Najpre, potpuna je laž da Prpa, ili bilo ko drugi ko je spomenut u mom tekstu može da ospori „svaku rečenicu“ u njemu, a kamoli nekakvim činjenicama. Umesto toga, imali smo to prilike da vidimo, u nedostatku bilo kakvih protivargumenata odgovarano je samo uvredama, difamacijama i etiketiranjem na moj ili račun urednice lista koji se usudio da moj autorski tekst objavi. Takvi argumenti jednostavno ne postoje, jer da bi se osporio moj tekst, potrebno je najpre osporiti sve one izvore na internetu koji su svima bili dostupni i pre objavljivanja teksta u kom sam ih na jednom mestu pobrojao, kako bih pokazao dokle je jedna interesna grupa ljudi bila spremna da ide u toku predizborne kampanje.

Niko ne može da pobije činjenicu o tome kakvu su ulogu Branka Prpa, Vesna Rakić-Vodinelić, Vesna Pešić, pojedini novinari medija Peščanik, Blic, RSE, Danas, Vreme, NIN u koordinaciji sa udruženjem NUNS koje nije nikakvo nezavisno udruženje, već čisto interesno-političko udruženje stavljeno u službu jedne stranke, imali u vremenu uoči poslednjih izbora. I niko nema prava danas da se ljuti zbog toga što je radio, ali ima prava da se stidi što je smatrao da su zloupotrebe rešavanja slučaja Ćuruvija dozvoljene „u žaru političke borbe“, kako je to nekad umeo da kaže gotovo zaboravljeni Dejan Mihajlov.

Prpa u e-mail prepisci uporno izbegava da se obrati meni, autoru spornog teksta, i konstantno referira na urednicu lista Politika, anulirajući moje autorstvo nad tekstom i tretirajući ga kao nekakav politički i lični projekat Ljiljane Smajlović.

NUNS je u žalbi Savetu za štampu otišao korak dalje izražavajući sumnje da je moj tekst projekat lidera SNS i današnjeg premijera Srbije Aleksandra Vučića. Podlost je ovde dvostruka: običan je sticaj okolnosti da je moj autorski tekst, nakon što mi se nedeljama nalazio u kompjuteru, našao izdavača u listu Politika. Štaviše, upravo urednice Peščanika, koje dozvoljavaju da se provuče ovakva dezinformacija, Svetlana Lukić i Svetlana Vuković mogu da potvrde da sam, iz obzira prema kulturi dijaloga i tome što su pomenute tri osobe autorke njihovog portala, tekst ponudio pre toga njima. One su 29. marta svojevoljno odbile da ga objave, tvrdeći da tekst ne odgovara njihovoj uređivačkoj politici.

Nikada ne bih ni pomislio da u najstarijem dnevnom listu objavim takav tekst, koji uzgred nije pisan za štampane medije i koji, kako su mnogi primetili, prevazilazi format uobičajenog novinskog teksta, da mi to kao krajnju nuždu nisu predložili pojedinci sa meni bliskog portala e-novine, pa čak i pojedinci iz udruženja NUNS, koji su moji poznanici. Druga okolnost koja je prelila čašu da na kraju pošaljem tekst Politici bila je ta što je Ljiljana Smajlović članica Vladine Komisije za istragu ubistva novinara, te sam se u tom smislu, nakon brojnih neuspešnih pokušaja na drugim portalima, ponadao da će možda ona razumeti moje lične stavove u tekstu i zaključke do kojih sam samostalno došao kada sam složio slagalicu čiji su elementi, ponavljam, već prethodno bili dostupni na internetu.

Zato napade Branke Prpe na Ljiljanu Smajlović, koji su u ovoj e-mail prepisci više nego očiti, razumem kao nastavak napada na Vladino telo pomešano sa ličnim nezadovoljstvom, što je samo kontinuitet njenog modusa operandi koji sam već razradio u svom tekstu od 8. aprila.

Nespominjanje mog imena pak tumačim kao znak da sam običan plaćenik Ljiljane Smajlović, Aleksandra Vučića, ili već ne znam koga, i posve nebitna osoba u celoj ovoj priči. No, specijalno za ovu priliku, imam veoma uznemirujuće i razočaravajuće vesti i za Prpu i za NUNS: tekst i nezadrživa želja da ga objavim i ne pristanem da trune u računaru potekla je od mene i samo od mene, deo je mog intelektualnog napora i temperamenta, kao uostalom i svi moji tekstovi, što mogu da potvrde i pojedinci sa portala e-novine, uz čiju se nesebičnu pomoć i sate razgovora o ovoj temi iskristalisala motivacija da ga napišem.

Zbog toga, ako ste već skloni etiketiranju, kako ste demonstrirali u prethodnih mesec dana konstantnog satanizovanja, budite hrabri pa pripišite meni da sam đavo, Gebels, Musolini, nacista, fašista, dželat, miloševićevac, deo Kabineta ili BIA, protivnik evropskih integracija (?!), pored svih onih gadosti koje ste prenosili, ne udostojivši se da ispoštujete ni minimum novinarske kulture – da vašim čitaocima pružite makar mogućnost da pročitaju moj tekst i sami procene da li ima osnova za ono što tvrdite, postavljajući i jedan jedini link koji bi vodio do njega.

Odvažite se, gospodo, koliko god vam to neverovatno bilo, da uračunate da postoji makar promil šanse da je moj tekst plod mog ličnog uverenja, takvog kakav jesam, kakav god da sam, i kakav ću zasigurno nastaviti da budem jer sam siguran u ispravnost svojih stavova.

U atmosferi u kojoj čitaoci vaših portala ni ne znaju tačnu sadržinu mog teksta, nastavlja se manipulacija koju Prpa sprovodi i u ovoj kratkoj e-mail prepisci. Ona navodi da je „sporni stan“ u njenom vlasništvu od 1997. i da su deca (Jelena i Rade Ćuruvija) bila ta koja su htela da joj ga oduzmu. Ali, u delu gde prenosim svima dostupne delove intervjua uopšte se ne negira činjenica vezana za stan koji Prpa spominje, već se štaviše potvrđuje da je ona dobila „prvo kao smeštaj, a kasnije na poklon, od tate potkrovlje u strogom centru Beograda od 130 kvadrata“. No, Ćuruvijina deca tvrdila su nešto drugo, a to je da je Prpa „pokušala da uzme, u čemu, naravno, nije uspela, i njegov stan u kome ja (Jelena Ćuruvija) sada živim sa svojom porodicom“.

Dalje, Prpa tvrdi da joj nije jasno kako je kao doktor istorijskih nauka napravila karijeru na Ćuruvijinom ubistvu. Nigde u mom tekstu ne postoji pozivanje na njenu struku, niti me je njena profesionalna karijera uopšte i zanimala. Ono što sam tvrdio i iza čega stojim jeste da je svih ovih godina u javnosti izgrađivana figura Branke Prpe koja treba da bude jedina relevantna osoba („svedok“) kojoj se može verovati, kako kada je reč o ubistvu, tako i kada je reč o sveokupnoj zaostavštini njenog partnera koju je pokušala da prigrabi, i uopšte da drži tapiju na sve teme koje bi se ticale pokojnog novinara, što je uzgred demonstrirala i u ovoj e-mail prepisci samovoljno određujući ko ima a ko nema prava da se bavi Ćuruvijom. Pojedinci iz medija koje sam pobrojao, a pod okriljem političke organizacije NUNS, i dan-danas bezočno nastavljaju da učestvuju u podgrevanju ove lažne slike koja treba da zataška sve činjenice koje sam izneo u svom tekstu u Politici.

Dakle, iz mog teksta je nemoguće izvući navode koje Prpa tretira kao laž i klevetu. Štaviše, da u njemu postoji i jedan deo koji nije istinit, Savet za štampu ne bi imao problem da usaglasi stav i donese odluku da je tekst prekršio Kodeks novinara. Na sreću, bilo je i ponekih glava u tom telu koje nisu bile usijane, niti uvređene, nasuprot Zoranu Ivoševiću, Tamari Skrozzi, Vladi Marešu, Boži Preleviću, Tihomiru Trišiću, Zlatku Čoboviću i Stojanu Markoviću koje je trebalo snimati i javno objaviti sadržaj svih budalaština koje su izgovarali o mom tekstu.

I najzad, uz svo razumevanje pozicije Branke Prpe i traume koju je preživela pre petnaest godina, za mene je, a pretpostavljam i za nju, jedina prava žrtva mučki ubijeni novinar Slavko Ćuruvija. Zato je iskreno molim da, ako ništa drugo, makar radi još kakvog-takvog ugleda koji joj je posle svih ispada preostao u društvu, prestane da koristi tu nemilu činjenicu kako bi se predstavila kao veća žrtva od njega i da njegovo ubistvo zloupotrebljava u dnevnopolitičke svrhe, onako kako to radi otkad je shvatila da se razrešenje tog ubistva približava za Vučićevog mandata. Jer to razrešenje jedino je što treba da bude važno i meni i njoj. A pogotovo njoj.

Saradnik Instituta za javnu politiku

Istina je upravo obrnuta. U Prvom osnovnom sudu u Beogradu postoje nepobitni dokazi da je tužilja Branka Jovanović Prpa u junu 1999. podnela tužbu protiv Slavkove dece Radeta i Jelene Ćuruvije radi utvrđivanja prava svojine. Tužba se odnosi na sve nepokretnosti Slavka Ćuruvije, ne samo na stanove Slavka i njegove dece, već i na jahtu-gliser Škorpion, džip Pajero, klima uređaj, televizore, rekordere, muzičke uređaje, kuhinju i džepni kompjuter, kao i monitor za kompjuter čija je vrednost 5000 dinara. Tužilja se pozivala na pravo vanbračne supruge, a spor je trajao do kraja novembra 2005.godine, kada je sud doneo rešenje da se tužba Branke Prpe „smatra povučenom“ s obzirom na to da se nije pojavila na glavnoj raspravi a svoj izostanak nije opravdala. Drugim rečima, Prpa je izgubila sudski spor protiv Slavkove dece.

Iz ove prve laži proizilaze i ostale fikcije Branke Prpe, pa je potpuno lažna i njena tvrdnja da njene navodne „činjenice“ zna i Ljilja Smajlović „jer je u naš stan dolazila kao član redakcije Evropljanin“.

Ne znam ni za kakav „naš stan“. Naprotiv. Znam da su u potkrovlju Svetogorske 35, vrata do vrata, postojala dva stana koja je izgradio i opremio Slavko Ćuruvija. Znam da sam kao urednica Evropljanina dolazila u oba stana. Sastanke redakcijskog kolegijuma Evropljanina smo naizmenično održavali u oba stana. Iz sudskih spisa znam da deca Slavka Ćuruvije nisu pokušala da Branki oduzmu veći od ta dva stana, u kom je živela sa sinom, ali znam da Branka jeste tužila decu Slavka Ćuruvije za manji stan u kome je živeo njihov otac (kao i za drugu nepokretnu imovinu njihovog oca).

Ne znam zašto me Branka Prpa na sajtu Peščanika uvlači u tu „bednu sapunicu u kojoj se žrtve vuku po blatu“, kako je sama naziva. Slažem se da je to blato nedostojno svakog čoveka, a novinara posebno, ali o tome je morala da misli pre nego što je protiv dece podnela sudsku tužbu dva meseca po smrti njihovog oca.

Sve što gospođa Prpa sada kaže na moj račun nedostojna je i bedna kleveta, uključujući i najnoviju izmišljotinu o tome kako me je Slavko „pred svoju smrt“ tobož „ekskomunicirao iz svog života“. Tu gospođi Prpa neće pomoći ni pozivanja na Albera Kamija.

