Kada ovakve optužbe, potkrepljene manipulisanim narativima, počnu da se šire društvenim mrežama i Telegram kanalima, postaje jasno da se ne radi samo o napadu na naš profesionalni integritet.

Napadi s obe strane su cena profesionalizma

Nažalost, ovo nije prvi put da se Radio Goraždevac nađe između dve vatre. 

U martu 2023. godine, naša redakcija je bila predmet detaljne provere Nezavisne komisije za medije iz Prištine, regulatornog tela koje reguliše zakone i medijski spektar na Kosovu. Uz zahtev da predamo kompletnu 24/7 arhivu programa, sumnjičili su nas da smo ispostava ruskog Sputnjika. Nakon analize, ta optužba se ispostavila kao besmislena, ali su kroz monitoring došli do novog zaključka – da korišćenjem reči „Metohija“ u svom informativnom programu narušavamo „teritorijalni integritet Kosova“. 

Dakle, pre godinu i po dana optuživani smo za jednu stvar u Prištini, a sada, u Beogradu, optužuju nas za potpuno suprotno.

Sećam se kako su nas još sreedinom 2000-ih pojedini tadašnji srpski politički predstavnici u Goraždevcu optuživali u pismima specijalnom predsravniku UNMIK-a u Prištini da „Radio Goraždevac vode srpski Talibani“. Istovremeno, tim istim vlastima u Beogradu slali su pismo sa suprotnim narativom – da smo „izdajnici i strani plaćenici“. 

Danas, 25 godina kasnije, metode su ostale iste: oni koji ne mogu da nas kontrolišu, pokušavaju da nas diskredituju i eliminišu iz javnog prostora.

Ko stoji iza „Srpskog Glasa“?

Pitanje koje se logično postavlja jeste – kome smeta Radio Goraždevac i zašto baš sada? 

Portal koji nas targetira nastao je ove godine, a prvu vest objavio tek ovog meseca. Čudno je da nisu krenuli ovu priču od većih kosovskih medijia – onih koji su bliski vlastima u Beogradu i koji režim direktno finansira, a koji koriste identičnu terminologiju kao mi – odlučili su da napadnu i krenu od jedinog srpskog glasa u Metohiji. Medij koji opstaje bez političkih direktiva i pritisaka postao je meta jer ne pristaje na kompromis sa istinom. Ali čak i da su krenuli od tih većih režimskih medija, takav napad bi i dalje bio pogrešan. 

Terminologija koju koristimo deo je svakodnevnog novinarskog izražavanja i nije suprotna Kodeksu novinara. Novinari imaju pravo, ali i profesionalnu obavezu, da jasno i precizno imenuju institucije i aktere o kojima izveštavaju – bez političkog pritiska i straha od posledica. Pitanje je – zašto su onda krenuli baš od najmanjeg lokalnog medija?“

Zbog toga smo, odmah po objavi sramnog teksta, slučaj prijavili novinarskim udruženjima i Savetu za štampu u Beogradu. Takođe smo podneli prijavu odeljenju za Visokotehnološki kriminal, jer ovakvo targetiranje može imati ozbiljne posledice.

Podrška iz novinarske zajednice i akademskih krugova

U međuvremenu, ovi napadi naišli su na jasnu osudu novinarskih udruženja, ali i širu podršku kolega i akademske zajednice. Brojni novinari, prijatelji radija i univerzitetski profesori javili su nam se sa rečima solidarnosti, svesni da se ovde ne radi samo o nama – već o pokušaju da se uguši svaka nezavisna informacija i slobodna reč.

Zato nećemo ćutati. Ne zato što smo bezgrešni – daleko od toga. Možda nismo najbolji i najprofesionalniji medij, ali ponosno stojimo iza svega što smo radili i radimo već 25 godina. 

Iza svakog našeg teksta, svakog priloga, svakog izveštaja stoji ime i prezime.

Ne krijemo se. 

A šta stoji iza “Srpskog Glasa“?

