje ona.

Još jedna nedoumica sa kojom se suočavala bila je kako tu devojku oslovljavati u tekstu.

“Nisam znala da li da naglasim da nema šake i stopala, da samo kažem da je osoba sa invaliditetom ili da sve to zanemarim i da kažem da se bavi paratekvondoom, pa će ljudi zaključiti. Opredelila sam se za poslednji pristup”, priča Čolović.

U tom intervjuu bilo je i pitanja koja se odnose na druge aktuelne teme poput izložbe radova ove paratekvondoistkinje koja se bavi i slikarstvom.

“Povod je, međutim, bila medalja koju je osvojila u paratekvodnou. Ona je jedina osoba u našem selu koja je uspešna u sportu i to sam želela da prikažem i kroz ovu priču. Smatrala sam da je dobro da krenemo od sportskog uspeha, da bismo ga završili informacijom o tome kako se ona bori sa preprekama”, navela je Čolović.

Program prilagođen gluvim i nagluvim osobama, sa prevodom na znakovni jezik ili sa titlom,  na domaćim televizijama sada je na nivou statističke greške.

Advokat Nikola Ristović ima specifično oštećenje sluha u vezi sa razumevanjem i koristi slušni aparat za komunikaciju. Domaće TV serije, informativne i druge emisije na srpskom jeziku može da razume tek polovično. Kaže da koristi aplikacije koje govorni engleski jezik prevode u pisani, pa smatra da bi u današnje vreme takve aplikacije trebalo da budu uobičajene i za televizijske programe.

“Trenutno ne postoji apsolutno ništa što bi moglo osobu sa oštećenim sluhom da uključi u gledanje televizijskih programa, dnevnika i emisija koje su na srpskom jeziku, imajući u vidu da ni jedna emisija, ni jedan kanal, od onih sa nacionalnom frekvencijom do ostalih, nema titlove na srpskom jeziku za osobe sa oštećenim sluhom ili nekog ko ne može pažljivo da sluša”, kaže Ristović.

Na pitanje da li je nekada koristio opciju teleteksta za titlove na RTS-u, kaže da se do sada nije susreo sa tim.

“Više puta sam pokušavao preko teleteksta da uključim titl, prevod onoga što se priča. Međutim, do sada nisam naišao ni na jednu emisiju, dnevnik, niti film za koji je takva mogućnost bila na raspolaganju. Ni na RTS-u, ni na nekom drugom kanalu. Moguće da oni imaju, ali to jednostavno nije pristupačno osobama sa oštećenim sluhom”, dodaje Ristović.

Katarini Agbabi je znakovni jezik maternji i bez tumača ona ne može da prati televizijski program. Kaže da gluvim osobama znakovni jezik jeste primarni je im je to maternji jezik. I da ako nepostoji tumač za znakovni jezik, u redu je da bar ima titl.

“Ovde u Srbiji u domaćim serijama uopšte ne uvode titl na srpskom jeziku. Ja sam prvi put u životu u avionu pogledala domaću seriju, ali sa engleskim titlom. I bila sam srećna jer mi je bilo prvi put u životu da sam pogledala neku našu domaću seriju. Žao mi je što se ovde u Srbiji ne radi na inkluzivnosti, na pristupačnosti, da se ubaci titl, da se angažuju tumači za znakovni jezik. Realno, nije teško uneti titl za srpski jezik”, kaže Agbaba.

Ističe i da u vanrednim situacijama, kao kada je bila korona ili poplava u Obrenovcu, većina gluvih nije dobila informaciju da je vanredno stanje i da treba da nađu neko sklonište, jer nije bilo obaveštenja na znakovnom jeziku.

Matija Dodović, diplomirani inženjer elektrotehnike i računarstva i saradnik u nastavi na Katedri za računarsku tehniku i informatiku Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, autor je sajn avatara sa početka priče. Kaže da je najnovija meta hjuman tehnologija koja se pojavila pre dve godine omogućila da avatar izgleda ovako prirodno. Ipak, dodaje da smo od avatara prevodilaca na televiziji još daleko.

“Servisne informacije koje avatar može da izvodi mogu da se realizuju. Prevođenje u realnom vremenu, interpretiranje u realnom vremenu trenutno nije moguće. Jednostavno, tehnološka ograničenja postoje i to neće biti moguće narednih pet do deset godina. Modeli moraju da se razviju, moraju da budu stabilni, baze, dejta setovi treba da se naprave i onda da se sve to istrenira i da bude jako precizno. Ništa nama ne znači da napravim avatara koji maši u znakovnom jeziku, jer to em šalje lošu poruku, em ne pomaže gluvima”, navodi Dodović.

Netfliks i Jutjub imaju opciju za titlove. Bi-Bi-Si je model mašinskog učenja iskoristio za prevod govornog u tekstualni jezik, odnosno titlove. Ali rešenja koja postoje za engleski, još uvek nisu dostupna za srpski jezik.

“Firma iz Novog Sada se bavi prevođenjem govora u tekst u medicinskom smislu, jer to značajno pomaže doktorima kada diktiraju izveštaje, da se ubrzaju i ne troše vreme na kucanje. Ti modeli su specijalizovani za medicinske termine, tako da ima i rešenja koja rade i za srpski jezik, ali ona još uvek nisu dovoljno dobra u tehnološkom smislu. Akademska zajednica još uvek nije pronašla mnogo rešenja kao što ima za engleski jezik. Tako ni kompanije ne mogu da se oslone na akademsku zajednicu i da se u toj sinergiji naprave modeli za prevođenje govora u tekst. Trenutno tehnološki još uvek čekamo na ta rešenja. Tek kada to bude rešeno nadam se da će i RTS moći da inkorporira u program”, kaže Matija Dodović.

Programi pristupačni gluvim osobama, osim na RTS-u, skoro da ne postoje na drugim televizijama. Na RTS-u se svakodnevno emituje Dnevnik 2 na Trećem programu i vesti u okviru emisije “Ovo je Srbija” sa prevodom na srpski znakovni jezik. Takođe, emisija “Mesto za nas” koja se emituje svake druge subote na RTS 2, kao i “Pristupačan program” - emisije iz različitih redakcija, kao što su “Kvadratura kruga”, “Trag”, “Pravo na sutra”, “Metamorfoza” imaju prevod na znakovni jezik, a mogu se naći i na RTS-ovom Jutjub kanalu.

Titl postoji za Dnevnik 2 u pola osam i sve domaće serije koje se emituju vikendom posle Dnevnika. Na početku ovih emisija u gornjeg desnom uglu stoji baner sa oznakom da je sadržaj titlovan, a titl se aktivira na broj 888 preko teleteksta. 

_____________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

Željka Prokić, jedna od nekolicine ljudi na svetu koji žive sa jednom srčanom komorom i srcem na desnoj strani grudnog koša, pred porođaj je, kako kaže, suprugu dala dnevnik koji je pisala svom tada nerođenom detetu, a kasnije je svoj doživljaj okruženja u toku trudnoće rešila da podeli sa čitavom javnošću.

Njeno stanje smatra se, kažu ona i njen suprug, vrstom invaliditeta i zahteva mirovanje. Željki stoga nije bilo poznato šta je očekuje, kao i da li je bilo koja druga osoba sa jednom komorom rodila dete. Mnogi ljudi iz njene okoline su joj, kako je rekla za sajt UNS-a, savetovali da ode na abortus– prvenstveno zbog straha od komplikacija, a često je nailazila na kritike zbog odluke da rodi dete.

Kada je porođaj prošao pozitivno, neki mediji pisali su o njenom iskustvu, ali je niko, kako kaže, nije pitao za probleme sa kojima se suočavala.

„Sećam se da su me žene u porodilištu gledale na čudan način kada su videle da nosim bocu sa kiseonikom. Nisu me razumele, a smatram da je to posledica nedovoljno dostupnih informacija o zdravstvenom stanju kao što je moje“, rekla je ona.

Iako Željka nije želela u medijima da ističe ono kroz šta je prošla, kako kaže za UNS, Saša, koji je i sam novinar, ukazao joj je na to da svojim iskustvom može pomoći i ostalim trudnicama. Tako se nakon gostovanja u emisiji na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, Željki preko Fejsbuka javila žena sa srčanom manom, kako bi sa njom podrobnije razgovarala o trudnoći.

„Razmišljala je o tome kako bi njena trudnoća izgledala, ali ni sa kim o tome nije otvoreno razgovarala. Moja priča ju je ohrabrila i to je zaista važno“, kaže ona.

„Seksualnost žena sa motornim invaliditetom“: Zbog nedostatka informacija trudnice sa invaliditetom osećaju nelagodu da razgovaraju o reproduktivnom zdravlju

O značaju razmene iskustava svedoči i knjiga „Seksualnost žena sa motornim invaliditetom“, bazirana na istraživanju organizacije „Iz kruga-Vojvodina“. U njoj se navodi da pojedine žene koje su učestvovale u fokus grupi nisu znale ništa o rađanju, kontracepciji i seksualnim odnosima sve do stupanja u intimne odnose.

Autorke ove knjige Veronika Mitro, Dajana Damjanović i Svjetlana Timotić, pozivajući se na druge publikacije, navode da nedovoljna socijalna osveštenost o telesnim aspektima identiteta mladih osoba sa invaliditetom može proizvesti negativne posledice po njih.

„Važno je podstaći mlade osobe sa invaliditetom i njihove roditelje, ali i stručnjake i stručnjakinje da, svojim iskustvom i znanjem, doprinesu širenju informacija o ovoj temi“, navode one.

Osvrćući se na istraživanje koje je sprovela Andreja Bartolac o ljudima sa celebralnom paralizom, one ističu da je reproduktivno zdravlje žena i trudnica sa invaliditetom i u Hrvatskoj tabu tema, često nevidljiva za medije.

Organizacija „Iz kruga“ jedna je od retkih koje su priče o trudnicama sa invaliditetom objavljivale na portalu „Pristupačnost“. Ipak, iz ove organizacije navode za UNS da u prethodne dve godine kao korisnice nisu imali trudnice sa invaliditetom, dok su i u godinama pre toga njihova direktna obraćanja bila retka.

I iz organizacije Starthab, posvećene mentalnom zdravlju trudnica i porodilja, kao i zagovaranju za unapređenje njihovog položaja u zdravstvenom sistemu, za sajt UNS-a kažu da bi voleli da u većoj meri dopru do trudnica sa invaliditetom, i to preko platforme „SaMAMAma“.

„U našem regionu je evidentan nedostatak prenatalne edukacije i pripreme za porođaj, negativne društvene percepcije porođaja kao isključivo iscrpljujućeg i mučnog iskustva, nedostatak emocionalne i praktične podrške za mlade trudnice i porodilje i porodilišta koja nisu prilagođena za pružanje individualizirane nege i podrške“, kažu iz Starthaba i dodaju da je zbog toga mentalno zdravlje svih trudnica, a ne samo trudnica sa invaliditetom tabu tema.

Kada se o nekoj temi ne govori javno, otvara se prostor za nerazumevanje, a upravo u tome se, kako kaže predsednica Udruženja studenata sa hendikepom u Kragujevcu Sanja Stojanović, može pronaći koren diskriminacije.

„Važniji su ti kukovi nego dete“- od neinformisanosti do diskriminacije

„U bolnici su me ljudi gledali kao da je vanzemaljac upao. Pitali su kako ću odgajati dete sama kada sam osoba sa hendikepom“, navodi Sanja Stojanović.