A što se tiče njenog pozivanja na dokumenta i zanimanje istoričara, ipak neće biti da je Ćuruviju upoznala kada je radio veliki intervju sa njom za “Našu borbu” u oktobru 1990. godine. Ćuruvija je bio novinar “Borbe”, a „Naša borba“ do 1994. godine nije postojala.

Ljiljana Smajlović,
glavni urednik Politike

Poštovani,

Komisija za žalbe Saveta za štampu razmatrala je žalbu koju ste podneli na tekst “Treći metak Branke Prpe” objavljen u “Politici”. Na žalost, članovi Komisije nisu uspeli da usaglase odluku. Obrazloženje je u prilogu.

S poštovanjem,
Gordana Novaković,
generalni sekretar Saveta za štampu

2014-05-07 9:45

Poštovana gospođo Novaković,

Svaku rečenicu iz objavljenog teksta mogu osporiti na osnovu činjenica. Prvo da je sporni stan od 1997. godine u mom vlasništvu i da su deca bila ta koja su sudski to htela da mi oduzmu. Drugo, da smo u istom tom stanu Slavko Ćuruvija i ja živeli od 1997. godine. Treće, da sve te činjenice zna Ljilja Smajlović, jer je u naš stan dolazila kao član redakcije Evropljanina. Četvrto, da je tu istu Ljilju Smajlović Slavko Ćuruvija izbacio iz naše kuće. Peto, da sam ja žrtva takođe, koja je preživela rikošet od 17 metaka i bila povređena, ali živa i pri svesti, tako da sam se sa ubicom gledala u oči.

Na kraju, ta bedna sapunica u kojoj se žrtve vuku po blatu, nedostojna je svakog čoveka, a novinara posebno.

S poštovanjem,
Branka Prpa

P.S. Javno nereagovanje, koje sam ja izabrala, jeste način da od jedne tragedije ne pravim petparačku priču. Dokazivati očigledne stvari je istorija i praksa svih totalitarnih sistema u kojima krvnik ima samo jedan problem, a to je da nije nevin. Zato je neophodno nevinog učiniti krivim i u prećutno saučesništvo, ćutanjem, uvesti sve ostale. I kako bi to rekao Kami, kad ideja nevinosti nestane i kod samog nevinog, onda se bez problema vlada jednim očajnim svetom!

2014-05-07 17:00

Poštovana gospođo Prpa,

Žao mi je što ovi detalji nisu bili navedeni u žalbi, jer bi to možda uticalo na odluku nekih od članova Komisije. U svakom slučaju, ja ću Komisiju, uz Vašu dozvolu, upoznati sa Vašim tvrdnjama.

S poštovanjem,
Gordana Novaković

2014-05-07 17:23

Poštovana gospođo Novaković,

Ja sam istoričar i zato, ne samo što imam tvrdnje, imam i dokumente. Zato Ljilja Smajlović svesno laže. Nije moguća nikakva diskusija koja se vodi u odsustvu fakata. To je, inače, princip civilizacije racionalizma kojoj pripadamo. Moja karijera, naučna i politička (mada ne znam za svoju pripadnost bilo kojoj partiji tokom mog života), proizlazila je iz mojih ličnih znanja i uverenja. Ponavljam, Ljilja Smajlović nema nikakav kredibilitet da se na bilo koji način bavi Ćuruvijom. Nju je on, pred svoju smrt, ekskomunicirao iz svog života. Moja pristojnost nije moja slabost. Možda se te stvari povezuju, ali to je pogrešna interpretacija nečijeg karaktera.

Pozdrav,
Branka Prpa

P.S. Ćuruviju sam upoznala kada je radio veliki intervju sa mnom za Našu borbu, subotnji dodatak, oktobra 1990. Ne vidim kako sam ja kao doktor istorijskih nauka napravila karijeru na mojoj ličnoj tragediji. Ne vidim, takođe, kako sam ja eksploatisala tu činjenicu u svom životu? Mozda su to dve pretnje smrću koje sam dobila tokom 2007, ili stalna opservacija SDB-a, ili životna ugroženost kao svedoka ubistva? Kao istoričar moram da kažem da je kroz istoriju Srbija imala trenutke uspona i padova ali ovakav manir, koji se primenjuje na meni, bio je moguć samo u okupacijskim sistemima.

OBRAZLOŽENjE

Žalbu Savetu za štampu podneli su: Vesna Pešić, Nikola Tomić, Vesna Mališić, Tamara Spaić, Branka Mihajlović, Branka Prpa i Vukašin Obradović, verujući da je “Politika”, objavljivanjem spornog teksta u štampanom i onlajn izdanju lista, prekršila odredbe Kodeksa novinara Srbije koje se odnose na istinitost izveštavanja, odgovornost i nezavisnost novinara, kulturu i etiku javne reči, dok su delom teksta koji se odnosi na Branku Prpu povređene i odredbe Kodeksa o poštovanju privatnosti, budući da autor iznosi detalje iz njenog privatnog odnosa sa Slavkom Ćuruvijom, za koje ne postoji nikakav interes javnosti. “Objavljivanjem teksta u kojem se iznosi niz neistina, ličnih uvreda i diskvalifikacija, kao i podataka koji spadaju u domen privatnosti, naneta nam je profesionalna i lična šteta, doveden u pitanje naš integritet i, možda najvažnije – optuženi smo da opstruiramo istragu o ubistvu Slavka Ćuruvije, rukovodeći se pritom ideološkim ili političkim interesima”, navedeno je, između ostalog, u žalbi. Autor, po mišljenju podnosilaca žalbe, krši Kodeks i iznošenjem zaključaka bez ikakvih dokaza ili indicija, što predstavlja kršenje prava građana na istinito informisanje, ali, istovremeno, i ličnu uvredu podnosilaca žalbe i pokušaj urušavanja njihovog profesionalnog i ličnog integriteta.

Redakcija “Politike” odbacila je sve navode podnosilaca žalbe, smatrajući da su urednici tog lista, prilikom objavljivanja teksta, u potpunosti poštovali Kodeks novinara. U odgovoru na žalbu ističe se da je tekst objavljen u rubrici Pogledi, u kojoj list objavljuje mišljenja i komentare spoljnih saradnika i da se savršeno uklapa u pravila pisanja kolumni Kolumbija univerziteta u Njujorku. Navodeći da podnosioci žalbe “ne osporavaju nijednu činjenicu iznetu u tekstu, kao ni tačnost izjava i citata na kojima je autor gradio svoje zaključke i vrednosne sudove”, već njegovo mišljenje, odnosno stavove, redakcija, između ostalog, navodi da se uređivačka politika “Politike” pridržava uređivačkog načela da su činjenice svete, a mišljenja slobodna. Redakcija je istakla i da niko od ponosilaca žalbe nije „Politici“ uputio demanti ili reagovanje, koje bi list sigurno objavio.

Većina članova Komisije nije prihvatila objašnjenje lista, smatrajući da je spornim tekstom ozbiljno prekršen Kodeks novinara iznošenjem, ničim potkrepljenih, optužbi, negativnih kvalifikacija i uvreda na račun više ljudi koji su izrazili legitimno neslaganje sa radom komisije koja ispituje ubistvo Slavka Ćuruvije. Po mišljenju većine članova Komisije, povređene su odredbe Kodeksa koje se odnose na odgovornost novinara, posebno u delu koji se odnosi na negovanje kulture i etike javne reči, odredbe o istinitosti izvrštavanja, koje zabranjuju novinarima da objavljuju neosnovane optužbe i klevete, kao i odredbe po kojima novinar mora da poštuje dostojanstvo i integritet ljudi o kojima piše.

Kad je reč o kršenju Kodeksa u delu koji se odnosi na poštovanje privatnosti, članovi Komisije bili su podeljenog mišljenja, jer je deo njih smatrao da se ne može govoriti o tome da je nečija privatnost narušena citiranjem nečega što je već ranije objavljeno.

Najveći broj članova Komisije smatrao je i da to što je reč o autorskom tekstu nekoga ko nije novinar nije od značaja, jer je uredništvo “Politike” moralo biti svesno da objavljivanjem spornog teksta krši etička pravila profesije. Tri člana Komisije smatrala su, međutim, da treba praviti razliku između teksta novinara koji o nečemu izveštava i teksta koji odražava lični stav autora o nekom pitanju. Oni su prihvatili stav redakcije da je autor teksta izneo mišljenje, odnosno vrednosne sudove, a ne činjenice čija se istinitost može osporavati, te da, prema tome, nema povrede Kodeksa novinara.

“Za” odluku da je “Politika” prekršila odredbe Kodeksa glasalo je sedam članova Komisije za žalbe, dok su tri člana bila “protiv”. Za odluku je bilo potrebne dvotrećinske većine, ali nije ispunjen drugi uslov propisan pravilima rada Komisije – da “za” mora da glasa najmanje jedan predstavnik svakog od četiri osnivača Saveta i bar jedan predstavnik javnosti, zbog čega Komisija za žalbe nije mogla da donese odluku.

Beograd, 24.4.2014.                                                                        Predsedavajući

                                                                                                     Stojan Marković

Za odluku da je “Politika” prekršila odredbe Kodeksa glasalo je sedmoro članova Komisije za žalbe, dok su trojica bila protiv. Za odluku je bila potrebna dvotrećinska većina, ali nije ispunjen drugi uslov propisan pravilima rada Komisije – da “za” mora da glasa najmanje jedan predstavnik svakog od četiri osnivača Saveta i bar jedan predstavnik javnosti, zbog čega Komisija za žalbe nije mogla da donese odluku.

Stav većine nije mogao da bude pretočen u rešenje, jer je predstavnik Udruženja novinara Srbije (UNS) iskoristio ovu odredbu i praktično blokirao donošenje odluke.

Ne sporeći pravo na sopstveno mišljenje i stav prema objavljenom tekstu, NUNS smatra da je UNS, ovom prilikom, ne poštujući volju većine članova Komisije za žalbe, zapravo zaštitio list “Politika” čija je glavna i odgovorna urednica  Ljiljana Smajlović  ujedno i predsednica ovog udruženja, predsednica Upravnog odbora Saveta za štampu i članica Komisije za žalbe.

NUNS smatra da je Savet za štampu izuzetno važno samoreglatorno telo i da je nužno naći način da nastavi da radi. Smatramo, takođe, da ovaj slučaj pokazuje da bi bilo dobro ozbiljno razmotriti promene Statuta i Pravilnika o radu Komisije za žalbe kako bi se na najmanju moguću meru svela mogućnost da se ponove ovakve situacije.

Žalbu Savetu za štampu povodom teksta teksta „Treći metak Branke Prpe“, autora Ištvana Kaića, podneli su Vesna Pešić, Nikola Tomić, Vesna Mališić, Tamara Spaić, Branka Mihajlović, Branka Prpa i Vukašin Obradović, verujući da je “Politika”, objavljivanjem spornog teksta u štampanom i onlajn izdanju lista, prekršila Kodeks novinara Srbije.

Sekretarijat NUNS-a

U Beogradu 05. maja 2014.

Komisija za žalbe Saveta za štampu na današnjoj sednici nije donela odluku o tome da li je list Politika objavljivanjem teksta 'Treći metak Branke Prpe' prekršio Kodeks novinara Srbije, saznaje Novi magazin nezvanično.

Iako je sedam od prisutnih deset članova Komisije smatralo da je Kodeks prekršen, donošenje odluke je blokirano zbog toga što je izostao glas jednog od osnivača Saveta - Udruženja novinara Srbije.

Žalbu protiv Politike zbog kršenja Kodeksa podneli su Vesna Pešić, Nikola Tomić, Vesna Mališić, Tamara Spaić, Branka Mihajlović, Branka Prpa i Vukašin Obradović (http://www.savetzastampu.rs/latinica/zalbeni-postupci/1589).