„Radio Goraždevac je uvek nastojao da bude profesionalan, objektivan, u skladu sa zakonima i Etičkim kodeksom novinara. Korišćeni termini su isključivo u kontekstu profesionalnog izveštavanja o aktuelnim događajima, bez bilo kakvih političkih stavova ili podrške bilo kojoj strani. Naš rad je uvek bio fokusiran na istinu, istinitost informacija i poštovanje novinarske etike“, ističe Dimitrijević.

Ovakvo targetiranje, napominje on, veoma brzo se širi na Fejsbuku, Instagramu i Telegram kanalima.

“Planiramo da ovaj slučaj prijavimo svim nadležnim institucijama, kako bi se otkrilo ko stoji iza portala, udruženjima i organizacijama za slobodu medija, kako bismo zaštitili naše novinare i osigurali da se ovakvi napadi ne ponove”, podvlači Darko Dimitrijević. 

UNS i DNKiM napominju da su termini koje koriste srpski mediji na Kosovu i Metohiji u skladu sa trenutno važećim zakonima, koji korišćenje drugačijih izraza prepoznaju kao kršenje ustavnog poretka i za sobom povlače mogućnost gubitka licence za rad, kao i da ni na koji način ne odražavaju lične stavove i opredeljenosti zaposlenih.

UNS i DNKiM ističu da je targetiranje i ulaženje na ovaj način u obračun sa novinarima i medijskim kućama neprihvatljivo, jer bi ovakvo obeležavanje moglo ugroziti bezbednost novinara i medijskih radnika. 

Međutim, kako ističu, po objavljivanju teksta sa informacijama od javnog značaja, usledio je telefonski poziv Staviljeci novinarki Vukosavljević uz pitanje, zašto se pozivaju na njeno ime kada su mogli da samo stave Matična služba i da nemaju pravo na navođenje njenog imena.

Iz Kosseva napominju da Staviljeci prethodno, tokom prvog razgovora, nije zahtevala da se njeno ime ne objavljuje.

Zatim je, preciziraju, uputila pretnju da će doći sa policijom u kancelariju.

“Vidimo se za dva minuta. Da da, ima da izbrišeš ime iz momenta ili ću da dođem sa policijom, to ti ćeš da rešiš. Imam da te tužim budi ubeđena, i ko ti dao broj i sve“, pretila je Staviljeci novinarki Vukosavljević.

UNS i DNKiM traži od Kosovske policije da hitno istraži ovaj slučaj, ističući da su zastrašivanja i pretnje novinarima neprihvatljivi i da vinovnici moraju da snose odgovornost.

Bilo je prekasno za 19 ubijenih, za porušenih 39 crkava i manastira, hiljade kuća i grobova... 

I onda, kada se srpski narod prošle godine u tišini sećao događaja koji mu je promenio život i nasleđe, na sajtu Radio-televizije Kosova (RTK) osvanula je vest, u velikoj meri prepisana od pre 20 godina, koja je sa sobom donela očigledan pokušaj istorijske revizije ovog događaja. 

Nakon reakcije Udruženja novinara Srbije (UNS) i njegovog ogranka na Kosovu i Metohiji, sajt RTK je promenio vest naglašavajući da je „tekst korigovan nakon prethodne nenamerne tehničke novinarske greške, zbog čega se izvinjavaju“.

A nakon izvršene „korekcije“ jasno se videlo da su „korekcije“ formalne, kao i da u osnovi zadržavaju duh i suštinu prethodne vesti i nijednog trenutka nisu obavestile čitaoce i javnost da se radi o lažnoj vesti. 

Ana Marija Ivković: Ne može se više govoriti o greškama, reč je o namernim dezinformacijama  

Novinarka i urednica „Alternativne“ Ana Marija Ivković kaže za UNS da je RTK prošle godine ponavljajući lažnu vest od pre 20 godina nastavio da namerno širi dezinformacije.

„Ovde se više ne može govoriti o greškama, nerazumevanju ili bilo čemu drugom što bi moglo da se navede kao razlog zašto je objavljen ponovo tekst sa dezinformacijama o povodu nasilja i posledicama. Jednostavno, RTK je na svom portalu nastavio da namerno širi dezinformacije i podilazi onim delovima albanskog društva koji ne želi da snose odgovornost zbog onog što se dogodilo“, navodi Ivković.