Kada je u toku prve trudnoće želela da se podvrgne „carskom rezu“ jer bi joj porođaj prirodnim putem dodatno pogoršao kretanje, naišla je na komentar lekara „Važniji su ti kukovi nego dete“.

„Na to sam odgovorila da sam svom detetu potrebna u svojoj najboljoj verziji“, navela je ona, dodajući da se uprkos ovakvim komentarima osećala lepo i spokojno i da joj ju je doktorka koja je bila uz nju u velikoj meri podržavala.

Danijela smatra da su stereotipi poticali i od nedovoljne informisanosti ljudi o trudnicama sa invaliditetom jer su im informacije putem medija bile nedostupne.

Iako smatra da je potrebno izveštavati o trudnicama sa invaliditetom i problemima sa kojima se suočavaju, kaže da ih ne treba predstavljati kao superheroje.

„Svaka žena je superheroj. Smatram da ne treba trudnice sa invaliditetom predstavljati kao ‘super žene’, jer ovaj vid pozitivne diskriminacije njima stvara pritisak”, kaže Stojanović.

Nelagoda, kako dodaje, proizilazi iz toga što veruju da moraju da budu “normalne mame”, a da ta sintagma podrazumeva zanemarivanje svake tegobe u trudnoći. Teže im je, kaže, da se nose sa bolom i nemogućnošću da nešto urade i tako se kod njih stvara oseća krivice zbog invaliditeta.

Ne samo trudnice sa invaliditetom, već sve žene koje su se suočavale sa izazovima u trudnoći, kako dodaje, treba da prenesu svoje iskustvo putem medija. Najtiše se, dodaje ona, u medijima čuje glas trudnica sa nevidljivim invaliditetom.

Kako je protivteža strahu informisanje o onome što nas plaši, ona smatra da bi sa dostupnim informacijama u medijima trudnice sa hendikepom bile upoznate sa onim što ih očekuje i manje prezale od toga.

„Kada sam saznala da ću biti podvrgnuta carskom rezu, pretraživala sam na internetu kako izgleda ta operacija, kako bi mi bilo lakše. Smatram da bi mi bilo lakše da su i druge informacije o celom procesu bile dostupne na internetu“, dodaje Stojanović.

Ona je, kaže, informacije dobijala iz komunikacije sa ostalim trudnicama i na osnovu kontakata koje je ostvarila preko Udruženja studenata sa hendikepom, dok u medijima nije videla nijednu priču o trudnici ili porodilji sa invaliditetom.

Stojanović, ipak, poput porodice Prokić, ističe da su informacije u većoj meri dostupne nego pre nekoliko godina, kada je ona bila trudna, te da su samim tim i institucije spremnije da daju podršku trudnicama sa invaliditetom.

Učestalije izveštavanje medija o nekoj temi i ukazivanje na probleme, kako smatraju Sanja i Željka, dovodi i do veće spremnosti institucija da sarađuju.

Nikol Li: „Zašto ljudi nisu videli dalje od mog invaliditeta i pitali me kako ću podneti abortus?“

Nasuprot iskustvima žena, koje su rodile dete, Nikol Li iz Australije, koja je zbog zdravstvenog stanja abortirala, se, kako je pisala je za sajt Quartz, suočavala sa mišljenjem okoline da je abortus logična odluka dok rađanje deteta nije.

„Ne samo da me je to bolelo, užasavalo me je. Moje majčinstvo stavljeno je pred streljački vod. Zamislite da dočekujete drugo dete, a svi očekuju da u tome nećete uspeti. Žene bez invaliditeta nisu tretirane na taj način. Kad je moja starija sestra (bez invaliditeta) bila trudna, obasipali su je čestitkama gde god je kupovala opremu za bebu; mene nisu. Ljudi izvan moje porodice i kruga prijatelja, jednostavno nisu mogli da vide dalje od mog invaliditeta“, rekla je ona.

Diskriminacija ju je pratila i kada je prekinula trudnoću.

„Zašto me niko nije pitao kako ću podneti abortus? Zašto se niko nije brinuo o tome kako će mi biti posle?“, napisala je ona.

Reproduktivni kapacitet žena sa invaliditetom, kako navode organizacije „Iz kruga“, najčešće se ne smatra uobičajenim aspektom njihovog života i često zahteva potiskivanje. Kontrateža ovoj stigmi moglo bi biti kontinuirano medijsko izveštavanje o trudnicama i porodiljama sa invaliditetom. To ne podrazumeva da medijski sadržaj o njima bude u znaku herojizacije, već da „rame uz rame“ sa ostalim trudnicama prenose svoje iskustvo i govore o problemima sa kojima se suočavaju u trudnoći.

Od lakšeg praćenja medijskog sadržaja, predstava, filmova i serija do modnih saveta i opisa okruženja, osobama koje ne vide veštačka inteligencija otvorila je brojne mogućnosti. Do pre nekoliko godina bio je dostupan samo opis teksta koji su koji su generisali čitači ekrana ugrađeni u računare. Danas su napredniji govorni softveri dostupni na internetu za preuzimanje svima i potpuno su besplatni.

Čitači ekrana, kako kaže studentkinja Fakulteta političkih nauka i korisnica asistivne tehnologije Danica Cvetković, na mobilnim telefonima izgovaraju sve što se vidi na ekranu, a nekad čak i opise emotikona. Na računarima se, dodaje Cvetković, mogu skinuti i naprednije verzije koje imaju bolju detekciju elemenata na ekranu.

„Prvi put sam čitač ekrana počela da koristim na laptopu i tada sam bila manje sigurna da li govorni softver zaista čita ono što je prikazano. S druge strane, znala sam manje komandi i prečica“, kaže ona.

Kako objašnjava IT stručnjak i član Akademske inkluzivne asocijacije Miloš Selaković,  kada osoba koja ne vidi želi da pročita nešto sa ekrana, dovoljno je da dvaput klikne na određeno mesto i govorni softver će to pročitati. Osobe koje su vešte u korišćenju čitača će, kaže Selaković, često i ubrzati glasovni opis ekrana, kako bi lakše pročitale tekst u nekom mediju, pristupile određenom sajtu ili pak poslale SMS poruku.

Postoje, kako dodaje, komande koje bi mogle funkcionisati na bolji način, a kao primer navodi robotski glas, koji nije dovoljno prirodan, što nekim korisnicima može da zasmeta.

Od veštačke inteligencije do razumevanja sadržaja na fotografijama

Do sada je, kažu sagovornici, kod korišćenja čitača problematična bila pojava šumova prilikom pristupanja fotofrafijama, odnosno nemogućnost čitača da audioopiše fotografiju. Stvari je promenio nagli razvoj veštačke inteligencije, pa brojni AI alati korišćenjem algoritama za analizu slika i opcija za proizvodnju tekstualnih i audio opisa omogućuju slepim osobama da razumeju šta se nalazi na fotografijama.

Takve su aplikacije kao što je Microsoft Seeing AI, Google Lookout, TapTapSee. Telefoni sa ugrađenim programom OCR imaju mogućnost da slepim i slabovidim osobama pročitaju tekstualni sadržaj ispisan na fotografiji.

Kao korisnu za opis vizuelnog sadržaja na internetu, ali i fizičkog okruženja, Danica Cvetković i Miloš Selaković istakli su aplikaciju Be my eyes. Sa ovom kompanijom sarađuju brojni operateri koji slepim i slabovidim osobama na maternjem jeziku opisuju i objašnjavaju šta se nalazi u njihovom okruženju.

Dovoljan je jedan klik za poziv, a centrala korisnika povezuje sa operaterom za manje od pola minuta. Da bi neko postao volonter, dovoljno je da se prijavi putem aplikacije, a pozive može prihvatiti kad god želi.

Volonterka Be my eyes Marina Đurović kaže da je prvi poziv dobila kako bi dala modni savet ženi koja ne vidi.

„Najpre sam se zbunila jer nisam znala da li uopšte postoji potreba za ovom alikacijom na našem govornom području. Zbog toga sam se javila kao da pričam engleski i gospođa sa druge strane je pitala ‘Speak Serbian? Tada me je pitala da li su pantalone koje je probala odgovarajuće dužine za svečanu priliku“, navela je ona.

Strahovala je, kako kaže, zbog mogućnosti da neće biti u stanju da pruži odgovarajuću podršku svakom korisniku. Međutim, nakon toga, stizali su drugi upiti, na koje je uspešno odgovarala.

„Sećam se gospodina koji me je pozvao da mu pomognem da pronađe frizerski salon u koji se uputio. On je šetao i držao telefon, a ja sam mu čitala nazive lokala sve dok nije došao do salona. Drugi gospodin me je pitao da mu pročitam specifikaciju proizvoda. Pozvala je i gospođa koja je kuvala ručak, pa me je pitala da joj pročitam za koliko će biti gotov“, rekla je ona.

Za razliku od njih, Danica Cvetković, koja sebe smatra introvertnom osobom,  opredelila se za opciju „Be my AI“. U okviru ove opcije aplikacija „Be my eyes“ uz pomoć veštačke inteligencije generiše opis onoga što je na fotografiji.

„Pošto sam zatvorenija osoba, nije mi bilo toliko prijatno da na video pozivu komuniciram sa osobom koju ne poznajem. Zato me je obradovalo kada je kompanija uvela veštačku inteligenciju u aplikaciju i omogućila da se dobije tekstualni opis nečega što fotografišemo, a da nam zatim taj opis govorni softver pročita“, rekla je Cvetković.

Kako kaže, ova opcija joj je komfornija za korišćenje.

„Naravno, videći volonteri su nezamenljivi, zato što AI ne može uvek pružiti odgovarajuću pomoć i njene odgovore treba uzeti sa rezervom“, ističe ona.

Cvetković dodaje da aplikacija da je opis na jeziku koji je odabran kao podrazumevani na telefonu, a moguće je dobiti i dodatne informacije pomoću opcije „Ask more“.

Kako razvoj veštačke inteligencije stalno omogućava nove opcije za osobe koje ne vide, Miloš Selaković smatra da će ona uskoro moći da generiše audio deskripciju u realnom vremenu.

„Netfliks i HBO platforme poseduju audio deskripciju koja se može uključiti i isključiti. U ovim kompanijama postoje ljudi koji su plaćeni da opisuju vizuelni sadržaj, odnosno scene koje su između dijaloga. Ima malo domaćih TV serija sa audio deskripcijom, pa smo uskraćeni za domaći sadržaj. Verujem da će veštačka inteligencija u budućnosti moći da opisuje te scene i da za to neće morati da se plaćaju ljudi, već će sve to moći da bude generisano uz pomoć AI alata“, kaže Selaković.

Iako je veštačka inteligencija u ranoj fazi napretka, njen razvoj iznedrio je dosad nezamislive mogućnosti za prilagođavanje multimedijalnog sadržaja osobama osobama koje ne vide i ne čuju. Ako se napredak nastavi ovim tokom, osobe sa ovim senzornim invaliditetom moći će bez problema da prate medijski sadržaj, serije, filmove i predstave u isto vreme kao i ostatak auditorijuma, uz pomoć veštačke inteligencije.

Kako za UNS kaže portparolka festivala u Novom Sadu Marijana Ramić, cilj je da kroz umetnost menjaju stereotipe i predsrasude o osobama sa invaliditetom, ali i da afirmišu njihove umetničke potencijale.