“Objavljivanjem teksta u kojem se iznosi niz neistina, ličnih uvreda i diskvalifikacija, kao i podataka koji spadaju u domen privatnosti, naneta nam je profesionalna i lična šteta, doveden u pitanje naš integritet i, možda najvažnije - optuženi smo da opstruiramo istragu o ubistvu Slavka Ćuruvije, rukovodeći se pritom ideološkim ili političkim interesima”, navedeno je između ostalog u žalbi.

Tekst (Ištvana Kaića) “Treći metak Branke Prpe”, objavljen u listu Politika u skraćenom izdanju, a u znatno široj verziji na sajtu tog lista 8. aprila, izazvao je žučne polemike u stručnoj i širokoj javnosti. Podnosioci žalbe posebno su skrenuli pažnju na kršenje odredaba o istinitosti i odgovornosti izveštavanja.

Komisija, kao i Savet, odluke donosi konsenzusom, što znači da bar jedan predstavnik svakog od osnivača mora glasati “za” da bi odluka bila doneta. UNS predstavljaju predsednica Ljiljana Smajlović i predsednik Izvršnog odbora Petar Jeremić. Smajlović, koja je istovremeno i glavna urednica Politike, nije bila na sednici, a Jeremić nije bio saglasan da je Kodeks prekršen.

Žalba se, inače, podnosi protiv lista koji je objavio sporni tekst, ne autora.

Osnivači Saveta za štampu su Nezavisno udruženje novinara Srbije, Udruženje novinara Srbije, Asocijacija medija i Lokal pres. U komisiji, koja je izvršni organ, dva novinarska udruženja imaju po dva člana, AM tri, LP jednog, a još tri člana birana su po konkursu iz šire društvene zajednice.

Dolaskom na vlast Aleksandar Vučić je promenio ženu, prijatelje, kumove, saradnike, protivnike, kuće, automobile, saldo na računima...

Sve, samo ne sebe i stam ambiciju da bude glavni urednik svih srpskih medija. Bez otpora, vlasnici i glavni urednici stavili su se na raspolaganje diktatom i njegovom političkom kartelu. Neki uplašeni, a neki podmićeni, pristali su da žmure pred režimskim nasiljem i da, kad voda piša uz vetar, ćute kao zaliveni. U interesu vlastite budućnosti, zaboravili su njegove zločine iz prošlosti, čija repriza upravo traje.

Nesposoban, bez znanja, snage i volje da rešava političke, ekonomske i socijalne probleme, Vučić opstanak na vlasti obezbeđuje na jedini moguć i način: primitivnim populizmom i kolektivnom hipnozom. Preko svojih medija 24 sata dnevno kreira paralelnu stvarnost, kojom anestezira nezadovoljstvo građana.

Uostalom, zašto da se javnost bavi teškim temama nezaposlenosti, besparice i gladi? Neka nesrećnici gledaju šou Ognjena Amidžića, slušaju hitove Ane Nikolić ili, ako baš ne mogu bez literature, neka čitaju novi bestseler Jelene Bačić. I neka se ne plaše, ne preti im nikakva budućnost. Svoju multimedijalnu legiju Vučić je podelio u nekoliko eskadrona. Strateški najvažniji proces nacionalne lobotomije poverio je Veranu Matiću, Ljiljani Smajlović i Radomiru Ratku Dmitroviću.

Matić je rado prihvatio ponudu koja se ne odbija. Dok bi rekao „dolar", zaboravio je na ratne zločine, velikosrpski nacionalizam, Karlobag i Antin, Šešelja, zarđale kašike i ostale simbole Vučićevih 15godišnjih političkih avantura. S druge strane, ni Vučić nije ostao imun na Alchajmerov sindrom. I on je zaboravio na obećanja da će redakciju B92 proterati iz zgrade SIV, koju je Matiću u bescenje iznajmio Mlađan Dinkić. U miraz, Matić je Vučiću doneo Brankicu Stanković, Olju Bećković i lični cenzorski talenat, otporan na svaki izazov morala i inteligencije.

Ljiljana Smajlović nije iz te priče. Milost gospodara nije osvojila ustupajući mu neki medij. Ponudila mu je jedino što je imala, lični integritet i falsifikovane činjenice o najkrvavijoj mrlji iz vremena Vučićeve vladarske premijere. Punih 15 godina Smajlovićka se predstavljala kao bliska prijateljica Slavka Ćuruvije, a nastupala kao pokojnikov nezvanični advokat. Vremenom, s promenom vlastitih interesa, korigovala je i stavove o Ćuruviji. Prvo je izvršila šaptačku diverziju, plasirajući tvrdnju da je vlasnik, „Dnevnog telegrafa" sam izazvao svoju tragičnu sudbinu kad je u Vašingtonu od uticajnih američkih diplomata tražio da utiču na Haški tribunal kako bi bila podignuta optužnica za ratne zločine protiv Slobodana Miloševića.

Tim zahtevom Ćuruvija je sam sebi potpisao smrtnu presudu, a da li je on to zaista pričao u američkom Kongresu zna Smajlovićka, sedela je pored njega. Kako god bilo, ta teorija se svidela Vučiću. Ako je Ćuruvijinu likvidaciju naručio osvetoljubivi Milošević, njegova odgovornost za taj zločin je manja. Naravno, Smajlovićka zna da je Vučić, kao svaki dželat, uz žrtvu bio do kraja, kad joj je najteže. Međutim, to je ne sprečava da sada, kao glavni urednik „Politike", kreira prljavu kampanju protiv Branke Prpe, jedine osobe koja se javno suprotstavlja Vučićevoj patološkoj predstavi o istrazi ubistva Ćuruvije, sve s Mikijem Kurkom i Miloradom Ulemekom u glavnim ulogama. Bez ikakvih moralnih dilema, Smajlovićka objavljuje tekst „Treći metak Branke Prpe", kojim je optužuje za podrivanje istrage i podršku ubicama. Eto, Prpa laže kad tvrdi da nije Kurak pucao u Ćuruviju, znaju to Vučić i Legija. I Smajlovićka zna istinu. Zna, a ne stidi se. Neka se istina stidi nje.

Da bi triling bestidnih slugu bio upotpunjen, Vučić je „Večernje novosti" poverio Ratku Dmitroviću. Dobar i logičan izbor. Dobar po njih dvojicu, katastrofalan po „Novosti" i čitaoce. Logičan, pošto i Dmitrović, kao i njegov novi gazda, ima isti odnos prema logici i moralu. Kao izbeglica iz Siska, čim se proslavio ratnohuškačkim komentarima na RTS-u, Dmitrović je dobio stan u Beogradu, a nešto kasnije i napad ksenofobije, koji ga je naveo da podržava Udruženje starosedelaca Srbije. No, možda i u tome ima logike, pošto je tada Vučić zagovarao srpske granice na liniji Karlobag Virovitica, pa je i Dmitrovićev Sisak bio ako ne baš srce, a ono, recimo, dojka Srbije. Dok Matić, Smajlovićka i Dmitrović na ozbiljniji način kanališu Vučićeve avanture, za pravu hipnozu lakoveme publike zaduženi su Željko Mitrović, Aleksandar Rodić i Dragan J. Vučićević.

Mitrović je, po svemu, najvažniji komandir Vučićevog medijskog odreda za uvođenje mraka. Em što Pinkova imperija ima najveći uticaj na srpske „grandovce" i „farmere“, em njen vlasnik iina bogato iskustva službe svakoj vlasti. Kao što je tvrdio jedan njegov pandan, Mitroviću je svaki vladar lično ugrađivao novi himen. Prvo mu je Mira Marković, nežnim dodirom moći i para, dok je klečeći molio za milost, ispunila sve mladalačke snove. Bio joj je veran do kraja. Njenog. Čim je pala s vlasti, novi političko-medijski himen ugradili su mu dr Zoran Đinđić, hirurg Goran Vesić i primarijus Beba Popović. Odlično su to uradili, Mitrović je sačuvao devstvenost od smotanih flertova Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Pukao je tek pred muževnim Draganom Đilasom.

Ni ta romansa nije imala srećan kraj. S istančanim instinktom za preživljavanje, Mitrović je među prvima prešao u Vučićev zagrljaj, usput, iz ličnog zadovoljstva i za ljubav novog izabranika, svakodnevno demolirajući Đilasa. Televiziju je pretvorio u naprednjački bastion, prepun „teških reči", partijskih raspuštenica i ljubavnica. Mitroviću to ne smeta, spreman je na sve, gde Vučić okom, on skokom. Dok Vučić ne padne. E, onda će se i on suočiti s ružičastim besom.

U jesen 2009. godine, pritisnut medijsko pravosudno policijskom akcijom Mlađana Dinkića, Radisav Raja Rodić završio je u zatvoru. Da ne bi s tatom delio ćeliju, Aleksandar Rodić se skrivao u Vučićevom vinskom podrumu. Kralj „Kurira" i princ prestolonaslednik neočekivano su povukli pametan potez, nagodili su se s režimom. Tata je priznao da je lopov, pa je robiju odležao u bolnici. Sin je priznao da voli Đilasa, koji mu je omogućio da nad „Kurirom" zadrži vlasništvo, ali ne i uređivačku slobodu. Iznevereni Vučić obećao je žestoku osvetu izdajniku Rodiću Junioru. Nije čekao dugo. Đilas je s vlasti pao pravo na naslovne strane „Kurira", ali sad s vučićevskim tretmanom. Aleksandar Rodić nije hteo da sluša zdrav razum, sad mora Vučića

Dok u Mitrovićevoj i Rodićevoj bolesti, kakva god bila, ipak ima sistema, Dragan J. Vučićević, takozvani vlasnik, glavni urednik i sve ostalo u „Informeru", ne dozvoljava inteligenciji da nadjača karakter. Sa psihofizičkim karakteristikama lopte, predmeta ispunjenog šupljinom, prepušta se masi para i estradnom ubrzanju ličnog brendiranja, dokazujući da slepog vođu mogu da prate samo isti takvi guslari. Kao i Vučić, i Vučko može sve.

Dok ga plaća Mišković, Vučko je spreman da progoni stoku bezrepu, koja, amanzaman, nije srećna zbog tajkunizacije Srbije. Kad nađe novog sponzora, s istom gorljivošću udara po Miškoviću i svima koje taj zli tajkun plaća ne bi li izvršili državni udar i s vlasti zbacili demokratskog diktatora. No, ne treba mu zameriti, i takav on ima upotrebnu vrednost. Kao svaki pacov, prvi će, bekstvom, najaviti potonuće Vučićeve galije.

U trećem ešalonu diktatorove medijske kamarile nalaze se mnogi čudnovati likovi, spojeni samo strahom i pohlepom. Iskustvom i mudrošću ističe se Milomir Marić. S obzirom na profesionalne kapacitete, imao bi snage da se suprotstavi ludilu čiji je sastavni deo. Pošto zna s kim ima posla, sažalio se nad sobom, odustao od borbe i prihvatio ulogu svedoka saradnika. I jurodivi Petar Luković dobro zna ko je i kakav je Vučić. Međutim, zna i da im je sponzor isti, pa ne želi da talasa.

Bratislav Braca Grubačić takode duva u Vučićevu tikvu, nadajući se da će time uspeti da svoje ime oduva iz istrage o ubistvu Dade Vujasinović. Uz njih, nazovimo ih novinarima, u istom rangu nalaze se i cicibani poput Vladimira Đukanovića, Predraga Jeremića i sličnih medijskih nusproizvoda. S tako rasporedenim čuvarima mraka, Aleksandar Vučić uspeo je da Srbiji kao jedini sistem informisanja nametne izveštaje o informativnim razgovorima gradana i policije. Na sreću, hipnoza ne može večno da traje. Buđenje će biti bolno. Po zasluzi.