Ono što je prošlo praktično ispod radara, kaže ona, jeste da ni drugi portali na albanskom nisu uradili svoj deo posla kako je to trebalo da bude učinjeno.

Među medijima na albanskom koji se smatraju i renomiranim i objektivnim i od poverenja, među kojima je i jedna agencija, uočena je ista matrica, kaže za UNS Ivković.

„Ne preciziraju se podaci o posledicama Martovskog nasilja po srpsku zajednicu - odnosno govori se koliko je žrtava bilo u albanskoj zajednici, ali ne i o tome koliko je Srba raseljeno, koliko je njih stradalo, koliko je njihove imovine i hramova SPC uništeno, dok i dalje većina medija tvrdi da je dečak albanske nacionalnosti koji se vodio kao jedan od preživelih od grupe dece koja je ušla u Ibar – ispričao da su ih jurili Srbi, odnosno da su dvojica dečaka izgubili živote bežeći pred Srbima“, objašnjava Ivković.

Prema izveštaju OEBS-a o ulozi medija u Martovskom nasilju, kaže Ana Marija,  preživeli dečak nije tako tvrdio.

„’Tumačenje da su dečake jurili Srbi ka reci dolazi iz drugih izvora, kao što je Halit Berani, albanski aktivista za ljudska prava iz (južne, prim. aut.) Mitrovice. Ovakve suptilnosti nisu bile važne privatnim i javnim državnim medijima, koji su počeli da emituju i štampaju nedvosmislene izveštaje da su dečake albanske nacionalnosti Srbi oterali u reku’“ – precizira Human rights watch u svom izveštaju od 2004. godine.

Kosovski mediji koji izveštavaju na albanskom jeziku su, kako ističe ona, tada još jednom pokazali pristrasnost i nedostatak profesionalizma u izveštavanju u vezi sa Martovskim nasiljem.

„Niti je pružena objektivna i slika o događajima, manipulisano je informacijama, nije objašnjena kompleksnost situacije, selektivno su iznošene informacije, a sve kako bi podržali određene političke agende. Sa druge strane, ovakav pristup medija otežava razumevanje istorijskih događaja, pomirenje, a doprinosi daljem produbljivanju podela i nepoverenja među zajednicama na Kosovu“, zaključuje Ana Marija Ivković.

Jelena Petković: Van svake sumnje, potpuno svesni mogućih posledica

Novinarka Jelena Petković podseća da Misija OEBS-a na Kosovu u izveštaju o “Ulozi medija u događajima marta 2004 godine”, piše da su “bez nepromišljenog i senzacionalističkog izveštavanja 16. i 17. marta događaji mogli imati drugačiji ishod“.

„'Ne bi dostigli intenzitet i nivo brutalnosti kome smo svedočili ili se možda uopšte ne bi dogodili’.Izveštaj posebno ističe da izveštavanje o fatalnom davljenju dece 16. marta nije podržano bilo kakvim validnim novinarskim izvorima, te da je izveštavanje medija dovelo do masovnih nasilnih demonstracija 17. marta u kojima je, ocenio OEBS, učestvovalo oko 60.000 ljudi, u poređenju sa 18.000 koliko ih bilo na ulici pre nego što su mediji krenuli u takvo izveštavanje“, navodi ona.

Izveštaj još podvlači da su, ističe Petković, tri tada glavne tv stanice, a posebno RTK, izveštavale sa neprihvatljivim nivoom emocija, pristrasnosti, nepažnje i lažno primenjene “patriotske” revnosti.

„Čak je i ugledni dnevnik Koha Ditore, 17. marta na naslovnoj strani imao lažnu vest. Uoči objavljivanja izveštaja, OEBS ga je predstavio predstavnicima medija na Kosovu, ali su oni odbili da prihvate bilo kakvu vezu između izveštavanja 16. i 17. marta i zločina koji su usledili. OEBS je njihovu reakciju označio kao 'neubedljivu i pogrešnu’“, kaže ona.