Program festivala čine projekcije kratkometražnih filmova, umetnički program, diskusije, radiocnice. U Novom Sadu se festival, tradicionalno, održava u bioskopu Kulturnog centra Novog Sada.

„'Uhvati film' traje pet dana, od srede do nedelje. U toku festivala prikaže se oko 30-ak filmova koji su prošli selekciju. Festivali u Rijeci, Banjaluci i Kotoru traju kraće, pa se na njima prikaže manji broj filmova“, kaže Ramić.

Jedan deo festivala uvek je posvećen i umetničkim talentima osoba sa invaliditetom.  

„Trudimo se da afirmišemo umetničke talente osoba sa invaliditetom, da i na taj način, kroz umetnost menjamo stereotipe i predrasude. Kroz performanse, muzičke i scenske nastupe, promociju knjiga i druge oblike umetnosti, 'Uhvati film' postaje inkluzivna spona među umetnicima sa invaliditetom duž regiona“, kažu organizatori.

Invalidnost kao različitost, a ne kao bolest ili senzacija

Svake godine u februaru, organizatori festivala raspisuju konkurs za filmove, a ove godine, iz celog sveta, pristiglo je njih 385.

„Selektorka i žiri kroz selekciju odaberu 30-ak i oni budu prikazani u toku festivala. Filmovi su dokumentarni, igrani, animirani… i veoma su kvalitetno urađeni“, kaže Ramić.

Ona ističe da je za odabir filmova koji će biti prikazani važno da odgovaraju temi i da ne prikazuju osobe sa invaliditetom na stereotipan i diskriminatorski način.

„Iako je u konkursu za filmove jasno naglašeno da filmovi koji promovišu invalidnost kao bolest/tragediju/kaznu od Boga odnosno stereotipe neće ući u selekciju, ipak se dešava da stignu i filmovi puni (očiglednih ili manje očiglednih) stereotipa“, kaže Ramić.

„Verujem da je to najčešće iz neznanja i bez loše namere, ali to je rezultat pre svega način na koji se u medijima svakodnevno izveštava o osobama sa invaliditetom - stereotipno. Takođe, na društvenim mrežama imamo poplavu diskriminatorskog odnosa prema ovim osobama, što je takođe posledica neinformisanosti čitavog društva, ali i nedovoljne interakcije sa osobama sa invaliditetom“, ističe ona.

Ramić navodi da se u medijima osobe sa invaliditetom uglavnom prikazuju u dve krajnosti, ili kao bolesni, bespomoćni ljudi kojima treba pomoć, ili kao superheroji.

„U slučaju druge krajnosti, stiče se utisak da su osobe sa invaliditetom osobe koje ništa ne mogu, što nije tačno, pa je eto super što su nešto uspele, kako često pišu mediji, 'uprkos' invaliditetu“, a nije problem invaliditet, već sistemske i društvene prepreke“, kaže Ramić.

Ona ističe da prikazivanje nečega što neko radi na drugačiji način od onog na koji to radi neko drugi ne sme da bude senzacionalističko.

„Osobe sa invaliditetom samo možda nešto rade na drugačiji način i to ne treba prikazivati kao senzaciju, već kao različitost“, rekla je ona.

U suprotnom se, kako navodi, pospešuje širenje stereotipa.

 „Suština je da svako društvo ima obavezu i odgovornost da bude pristupačno svima. Društvene prepreke i sistemski problemi su izazovi koje svi treba da rušimo“, rekla je Ramić.

Filmovi su emotivni i dirljivi, ali ne i patetični

„Kada u diskusijama posle projekcija pitamo publiku kakav je film, oni često kažu – emotivan, dirljiv. Na naše pitanje da li je i patetičan odgovore negativno. I to je naš cilj. Da pokažemo da empatija i solidarnost mogu da idu bez patetike“, priča Ramić za UNS.

Svakog dana prikazuje se oko dva sata filmova, odnosno ukupno sedam sati u toku četiri dana festivala.

Nakon svake projekcije organizovani su razgovori, diskusije sa publikom. One su tematski povezane sa prikazanim filmom ili stavljaju u fokus teme o kojima se ne govori često u javnosti.

„Teme filmova su univerzalne“, kaže Marijana, o ljubavi, prijateljstvu, podršci, porodičnim vrednostima, borbi sa sistemom…

„Ipak, svake godine imamo i nešto novo sa čime se, kao temom, susrećemo prvi put. Na primer, jedne godine je prikazan film o osobi koja ne prepoznaje i ne pamti lica, ili o osobama koje nemaju čulo mirisa i ukusa i tome kako oni funkcionišu. Zaista najširi mogući spektar tema i na to smo ponosni“, kaže Ramić.

Na festivalu bude i fimova koji govore o višestrukoj marginalizaciji osoba sa invaliditetom, o onima koji su transrodni, pripadnici LGBT populacije, onima koji su u situacijama rata, siromaštva…

„Postoji jedan film koji prikazujemo često u okviru karavana i edukacija – projekata koji su deo 'Uhvati film' brenda, zove se 'Mis Ronaldo'. Govori o devojčici iz Sirije koja je ostala bez noge kada je pala bomba dok je igrala fudbal. Odličan film koji tera na razmišljanje, pa diskusije o ovom filmu budu uvek 'žive'“, kaže Ramić.

Ona podseća da i po propozicijama konkursa, osobe sa invaliditetom ne moraju uvek biti glavna tema filma.

„Film može biti o nekoj sasvim drugoj temi, a invaliditet samo provučen kroz priču“, kaže Ramić i navodi primer filma koji je prikazan prošle godine o srednjoškolki čija je najbolja drugarica u filmu osoba sa invaliditetom.

Filmovi, fotografije, objave pristupačne svima

Svi filmovi koji se prikažu na festivalu, budu maksimalno moguće prilagođeni osobama sa invaliditetom.

„Vodimo računa o pristupačnosti svih naših sadržaja u najvećoj mogućoj meri. Novosadski ’Uhvati film’ održava se u maksimalno postojećem fizički pristupačnom prostoru (pristupačan bioskopski prostor i toalet za osobe sa invalidetom). Svi programi festivala su pristupačni i gluvim i nagluvim osobama, filmovi su opisno titlovani na srpski jezik, govorni segmenti prevode se na znakovni jezik. Filmski program je audioopisan i  sinhronizovan i time dostupan i slepim i slabovidim osobama. Ulaz na Festival je besplatan za sve kako bi kvalitetan kulturni sadržaj koji nudimo bio što dostupniji svima“, kaže Ramić.

Ona dodaje da o pristupačnosti vode računa u svakom segmentu svog rada, pa tako i u promociji festivala, kao i na društvenim mrežama.  

„Trudimo se da nam i društvenim mrežama objave budu pristupačne osobama sa invaliditetom. Svaka fotografija je opisana alternativnim tekstom, svaki video audioopisan i sinhronizovan, titlovan ili preveden na srpski znakovni jezik. I sama promocija festivala je takva. Normalno je da ako govorite o pristupačnosti i nastup treba da vam bude takav“, kaže ona.

Često se desi, priča, da događaji koji se organizuju i namenjeni su osobama sa invaliditetom njima ne budu prilagođeni.

„To je apsurd, organizujete konferenciju, a prostor vam, na primer, nije prilagođen. Ili napravite poziv za slepe i slabovide osobe i nemate audio opis… Važno je, i uvek apelujemo i na medije, i na civilni sektor - brinite o pristupačnosti, to će, osim što ćete ispoštovati Ustav, zakone i ne narušiti ljudska prava, poboljšati i vaš događaj, imaćete različitu i bogatu publiku“, kaže Ramić.

Volonteri su neizostavni deo „Uhvati film-a“

Već sedam godina, osim konkursa za filmove, organizatori „Uhvati film“ festivala raspisuju i konkurse za volontere.

Konkurs za volontere prevodioce je upravo završen, a kako navode u organizaciji, pred sam početak festivala, biće raspisan još jedan poziv – za volontere koji će pomagati u toku festivala.

„Ove godine stiglo nam je 25 prijava za volontere prevodioce. Oni imaju veoma zahtevan zadatak da prevedu filmove na srpski, a  prevode i sinopsise filmova, razgovore na samom festivalu i drugo. Veoma smo zahvalni i srećni jer imamo jedan broj volontera koji nam se svake godine vraća“, kaže Marijana.

Poruke sa festivala namenjene široj publici

I publika koja dolazi na festival je svake godine sve brojnija. Dolaze često i organizovano iz različitih gradova Srbije i regiona.

„Festival je namenjen široj javnosti, ne samo osobama sa invaliditetom. Zapravo, najveći broj poruka u filmovima je namenjen upravo široj publici i radujemo se što se naša publika svake godine povećava“, rekla je Ramić za UNS.

Ona ističe i da je upravo zbog svoje pristupačnosti ovaj festival jedinstven i da zbog toga što su filmovi audio-opisani i sinhronizovani na srpski jezik, opisno titlovani, a svi govorni sadržaji prevedeni na srpski znakovni jezik, gluve i nagluve i slepe osobe mogu ovde doživeti nešto što inače nemaju često prilike u Srbiji i regionu da dožive. 

__________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

Osobe sa oštećenim sluhom, po njegovim rečima, popuno su isključene iz praćenja televizijskih programa na srpskom jeziku.

Nikola ima specifično oštećenje sluha jer ne čuje visoke tonove, pa mu je otežana komunikacija. Kaže da je pokušavao da na našim kanalima preko teleteksta uključi titl za gluve osobe, ali do sada nije naišao ni na jednu emisiju za koju takav titl postoji. Dodaje da možda takva mogućnost postoji, ali nigde nije mogao da pronađe obaveštenje za koje emisije postoji titl za gluve osobe.

Nikola Ristović u svakodnevnoj komunikaciji koristi aplikacije za mobilni telefon, ali na engleskom jeziku, koje automatski prevode govorni u pisani jezik. Pita se zašto takve aplikacije ne postoje za srpski, a naročito za televizijske programe. Titlovanjem televizjskih emisija osobe sa oštećenim sluhom bile bi potpuno uključene u gledanje televizijskih emisija.

On smatra da je pitanje za televizijske produkcije zašto takve aplikacije ne postoje ili se ne koriste na našim televizijama. Dodaje da ne veruje da je u pitanju samo novac koji je potrebno izdvojiti za takve aplikacije, jer imajući u vidu da u Srbiji postoji veliki broj osoba sa oštećenim sluhom, takvo ulaganje ne bi bilo veliko.

„Domaće TV serije, Dnevnik, emisije, za mene koji učestvujem u javnom životu, su apsolutno neupotrebljivi. Jer 50 odsto toga, ili da kažem 60, 70 odsto, ne razumem, pa uvek gledam sa nekim sagovornikom, koji mi nakon toga prenese šta kažu. Osobe sa oštećenim sluhom mogu da gledaju televizijske programe, ali to je kao da ja gledam na kineskom ili vi, sa kineskim prevodom. I niko već decenijama ne pokreće to pitanje“, kaže Nikola.

Ne samo što je televizijski program nedostupan osobama sa oštećenim sluhom, oni ne mogu samostalno da gledaju ni domaće filmove u bioskopima niti da prate pozorišne predstave. Nikola kaže da je samo jedanput kao mali bio u pozorištu, ali kada je video da je dva sata potrošio gledajući ljude koje ništa ne razume, više ne ide u pozorište. Ponekad ode da pogleda domaći film, pošto tu nešto „uspe da uhvati“.