Kad tamo, u rubrici „Pogledi“, podugačak Smajlovićkin tekst. Uskršnja poslanica? Ma jok. Polemika! Uzela Smajlovićka da brani nekakvog Ištvana Kaića od drugosrbijanskog ostrakizma. V čjom djelo? Rečeni Kaić objavio u Politici tekst „Treći metak Branke Prpe“, koji - da ne bude zabune - nisam čitao jer se držim principa da ignorišem uratke zasnovane na teorijama zavere. Nije, ipak, da nemam pojma o čemu se u inkriminisanom tekstu radi jer sam pročitao tekstreakciju Miše Vasića na sajtu Autonomije.

Manje zbog znatiželje, više zbog Vasićevog vrcavog stila. Koji se Smajlovićki, zatočnici porodičnih vrednosti i urednici „porodičnih novina“, nikako ne sviđa. Nije Miša jedini. I Gordana Suša se - njen tekst sam čitao - zamerila Smajlovićki zbog insinuacije da navraća vodu na Overlordovu vodenicu. Ako je to tačno, Overlord ima sve razloge da se debelo zabrine jer je višestruka prva dama najstarijeg dnevnog lista vaktile navraćala vodu i na Koštuničinu vodenicu, pa vidimo kako je vodeničar prošao.

Za razliku od Smajlovićke, koja uvek dobro prođe. E sad, umesto da presavije tabak i da raščisti račune sa Vasićem, Sušom i još nekima sa javne scene za koje postoji opravdana sumnja da sa Smajlovićkom ne dele visoko mišljenje koje glodurka ima o sebi, Smajlovićka se - predvidivo - stavila na branik ljudskih prava i sloboda. Zavapila je da gorepomenuti nameravaju da ekskomuniciraju (odakle?) „mladog filozofa“ Kaića. Vaistinu nečuveno, ako imamo na umu da je i Vitgenštajn pisao o trećim mecima i ta pisanija objavljivao u Noje Fraje Prese. Što se Politike tiče - decidirana je glodurka - ona će nastaviti da objavljuje različite stavove, pa i one koji će šokirati i pripadnike raznih ideoloških vera i sistema mišljenja. Ništa ne sme biti prepreka dijalogu, kliče Ljilja!

Politika je - nastavlja da kliče - „ono parče slobodne teritorije koje danas štitimo ovde, u Politici“. Da li je baš slučaj udesio da se noć uoči Velikog petka mašim za knjigu Bele Hamvaša i da prva rečenica koju pročitam bude sledeća, navodim po sećanju: Propast Evrope počela je u momentu kada je religiju hrišćanstva potisnula religija malograđanstva.

Ostali tekstovi iz prepiske nalaze se ovde.

Prvo se oglasilo Nezavisno udruženje novinara Srbije, koje je tekst nazvalo „degutantnim”. Na tviter teren su zatim istrčali „borci za ljudska prava” Vesna Pešić i izvesni Dragan Popović, pri čemu je Pešić namah posumnjala da Kaić „radi u Kabinetu, u BIA?

Očito mu neko daje ove zadatke”, dok se Popović još manje dvoumio: „Ovako Ljilja Smajlović i Beba Popović brane Gospodara kad se udruže”. Koji dan kasnije Miloš Vasić je na novosadskom sajtu Autonomija, pod naslovom „Objavljotina Ištvana Kaića”, objavio sopstvenu „objavljotinu”, garniranu izrazima i dopunjenu komentarima čitalaca koje „Politika” kao porodični list ne može da štampa.

No ostalo je dovoljno i objavljivih prostakluka na račun mladog čoveka koji je na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao na temu „Povratak Frojdu u Lakanovoj simboličkoj strukturi”, a drugu diplomu, za kompjuterski inženjering, stekao na Fakultetu za poslovne studije. Vasić je Kaića „primetio još pre nekoliko godina kada se trsio da se po svaku cenu ugura u pisane medije” (sam Vasić se valjda rodio kao novinarski veteran i nije morao da se bori za mesto pod suncem, ni kad je počinjao u miliciji).

No evo šta je Vasić ove nedelje imao da kaže o Kaiću i njegovom tekstu u „Politici”: „svinjarija, glupost, gadost, pakost i pasjaluk”, „polupismen, konfuzan i dosadan do bola”, „niska, pakosna, glupa, klevetnička i polupismena objavljotina”, „pakosnik, svađalica, strasni čovekomrzac”.

I, konačno, „neslana budala”. Buka i bes „druge Srbije” nisu zaobišli ni „Politiku” ni njenu glavnu urednicu. Kako je u tom društvu davno apsolvirano da si sa nama ili protiv nas, a protiv nas su sve sami fašisti, predstavljena sam kao prijatelj Gebelsa i Musolinija u karikaturi u „Danasu” i kolumni Gordane Suše u „Blicu”. Kada se NUNS po drugi put u sedam dana oglasio istim povodom, njegov predsednik Vukašin Obradović dosetio se poređenja sa Miloševićem („Vojko i Savle” - drugi deo). Glavnoj urednici „Politike” to ide u rok službe, ali hajka na Ištvana Kaića nalikuje ekskomunikaciji iz neke neobično okrutne i nehumane crkve.

Nakon obreda nad žrtvom, Miloš Vasić je čak poslao i uvijenu pretnju Vladimiru Bebi Popoviću, osnivaču Instituta za javnu politiku čiji je Ištvan Kaić saradnik. Kao da ideološkopolitička družina strahuje da kažnjavanje Ištvana Kaića neće biti potpuno ako mu se ostavi neko mesto na kom može da se skrasi. Zato Vasić zahteva da se Popović što pre „ogradi” od mladog filozofa poreklom iz Kikinde, i da to učini u „Politici”, valjda da ne bi još neko iz istog društva pomislio da se Kaićevim putem sme ići, da negde ima „sigurne kuće” za otpadnike od naše crkve. Odmetniku ovo u „Politici” izgleda nije prvi put da dira u „svete krave” i tabu teme.

Pretražujući ga na „Guglu” posle prijema njegovog dobro argumentovanog članka koji skorije događaje vezane za istragu ubistva Slavka Ćuruvije analizira na nesvakidašnji način (ali uz podatke i citate koji čitaocu omogućavaju da sam prosudi jesu li Kaićevi zaključci utemeljeni), otkrila sam da je doskora objavljivao na sajtu „Dvogled”. Bio je tamo u društvu nekoliko istomišljenika, među kojim sam našla i ime Vesne Pešić, ali mora da im se nečim zamerio jer su mu iz arhive izbrisali većinu tekstova.

Nesvakidašnje oštar obračun sa dojučerašnjim saputnikom možda je donekle razumljiv sa stanovišta teorije malih razlika: izgleda da važi ono što je Henri Kisindžer rekao za obračune na Harvardu, da su utoliko suroviji što je ulog manji. Ali napad ima previše obeležja potere sa Divljeg zapada koja smera da brzopotezno obesi konjokradicu, čim mu pruži pošteno suđenje. Bilo kako bilo, „druga Srbija” u Kaićevom slučaju nema ništa zajedničko sa predstavom o grupi tolerantnih i visokoumnih, prozapadno i demokratski nastrojenih ljudi kojima je na pameti sloboda govora i mišljenja. I u čemu je, na kraju, greh Ištvana Kaića?

Što je dirnuo u nečije svete krave? Nema pravo da prati svoje mišljenje do logičkih konsekvenci? Voli da objavljuje ono što misli? Branka Prpa nam je tu skoro objašnjavala koliko joj smeta što se osnivanjem komisija „derogiraju” institucije države. No Oliver Vendel Holms, sudija američkog Vrhovnog suda čije je disonantno mišljenje 1919. godine udarilo temelje modernom poimanju slobode štampe, držao je s pravom da je „prava svrha i cilj postojanja naših institucija samo ovo: da možemo da mislimo šta hoćemo i da kazujemo ono što mislimo”. Zašto se to pravo uskraćuje Ištvanu Kaiću? Koja je liberalna vrednost iznad tog prava?

Zar cenzura i autocenzura nisu opasnije od otvorenih misli? Kao što sam već u sličnim prilikama pisala, uvek se treba pribojavati ljudi koji svoje političke protivnike prikazuju kao čudovišta. Oni samo nastoje da se unapred oslobode obaveze da slušaju njihove argumente. A upravo smo u Srbiji iskusili čemu služi, odnosno čemu prethodi, satanizacija protivnika. Što se „Politike” tiče, ona će nastaviti da objavljuje različite stavove, pa i one koji će šokirati pripadnike raznih ideoloških vera i sistema mišljenja.

Dovoljno je da podstiču razmišljanje i zasnivaju se na činjenicama. Jer samo su činjenice svete, dok su mišljenja slobodna. Ne zato što je to neki Amerikanac ili Englez davno rekao, već zato što su Srbiji životno potrebni mediji zasnovani na uverenju da svako može da razgovara sa svakim i da političke razlike ne smeju biti prepreka dijalogu. Da i u stvarima oko kojih se najviše gložimo uvek postoji mogućnost da je druga strana u nečemu u pravu, ili da, u najgorem slučaju, na pogrešan način izražava neki ozbiljan problem. To je ono parče slobodne teritorije koje danas štitimo ovde u „Politici”.

Treba se dobro čuvati ljudi koji svoje političke protivnike prikazuju kao čudovišta.

Ostali tekstovi iz prepiske nalaze se ovde.

Ne znam kako se osećala  Ljiljana Smajlović, predsednica UNS-a i glavna i odgovorna urednica „Politike“, dok je polagala venac kraj ploče Ćuruviji, ali „najstariji dnevni list na Balkanu“, samo koji dan ranije, utisak je većine prisutnih, objavio je sramnu paškvilu pod naslovom „Treći metak Branke Prpa“, zapravo nastavak serijala „Vojko i Savle“.

„Politika“ je zarad jeftinog, udvoričkog politikantstva, dozvolila sebi da osobu koja je ležala sa Slavkom u istoj lokvi krvi, optuži  da manipuliše Slavkovom smrću. Nisko, prizemno, nedopustivo.

Branka Prpa će, siguran sam, preživeti i ovaj „treći metak“, ljudski povredjena ali moralno neokrznuta. Uostalom, navikla je.   Kao i mnogo puta do sada, kada god je govorila ono što nije prijalo nečijim ušima, posezalo se za sličnim diskvalifikacijama. Ono što, medjutim, brine je mogućnost da neko smatra da i ovakvi tekstovi spadaju u istražne radnje.

Ako je zaista tako, i ako zarad podizanja optužnice treba opaliti rafal u Branku Prpu i još po nekoga, onda istina o ubistvu Slavka Ćuruvije i nije tako blizu kako nam se učinilo jednog trenutka.

Ostali tekstovi iz prepiske nalaze se ovde.

Zato pozivam čitaoce ‘Blica‘ da posete sajt www.politika.rs i pročitaju tekst Ištvana Kaića objavljen 8. aprila pod naslovom ‘Treći metak Branke Prpe‘.

Uveriće se da Slavka Ćuruviju autor niti jednom jedinom rečju ne kleveće, naprotiv.

‘Politika‘ je objavila mišljenje Ištvana Kaića, koje se radikalno razlikuje od mišljenja gospođe Suše. Ali Kaić, za razliku od Suše, čitaocu daje na uvid podatke i tačne citate na kojima gradi svoje zaključke. Čitalac ‘Politike‘ tako dobija elemente pomoću kojih može da proveri utemeljenost Kaićevih zaključaka i sam donese svoj sud, kako kodeks novinara Srbije i nalaže.