Od tada do sada, naglašava Petković, RTK nikada nije snosio sankcije zbog takvog izvaštavanja, niti se potrudio da ovu grešku ispravi.

„Naprotiv, prošle godine su ponovili izuzetno opasno izveštavanje, u vreme podignutih tenzija, i sada, van svake sumnje, potpuno svesni mogućih posledica. I opet nisu preuzeli odgovornost“, ističe ona.

Petković zaključuje da je prošla 21 godina, a da mi danas živimo ono što se uči u udžbenicima novinarstva u poglavljima o lažnim vestima, dezinformacijama i spinovima.

„Frekvencija i intezitet kojom se ‘prima’ lažna vest u javnosti, daleko je većeg inteziteta od istine koja sledi. To naročito postaje problematično kada se za lažnu vest zalepi ta premisa “nacionalnog” ili “patriotskog”. I vrlo je teško naći način da se svi koji se informišu na albanskom jeziku, informišu o tome šta se zaista tih dana događalo”, ističe Jelena Petković.

Prošle godine se najmanje pedesetoro zaposlenih na TV kanalu RTK2 na srpskom jeziku i u srpskoj redakciji RTK1 u potpunosti distanciralo od spornog teksta o martovskim nemirima koji je objavljen na portalu RTK-a na srpskom jeziku.

Kolegijum i rukovodstvo kanala Radio televizije Kosova na srpskom jeziku (RTK2) su u martu na sastanku sa tadašnjim generalnim direktorom RTK zatražili da stranica sajta na srpskom jeziku RTK Live/RTK2 bude u njihovoj nadležnosti, a da se do tada ukloni oznaka RTK2. Ova stranica je preimenovana je u RTK Live/Srpski, kako i sada piše.

Povodom ovog teksta, Udruženje novinara Srbije (UNS) na Kosovu podnelo je žalbu Savetu za štampu Kosova (SŠK) koja je odbijena. U odluci SŠK je pisalo da je novinar RTK samo „opisao situaciju koja se desila pre 20 godina navodeći da je vest o utapanju dece – dok ih gone mladi Srbi – imala veliki odjek“.

“Medij nije procenio da su se ‘deca utopila u reci nakon što su ih progonili mladi Srbi’, već je samo ukazao kakav je odjek imala takva vest“, navodeno je u odgovoru UNS-u iz Saveta za štampu Kosova.

I dok za SŠK nijedan član Kodeksa za štampu Kosova nije prekršen, za tadašnjeg generalnog direktora RTK Škumbina Ahmetdžekaja objavljena vest na 20. godišnjicu od Martovskog pogroma bila je “lapsus”.

“Desilo se i žao mi je zbog toga. Ne treba da se stalno vraćamo istoriji. RTK i danas snosi odgovornost koju je tada imala, emitujući nepotvrđenu vest. Napravljena je izmena u vesti i ona je prepravljena. Novinar je citirao političara koji je bio na severu ponovo, pozivajući se na vest iz 2004. godine. Mlad novinar bez iskustva je objavio tu vest. Naravno da je bilo i javnog izvinjenja“, rekao tada Ahmetdžekaj.

UNS je tada obavestio i Međunarodnu (IFJ) i Evropsku federaciju novinara (EFJ), kao i još sedam međunarodnih medijskih i novinarskih organizacija, da je na sajtu Radio-televizije Kosova na srpskom i albanskom jeziku ponovo objavljena lažna informacija koja je pre 20 godina bila okidač za događaj, svetskoj javnosti poznat kao Martovski pogrom.

Dve decenije kasnije niko nije odgovarao ni za razornu vest 2004. godine, ni za organizovanje pogroma. Javni servis RTK je zbog lažne vesti, koja je bila inicijalna kapisla za haos „kažnjen“ tako što je novčano potpomognut za obuku novinara i profesionalizaciju kuće. Ni prošle godine, nakon ponovljene lažne vesti, nema kazne, niti reakcije na širenje dezinformacija RTK koja je izazvala uznemirenje srpske javnosti i rizik od tragičnih posledica za ceo prostor.