Kaže da se nije do sada sreo sa titlovanim domaćim filmovima niti sa mogućnošću telekoila (uređaj preko kog se mogu učitati titlovi – prim.nov.) ili nekih aplikacija preko kojih bi mogao da prati film ili predstavu.   

Ljudi su uvređeni kada ih zamolim da ponove šta su rekli

Nikola Ristović kaže da je nerazumevanje nešto sa čime se gluve osobe najčešće susreću.

„Ja imam specifično oštećenje sluha i kao mali nisam nosio aparate. I kada nekome kažete da ne čujete, a ne nosite aparate, ljudi ne veruju da ne čujem. Ili počnu da viču. Nije problem, polako, ponovite, kažite razumljivije. Ili kada nekome kažem da je problem zato što me ne gleda dok priča. Ljudi kao da su uvređeni kada ih to zamolim. Jednu profesorku na fakultetu sedam puta sam molio da ponovi pitanje, jer je sve vreme spuštala glavu i gledala dole. I na kraju je neki kolega rekao: pobogu koleginice, student ne čuje, pogledajte ga i recite mu“, priča Nikola.

Radeći kao advokat kaže i da u svom poslu često nailazi na nerazumevanje. Kaže da u skoro svakom sudu postoje monitori preko kojih može da se prati zapisnik, odnosno sve ono što se dešava u sudici. Iako je pitao različite sudije da se monitor upali, jer u tom slučaju ne bi morao da prekida suđenje kada nešto ne razume, ni jedan sudija u Beogradu nije mu izašao u susret. Sudija kojeg je pitao zašto se monitori ne pale odgovorio je „ko zna šta će advokati da urade“. Ti monotori inače nemaju tastaturu i advokati im nemaju pristup. 

Nikola kaže da u Višem sudu u Sremskoj Mitrovici i u sudu u Kraljevu uvek upale monitore, jedino u Beogradu to ne žele da urade.

Navodi i da svi advokati na suđenjima u Posebnom odeljenju specijalnog suda za organizovani kriminal moraju da ostave mobilne telefone na prijavnici. Njemu je mobilni telefon povezan preko aplikacije sa slušnim aparatom i na taj način kontroliše zvuk. Tri puta je morao da piše i postupajućem sudiji i predsedniku suda, da šalje izveštaje od lekara da mu je telefon neophodan, da bi mu dopustili da ga koristi u sudnici.

„Pa valjda bi bilo dovoljno da kažem da mi je neophodan telefon, pošto je povezan sa aparatima, da kažu - uđite. To je jedan od primera šta sve treba da uradite da bi vam neko dao da koristite pravo koje bi svako normalan trebalo da ima“, kaže Nikola. 

Poražavajuće je da većina osoba sa invaliditetom nije uključena u društveni život

Nikola Ristović ne zna od kada ima probleme sa sluhom. Kaže da su problem otkrili kada je imao oko osam-devet godina. Dešavalo se često da mu nešto kažu, a on ne uradi, pa su sumnjali u njegove mentalne sposobnosti. U osnovnoj školi sedeo je u poslednjoj klupi, odakle ni sada sa aparatima ne može ništa da čuje, pa nije bio neki đak. Kaže da niko u školi nije pridavao previše pažnje tome da on ne čuje. Pošto je bio „ono što se kaže popularan u društvu“, a svoj hendikep je malo i krio, druga deca ga nisu zadirkivala.

„Kao mali nisam nosio aparat, ali kod nas u Srbiji neko ko nosi aparat ili neka deca koja imaju velike dioptrije, to već kreće zadirkivanje i te, da kažemo, klinačke šale. Siguran sam da to utiče dosta na tu decu“, kaže Nikola.

Na faklutetu je na svim predavanjima sedeo u prvom redu, mada dodaje da Pravni fakultet može da završi svako ko može da „se malo smiri i čita i ima logiku u razmišljanju“. Kaže da su mu neki profesori izlazili u susret kada kaže da ne čuje, a neki ne. Jednog profesora koji je tokom predavanja šetao kroz amfiteatar molio je da stoji u mestu, jer kada okrene leđa, on ništa ne razume. Međutim, profesor je odgovorio da ne može na taj način da predaje.

Po završetku fakulteta volontirao je kao pripravnik u Drugom osnovnom sudu, a potom je položio pravosudni ispit i sam sebe zaposlio, odnosno ima svoju advokatsku kancelariju. Iako on nije imao problem, misli da osobe sa invaliditetom nailaze na puno prepreka pri zapošljavanju. On je registrovan u Nacionalnoj službi za zapošljavanje kao osoba sa najmanjim stepenom invaliditeta i na osnovu toga ima neke olakšice. Smatra da zakon kojim je propisano da svaka firma na određeni broj zaposlenih mora da zaposli i osobe sa invaliditetom ili da plaća penale u fond namenjen osobama sa invaliditetom predstavlja pomak u poboljšanju njihovog položaja.

Nikola smatra i da osim nerazumevanja, osobe sa invaliditetom nailaze na različite predrasude. Često mu u razgovoru govore da ne veruju da je završio fakultet. Čak i neki lekari su mu govorili da je nemoguće da on uopšte govori, a kamoli da je završio fakultet i radi kao advokat.

Neshvatlivo mu je da država Srbija ne ulaže dovoljno u obrazovanje osoba sa invaliditetom i da jako mali broj njih završava fakultete.

„Većina njih ne samo da ne završi fakultet, nego nije uključena u društveni život. To je poražavajuće za jedno društvo. A imamo ministarstvo koje bi trebalo time da se bavi. Međutim, mislim da ministarstvo koje bi trebalo time da se bavi, više se bavi nekim drugim stvarima, nego pomaganju osobama sa hendikepom“, kaže Nikola.

Pita se i kakav je odnos prema osobama sa hendikepom kada odu u policiju, u neko ministarstvo, u E-agrar, u organe državne uprave po neki dokument, gde je sigurno niži stepen poznavanja ljudskih prava i na kakvo neraumevanje i neshvatanje nailaze.

„Imate ono malo prozorče na šalterima, neki put nema ni mikrofon. I kako da čujete bilo šta. Treba da pišemo na cedulji ili nosim znak na grudima da ne čujemo, ili da ne vidimo, ili da ne možemo da hodamo“, konstatuje Nikola.

Kažu da gluvi izmišljaju da ne čuju, jer ne žele da čuju

„Razumevanje osoba sa hendikepom i njihovih problema u Srbiji je nula, apsolutna nula. Mi treba da se stidimo što imamo neki hendikep. Pa kada neko treba da nam izađe u susret, mi moramo da pitamo, da zamolimo. I na sve to da osećamo kao da nam on nešto čini, neku veliku uslugu. Eto takvo je kod nas ostvarivanje naših prava“, kaže Nikola Ristović.

Dodaje da često čuje kako gluvi izmišljaju da ne čuju, jer u stvari ne žele da čuju.

„Ne bi me čudilo da kažu ljudima koji ne mogu da hodaju, da mogu da hodaju, a da su tu samo da bi imali neka prava“, dodaje.

Smatra da je porodica prvi stepen gde osobe sa hendikepom dobijaju podršku. Ali da i druge ljude treba edukovati što ovoj populaciji odgovara, a šta ne odgovoara i kako jedni drugima mogu da pomognu. Međutim, država, odnosno njena ministarstva i državna uprava su ti koji moraju da imaju svest da osobe sa hendikepom postoje i da ne mogu da učestvuju u društvenom životu ako im se ne izađe u susret.  

„Za nekoga će to biti zapisnik, za nekoga veća slova na tom zapisniku, za nekoga će to biti rampa za ulaz, pomaganje pri ustajanju… Za nekoga će to biti pauza, jer ne može da izdrži dugo zbog neke bolesti. I u Ustavu se to zove pozitivna diskriminacija. Kada nekome date veća prava da bi bio ravnopravan sa drugim ljudima“, kaže Nikola.

Da bi se poboljšao odnos u društvu prema osobama sa hendikepom smatra da je potrebna stalna edukacija, da se o tome stalno govori u javnosti i insistira na poštovanju prava ovih osoba. Takođe, da mora da postoji sankcija ako neko krši prava osoba sa hendikepom.

„Ukoliko ja pet puta nešto tražim, a niko ne postupa po tome, a nema sankcije, onda pravilo neće ni važiti“, smatra Nikola.

Misli da će razgovor u javnosti o problemima osoba sa hendikepom ohrabriti ove osobe da više insistiraju na svojim pravima.

„Osobe sa hendikepom treba da budu uključene u te teme na televiziji, u emisijama, u edukaciji. Da bi i drugi ljudi videli da je to nešto o čemu se priča, da postoji. Da ljudi budu svesni da neko možde i nema nikakav fizički hendikep, možda ima neki problem i na koji način može da mu se pomogne“, smatra Nikola. 

Dodaje da mi imamo konvencije o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, zakone o zabrani diskriminacije, ali ako to samo stoji negde zapisano i niko se time ne bavi, sve te konvencije i zakoni ničemu ne služe. Navodi i da ako on sudiji koji ne želi upali monitor na suđenju spomene te zakone, a sudja nastavi po starom, jasno je da taj zakon ne služi ničemu.

„Ali ako mi stalno pričamo i stavljamo do znanja da ti ljudi postoje i da njihova prava postoje, promeniće se opšta klima prema tim ljudima, moraće da se promeni. Sve se razgovorom i rešava, dijalogom, uključivanjem tih ljudi i edukacijom. I na kraju te sankcije koje već postoje će biti i primenljive. Ljudi će znati za njih, znaće da mogu da podnesu pritužbe.  I ako neko u krajnjem slučaju ne želi da pruži osobama sa hendikepom prava koja im pripadaju, biće sankcionisan“, zaključuje Nikola.  

___________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

Ilija Urošević član je ove asocijacije i u njoj je prošao razne obuke, među kojima je i ona za medijski nastup.

Kaže da Asocijacija ima aktivnu saradnju sa fakultetima i ostalim visokoškolsmim ustanovama, uporno se boreći za poboljšanje položaja studenata sa hendikepom.

ˮAsocijacija se trudi da studentima sa hendikepom olakša studiranje i edukuje ih. Postoji mnogo preporuka, bar prema mom iskustvuˮ, rekao je Urošević.

Da nereagovanje institucija, a naročito obrazovnih, kada su prepreke sa kojima se studenti sa hendikepom susreću, postoji, pokazuje i njegov primer u Beogradu. Naime, on je student druge godine Viša politehničke škole. Ona je smeštena u tri zgrade, ali Urošević ima priliku da prisustvuje nastavi samo u jednoj, jer samo tu postoji rampa.

ˮKada smo skrenuli pažnju fakultetu, na fin način, da ne mogu da prisustvujem predavanjima u zgradi na Čukarici jer je tamo samo stepenište, rekli su da će to srediti. Ali još uvek nije bilo pomaka. Zvali smo nekoliko puta da se raspitamo šta se dešava, samo bi nam rekli kako će u najbržem mogućem roku to srediti. Što do danas nije učinjenoˮ, priča Urošević.

Kada je upisivao fakultet, sebi je rekao da će upisati onaj koji želi, bez obzira na bilo šta. Prilikom upisa je, kako kaže, zajedno sa svojim roditeljima zamolio upravu fakulteta da mu, ako je ikako moguće, olakšaju studiranje. Kasnije je od tog istog fakulteta dobijao obećanja, ali ne i dela.