Tvrdnja gospođe Suše da mi, kao urednici Slavkovog ‘Evropljanina‘, nije bilo mesto na obeležavanju godišnjice Slavkovog ubistva, klasičan je primer komesarskog načina razmišljanja.

Bilo bi dobro da gospođa Suša prestane da fabrikuje Slavka Ćuruviju po meri sopstvenog poimanja politike i profesije. Izdavač ‘Evropljanina‘ nije bio kreatura ‘druge Srbije‘, a srpsko novinarstvo nema koristi od naknadnih pokušaja da ga svedu na tu jednu dimenziju.

Verujem da bi Slavko i danas objavljivao različita mišljenja i da ne bi robovao ničijoj političkoj dogmi. A što se Benita Musolinija tiče, i kukavičluk nedorečenih aluzija u kolumni Gordane Suše, dobro se dosetila. Ona je jedino u poređenju sa Musolinijem demokrata liberalnih uverenja . ”

Ostali tekstovi iz prepiske nalaze se ovde.

To se, dakle, zove „Treći metak Branke Prpe“, a napisao je Ištvan Kaić, na dobrih 15 hiljada slovnih znakova. Moj glavni urednik Žarković posle je napisao da bi od njega moglo nešto biti, ako nauči da piše kraće; uz dužno poštovanje za Žareta, ja bih izbacio ono „kraće“. Ištvan Kaić, naime, ne ume da piše. Taj nedostatak uveliko pokušava da nadoknadi pakošću i pasjalukom; kanda mu se čini da javnost traži skandal i gadosti, a da su pamet, stil i organizacija teksta, kao i elementarna pristojnost tu suvišni. Treba ga razumeti: takva je moda, šta zna dete…

G. Kaića primetio sam pre nekoliko godina dok se trsio da se po svaku cenu ugura u pisane medije. Bio je podjednako pakostan, polupismen i konfuzan kao i sada – i dosadan do bola. Sada se pojavio ni manje ni više nego u Politici, što ja ne bih pripisao onome što se u pravu zove „doselost“, a u švaleraciji (da citiram jednu moju drugu): dala sam mu samo da mi se više skine s vrata.

Nije to, naime, bez neke da je gđa Ljilja Smajlović odlučila da objavi tu gadost. Čujem da se posle vadila: da, kao, glavna urednica ne mora da deli mišljenje svojih saradnika i već da je o slobodi govora reč. To je sve tačno, ali urednike je Bog u svojoj premudrosti stvorio upravo zato da u novinama ne bi izlazile gluposti i gadosti. Normalan urednik pročitao bi to (ne više od prve dve-tri hiljade znakova), zgužvao i bacio u koš, tj. Recycle Bin, je li. Naime, ta je objavljotina niska, pakosna, glupa, klevetnička i, da, polupismena.

G. Kaić tu ulazi u privatne i porodične stvari; on pronalazi švalerke pokojnog Slavka (sa estrade, naravno, ali su fine cure, pa neće to da pominju); on – što je glavno – zamera Branki Prpi to što se nije oduševila genijalnom idejom Ace Vučića i Verana Matića osnuju jednu nepotrebnu komisiju koja će rasvetliti ono što država, kao, ne može. Delim te Brankine rezerve iz dva razloga: prvi je da je svaka komisija, kako lepo kažu Kinezi, životinja sa četiri zadnje noge; drugi je da mi to mnogo smrdi na zajedničku, joint venture, marketinšku operaciju Ace Vučića i Verana Matića.

Isti je slučaj i sa ovom novonajavljenom komisijom koja da će rasvetliti čuvenu političku pozadinu atentata na Zorana Đinđića. Koga zanima, neka nađe tekst g. Kaića na sajtu Politike, nemam živaca da ga dalje prepričavam; pametni ste ljudi, videćete i sami.

Tu smo sad došli do suštine stvari. Neformalna, da ne kažem podzemna, ekipa Vučićevih spin-doktora i marketingaša zaključila je da sada treba opljunuti svakoga ko se ne raduje uspesima njihovih projekata poput Veranove komisije. Ti spin-doktori našli su – u nedostatku boljih – čoveka najsličnijeg sebi po karakteru: pakosnika, svađalicu, strasnog čovekomrsca i drkadžiju, da prosti vaše lice. Takva vrsta „neslanih budala“ (Dostojevski) pre ili kasnije nađe poslodavca.

Ovoga puta nije bilo lako. Naime, ta je svinjarija bila prvo ponuđena Peri Lukoviću i e-novinama; čak je i Pera odbio da to objavi, uprkos pritiscima iz izvesnih krugova kojima je blizak (ili obrnuto: koji su njemu bliski; to nije isto). Sama okolnost da Pera nije hteo to da objavi trebalo bi da bude upozorenje majstorima; Pera voli svašta da objavi, kao što znamo, ali ovo je bilo previše čak i za njega.

Onda je nađena gđa Smajlović. Dobro: svi znamo da je stara dama Politika izgubila devičanstvo još 1987, otprilike, putem silovanja; ali smo se svi nadali da se od te traume oporavila u međuvremenu; bilo je takvih naznaka. Desilo se, međutim, da gđa Smajlović tu gadost objavi, pa da se zatim ukaže i održi govoranciju 11. aprila, na petnaestogodišnjicu Slavkovog ubistva. Tako je povredi dodata i uvreda.

Neko ko ima osećanje stida ne bi se usudio da svoju facu pokaže tamo, tog 11. aprila, pred časnim ljudima i lepim ženama; ali izgleda da sam ja konzervativni matorac, da ne pratim trendove i da sam uopšte matora budala. Neka sam, više volim tako.

E, sad: pošto se dotični g. Kaić izvoleo potpisati kao „saradnik Instituta za javnu politiku“, neko je pozvao Bebu Popovića da ga pita jel’ to istina. Beba se uredno ogradio, izjavio da on pojma nema i da ovaj Kaić za njih ne radi. Indikativno je da taj Institut nije osetio potrebu da kraćom noticom u Poilitici demantuje tvrdnju g. Kaića; otprilike ovako: ne, taj gospodin ne sarađuje s nama; i tačka, dalje ne treba.

Taj Institut je operacija Bebe Popovića, koju je on zasejao u Podgorici, pa presadio i ovamo. Znajući čoveka, operacija je svakako komercijalno-marketinška i to je u redu: takav im je posao i molim. Znajući, opet, čoveka, ne mogu da poverujem da je spao na Ištvana Kaića; radio je Beba sa jačim, mnogo jačim, likovima. Bolje da se ogradi od njega što pre.

Ostali tekstovi iz prepiske nalaze se ovde.

Na primer: Urednike novina je imenovao lično, i niko ko nije imao pismeno odobrenje partije nije se mogao baviti novinarstvom. Koristeći apsolutnu kontrolu nad štampom, postepeno je gradio legendu o sebi kao o čoveku koji je uvek u pravu i koji može da reši sve političke i ekonomske probleme. Lično je, u vremenskim razmacima, preuzimao vođenje ministarstava unutrašnjih poslova, vojske i oružanih poslova, Ministarstva inostranih poslova, gradskih uprava, javnih radova i ponekad istovremeno bio na čelu više ministarstava, a ujedno bio predsednik vlade i vođa najmoćnije stranke. Opoziciju je slistio.

Prepoznajete li ovu ličnost i koga Smajlovićka brani na grobu Ćuruvije!

Ako ne prepoznajete, na vašu štetu.

Ovo su izvodi iz biografije Benita Musolinija, svaka sličnost nije slučajna, pa vi vidite!

Ostali tekstovi iz prepiske nalaze se ovde.

Na sajtu NUNS-a objavljen je i odgovor Ištvana Kaića, u kojem autor kaže da su u njegovom članku u „Politici” navedena imena i mišljenja osoba „jedino zbog onoga što su one same rekle ili zastupale”.

Kaić zaključuje da je NUNS-u stalo da određene figure, koje se mešaju u sferu politike, drži pod staklenim zvonom, zaštiti ih od svake kritike, i štaviše – neguje njihov kult ličnosti neupitnih „moralnih veličina” koje su ove nekada u prošlosti nosile. Načelo u kojem postoje „nedodirljivi”, kaže Kaić, u direktnoj je suprotnosti sa svim načelima nezavisnog novinarstva, čije principe NUNS već odavno ne sledi.

Kaić podvlači da NUNS u svom saopštenju „nije negirao činjenicu iznetu u tekstu da je ovo udruženje godinama unazad, a naročito u protekloj izbornoj kampanji, radilo pod direktnim pokroviteljstvom Demokratske stranke i njenog predsednika Dragana Đilasa, organizujući zajedno sa tom političkom partijom skupove i tribine na kojima su širene laži upravo preko osoba kao što su Branka Prpa, Vesna Rakić-Vodinelić, Vesna Pešić, Borka Pavićević i ostalih iz te interesne zajednice”.

Ostali tekstovi iz prepiske nalaze se ovde.

Kada je 20. septembra 2012. godine Vlada Srbije donela odluku o formiranju međunarodne komisije koja će da istraži nerešena ubistva novinara u Srbiji, osim uobičajenog i ništa više opravdanog skepticizma, nije bilo značajnijih reakcija u javnosti izuzev onih koje su se mogle svesti na negodovanje zbog činjenice da je takva odluka inicirana od Aleksandra Vučića, koji je u vreme jednog od tri ključna ubistva bio na funkciji ministra informisanja.

Ovo loše argumentovano negodovanje vrlo brzo će se pretvoriti u suptilnu diskvalifikaciju, najpre ideje koja je, zbog njenog inicijatora, navodno unapred osuđena na propast, tako postepeno i novinara koji pored predstavnika MUP i BIA čine trećinu sastava Komisije. Neki od tih novinara i sami su otvoreno iskazivali rezervu po pitanju svrsishodnosti postojanja Komisije, ili su pak odbijali da učestvuju u njenom radu navodno ne znajući da je reč o mešovitoj komisiji koju osniva Vlada, čime su i sami posredno učestvovali u diskreditaciji tog tela.

Iz takvih razloga svoju ostavku na mesto člana komisije dala je najpre Vesna Mališić, urednica nedeljnika NIN, 29. januara 2013, više od četiri meseca nakon donošenja odluke o njenom formiranju i samo dan nakon prvog sastanka koji je otvorio vicepremijer Vučić, izjavivši tada da će komisija imati potpunu dostupnost arhivama. Na tom sastanku u predmet istraga Komisije, koja radi u tesnoj saradnji sa Tužilaštvom, pored ubistava novinara Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, uvršten je i slučaj pogibije radnika RTS-a tokom bombardovanja 1999. godine.

Nešto manje od tri meseca posle toga, 10. aprila, ostavku na mesto člana komisije podneo je još jedan novinar, Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a, pod izgovorom da je „neprihvatljivo nuditi pogodbu ključnim ličnostima režima Slobodana Miloševića za koje postoje sudske presude za organizovanje političkih ubistava“, tj. ponuditi im status svedoka-saradnika ili zaštićenog svedoka. Treba napomenuti da se u to vreme već uveliko radilo na rasvetljavanju slučaja Ćuruvija, ali i ostalih predmeta, kao i da odluku zbog koje je Obradović podneo svoju ostavku ne donosi Komisija već Tužilaštvo i da je u okolnostima o kakvim je ovde reč, potpuno uobičajena kako u domaćim tako i stranim tužilašnim praksama.