U 2023. godini, ukupan broj evidentiranih napada na medijske radnike je 32. Kada kažemo ukupan, pod tim podrazumevamo više kategorija – pritisci, pretnje, fizički napadi i onemogućavanje medija u obavljanju posla. 

U pomenutom periodu koji obiluje fizičkim napadima na novinare, ali i pretnjama, pritiscima i onemogućavanjem u radu, UNS na Kosovu je imao čak i problem u smislu kome se obratiti za zaštitu novinara. Podsećamo da su u sukobu koji se desio 29. maja, pored građana učestvovali KFOR i Kosovska policija. Sve se to dešavalo pod nadzorom EULEX-a. Dakle, svi organi zaduženi za sigurnost i bezbednost su bili aktivni učesnici događaja u kojima su novinari bili napadani.

Podcrtavamo da je UNS na Kosovu kao najaktivniji predstavnik medijskih radnika koji dolaze iz srpske zajednice, svaki napad na medijske radnike, bez obzira na nacionalnu, versku ili bilo kakvu drugu pripadnost, javno osudio i momentalno se za reakciju obratio kako novinarskim udruženjima na evropskom i međunarodnom nivou, tako i nadležnim organima zaduženim za bezbednost.  Nažalost, Udruženje novinara Kosova nije u prethodnom periodu negovalo ovu dobru praksu. 

Podaci su mnogobrojni i dostupni svima. Na zvaničnom sajtu UNS, pod kategorijom DNKiM, možete naći sva naša saopštenja i reakcije. 

U prethodnoj godini, beležimo ukupno 22 napada  – jedan fizički napad, šest pritisaka, dve pretnje i 13 ometanja u radu.

Po težini, izdvajaju se:

Maltretiranje ekipe Radio Goraždevca od strane Kosovske policije u februaru

Krađa i oštećenje pomoćnog objekta u vlasništvu Kim radija u Čaglavici u maju

Jedan i jedini fizički napad  – na novinare Politike i Jedinstva na glavnom mostu u Severnoj Mitrovici, kada je koleginica Biljana Radomirović zadobila lakšu telesnu povredu usled lomljenja flaše

Pokušaj uništavanja automobila kolegince Nevenke Medić sa portala KoSSev, u oktobru mesecu

Ovaj mesec donosi najozbiljniji događaj – pretnju smrću upućenu mejlom redakciji Tanjuga. 

O pretnjama Tanjugu

Pretnje smrću su stigle na redakcijski imejl novinske agencije Tanjug, 1. oktobra, 2024. UNS i SINOS su odmah tražili da međunarodne bezbednosne službe na Kosovu hitno pronađu osobu potpisanu kao Trim Bardi, koja je poslala ovu preteću poruku. 

„Samo da znate da pratimo laži koje svakodnevno plasirate oko države Kosovo i Albanaca, kao što pratimo kretanje svakog novinara vaše pseudomedijske agencije na Kosovu. Budite sigurni da će neko od njih dobiti metak u potiljak sledeći put kada bude kročio na tlo republike Kosovo“, navodi se u pretnji mejlom.

UNS i SINOS su pozvali Evropsku (EFJ) i Međunarodnu federaciju novinara (IFJ) na solidarnost sa novinarima novinske agencije Tanjug, a od kosovskih i međunarodnih institucija zatražili garancije za bezbednost novinara. 

Ovim povodom, UNS na Kosovu se obratio tri puta Kosovskoj policiji, misijama UNMIK, KFOR, EULEX i OEBS. Odgovorili su UNMIK, KFOR i EULEX, i niko od njih nije bio nadležan, te je jedino UNMIK ponudio povezivanje sa njihovim službenikom za medijska pitanja. Policija se nije oglašavala. 