ˮMoj otac je recimo ponudio fakultetu da besplatno sagradi rampu. Ali oni su zauzeli stav kako to nije potrebno, odnosno, da će se oni sami snaći da to završeˮ, ističe Urošević.

To se do sada nije desilo! A da je to moguće, ilustrovao nam je primerima iz inostranstva.

ˮU Americi postoje domovi koji studentima u kolicima ili onima koji su u potpunosti nepokretni, toliko da nijedan mišić ne mogu da pomere, pružaju mogućnost da normalno funkcionišu. Konkretno, za skroz nepokretne osobe postoji opcija da ustima mogu da otvaraju vrata ili nešto sličnoˮ, objašnjava Urošević.

Ne vidi razlog da se ne primene kod nas. Sve je, naglašava, stvar volje onih koji su za to odgovorni.

Urošević nastavlja da se bori, jer je, kako sam kaže ˮfakultet upisao da bi na njega išao, a ne da ga završava od kućeˮ. Za njega hendikep nije problem i sebe doživljava kao ravnopravnog člana društva, čiji je život samo malo drugačiji. Smatra da ono što bi pomoglo u pobošljašanju položaja osoba sa hendikepom, generalno, jeste bolja edukacija ljudi o ovoj populaciji.

Posebna podgrupu čine studenti. Iako imaju želje da se obrazuju, studenti sa hendikepom nailaze na izazove koje njihove druge kolege uzimaju zdravo za gotovo. Traženje odgovarajućeg smeštaja, veća finansijska zavisnost od roditelja usled ograničenih prilika da rade dok studiraju, kao i odabir fakulteta u zavisnosti od njegove prilagođenosti, predstavljaju najveće prepreke sa kojima se ova populacija susreće.

Jelena Đukić studentkinja je socijalne politike i socijalnog rada na Filozofskom fakultetu u Nišu. Kao osoba u kolicima, prošla je kroz brojne izazove i imala priliku lično da oseti kako arhitektonske prepreke i prilagođenost prostora mogu uticati na svakodnevni studentski život.

"Na osnovnim studijama, nastava se odvijala uživo i bilo je dana kada sam na fakultetu provodila od jutra do kasnih popodnevnih sati. Zgrada fakulteta ima lift koji ide do četvrtog sprata, a takođe postoji i platforma koja korisnika ili korisnicu kolica može dovesti do novijeg amfiteatra, što do pre neku godinu nije bilo moguće," priseća se Đukić i dodaje da postoje i prostorije koje nisu pristupačne.

Zahvaljujući blizini stana i fakulteta koji se nalazi u centru grada, nije imala većih poteškoća sa pristupom, ali napominje da "za osobu sa hendikepom, koja živi dalje, put do fakulteta može biti prepun prepreka."

Đukić napominje da je Filozofski fakultet nedavno otvorio posebnu učionicu namenjenu osobama sa hendikepom, koja je opremljena odgovarajućom tehnologijom i gde se održavaju sastanci udruženja studenata sa hendikepom.

"Ova učionica je postala važno mesto za pružanje informacija i podrške, posebno za one studente sa hendikepom koji dolaze iz drugih gradova. Moji mali doprinos svemu ovome je mini vodič za brucoše/kinje koji sam napisala za blog filozofskog fakulteta u kome dajem savete za "preživljavanje," ističe Đukić.

Dodatno, ona ističe da su prilazi i ulazi u zgradu fakulteta prilagođeni, osim dekanata koji ostaje nepristupačan za korisnike kolica.

Kako kaže, “spuštanje ivičnjaka postavljanje arhitektonski odgovarajućih rampi i pristupačan sanitarni čvor kao osnova svega”, bi predstavljali napredak.

Sofija Drašković, studentkinja andragogije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i korisnica kolica govorila je o odražavanju ovih problema na njen život. 

Arhitektonski problem

Korisnima kolica potrebna je podrška. Ona mora biti pojačana kada okruženje ne omogućava njihovo neometano kretanje. Postoji poseban izazov prilikom pristupa ustanovama jer im je, ukoliko nisu opremljene adekvatnom rampom ili nemaju ravan ulaz, nemoguće pristupiti. Nepostojanje liftova u zgradama takođe doprinosi njihovoj nepristupačnosti.

„S obzirom na to da sam iz Smederevske Palanke, tamo postoji mnogo ustanova koje bi trebalo da budu opremljene na taj način ali nisu. Primeri su Narodni muzej i zgrada opštine. U Beogradu mi druženje ometa nedovoljna pristupačnost kafića osobama sa hendikepom. Uglavnom moram unapred da zovem određeni lokal ne bih li proverila da li je dostupan za moja kolica.”

(Ne)pristupačnost saobraćajnih vozila

Put do fakulteta i drugih lokacija u gradu nije olakšan. Sofija je korisnica kombi prevoza u okviru Univerzitetskog centra za studente sa hendikepom i prevoza pod pokroviteljstvom GSP-a namenjenog za osobe s hendikepom čiju vožnju je neophodno unapred zakazati. Ukoliko kombi kasni ili čak vožnja bude odbijena, što se neretko dešava, ona ali i drugi korisnici primorani su da putuju gradskim prevozom.

Posebno je izazovno koristiti javni prevoz jer vozači uglavnom ne žele da spuste rampe ili za iste nemaju odgovarajuć alat. U tim situacijama pratilac mora biti spreman da podigne i spusti kolica prilikom ulaska i izlaska iz vozila. Ukoliko osoba sa hendikepom nema pratioca u tom trenutku kraj sebe, primorana je na čekanje ili samostalno putovanje električnim kolicima. Njih, doduše, ne poseduje svaki korisnik kolica.

„Nikada nisam živela tamo gde mi je sve arhitektonski pristupačno. Nažalost, ukoliko želim negde da izađem prvo moram da se raspitam da li mi je dostupno. Između ostalog, zbog te rasprostranjene pristupačnosti bih volela da živim u Finskoj.“

Rešenja

Ova tema je prisutna u medijima, a o njoj govore predstavnici pokreta za jednake uslove za sve i zaposleni u zvaničnim institucijama. Prema Sofijinim rečima, njihove akcije bolje zvuče u teoriji nego u praksi. Kroz medije bi trebalo da se sugerišu rešenja za bolji život osoba sa hendikepom. Nije dovoljno što samo postoji svest o ovim problemima”, kaže naglašavajući da se doneseni uslovi izgradnje koji se tiču inkluzije osoba sa hendikepom često ne poštuju.

Prilikom izgradnje novih stambenih i poslovnih objekata postoje jasni propisi koji omogućavaju opštu dostupnost. Ipak, „dešava se i danas da u nekim zgradama nedostaje lift ili je rampa toliko strma da je nebezbedno preći preko nje“, ističe Sofija.

Kako bi ovi problemi bili rešeni, predlaže pooštravanje mera provere prilikom izgradnje ustanova, institucija i lokala ali i adaptacija već postojećih. Takođe, neophodno je obezbediti što veći broj niskopodnih vozila javnog prevoza i obuku vozača za spuštanje rampi u autobusima.

Autorka Sara Panić učesnica je treninga koji je realizovan u okviru projekta “Mladi i novinari zag bolji medijski pristup inkluziji osoba sa hendikepom”. 

Bojana Jović je studentkinja treće godine novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i korisnica kolica za osobe sa hendikepom. Po završetku studija, želja joj je da se bavi radio novinarstvom.

Danas vlada zabluda da smo svi jednaki i da imamo iste prilike. Kako doživljavate tu rečenicu?

„Kada me pitaju o jednakosti, obično kažem da smo jednaki onoliko koliko sistem to dopušta. Mislim da smo se mnogo prepustili sistemu i da smo dopustili da on diktira naše ponašanje, ali i način življenja, pa shodno tome osobe sa hendikepom se pominju retko. Ne znam kako je moguće reći za nas da smo jednaki sa bilo kim kada nemamo jednake mogućnosti. Postoje barijere koje ne možemo sami da prevaziđemo i ponekad zavisimo od dobrote i empatije koje su ljudi spremni da pokažu. To je naša potpora i bez toga ne možemo.“ 

Vi ste korisnica kolica i živite u studentskom domu. Koliko su domovi prilagođeni studentima sa hendikepom? 

„Živim u studentskom domu koji je prilagođen osobama sa bilo kojom vrstom hendikepa i to je zaista jedino mesto gde svako svakog razume i brine se o našim pravima. Međutim, to nije slučaj u ostalim domovima, na primer „Četvrti april“ je neverovatno nepristupačan, iako kod njih postoji poseban blok za osobe sa hendikepom. Postoji rampa za korisnike kolica, ali prostorije nisu dovoljno prilagođene za nas korisnike kolica.“

Imate pomoć člana porodice koji je Vaš lični pratilac i pomaže Vam u svakodnevnim aktivnostima, između ostalog i pri dolasku na fakultet. Kako izgleda put od studentskog doma do fakulteta?

„Moj deka je prijavljen kao moj lični pratilac i otkad je on tu, nema više muke sa prevozom do fakulteta i moljenjem vozača da me prevezu na određenu destinaciju, već mi to radimo tako što pešačimo. Ako baš moram da koristim prevoz, uvek biram kargo, zato što mi se čini da je prisutno buđenje svesti koliko-toliko kod zaposlenih. Dešavalo se da pozovem vozača i da mi kaže da ne može da vozi invalida i neće da gura kolica u gepek, da to jednostavno nije njegov posao i da za to nije plaćen. Mislim da smo nedovoljno obrazovani kao narod i događalo se da ljudi ne znaju da sklope kolica i pomognu mi na odgovarajući način. Naravno, nadu mi uliva to što se uvek nađe neka osoba koja će da pruži ruku, da me unese do automobila i spakuje kolica u gepek.“

Šta za studente sa hendikepom predstavlja najveću prepreku u toku studiranja?

„Rekla bih da je to pretežno nepristupačnost određenim prostorijama na fakultetu, ali sa druge strane i nerazumevanje predavača i asistenata na određenim predmetima. Polaganje kolokvijuma i ispita zavisi isključivo od nas samih, a neretko se dešava da se određeni testovi i polaganja prilagode tek onda kada se više instance podignu na noge. Pohađanje vežbi je takođe problem, zbog toga što su gotovo sve nama pristupačne slušaonice zauzete i prinuđeni smo da vežbama prisustvujemo u delu zgrade gde ne dopire lift, što je korisnicima kolica i slepim i slabovidim licima nemoguća misija.“ 

Kako izgleda literatura za studente sa hendikepom i u kojoj meri je prilagođena? 

„Naš kolega Slobodan koji je slepa osoba kaže da smo mi koji možemo da vidimo nekako i pokriveni potrebnom količinom literature,  mada to za slepe osobe nije slučaj, zbog toga što postoje profesori koji su sami pisali svoje knjige i neki nažalost ne žele da obezbede literaturu u elektronskoj formi koja im je neophodna da bi savladali određeno gradivo. Postoji poseban program koji je napravljen tako da njima čita sve što je na ekranu kompjutera i olakšava učenje ukoliko imaju dostupan dokument. Što se mene tiče, za izradu kolokvijuma i ispita mi je samo neophodno dodatno vreme, jer ne mogu da pišem dugo i brzo se umaram. To vreme u mnogo slučajeva ne dobijam uz komentare: „Pa dobro, ne možemo mi to sad da obezbedimo“ ili „Zašto Vi nemate asistenta da piše umesto Vas?“ Uglavnom je krajnji rezultat prenošenje predmeta po nekoliko godina, jer ne mogu da popunim test u dovoljnoj meri za prolaz u zadatom vremenu. Mislim da bi prihvatljiva alternativa bila da fakultet obezbedi asistenta koji bi zapisivao odgovore umesto mene brže i efikasnije.“

Bojana Jović (foto: privatna arhiva)

Postoje li primeri podrške ili prilagođavanja od strane nastavnog osoblja i prilagođavanje programa studentima sa hendikepom? 