Međutim, ovaj kvazi-argument biće tek uvod za ono što će uslediti nakon Vladine konferencije za štampu, 14. januara 2014, na kojoj su obelodanjena imena osumnjičenih za ubistvo Slavka Ćuruvije, kao i imena nekih od ključnih svedoka na koje je pre manje od godinu dana mislio Obradović. Taj događaj će poslužiti da se, na istoj liniji kvazi-argumenta, diskredituje verodostojnost informacija do kojih se došlo u istrazi, pa samim tim obezvrede i njeni rezultati, a lica koja svedoče protiv osumnjičenih učine nemerodavnim. I Mališić i Obradović deo su udruženja NUNS koje se već duži niz godina otvoreno stavlja u službu zaštite interesa Demokratske stranke i njenog lidera Dragana Đilasa zagovarajući tezu o medijskoj represiji najveće stranke u vlasti. Njih dvoje su više puta javno izjavljivali da „ne veruju Vučiću“, time jasno stavljajući do znanja zbog čega nisu u stanju da sarađuju u bilo čemu što bi imalo veze sa Vladom Srbije kao najvišom izvršnom vlašću u državi.

Pored preteranog problematizovanja ličnosti inicijatora njenog osnivanja, Komisija je osporavana i po „legalističkom“ ključu. Sâmo njeno formiranje u startu je ocenjeno kao izbegavanje i dezavuisanje institucionalnih pravila, zbog čega je to telo proglašavano para-institucijom koja preuzima ulogu Tužilaštva, bez obzira što su njegove nadležnosti definisane tako da se ne preklapaju sa organom sudske vlasti i da rade sa njim u koordinaciji. Kako dve trećine članova komisije čine pripadnici MUP i BIA, delatnost Komisije i formalno se svrstava pod regularne predistražne i istražne radnje ovih organa koje su, kao u svakom postupku, osnova za dizanje optužnice preko koje uspostavljaju jasnu vezu sa Tužilaštvom. Ova forma zavodljivog „legalizma“, koji je vrhunac svoje praktične primene doživeo u periodu dominacije Vojislava Koštunice i satanizacije Zorana Đinđića, a koja je posebno delotvorna kod većine onih koji se daju lako zavesti kada su pravna tumačenja u pitanju, ili pak onih koji pravnu nauku svode na rigidno normativnu totalitarizaciju sopstvenog pogleda na svet, ponovo je iskorišćena u cilju diskreditacije rada Komisije kao i unižavanja njenih rezultata.

Zanimljivo je da je isti duh Koštuničinog „legalizma“ upotrebljen i ranije kada je, u nedostatku snažnijih argumenata, pokušavano da se dokaže da je funkcija pod nazivom „prvi potpredsednik Vlade“ protivzakonita, odnosno nelegalna i nelegitimna, zbog toga što se takva nigde ne spominje u Zakonu o Vladi. Niko, međutim, od pobornika te vrste argumentacije, nije uspeo da pokaže ono što je najbitnije kako bi taj argument postao validan – da li je takva funkcija u suprotnosti sa tim Zakonom. Kako Zakon u članu 10. prepoznaje predsednika, potpredsednike i ministre kao članove Vlade, a funkcija prvog potpredsednika Vlade je formalno-pravno i dalje funkcija potpredsednika, odgovor na jedino relevantno pitanje – da li Zakon prepoznaje i kako definiše poseban odnos među potpredsednicima – nalazi se u članu 12. stav 2., članu 13. stav 3. i 4. i članu 14. stav 3. Iz tih mesta je jasno da su posebna zaduženja i nadležnosti nekom potpredsedniku i te kako moguća i predviđena, i da njih izdaje predsednik Vlade koji od potpredsednika može da napravi i svog zamenika, ako tako hoće. U međuvremenu, skraćenica „PPV“ odomaćila se u širim kritizerskim krugovima u konotaciji koja bi trebalo da izazove aluziju na izmišljenu funkciju.

Zanimljivo je da se pitanje vaninstitucionalnosti komisija koje formira Vlada takođe može vrlo lako oboriti članom 33. o radnim telima Vlade istog ovog zakona, pa bi malo kome razumnom palo na pamet da tvrdi da su one nelegalne, već se konstantno insinuira da preuzimaju nadležnosti koje su u domenu Tužilaštva, što je već ustanovljeno da je netačno.

Sledeći svoje interese i sve upitnije vrednosne sudove, Vesna Rakić-Vodinelić, Branka Prpa i Vesna Pešić su početkom 2014. godine primenile isti ovaj princip osporavanja Vladinog radnog tela, ali ovoga puta na rad komisije koja treba da istraži pozadinu atentata na premijera Đinđića. Slučajno ili ne, pod plaštom borbe protiv komisija, sve tri su na manje-više isti način otvoreno pozvale građane da na izborima glasaju za listu koju je predvodila Demokratska stranka kao navodno poslednjeg stožera demokratije na političkoj sceni Srbije, izvodeći ovaj zaključak iz jedne jedine premise koja se svodi na personalnu isključivost prema Aleksandru Vučiću.

Kontroverzna uloga Branke Prpe

Naredni talas tih samo naizgled nepovezanih reakcija nastupio je već nakon što je Vučić 28. decembra 2013. godine na konfrenciji za medije u Vladi rekao da će podneti ostavku ukoliko slučaj Ćuruvija ne bude rešen, da bi već narednog dana saopštio da iza tog ubistva stoji država, tj. vlast koja je ubijala neistomišljenike i protivnike. I ova izjava naišla je uglavnom na podsmeh onih kojima je na prvi pogled delovalo kao da ništa novo ne otkriva. Međutim, ona je istovremeno bila nešto mnogo više od puke konstatacije jer ju je po prvi put izgovorio neko ko je bio i deo vlasti koja je osumnjičena, i ko i sa te strane snosi deo moralne odgovornosti za ono što se Ćuruviji desilo. Tako se, neposredno nakon ovih izjava, pojavila dilema vezana upravo za to u kojoj je meri bivši ministar informisanja zaista bio odgovoran za ubistvo Slavka Ćuruvije, ponovo sa ciljem da se izazove atmosfera koja unapred kompromituje istragu i njene rezultate u najavi.

Talasu opstrukcija i javnih osporavanja pridružio se i prilog RSE od 30. decembra koji je pokušao da dâ odgovor baš na to pitanje, obelodanjujući pri tome jedan veoma kontradiktoran stav. U prvom planu se našla Branka Prpa i njena izjava pretvorena u naslov da je „i Vučić ćutao“ neposredno nakon ubistva, te da je u tom smislu saučestvovao sa ostalima u vlasti koji se nisu oglašavali niti osudili zločin. Maliciozne Prpine aluzije sažete u tvrdnji o „montipajtonovskom pristupu“ kojom je dala svoju ocenu tajminga istrage, istakavši pri tome i ličnu odbojnost što se tog posla latio baš Vučić, bile su rezultat očigledne nespremnosti da se prizna notorna činjenica da je za razjašnjenje Ćuruvijinog ubistva bila neophodna politička volja koja je stvorena konačnim odlaskom Demokratske stranke sa vlasti, za koju je ona, paradoksalno, pozvala da se glasa. Već u ovom intervjuu postalo je jasno da je Prpa propagirala ono što će, nakon što osumnjičeni budu obelodanjeni, decidno pojačati u intervjuu za Slobodnu Dalmaciju od 25. januara kada će direktno optužiti Vučića da je „učestvovao“ u ovom brutalnom ubistvu.

U istom tekstu se, međutim, našla i izjava novinara Vremena Filipa Švarma koja ne govori u prilog tezi da je Vučić na bilo koji način „učestvovao“ u ubistvu, pa čak ni da je nužno „znao“ da se ono sprema, kako je to Prpa pokušala da insinuira. „Mi iz Vremena, kao i svi ostali iz novina išli smo u hotel Metropol gde se nalazilo Ministarstvo informisanja. Dve osobe su pregledale novine koje će sutradan izaći, Aleksandar Vučić i Radmila Višić. Naravno, Vreme je posvetilo veliki tekst ubistvu Slavka Ćuruvije, i kada sam ja doneo printove, povela se rasprava. Radmila Višić je imala silne primedbe na taj tekst, međutim, Aleksandar Vučić, tada ministar informisanja, bio je za to da se taj tekst objavi. Oni su mogli da spreče da Vreme izađe, ali Vučić je svojom odlukom da Vreme izađe sa takvim tekstom, na neki način pokazao da je on protiv tog političkog ubistva“, rekao je Švarm za RSE. Uprkos ovakvoj izjavi u kojoj se navode i svedoci, izjave Branke Prpe, koje su spram ovog u sferi čistog nagađanja, ostale su u fokusu teksta kao navodno najbitnije.

Ovde treba razjasniti i poreklo uverenja da bi baš Prpa morala da važi za najbitniju, tj. ključnu osobu kad god se povede reč o ubistvu Slavka Ćuruvije, kako se neretko potencira u medijima. Kao što je poznato, Prpa je 11. aprila 1999. godine u šetnji sa svojim tadašnjim partnerom Slavkom Ćuruvijom, neposredno nakon što je u njega pucano iz pištolja sa prigušivačem, bila onesvešćena od udarca pištoljem u glavu. Iako u medijima skoro uvek predstavljana kao Ćuruvijina nevenčana supruga i ključni svedok ubistva, slabo se zna ono što je tek nedavno, iz njenih vlastitih izjava, postalo poznato. Prpa je, prema sopstvenom priznanju, svojevremeno vršila značajan pritisak na Ćuruviju politički manipulišući baš kao što to čini i danas, uz to što je nakon tragičnog događaja pokušala još i da se, kako simbolički tako i bukvalno, nametne kao osoba pozvana da preuzme celokupno nasleđe njenog tadašnjeg partnera.

U intervjuu Politici od 19. januara 2014. godine, Jelena Ćuruvija, ćerka ubijenog urednika Dnevnog telegrafa i Evropljanina, navela je da je Prpa dva meseca nakon ubistva tužila porodicu Ćuruvija za imovinu pokušavajući da dokaže vanbračnu zajednicu sa Slavkom. Ona i njen brat Rade Ćuruvija govorili su više o tome još februara 2007. za tadašnju Reviju 92, kada su izjavili sledeće: „Prpa je jedna od žena sa kojima je naš otac bio posle razvoda krajem 1997. godine. Ipak, to je nije sprečilo da već 15. juna 1999. godine, samo dva meseca posle ubistva, podnese tužbu protiv nas, čiji je cilj 'otimanje' naše imovine. Važno je znati da kad kažemo jedna od, mislimo na veoma važan događaj u tatinom životu, a to je veridba sa jednom našom poznatom umetnicom 1998. godine, koja je bila pristojna da svoj intimni život zadrži kao intiman.“

Deca Slavka Ćuruvije shvatila su da je ubistvo njihovog oca, ali ne i njegovo razrešenje, vrlo brzo postalo sredstvo za političku kapitalizaciju, zlata vrednu pojedinim interesnim krugovima među kojima su konkretno naznačeni, ni manje ni više nego NUNS, isto ono udruženje koje danas najaktivnije radi na diskreditaciji i opstrukciji Komisije koja se bavi slučajevima ubijenih novinara. Zanimljivo je da je ovo udruženje svih ovih godina ignorisalo i nije pozivalo Ćuruvijinu decu i njihovu majku čak ni na komemoracije koje je organizovalo, plasirajući uvek lažne informacije o prisustvu porodice. Da bi kapitalizacija bila potpuna, a kredibilitet dodatno našminkan, Branka Prpa je morala biti proglašena najbliskijom osobom ubijenog novinara, kako bi se njena reč jednog dana, ispostaviće se, otvoreno stavila u službu interesa Demokratske stranke, pa čak i po cenu da se, zarad dnevnopolitičkih interesa, zaustave pokušaji privođenja pravdi ubica i njihovih nalogodavaca.