Opšti utisci i zaključci izvedeni na osnovu ukupnog iskustva ugroženosti novinara srpskih medija na Kosovu za prethodne dve godine od kada su okolnosti na Kosovu značajno izmenjene, u smislu institucionalnog miljea koji je od novembra 2022. u potpunosti pod upravom većinskog albanskog stanovništva, mogli bi da se podvedu pod više tačaka. 

Statistika iz prethodne tri godine, pokazuje da sa pogoršanjem opšte političko-bezbednosne situacije, po automatizmu, dolazi i do skoka broja napada na novinare svake vrste;

Medijskim radnicima je potrebna dodatna obuka za rad u kriznim situacijama, bolja oprema koja će podići nivo zaštićenosti na terenu, ali i dodatno upoznavanje sa pravima i obavezama medijskih radnika i ujedno sa pravima i obavezama  predstavnika institucija i nosilaca odgovornosti sa jedne strane, odnosno građana sa druge strane. 

Na osnovu iskustva stečenih u prvim mesecima tekuće godine, zaključujemo da ne postoji  poverenje medijskih radnika u rad, efikasnost i efektivnost bezbednosnih organa na Kosovu. To se dâ zaključiti iz činjenice da smo evidentirali više (četiri) slučajeva ugrožavanja bezbednosti, odnosno nepriličnog postupanja policije prema novinarima na terenu, ali da u svim evidentiranim slučajevima, oštećeni medijski radnici nisu želeli da udruženje javno reaguje povodom tih nemilih situacija. U većini slučajeva, kolege su procenile da kao esnafsko udruženje, treba da budemo obavešteni o njihovim lošim iskustvima, ali su u pojedinim slučajevima, čak izražavali bojazan da će ukoliko se oko toga „podigne prašina“, navući još veći gnev na sebe, te da će, automatski, njihova, kao i bezbednost njihovih redakcija, dodatno biti ugrožene. 

Kao udruženje, upućujemo zahvalnost kolegama na svakoj informaciji koja pokazuje poverenje u Udruženje, i sa druge strane, omogućava nam da racionalno i objektivno postavimo stvari i nazovemo pravim imenom naše probleme, na kojima ćemo raditi u narednom periodu.

Ivana Vanovac je urednica Radio Kosovske Mitrovice i predsednicu Društva novinara Kosova i Metohije (DNKiM)

Izlaganje na sastanku predstavnika udruženja novinara i asocijacija medija iz Stalne radne grupe za bezbednost novinara sa novinarima i medijskim radnicima sa Kosova

Rad agencije USAID je stopiran, projekti širom sveta koji su u tom trenutku bili u fazi realizacije, a finansirani su iz sredstava SAD-a, su zamrznuti na tri meseca zbog revizije i neizvesno je šta će nakon isteka ovog roka biti sa njima. 

Sa direktorima i urednicima srpskih medija na Kosovu UNS je razgovarao o tome da li je i u kojoj meri ova odluka uticala na rad njihovih medija, s obzirom na to da se većina njih finansira projektno.

Direktorka Kontakt Plus radija Mirjana Milutinović kaže za UNS da je ovom suspenzijom, odnosno zamrzavanjem sredstava iz SAD-a, pogođena većina srpskih medija, navodeći da Američka ambasada u Prištini kroz medijski projekat podržava neformalnu koaliciju srpskih medija.

“To je program podrške medijskim sadržajima koji ukazuju na spinovanje i dezinformacije i koji kroz medijske pakete promovišu medijsku pismenost. Postoji i druga, pojedinačna, podrška medijima od strane Američke ambasade. Pojedini srpski mediji imaju kontinuiranu podršku Američke ambasade i NED-a. USAID je na Kosovu takođe podržavao medije kroz inovativne programe  sa akcentom na partnerstva sa NVO”, navodi Milutinović.

Regionalni USAID-ov program, objašnjava ona, Internews BMAP, (Balkan Media Assistent Program) imao je medijske partnere na Kosovu, srpske i albanske.

“Kroz ovaj program mediji su dobijali podršku za proizvodnju sadržaja, ali i konsultantske usluge za inovativniji pristup, društvene mreže, monetizovanje sadržaja”, kaže Milutinović i dodaje da je Kontakt Plus radio bio jedan od partnera.