„Osoblje na Fakultetu političkih nauka u velikoj meri razume izazove sa kojim se suočavamo, ali ne reaguju uvek na adekvatan način. Profesori se trude da olakšaju kolokvijume i omoguće usmeno odgovaranje, ukoliko je ta forma nama zahvalnija, ali pojedinci koji pričaju o tome kako treba da budemo ravnopravni i isti kao i svi ostali, uglavnom nas najviše gledaju kao izuzetke. Ima dobrih ljudi na ovom fakultetu kojima sam neizmerno zahvalna, ali mogu da kažem da sa nekima jednostavno imam poteškoće koje ne znam kako da rešim i ne znam kako da se postavim u određenim situacijama, što nije problem samo kod mene, nego kod većine studenata sa hendikepom.“ 

Koji tip podrške smatrate da bi bio najdelotvorniji i najkorisniji studentima sa hendikepom? Šta to uprava fakulteta može da uradi da napravi podršku i obezbedi ravnopravne uslove za rad i boravak na fakultetu?

„Pitanje o vidovima podrške se generalno razlikuje se od osobe do osobe, ali mi smatramo da nas treba gledati kao sve ostale ljude na ovoj planeti. Treba nam pomoći u meri u kojoj zahtevamo i biti svestan da nije svaka pomoć koja nam se nameće zapravo prava pomoć za nas, jer nam nekada ta pomoć nije neophodna. Dok u trenucima kada nam jeste neophodna, mi je ne dobijamo iz različitih razloga. Mi ne tražimo velike stvari, samo tražimo da budemo uvažavani na jednak način kao i svi ostali. Zbog toga mislim da bi svaki studentski dom trebalo da ima rampu, lift i toalete prilagođene studentima sa hendikepom. Na stranim univerzitetima postoje i alternativne metode u vidu transkripta predavanja i audio snimaka koji olakšavaju savladavanje gradiva, kao i drugačiji tip izrade ispita i kolokvijuma u usmenoj formi sa prilagođenim ili čak gradivom podeljenim u nekoliko celina. Ipak, mislim da bi bilo značajno obezbediti personalnog asistenta koji bi bio od velike pomoći tokom izrade testova i drugih tehničkih poduhvata koji za većinu nas predstavljaju napor.“

Autorka Marija Nestorović, studentkinja novinarstva na Fakultetu političkih nauka i učesnica treninga koji realizovan u okviru projekta “Mladi i novinari za bolji medijski pristup inkluziji osoba sa hendikepom”. 

„Jednom mi se desilo na fakultetu da sam imala komunikaciju sa koleginicama o nekim ljubavnim odnosima I onda je jedna koleginica provukla a pa ti ne znaš ništa o tome. Ja sam ostala malo šokirana. Gde se to podrazumeva da je ne znam ništa o tome. Nas društvo ne vidi ni kao osobe koje mogu da se ostvare ni u ljubavnoj vezi ni u braku, ni dans ni sutra da budu majke. Čitava ta porodična priča, u bilo kom aspektu bila, nije spojiva sa nama“, govori pravnica Maša Stojaković o svom iskustvu kada se govori o seksualnosti osoba sa invaliditetom.     

On je u serijalu razgovora Stigma objasnio da je potrebno pitati osobu da li joj je potreban neki vid podrške i kakav, jer svaka osoba ima svoj način funkcionisanja.

Kuzmanović tvrdi da je još jedna velika greška kada se ljudi obraćaju personalnom asistentu, umesto osobi sa hendikepom, kojoj asistent samo pomaže.

Time se, kako je naglasio, stiče utisak da je osoba sa hendikepom nekompetentna da sama odgovori na postavljeno pitanje ili da nastavi razgovor, već da je potrebno da to neko radi u njeno ime.

Prema njegovim rečima, do takvih propusta dolazi zbog toga što većina ljudi nema iskustva sa osobama sa hendikepom, nikada nije sa njima bila u bližem kontaktu ili je taj kontakt bio posredan.

Osim postupanja prema osobama sa hendikepom, problem može biti i terminologija koja je zastupljena u društvu, napomenuo je Kuzmanović.

Neki od pogrešnih termina koji se često koriste su “osobe sa posebnim potrebama”, navodi Kuzmanović i obrazlaže da su određene potrebe obične kod ljudi koji nemaju hendikep, poput odlaska u bioskop, dok je ista ta potreba kod osoba sa hendikepom „posebna potreba“.

Taj termin, prema njegovim rečima, stavlja osobe sa hendikepom u podređeni polo

Kuzmanović je naglasio da bi taj termin brzo bio zaboravljen, ukoliko bi ljudi shvatili da osobe sa hendikepom imaju iste potrebe kao i svi drugi, samo da im je u ispunjavanju tih potreba ponekad potreban određeni vid podrške.

On je naveo da su izrazi koje nikako ne treba koristiti: dijabetičar, paraplegičar, distrofičar, cerebralac ili slično, jer se tako osoba etiketira i gleda kroz njeno stanje.

Umesto toga, ističe Kuzmanović, potrebno je reći osoba sa stanjem dijabetesa, parablegije, cerebralne paralize, jer se na taj način ukazuje na to da je to osoba kao i svaka druga koja poseduje određeno stanje.

On je ukazao i da termin invalid ima negativnu konotaciju, jer se njim osoba etiketira kao bezvredna, pa bi, umesto tog izraza, trebalo koristiti termin osoba sa hendikepom, pri čemu se akcenat stavlja na to da je reč o osobi, a ne o njenom invaliditetu.

Kako je naglasio, potrebno je da se promeni kolektivna svest o osobama sa hendikepom i tako ih uvažiti kao jednake članove društva.

Pre svega, potrebno je da se organizuju radionice i razne druge vrste edukacije, smatra Kuzmanović i dodaje da na višem nivou treba menjati zakone, jer i oni sadrže diskriminatorne izraze.

Ona je majka deteta sa autizmom i kako kaže njeno dete nije jedino zbog koga se angažovala u Udruženju, već je to jedna „mini armija“ od 80-ak mladih i dece koja stoje uz nju.

Kako je rekla, Udruženje Dan, počelo je kao jedna neformalna grupa roditelja koja se okupila sa ciljem da se izbore za lične pratioce deci, a od 2022. godine funkcionišu kao Udruženje.

Cilj ovog udruženja, osnovanog u Nišu je pomoć, edukacija i socijalna inkluzija osoba sa autizmom i drugim invaliditetom, ali i pružanje pomoći i podrške njihovim porodicama.

„Izuzetno je važno kada se roditelj susretne sa dijagnozom autizma kod deteta da bude pripremljen“, smatra Petković.

Kako je objasnila, kada roditelj dobije dijagnozu deteta koja je doživotna i nepromenljiva važno je da postoje stručnjaci poput socijalnih radnika koji će da naprave plan kako će dalje funkcionisati porodica.

„Bilo bi dobro kada bi se radio individualni plan za dalje funkcionisanje porodice dece sa autizmom, rekla je Petković i dodala je da je važno da postoje stručnjaci – socijalni radnici koji će proceniti da li je njohovom detetu potreban psiholog, defektolog, kao i to da upozna porodicu koje socijalne usluge su im na raspolaganju.

Dodala je da se ova praksa u nekim zemljama u Evropi sprovodi godinama unazad.

„Od onog trenutka kada porodica dobije dijagnozu deteta, preuzima ih socijalni radnik. Potrebno je da roditelj nikada ne oseti da je sam“, rekla je Petković.

Sa kojim izazovima se suočavaju roditelji dece sa autizmom, ali i koji su ciljevi i aktivnosti koje ovo Udruženje sprovodi, pogledajte u podkastu Radio Glasa u kojem je na ovu temu govorila Jelena Petković. 

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) iz popisa stanovništva 2022. godine, u Srbiji žive 356.404 osobe sa invaliditetom, a Janković za agenciju Beta navodi da zbog ograničavanja terminom "invaliditet", veliki broj osoba u situaciji hendikepa ostaje neprimećen jer ih sistem ne prepoznaje na pravi način.

Objasnio je da je prema procenama, na osnovu tih međunarodnih kriterijuma, u situaciji hendikepa u svetu prepoznato između 20 i 25 odsto ljudi, dok je u Srbiji taj broj oko pet odsto.

"Zaista je paradoksalno da je to četiri do pet puta manje od onoga što je stabilna statistika. Naša je procena, na osnovu tih stabilnih statistika, da objektivno u Srbiji živi više od 1,3 miliona ljudi u situaciji hendikepa, kojima je u nekom trenutku ili svakodnevnom funkcionisanju potreban neki vid podrške", naveo je Janković.

Prema njegovim rečima, u Srbiji je najveća incidenca od kancera, gde osobe i nakon lečenja imaju ograničenost u angažovanju u različitim aktivnostima, a postoji i značajan broj vojnih i civilnih žrtava ratova u poslednjih 30 godina.

"Ako bi se primenili kriterijumi koji su standard za razvijena društva i društva koja su odgovorna prema osobama sa hendikepom, onda bi naš sistem morao da prepozna sve osobe kojima je u funkcionisanju potreban neki vid podrške, a ne ovako kako je to u okviru samog upitnika (u popisu) i kroz niz zakonskih rešenja definisano ko je sve osoba sa invaliditeom, jer tu dolazimo do velike zamene teza", naglasio je Janković.

Dodao je da je podatak iz popisa stanovništva rezultat nekoliko faktora - sa jedne strane sistemskih rešenja i zakonskih definicija, a sa druge strane i nedovoljne informisanosti velikog broja ljudi da na osnovu svog stanja spadaju u kategoriju osoba sa hendikepom.

"Kod nas ograničeno uokvireno tim terminom invaliditet. Nije problematično da se koristi taj termin, koliko je sam koncept invaliditeta, koji počiva na komisijskim nalazima i medicinskim dijagnozama, a zaista redukuje prava velikog broja ljudi", naveo je Janković.

Rezultat na popisu je, prema njegovim rečima, pokazatelj pogrešnog pristupa osobama sa hendikepom iz ugla samog sistema i kako i koga država percipira kao osobe sa hendikepom.

"Posledica je i što se suštinski Srbija ne bavi na pravi način problemima osoba sa hendikepom, već se oslanja na neki vid konformizma, u smislu da se oslanja na osobe kod kojih je najvidljivija situacija hendikepa. Oslanja se na organizacije koje zastupaju svoje članove sa određenim vrstama invaliditeta", dodao je on.

Janković je ocenio i da zbog toga što ne postoje sistemska rešenja, te osobe nisu svesne da spadaju u kategoriju osoba sa hendikepom, ali i da zbog kulturoloških obrazaca imaju strah od etiketiranja.