„Sedmogodišnje uporno predstavljanje Prpe kao supruge, nevenčane supruge, pa čak i udovice, podseća na neku vrstu strategije. Postavlja se pitanje, zašto osoba, koju sedam godina lažno predstavljaju, nije to nijednog momenta demantovala. Sve što je trebalo da uradi jeste da pozove par urednika, zamoli ih da je tako ne predstavljaju, objasni im da to nije istina i nije fer prema porodici, koja je ostala iza njihovog kolege“, rekli su Jelena i Rade u intervjuu 2007. godine. Prema njihovim tvrdnjama, Prpa je pokušala da zadrži i listove Dnevni telegraf i Evropljanin, ali u tome nije uspela. Umesto toga, „dobila je, prvo kao smeštaj, a kasnije na poklon, od tate potkrovlje u strogom centru Beograda od 130 kvadrata. Ipak, pokušala je da uzme, u čemu, naravno, nije uspela, i njegov stan u kome ja sada živim sa svojom porodicom“, izjavila je tada Jelena.

Koštuničini anđeli

Međutim, do prave provale oblaka došlo je tek nakon što su obelodanjeni dotadašnji rezultati istrage na konferenciji za štampu u Vladi Srbije 14. januara 2014. godine. Tog dana je obelodanjeno da je nekadašnji šef DB-a Radomir Marković osumnjičen da je direktni nalogodavac ubistva. Uhapšeni su nekadašnji šef beogradskog centra DB-a Milan Radonjić, koji je osumnjičen kao podstrekač i načelnik Šestog odeljenja tog centra Ratko Romić, koji je osumnjičen kao neposredni izvršilac. Pored Romića, kao neposredni izvršilac osumnjičen je i nekadašnji pripadnik posebne službe obezbeđenja u DB-u Miroslav Kurak, za kojim je raspisana međunarodna poternica. Ključni svedoci u istrazi su već ranije osuđeni kriminalci, a među njima i nekadašnji službenici Vlade, na prvom mestu Milorad Ulemek Legija, i neki drugi članovi nekadašnjeg „zemunskog klana“ kao što su Miloš i Aleksandar Simović, Dejan Milenković Bagzi i Miladin Suvajdžić – Đura Mutavi. Pored njih do sada su saslušani i Milorad Bracanović, Jovica Stanišić, Franko Simatović, Branko Crni, Milan Popivoda, Olivera Antonić, Predrag Gikić, Jelena Ćuruvija i drugi.

Mediji su, međutim, nekoliko dana ranije već najavljivali da će do obelodanjenja doći, pa je tako kontroverzni novinar Nikola Tomić iz lista Danas, pozivajući se na anonimne izvore iz vrha vlasti, već 10. januara pisao kako će hapšenja uslediti naredne nedelje, plasirajući pored toga i nešto što će se ispostaviti da je čista dezinformacija – da su optužnice već spremne. Sa druge strane, vicepremijer Vučić je na konferenciji izjavio da je tužilac uveren da će do početka marta moći da podigne optužnicu. Spin iz Danasa Vesna Pešić je u svom tekstu od 9. marta za sajt Peščanik iskoristila na sledeći način: „Istraga je toliko dobro napredovala da je u jednom momentu izgledalo kao da je sve rešeno: ubice imenovane, već napisana optužnica, neki već i pohapšeni. Ispalo je da optužnice nema, jer tek sledi istraga, ali će biti podignuta do početka marta.“Iako je tačno da do pisanja ovog teksta optužnica za slučaj Ćuruvija još uvek nije podignuta, potpuno je netačno da su navedena lica uhapšena kako bi istraga tek počela. Kao što je na konferenciji više puta ponovljeno, istraga je i dalje u toku, pa su dodatni detalji koji se mogu pojaviti u njenom nastavku i kompletirati optužnicu takođe mogući razlog zbog čega se sa tim još uvek čeka.

Napadi koji su usledili od tog trenutka, kao reakcija na sve izvesniji rasplet ubistva i prve konkretne pokazatelje da je rad Vladine komisije urodio plodom, koji opet veoma podsećaju na vreme dominacije tzv. „legalizma“ i opstruisanje svega što bi imalo veze sa Đinđićem i njegovim najbližim saradnicima, krenuli su sa dva fronta. Prvi i prednji front tiče se osporavanja ili relativiziranja rezultata istrage obelodanjenih na konferenciji, dok je drugi, pozadinski, ali i ciljni – nastavak onog dotadašnjeg – vezan personalno za Vučića, ali ovoga puta unapređen premisama koje deriviraju iz prvog fronta. Taj prvi front sastoji se iz nekoliko kolona među kojima su najuticajnije tri, gde u svakoj po jedna od novopečenih „Koštuničinih anđela“ igra prominentnu ulogu: aktivno negiranje da je Miroslav Kurak neposredni izvršilac ubistva – slično ulozi u kojoj je Milan Veruović, očevidac atentata na Đinđića, plasirao priču o „trećem metku“ – vrši Branka Prpa; aktivnim izazivanjem sumnje da istraga neće obuhvatiti „pozadinu ubistva“ i stići do krajnjih nalogodavaca pozabavila se Vesna Pešić; diskreditovanje svedoka zbog njihovog kriminalnog pedigrea, a time i njihovih iskaza kao relevantnih dokaza u optužnici pripalo je pak „legalističkom“ ekspertu Vesni Rakić-Vodinelić, iako se sve tri u nedostatku sadržaja dotiču i obnavljaju teme onih drugih.

Istog dana, samo sat vremena od početka konferencije u Vladi, tabloid Blic je objavio isečke iz intervjua koji je Branka Prpa navodno već dala nedeljniku NIN, baš onom u kojem je jedna od urednica i Vesna Mališić, bivša članica Komisije i članica NUNS-a, uz naslov „Kurak nije ubica“, što su odmah preneli i ostali mediji. Prpa je u tom intervjuu objasnila da je za nju Kurak novo ime, tvrdeći da on nije pucao u Slavka. „Ne liči mi na tu osobu“, bio je njen komentar, što bi po logici stvari za pretpostavku moralo da ima to da je ona ipak u stanju da prepozna lice osobe koja je pucala u njenog partnera. Međutim, kada opisuje osobu koju je videla, Prpa samo kaže: „Bio je mlad, imao je crnu kapu i bio obučen u crno.“

I u nastavku teksta, gde Prpa govori o tome kada je prvi put bila pozvana u policiju da rekonstruiše lik koji je videla, preovlađuju ništa manje nekonzistentnosti. Tekst se završava tvrdnjom da ju je osoba čiji je foto-robot urađen pozvala naknadno iz Finske i da je, u tom smislu, bilo raznih nameštaljki koje su činili organi gonjenja. Iako je nedavno potvrđeno da je zaista bilo podmetanja, Prpa je u njih umetnula i aktuelnu istragu koja je do tih saznanja došla. No, iz teksta uopšte nije jasno da li je kao svedok zločina na kraju uspela da rekonstruiše lice izvršioca i da li je na osnovu njenog svedočenja eventualno napravljen foto-robot. Umesto toga, samo se govori o foto-robotima koje je podmetala DB. Okolnost u kojoj je Prpa na licu mesta onesvešćena, kao i njeni uopšteni opisi počinioca tako idu mnogo više u prilog tezi da ni ona sama nije sasvim sigurna šta je videla (što je uobičajeni problem sa očevicima sličnih događaja), te da se, po svemu sudeći, ni ne može nazvati neupitno verodostojnim svedokom.

Na kontroverzne delove Prpinog svedočenja, nekritički se nadovezala Vesna Pešić u već spomenutom tekstu: „Malo se ko zapitao kako to da jedini živi svedok koji je prepoznao Ćuruvijinog ubicu, a to je žena Ćuruvijina Branka Prpa, nije ni spomenuta, a kamoli pozvana da svedoči. Ona je već u istrazi koju je vodila Đinđićeva vlada ubicu prepoznala i zna se njegovo ime.“ Ali, izvesni problem u ovoj rečeničnoj konstrukciji javlja se zbog toga što se njom anticipira da pravi ubica može biti samo onaj za koga sama Prpa potvrdi da je to on, po čemu se najbolje vidi da je njena uloga u ovom slučaju svesno ili nesvesno postala predmet čiste zloupotrebe. Takođe, ukoliko je tačno da je Đinđićevoj vladi na osnovu Prpinog svedočenja bilo poznato ime ubice, kako tvrdi Pešić, zbog čega to lice još tada nije privedeno pravdi? Tri su moguća odgovora: ili je Đinđićeva vlada želela da zaštiti ubicu; ili se ispostavilo da za lice koje je Prpa identifikovala nema dovoljno dokaza; ili Prpa nikog nije ni uspela da identifikuje. Tvrditi bez ikakve odgovornosti da se još od tada „zna ime ubice“ ipak znači zanemariti makar dve od ove tri realne mogućnosti.

Takav nivo neozbiljnosti, međutim, ne treba da čudi kada je u pitanju Vesna Pešić koja se u svim svojim javnim nastupima ponaša kao ekskluzivna vlasnica kristalne kugle koja već unapred zna sve šta će da se dogodi. U tom izvežbanom maniru je, samo dan uoči konferencije, 13. januara, javno ustvrdila da je ubistvo Slavka Ćuruvije naredila Mirjana Marković, bivša liderka Jugoslovenske levice, ali da ona sigurno neće biti obuhvaćena optužnicom i da nas, s obzirom na to, sada „samo zavaravaju da su nešto istražili“ i u granicama svojih artikulacionih sposobnosti saopštila da nas „Vučić sve šprica u mozak“. Na Vladinoj konferenciji sutradan je pak jasno rečeno da još uvek nisu pronađeni sudski validni dokazi za umešanost Mirjane Marković u ubistvo, ali i da istraga i dalje traje.

Na istoj liniji argumentacije, Vesna Rakić-Vodinelić je 15. januara, u još jednom prilogu RSE koji je slučajno ili ne ponovo uradila Branka Mihajlović, otišla korak dalje i odmah napravila paralelu sa pozadinom atentata na Đinđića, koristeći je kao stereotip za nešto što vlasti ne dozvoljavaju da se sazna. Nije ni slutila da će samo mesec dana kasnije pokušati da kritikuje komisiju koja je zadužena upravo za otkrivanje te iste pozadine, dogovorenu u kabinetu tog istog Vučića, pa je stereotip bila primorana da proširi i sugeriše da čak i ako vlast krene da radi na otkrivanju pozadine, to sigurno neće biti ona prava. Kao treći „legalistički anđeo” koji javnost uporno vraća u vreme Dragana Jočića i čuvene „optužnice na staklenim nogama“, pored pokušaja formalnog napada na Komisiju kao takvu za koji je već ustanovljeno da je neodrživ, Vesna Rakić-Vodinelić je pokušala da baci senku i na rezultate istrage tako što se pozvala na pitanje verodostojnosti svedoka osuđenih u nekim drugim procesima za teški kriminal i ubistva (!). Tako je 23. januara u intervjuu za nedeljnik Vreme, čiji naslov „Legijina hiljadu i jedna priča“ takođe podseća na nekada plodnu propagandu pokojnog Aleksandra Tijanića, optužila Vladu da time što za glavnog svedoka u slučaju Ćuruvija uzima Milorada Ulemeka vrši njegovu novu „promociju“, što je predstavljalo samo dalju razradu stanovišta koje je prethodno iznela u svom autorskom tekstu za sajt Peščanik od 17. januara.