Na pitanje, u kojoj meri će ova odluka uticati na albanske medije, Milutinović kaže, da će svi ozbiljniji, informativni mediji i medijske organizacije na albanskom jeziku takođe biti pogođene ovom odlukom o suspenziji, jer su sprovodile programe koje su podržavale američke agencije.

Predsednica Udruženja novinara Srbije (UNS) na Kosovu i urednica Radija Kosovska Mitrovica Ivana Vanovac podsetila je da je tromesečna pauza u svim programima pomoći za razvoj administracije, predsednika SAD Donalda Trampa, značila za medije obustavu pojedinih projektnih aktivnosti.

„Neki mediji su u ovom periodu u potpunosti oslonjeni na te projekte i njihovo zamrzavanje za njih znači tromesečnu ekonomsku neizvesnost, jer nakon revizije koja se trenutno vrši, postoji mogućnost da ti projekti ne budu nastavljeni“, navodi ona.

Srpski mediji na Kosovu, kaže Vanovac, 99 posto prihoda ostvaruju upravo kroz kratkoročne projekte.

„Premija je ako neki projekat bude potpisan na godinu, do godinu i po dana. Za medijske radnike su projekti iza kojih stoji Ambasada SAD u Prištini bili svojevrsna sigurnost, ne na duge staze ali ipak kakva – takva sigurnost. Za male lokalne medije to je ozbiljan udarac“, ističe ona.

Korektno bi bilo, smatra Vanovac, da je nova administracija dopustila da se projekti koji su u fazi realizacije privedu kraju, pa da ih kasnije, ukoliko procene da su bili nesvrsishodni i nepotrebni, eventualno ne produži.

„To bi dalo vremena medijima da se pripreme i u međuvremenu pronađu drugi izvor finansiranja. Ovako su stavljeni u nezavidnu poziciju. I onako male redakcije biće redukovane, a to znači da će doći i do opadanja kvaliteta rada medija i medijskog sadržaja, što logično podrazumeva lošiju informisanost građana”, napominje predsednica UNS-a na Kosovu.

Vanovac zaključuje da ne postoje fondovi solidarnosti koji bi pomogli opstanak medija u ovakvim kriznim momentima i da su oni sada prepušteni sami sebi.

Sa druge strane, glavni i odgovorni urednik Radio Goraždevca Darko Dimitrijević smatra da zamrzavanje američke pomoći “neće značajno uticati na nezavisne medije koji izveštavaju na srpskom jeziku”.

“Ozbiljnija američka podrška medijima na Kosovu prestala je kada je IREX zatvorio svoju kancelariju 2014. godine. USAID nikada nije imao značajniji program za medije na Kosovu. Sredstva koja je američka administracija izdvajala za medijske projekte, generalno za sve medije, ne predstavljaju ni delić budžeta koji Vlada Srbije ili Vlada Kosova izdvajaju za podršku sebi bliskim medijima ili organizacijama”, tvrdi Dimitrijević i dodaje:

“Kada bi se ta pomoć vlasti u Beogradu i Prištini, koja se u većini slučajeva daje mimo konkursa, ukinula, ovi mediji ili medijske organizacije ne bi preživeli ni mesec dana i verovatno bi imali više problema od medija koji su navikli da rade sa malo sredstava. Srpski mediji na Kosovu, onaj nezavisni deo njih, najbolji su primer kako se preživljava bez novca decenijama unazad”, ističe Dimitrijević.

“Od nekadašnjih 107 zaposlenih, danas nas je ostalo svega sedamdesetak. Iako se već mesecima intenzivno trudim da unapredim program, kako u kvantitetu tako i u kvalitetu, suočavam se s neminovnošću da zbog nedostatka kadrova započnem gašenje pojedinih emisija. Naglašavam, započinjem, jer će taj trend gašenja posle izbora krenuti vrtoglavo s obzirom, na upražnjene pozicije, ali i da je u međuvremenu zbog izbornih obaveza i pripreme programa za Novu godinu i Božić, zaposlenima korišćenje godišnjih odmora odloženo”.