"Na žalost, kod velikog broja tih ljudi dolazi do pojave sindroma 'guranja stvari pod tepih', tako da time što pravovremeno izbegavaju da zatraže podršku i da se deklarišu kao osobe sa hendikepom, one zapravo gomilaju svoje probleme u funkcionisanju i na kraju ti problemi eskaliraju sa mnogo većim posledicama po njih same", naveo je Janković.

Prilikom izveštavanja o osobama sa invaliditetom, Živko Bošković nastoji da ukaže na važnost socijalne inkluzije, jer se, kako navodi, kao slabovida osoba i sam suočavao sa diskriminacijom i neadekvatnim ophođenjem novinara kada im je bio sagovornik.

Kada je, kako kaže, pre nekoliko godina sarađivao sa jednom firmom, kontaktirala ga je novinarka koja je za Dan osoba sa invaliditetom želela da snimi prilog o njegovom životu.

„Nekoliko dana ranije, dogovorili smo se kako bi to trebalo da izgleda, ali kada je došlo do samog intervjua, ona je od mene zahtevala da telefonom napravim snimak koji bi prikazao kako mi je teško na radnom mestu. U tom trenutku bio sam zadovoljan poslom i nisam imao poteškoća. Mogao sam da odgovorim na sve zahteve poslodavca. Međutim, novinarka je tražila da pričam o negativnoj strani zapošljavanja osoba sa hendikepom i da ističem negativne aspekte svog posla“, rekao je Bošković za UNS.

Pokušao je, kaže, da joj objasni da nije odgovarajući primer za takvu priču, ali ona nije bila zadovoljna.

„Nisam se plašio da iznesem negativne stvari, jer sam kroz svoj karijerni razvoj imao mnogo slučajeva diskriminacije, ali mi je bilo neetički da govorim nešto što nije istina, i to samo da bi neka redakcija imala veći broj pregleda ili lajkova“, istakao je.

Ovo, kako navodi, nije jedini primer neadekvatnog ophođenja kolega sa kojim se suočavao. Diskriminaciju je, kaže, iskusio i kao fotoreporter.

Pre nekoliko godina učestvovao je u projektu u okviru koga su kreirane fotoreportaže na temu pristupačnosti mesta u Beogradu za osobe sa invaliditetom. Tada je novinarka osobe koje su učestvovale pitala da joj budu sagovornici, a iz njihovih izjava je, dodaje Bošković, izvukla samo stvari koje bi donele veću gledanost televiziji za koju je radila.

„Iz moje izjave, od svega što sam rekao, izdvojili su samo deo u kome govorim da mi stepenice nisu pristupačne, a rekao sam mnogo korisnijih informacija. To je trajalo nekoliko sekundi i ne verujem da me je iko prepoznao na tom videu, ali sam se zaista loše osećao jer mislim da takav prilog nije na mestu“, istakao je on.

Senzacionalistički pristup i neprestano pisanje o tome kako je osobama sa hendikepom teško čak i onda kada to nije tema, zaista može, kako navodi, nekada biti neprijatno.

Da bi novinari izveštavali o osobama sa invaliditetom na odgovarajući način, neophodno je, dodaje Bošković, da se informišu o tome koje su prakse poželjne, a koje ne.

„Mislim da je suštinski problem nepoznavanje materije. Često novinari i novinarke ne poznaju neku osobu sa hendikepom. Živi smo ljudi i kada se sa nečim ne suočavamo dovoljno, često možemo imati predrasude“, kaže Bošković za UNS.

Novinari se, dodaje Bošković, svakodnevno suočavaju sa pritiskom da proizvedu što više priloga i tekstova, koji će postati viralni i doneti što više interakcije. Još jedan od izazova za novinare prilikom izveštavanja o osobama sa invaliditetom je odgovarajuća terminologija.

„Za svakog novinara i novinarku je izazovno to što gotovo svako udruženje i svaki savez ima svoju retoriku koju zastupa. Zašto je to tako? Verovatno zbog toga što se, kao i za svako drugo pitanje u Srbiji, stavovi mimoilaze“, naveo je on.

Ipak, rekao je da je, zbog članstva u Akademskoj inkluzivnoj asocijaciji, njemu bliži termin hendikep od termina invaliditet. Istakao je da termini slepa i slabovovida osoba, kao ni termin osoba oštećenog vida za njega nisu uvredljivi.

„Išao sam u školu za učenike oštećenog vida Veljko Ramadanović, u kojoj je prihvaćen termin bio ‘osobe oštećenog vida’. Isto tako, niko se neće naljutiti ako kažete ‘slepi’ i ‘slabovidi’. Neko će pak reći ‘osobe sa vizuelnim hendikepom’. Sve su to, ako mene pitate, sinonimi koji samo mogu da ulepšaju tekst“, objasnio je.

Prema bontonu je, kaže, poželjno da novinar, obraćajući se slepoj osobi, koristi izraze poput „vidi“ i „pogledaj“.

„Kada sam bio u školi za slepe, uvek kada bi moji drugari napravili figure od plastelina, jedni drugima smo govorili ‘hej, dođi da vidiš šta sam uradio’. To je zbog toga što osobe slepe osobe takođe vide – samo ne očima, već rukama“, naveo je.

Živko Bošković inkluziju percipira u odnosu na to šta društvo čini da osobama sa hendikepom bude bolje i šta oni sami čine. O oba aspekta je, kako navodi, važno izveštavati.

„Preterana doza inertnosti sa kojom se susrećem, a o kojoj se ne govori u medijima je nešto što sam svojim blogom želeo da promenim. Hteo sam da što više mojih prijatelja i poznanika sa hendikepom prevaziđe probleme“, naveo je on.

Na blogu „Žiletove priče“ Bošković obrađuje teme koje se odnose na proaktivnost osoba sa hendikepom.

„Među slepim osobama imamo samo jednu peripatološkinju koja vrši obuku samostalnog kretanja slepih i slabovidih, a imamo veliki broj ljudi koji su tokom školovanja izbegli da nauče da se samostalno kreću i samim tim su sebi zatvorili vrata koja su mogla da im budu otvorena kao slepim ljudima – da se samostalno kreću, dolaze do posla, idu u pozorište i sl. Upravo sam o tome pisao“, naveo je on.

Celi video:

Mera u kojoj je medijski sadržaj prilagođen osobama sa senzornim invaliditetom ocenjivaće stručna komisija u delu „izvodljivost projekta“.  

Kako bi ocenili koliko je projekat izvodljiv, članovi komisije predlozima projekata mogu dati do 20 poena, a pored prilagođenosti sadržaja osobama koje ne vide ili ne čuju, u obzir će uzimati i autorski pristup, inovativnost teme, žanr kome pripada medijski sadržaj i zastupljenost istraživačkog pristupa, definisanje ključnih sadržaja, kao i preciziranje formata i trajanja pojedinačnih sadržaja.

Tako se, po Pravilniku, u opravdane troškove za realizaciju projekta ubrajaju i troškovi prilagođavanja sadržaja osobama sa invaliditetom.

Kako je na na obuci za pravilnu primenu Pravilnika o projektnom sufinansiranju rekla Dragica Blagojević iz Ministarstva informisanja i telekomunikacija, već objavljeni medijski sadržaji mogu da budu prevedeni na znakovni jezik, i kao takvi se ne posmatraju kao originalne autorske tvorevine i ne mogu se tretirati kao novi medijski projekat kojim se može konkurisati.  To praktično znači da za prevod nekog sadržaja na znakovni jezik nije potrebna saglasnost autora.

Gordić: Titlovi nisu zamena za znakovni jezik

Predsednik Saveza gluvih i nagluvih Mihajlo Gordić rekao je na obuci za pravilnu primenu Pravilnika o projektnom sufinansiranju da se u Zakonu o javnom informisanju i medijima titlovi i znakovni jezik tretiraju ravnopravno iako u njihovoj nameni i funkciji postoje razlike. Srpski jezik je, rekao je Gordić, maternji osobama sa delimično oštećenim sluhom i njima znače titlovi, dok je srpski znakovni jezik maternji jezik osobama koje ne čuju i kojima je ovaj jezik značajniji i lakši za razumevanje od titla.

Mihailo Gordić je ranije za sajt Udruženja novinara Srbije (UNS) rekao da je za dobro i kvalitetno prevođenje informativnog programa na znakovni jezik potrebno pogledati tekstove, priloge, sve materijale na raspolaganju, informisati se i razmisliti o eventualnim rešenjima prevoda, te da zadatak tumača nije nimalo jednostavan.

„Kako se srpski znakovni jezik po svojoj gramatičkoj strukturi bitno razlikuje od srpskog govornog jezika, prevod nije 1:1, kao što se često misli. Zapravo nijedan prevod sa nekog stranog jezika ne funkcioniše na taj način", rekao je Gordić.

Gordić i predstavnici Ministarstva su se usaglasili na obuci da je najbolje da tumač bude prikazan na trećini ekrana, ali da je ipak najvažnije da bude pozicioniran tako da ono što tumači bude vidljivo osobama koje ne čuju.

Početna ideja bile su ulične novine koje prodaju osobe koje teško dolaze do posla, a da polovina novca od prodaje ide prodavcima. Počeli su sa 1000 primeraka, a poslednji dvobroj Lica ulice imao je tiraž od 17000. Više od 180 prodavaca ovog časopisa može se videti na ulicama Beograda, Novoga Sada, Subotice, Kraljeva i Pančeva.

Znam kako je kada uveče ostaneš bez dinara, a ujutru treba da kupiš da jedeš

Moj život se deli na dva dela - pre i posle smrti roditelja, započinje priču Stefan Gogov, jedan od prodavaca Lica ulice, koga možemo sresti kod pošte na Dušanovcu.

Stefan je jedinac i posle smrti roditelja ostao je sam. Radio je kao dispečer u GSP-u, ali je zbog zdravstvenih razloga penzionisan. Invalidska penzija mu je nešto iznad 22 hiljade dinara.

„Znam kako je kada uveče ostaneš bez dinara. A ujutru treba da kupiš da jedeš, da kupiš lekove koji su skupi. A ja nisam imao“, priča Stefan dodajući da on i njegove kolege prodavci rade ovaj posao da bi „zaradili neku paricu“.

 „Znate koji je to osećaj kada vam neko da parice i kaže hvala, izvolite, srećno“, kaže Stefan.

Stefan je kao i ostali prodavci prošao obuku, kaže da je zadovoljan organizacijom posla. Preporučuje ovaj posao svima koji su zainteresovani da nešto zarade. Jedino se nervira kada ne proda nijedan primerak novina.

Milosav Marinović, direktor i glavni i odgovorni urednik Lica ulice kaže da su prodavci u početku bili nepoverljivi, jer su to „ljudi iznevereni od života i nije im trebalo još jedno razočaranje“. Takođe, teško se navikavaju na stalnost i mnogima je sutra predaleka budućnost. Iako postoje stroga pravila za prodavce, poslednjih godina sami se prijavljuju za ovaj posao, a aktivni prodavci dovode i svoje prijatelje da rade. 

Osobe koje teško dolaze do posla na ovaj način se ekonomski osnažuju, a u Licu ulice im pružaju i svakodnevnu socijalno - psihološku podršku. 

„Kod nas postoji niz radionica koje imaju za cilj njihovo osnaživanje. Imamo i individualne i kolektivne psiho seanse, jer mnogi naši prodavci imaju potrebu da ih neko sasluša , a ponekad je i to dovoljno da se prebrodi manja kriza. U kontaktu smo s njihovim lekarima, sa porodicom, rodbinom, socijalnim službama, pa ako nečije stanje to zahteva mi im se obraćamo“, kaže Marinović za UNS.