U pokušaju osporavanja rezultata istrage preko kredibiliteta svedoka, trebalo bi se samo zapitati npr. da li bi optužnica za ubice pokojnog premijera ikada bila podignuta da pojedini kriminalci poput Nebojše Buhe Čumeta, Dejana Milenkovića Bagzija, Zorana Vukojevića, Miladina Suvajdžića nisu „propevali“ o svojim nekadašnjim kolegama ili pak da li bi se u „Sablji” razjasnilo ubistvo Ivana Stambolića da nije postupano prema iskazima kriminalaca i da nisu proveravani njihovi navodi? Teza kojom operiše i direktno manipuliše profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić svodi se na notorne neistine u koje može poverovati samo laik – da kriminalna dosijea određenih lica mogu njihove iskaze u nekom novom predmetu učiniti po definiciji irelevantnim, a njih same nemerodavnim, kao i to da se pojedinačnom svedoku tek tako veruje na reč bez ikakve provere po mogućnosti više drugih svedoka koji te iskaze mogu da potvrde, ili pak direktnim uvidom u činjenično stanje koje se iskazom tvrdi, kao što je to npr. svojevremeno utvrđeno lociranjem Stambolićevih ostataka.

Da li je moguće da Vučić nije učestvovao

Drugi front napada na Vladinu komisiju zasniva se na spekulacijama o posebnoj odgovornosti tadašnjeg ministra informisanja Aleksandra Vučića za ovo ubistvo. Temelj za napade ovog tipa je rečenica koja kao prepisana cirkuliše u izjavama svih protivnika pokrenutog procesa, a u kojoj se tvrdi da je „nemoguće da Vučić nije znao da je Ćuruviju ubila država“ s obzirom na funkciju koju je tada obavljao, što je bila reakcija na izjavu koju je Vučić dao 28. decembra 2013. godine. Ali tek nakon konferencije održane 14. januara, u danu kada su pohapšeni osumnjičeni koji su bili dostupni organima gonjenja, postalo je jasno da smisao te rečenice iz decembra nije u tome da li je Vučić ili bilo ko drugi znao da iza ubistva Ćuruvije stoji država, jer to svi „znaju“, nego da bi to na osnovu sprovedene istrage i pribavljenih dokaza konačno moglo i u sudskom postupku da se dokaže. Sudska presuda osumnjičenom nalogodavcu Radomiru Markoviću, nekadašnjem šefu DB-a, sama po sebi bila bi dovoljna da dokaže jednu takvu tvrdnju.

U tom smislu je, za sve one koji pre imaju potrebu da označe neprijateljsku metu, nego da objektivno ocenjuju i prate rad istražnih organa i Tužilaštva, postalo mnogo bitnije izazivanje nedoumice da li je Vučić na način koji bi se mogao podvesti pod krivičnu odgovornost umešan u oduzimanje Ćuruvijinog života ili pak nije. Bilo je potrebno insinuirati neki lični motiv za likvidaciju, pa je profesorka prava, ponovo vođena životnim principima starog legaliste Vojislava Koštunice, u pomenutom tekstu od 17. januara plasirala fotografiju naslovnice „Osvetiću se kad-tad Slavku Ćuruviji za laži koje o meni objavljuje ’Dnevni telegraf’“, iz novina za koje je Vučić, u vremenu pre nego što je postao ministar informisanja, dao intervju. Tako se sa pitanja ’da li je znao’ skreće u pitanje ’da li je učestvovao’ i to dvostruko: iz ličnih razloga da bi se osvetio novinaru koji je pisao o njemu i samim tim što je nakon toga bio na poziciji ministra informisanja, dakle, deo vlasti koja je ubila Ćuruviju.

Na ovakav sklop koji kombinuje krivičnu i moralnu odgovornost, bez tendencije da ih razgraniči, nadovezuje se i motiv Vučićevog izvinjenja koje je uputio porodici žrtve i javnosti zbog vremena koliko je proteklo od ubistva. Evo na koji način Prpa objedinjuje ove motive u razgovoru za RSE od 15. januara: „Sad se mi možemo baviti rekonstrukcijom, šta sve podrazumevamo pod vrhom države. Ne treba zaboraviti da su tvorci Zakona o javnom informisanju po kojem od jeseni 1998, godine počinju progoni novinara, uključujući Slavka na prvom mestu, da su tvorci tog Zakona JUL i Srpska radikalna stranka. Ima tu gomila aktera u celoj toj priči. Zato sam ja očekivala da će se Vučić izviniti, ne zato što se čekalo 14 godina da bi se uhapsile ubice, nego zato što je učestvovao u takvoj vlasti i to na poziciji ministra informisanja.“

Međutim, nesumnjivo je da bi upravo takvo izvinjenje kakvo očekuje Prpa, a to ne bi bilo ništa drugo nego izviniti se za ubistvo, bilo naširoko zloupotrebljeno da se Vučiću spočita ne samo moralna nego i krivična odgovornost, budući da bi ispunjenje tog Prpinog zahteva isprovociralo nova pitanja i insinuacije koje bi išle u pravcu manipulacije o tome do koje je mere on sam umešan u zločin, da li je imao saznanja da se zločin sprema, ili je i sam učestvovao u njegovoj organizaciji. Osnov za takve manipulacije bi se našao u pitanju na koje se odgovor po sebi nazire: Zašto bi se neko uopšte izvinjavao za ubistvo, ako već nema ništa s tim? Ovako, smatra se da se nije izvinio zato što nešto krije, ili je jednostavno nemoralan. Tako se dolazi do, za zdrav razum, jedne apsurdne situacije da šta god da Vučić uradi, to će naići na osude nezadovoljnih, ali i za manipulaciju veoma pogodnog miljea u kojem, kako god da se okrene, meta uvek biva pogođena.

U već spomenutom intervjuu za Slobodnu Dalmaciju od 25. januara, Branka Prpa sa formulacije „nemoguće da nije znao“ i „učestvovao u takvoj vlasti“ konačno prelazi na „učestvovao u tom ubistvu“, bez ikakvog daljeg objašnjavanja, a kamoli dokaza za tako ozbiljnu tvrdnju. Međutim, ona postaje blago kontradiktorna u istom razgovoru kada kaže: „Hoćemo li uraditi korak dalje od izvršitelja? Pogotovo što je u to vrijeme Državna bezbjednost bila pod direktnom komandom Slobodana Miloševića, bez ikakve kontrole parlamenta. I sad će mi netko reći da su tajni agenti svojevoljno odlučili ubiti Ćuruviju?! Neće biti.“ Pored toga što u istrazi nije reč o tome da li neko misli da su službe bezbednosti svojevoljno odlučivale o ubistvu, nego, što je jedino relevantno, da li će se pojaviti dokazi koji bi mogli da osude nekog od političara iz tadašnjeg vrha vlasti, pravo pitanje je ipak sledeće: Ako Prpi nedostaje samo karika između Radomira Markovića i Mirjane Marković ili Slobodana Miloševića, gde se tu onda uklapa Aleksandar Vučić, dvadesetdevetogodišnji ministar tolikog uticaja u vlasti da je i ozloglašeni Zakon o informisanju pripremljen dobio samo da potpiše? Ne govori li to još više u prilog tezi da je Vučić o malo čemu mogao samostalno da odlučuje i da su se medijski, finansijski, pa i napadi fizičke prirode na Ćuruviju vršili upravo pod patronatom nekog drugog? Uprkos neupitnoj Vučićevoj političkoj i moralnoj odgovornosti zbog same pripadnosti zločinačkom režimu Slobodana Miloševića, sama Prpa će mesec dana kasnije izneti pojedinost koja, pored već navedene Švarmove izjave, takvu pretpostavku neumitno više potvrđuje nego što na nju baca sumnju.

Povodom tribine pod simptomatičnim nazivom „Stvarnost u koju ne verujem“ održanoj u CZKD-u 24. februara u organizaciji NUNS-a, a pod direktnim predizbornim pokroviteljstvom Demokratske stranke Dragana Đilasa, u tabloidu Blic je narednog dana osvanuo tekst još jedne kontroverzne novinarke Tamare Spaić pod nazivom koji opet dovoljno govori sam za sebe: „Branka Prpa: Ne verujem ni u šta što Vučić kaže, jer on iskreno laže“. Pored nje, na tribini su između ostalih govorili i Vukašin Obradović, već pomenuti bivši član Komisije i Vesna Rakić-Vodinelić. Prpa, koja u to vreme već uveliko izjavljuje da hapšenja osumnjičenih izgledaju kao turske serije, okarakterisana i u ovom tekstu kao „životna saputnica ubijenog novinara“, objasnila je da je pola sata nakon što je na dnevniku RTS pročitan tekst „Ćuruvija dočekao NATO bombe“ 1999. godine primila telefonski poziv od jedne novinarke koja je prenela da je zvao Aleksandar Vučić da kaže da se to više neće dogoditi.

Prpa je ovaj momenat iskoristila kako bi Vučića prikazala u ulozi nekoga ko izaziva „lažnu empatiju“ koja je, po njenom mišljenju, trebalo da relaksira Ćuruviju pred samo ubistvo, i da, prema tome, optuži bivšeg ministra informisanja lično da je sa predumišljajem bio deo državnog zločinačkog projekta. „Ja sam Slavka ubeđivala da on pokušava time da ga anestezira da ne bi pomislio da je u opasnosti i da neutrališe Slavkove odbrambene mehanizme.“ Međutim,nasuprot onome što je Prpa želela da poruči i šta god značili ti „odbrambeni mehanizmi“ (!) u situaciji kada država želi nekoga da ubije, ova rečenica mnogo više stavlja do znanja ne samo ono na čemu se zasnivala tadašnja aktivnost Branke Prpe, već upravo ono čime bi ukratko mogla da se definiše i njena današnja uloga – jednom aktivnom dezavuacijom i svesnom ili nesvesnom opstrukcijom istrage o ubistvu Slavka Ćuruvije. Ono što je u Prpinom karakteru bilo sklono tada da čini Ćuruviji, svom trenutnom partneru, sada je samo ustremljeno na javnost naviklu da se hrani sveopštom nevericom i negiranjem stvarnosti. Upravo zbog toga, utoliko jači postaju razlozi da se razmišlja u pravcu da ne samo da Vučić nije znao šta će se desiti sa Ćuruvijom, nego i da danas, sa pozicije neprikosnoveno najmoćnijeg političara Srbije, iz zakonskih, političkih i ličnih razloga želi da se ovaj slučaj razreši do kraja, kako bi sa sebe sprao bar deo odgovornosti za ono što zbog svoje nemoći tada nije bio u stanju da spreči.

***

Na osnovu preovlađujuće klime i stanja javne svesti, za očekivati je da će se isti ili slični mehanizmi manipulacije koje smo naveli ponoviti u vremenu koje predstoji i kada je reč o Vladinoj komisiji koja je oformljena radi ispitivanja pozadine atentata na premijera Đinđića. Štaviše, prve potvrde već su stigle; napad je ponovo usledio obmanjivanjem javnosti da Komisija narušava ustavni poredak zemlje i da se meša u nadležnost Tužilaštva. U prilogu upriličenom ponovo u RSE, i opet kod Branke Mihajlović od 27. februara 2014. godine, već sam naslov „Komisije umesto države: Posle Ćuruvije, na redu Đinđić“ zasniva se na jeftinom pravničkom triku, koji uz to najavljuje ponovnu mobilizaciju manje-više istih lica zaslužnih i za diskreditovanje prethodnog slučaja.

Druga plasirana laž je da Komisija ne postupa prema već postojećim tužbama koje je napisao pokojni advokat Srđa Popović, što je, paradoksalno, u tom istom tekstu na RSE demantovao advokat porodice Đinđić Rajko Danilović potvrdivši da se upravo po njima i postupa. Svejedno, to nije sprečilo profesorku Vesnu Rakić-Vodinelić da u svom tekstu od 3. marta, četiri dana nakon objavljenog priloga, izostavi tu informaciju i da zavrti još jednom staru oprobanu „legalističku“ propagandu, poput gramafonske ploče koja se polako, ali sigurno, usled nesavladivog animoziteta prema jednom jedinom čoveku, sve više i više trca...

Saradnik Instituta za javnu politiku

Ostali tekstovi iz prepiske nalaze se ovde.