Dodaje da redovno organizuju radionice koje služe da se aktiviraju sposobnosti, steknu neka nova znanja i veštine: časove engleskog, radionice kompjuterske pismenosti, komunikacijske veštine, aktivnosti koje su namenjene njihovom druženju - pozorište, muzeje, bioskope…

Za neke institucije smo potpuno nepoznati

Pred božićne praznike britanski ambasador, njegova supruga i zaposleni u ambasadi prodavali su Lice ulice u Knez Mihailovoj ulici. I dok zaposleni u ambasadama na ulici prodaju časopis, po Marinovićevim rečima, oni su za naše Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja potpuno nevidljivi.

"Mi zapošljavamo ljude koji spadaju u kategoriju teško upošljivih, ali nikada do sada nismo imali podršku Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Za ovih 14 godina nismo uspeli ni na razgovor da odemo, a da ne govorimo da smo se javljali, neuspešno, na njihove konkurse. Potpuno smo im van radara i nepoznati. Takođe, nikada za ovih 14 godina nismo prošli na konkursima gradske uprave ni kao medij, ni kao neko ko ima značajan efekat na socijalno staranje, ili inkluziju", kaže Marinović.

Ističe da su, kao jedinstven i kvalitetan mediji, uvek imali dobru saradnju sa Ministarstvom kulture i informisanja i na medijskim konkursima ovog ministarstva dobijali podršku.

Dodaje i da se u prošloj godini Skupština Srbije pretplatila na magazin. Međutim, od drugih institucija i ovaj vid podrške izostaje. Takođe, smatra da bi podrška za socijalna preduzeća bila kada bi država u dogovoru s bankama omogućila jeftine kredite ili posebne fondove  kao podršku za razvoj ovakvih organizacija.  

Na početku rada Lice ulice nije moglo biti registrovano kao socijalno preduzeće, jer Zakon o socijalnim preduzećima nije postojao. Pre dve godine je usvojen, međutim Marinović kaže, da iako su učestvovali u njegovom donošenju, ostali su i dalje nevladina organizacija jer „ne postoji podsticaj socijalnim preduzećima“.

Za razliku od države, navode da imaju dobru saradnju sa kompanijama. Neke pomažu donacijama, neke zovu prodavce u goste, pa se jednom mesečno održavaju druženja i prodaja magazina.

Marinović kaže da je taj dobar odnos zasluga posvećenosti, poznavanja procedura, jer sa biznisom se komunicira kako to biznis očekuje. 

„Mnoga socijalna preduzeća prave grešku, misleći da je to što pomažu nekim ljudima kojima treba pomagati dovoljno. Morate da budete proaktivni, morate da budete tačni, precizni, nema aljkavosti, danas ću, sutra ću. Sa biznisom se komunicira maksimalno profesionalno i po standardima koje biznis zahteva. U pitanju su godine tokom kojih smo uspeli da se etabliramo kao neko ko zaslužuje da bude podržan“, navodi Marinović.

Kaže i da su nedavno od jedne firme dobili zimske jakne za prodavce, prošle godine cipele, a za Novu godinu jedan lanac supermarketa je donirao pakete hrane za sve prodavce.

„Zabranjeni gradovi“ za Lice ulice

Svetlani Kalinovoj iz Kikinde prodaja časopisa Lice ulice bio je prvi posao. Kako je svedočila u jednom od brojeva časopisa, za nju posla nije bilo. “Prvi put mogu da kažem da sam zarađivala za sebe i da sam mogla da osetim da sam korisna ovom svetu”, izjavila je ona. 

Svetlana Kalinova i njeni prijatelji više ne prodaju časopis na ulicama Kikinde. Zašto je to tako, pitajte gradske čelnike, kaže nam Marinović.

Osim Kikinde i u pojedinim delovima Beograda ne mogu se videti prodavci Lica ulice. Od preduzeća koje upravlja Kalemegdanom godinama su pokušavali da dobiju dozvolu za prodaju, ali na zahteve odgovora nije bilo.

Marinović ističe da im je bilo važno da tokom zimskih meseci prodavci budu u zatvorenom, a tržni centri su jedno od rešenja. Međutim, osim kratkotrajne saradnje sa Delta sitijem, njihovi dopisi za dozvolu da se Lice ulice prodaje u holovima tržnih centara ostaju bez odgovora.

„Posebno želim da se zahvalim Ikei kod kojih naši prodavci odlaze već nekoliko godina za vikend. Lepo su primljeni, ručaju sa osobljem, a i dobro prođu u toj prodaji. Ikea je svetao primer. To smo tražili od svih tržnih centara, da im omoguće da u holu prodaju časopis, ali nismo nailazili na razumevanje“, kaže Milosav.

Prodavci Lica ulice mogu se videti i na ulicama Novog Sada, Subotice, Kraljeva i Pančeva. Bilo je pokušaja, ali ne uspešnih, da se prodaja organizuje u Nišu i Kragujevcu.  Marinović kaže da je teško pronaći lokalne organizacije sa kojima može da se uspostavi dugoročna saradnja. Većinom su zainteresovani projektno. Kao dobar primer izdvaja novosadsku organizaciju Patrija, čijih 20-tak članova prodaje časopis na ulicama Novog Sada. 

Svojevremeno je časopis Lice ulice, takođe kroz projekte pokrenut na Kosovu, u Bosni i Hercegovini i Makedoniji. Međutim, po završetku projekata, opstao je samo makedonski „Lice v lice“. Marinović kaže da su u Makedoniji partneri  bili lično zainteresovani i posvećeni, a to je jedino bitno za uspeh.

Ulice pripadaju svima

Lice ulice je za ovih 14 godina steklo ugled, reputaciju i poverenje velikog broja građana. To je bio dugotrajan i ne uvek lak proces. Više medijskih kampanja je organizovano da bi okolina "prihvatila" prodavce.  

Na samom početku izlaženja Lica ulice u centru Beograda u Knez Mihailovoj ulici desetak mladića okružilo je jednog od prodavaca magazina, vređalo ga na nacionalnoj osnovi, pocepalo mu novine i odeću. Srećom, prodavac je uspeo da pobegne, a niko od građana koji su se zatekli nije reagovao.

Zato su izašli na ulicu i organizovali akciju „Ulice pripadaju svima“. Akciju su podržali i mediji, pa je imala veliki odjek u javnosti.

Osim ovog, zabeleženo je još nekoliko napada na prodavce. Marinović kaže da je pre nekoliko godina, na platou ispred Filozofskog fakulteta, vlasnik prodavnice ispred čije radnje se prodavao časopis, prvo verbalno, a potom i fizički napao prodavačicu Lica ulice. Napadi su zabeleženi i u Novom Sadu. 

Kaže i da su im na tabli gde je sedište organizacije crtali kukaste krstove, dobijali su pisma da nisu dovoljno patriotske novine, a slični komentari su ostavljani i na društvenim mrežama.

„Način na koji radimo sa prodavcima ih je osnažio da znaju da se izvuku iz situacija u kojima su ugroženi. To što nose uniforme, što nose identifikacione kartice, što smo više puta išli u komunalnu policiju da objasnimo prirodu našeg rada i ko su ljudi u plavim keceljama i zašto su na ulici, sve je to uticalo da nema, ili bar da mi ne saznamo, da je u skorije vreme bilo takvih incidenta ili napada“, kaže Marinović.

Dodaje i da napada koji su usmereni na sadržaj magazina i kategoriju prodavca, vođenih tom vrstom predrasuda skoro nije bilo. 

Mi ne dubimo rupu, nudimo merdevine

Moraš da imaš bar Severinu na naslovnoj strani, ako misliš da se časopis masovno prodaje, savetovali su mi prijatelji novinari i ljudi koji se bave medijima, seća se Milosav Marinović početaka izlaženja časopisa. Međutim, kaže da je izuzetno ponosan na postignuto jer je uređivački koncept delo njegovih ruku. 

„Ne bavimo se dnevnim problemima, ali se bavimo fenomenima koji utiču na naša dnevna stanja. Drugi aspekt je da smo svi u velikoj rupi, ali je na dubimo, ne opisujemo tu rupu, mi nudimo merdevine. Izneseći neki društveni problem, istovremeno pokušavamo da damo predloge kako se može prevazići. Nudimo bar jednu prečku za ove naše merdevine. Pretpostavljam da taj prikriveni optimizam pozitivno utiče na naše čitaoce“, kaže Marinović.

I naslovne strane časopisa su prepoznatljive, a rade ih uglavnom mladi dizajneri. Jedna od naslovnica, autorke Sanje Stojkov iz Sombora, osvojila je i prvu nagradu na godišnjem samitu Svetske asocijacije uličnih novina (INSP).

Marinović kaže da su za Lice ulice pisali od početnika, do eminentnih autora, uglavnom pro bono.

„Za nas ljudi pišu iz ljubavi, zato jer znaju da su u dobrom društvu i sa istomišljenicima, iz želje da pomognu u nečemu što zovemo projekat Lice ulice“, kaže Marinović.

Dodaje i da je u početku većina kupovala časopis iz želje da bude humana, a sada bar 50 odsto, osim humanosti kupuje časopis da bi pročitala nešto što nema u drugim novinama. 

„Naš prvi i još uvek važeći slogan je: kupujući Lice ulice pomažete drugima, čitajući Lice ulice pomažete sebi“, kaže Marinović.

U Licu ulice povremeno imaju i onlajn ankete šta najviše volite da čitate i na prvom mestu je uvek odgovor „priče prodavaca“. Kažu da kada se na društvenim mrežama objavi priča prodavaca „mreže se zapale“.

I na ovaj način „Lice ulice“ doprinosi rušenju barijera prema osobama sa invaliditetom i marginalizovanih, doprinoseći da budu vidljive.    

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“

„Ako mi je sagovornik osoba u kolicima, nepoznato mi je da li prilikom razgovora treba da čučnem. Ukoliko mi je sagovornik osoba koja je slepa ili slabovida, ne znam da li treba da kažem ‘Kako komentarišete ovu scenu koju ste videli'“, kaže Momčilović.

Neformalno obrazovanje Momčilović vidi kao najbolju šansu da se edukuje o ovoj temi.

„Smatram da je potrebno da se održavaju radionice i seminari na kojima će se novinari obrazovati o profesionalnom izveštavanju o osobama sa hendikepom“,  dodaje ona.

Medijski sadržaj koji je do sada pratila za nju, kako kaže, nije bio primer na koji bi se ugledala, jer su u njemu osobe predstavljane kroz invaliditet, uz zanemarivanje onoga šta su uradile ili rekle.

„Ako uzmem primer da je neka osoba koja ima neki hendikep nešto uradila, izjavila, onda bi se verovatno izveštavalo na taj način da se prvi kaže 'ta i ta osoba, koja ima taj hendikep uradila je to' . Stavio bi se akcenat na hendikep koji osoba ima. Ako bih ja isto to uradila ili izjavila, onda bi verovatno u tekstu ili prilogu išlo ‘Anđela Momčilović je uradila to i to’“, ističe Momčilović.

Zbog toga reč „nepotpuno“ za nju najbolje odražava izveštavanje o osobama sa hendikepom.

Video: UNS

___________________________________________________________________________

Rad Udruženja novinara Srbije (UNS) podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“