Jovanovićeva u pismu dalje navodi da razume “da je Javni servis Kosova već godinama opterećen finansijskim poteškoćama”, ali problem RTK2 nadilazi isključivo finansijsku sferu”.

“Konstantna zabrana popunjavanja upražnjenih radnih mesta, prolongiranje konkursa za nabavku opreme, te neuslovni i nehigijenski radni prostor ukazuju na očigledne pokušaje obesmišljavanja rada srpskog kanala”.

Ukazuje i na loše radne uslove i nepoštovanje Statuta RTK.

“Od osnivanja kanala, tehnička opremljenost nije unapređena, dok su radni uslovi daleko ispod prihvatljivog nivoa. Iako statut RTK garantuje finansijsku i uređivačku autonomiju kanala, kao direktor nemam uvid u finansije. Dodatno, zakon predviđa da 10% prihoda od marketinga, uz budžetskih 10%, pripada RTK2 ali, ovo nikada nije sprovedeno u praksi”.

“Pored činjenice da su troškovi smanjeni za četrdesetak plata, da nam jedva jednom godišnje ekipe dobiju odobrenje za službeni put i rad van granica Kosova, pokušaji da mesečno bar po nekoliko radnika koji u proseku utrostruče radne norme nagradim bar minimalno su najčešće nerešiv problem. Odliv kadrova se u takvim okolnostima podrazumeva, a kod nas je već postao alarmantan, jer se u isto vreme ne dozvoljava  popunjavanje upražnjenih pozicija, pravdajući se odlukama Borda RTK”.

Jovanovićeva naglašava da se u pojedinim drugim redakcijama dozvoljavaju interni konkursi, konkretno u redakciji na turskom jeziku.

“U pokušaju da usporimo posledice odlaska kadrova, ovih smo dana najpre dobili odobrenje VD generalnog direktora da kolegu koji je stekao pravo na penziju, angažujemo ugovorom o uslugama, a čiji nam ostanak garantuje nastavak dokumentarnog programa po kome smo i poznati i hvaljeni kako među gledaocima, Srbima, Albancima, Bošnjacima i Gorancima tako i na festivalima širom regiona. Međutim, i ta je odluka poništena”, napisala je Aleksandra Jovanović.

Ona se osvrnula i na nedostatak vozila.

“U međuvremenu, od nekadašnjih sedam vozila za terenski rad,  koristimo dva, a od pre par dana zbog kvara samo jedno i to u jeku predzborne kampanje. Sve ovo rezultiralo je sa još tri najavljena raskida radnog odnosa”.

Jovanovićeva je na kraju istakla da “uprkos neprekidnim obećanjima, ništa se ne preduzima da se promeni ponižavajući status RTK2”.

“Zbog svega navedenog suočena sam sa dilemom: da li nakon višemesečnog neprekidnog nastojanja da se sačuva bar minimum dostojanstva, nastaviti  borbu za očuvanje kanala, kojim se dičili svi u vreme kad smo ga stvarali ili je poštenije dati ostavku i odstupiti pre nego što RTK2 u potpunosti izgubi svoj smisao i funkciju, jer je već negde neko odlučio da se korak po korak ugasi televizijski kanal na srpskom jeziku”, zaključila je direktorka RTK2 Aleksandra Jovanović.

Aleksandra Jovanović za Medija centar Čaglavica: Vaša saznanja su tačna

Medija centar Čaglavica postavio je direktorki RTK 2, Aleksandri Jovanović, 17. januara 2025. godine dva pitanja: da li je dobila odgovore na pismo koje je poslala na više od 30 adresa i koja su njena očekivanja u vezi sa tim. Pošto nismo dobili odgovor u prethodnom periodu, pitanja smo ponovili 21. februara 2025. godine i ponudili mogućnost za intervju. Međutim, danas smo dobili odgovor:

“Do ovog trenutka nisam dobila saglasnost za javni nastup od svog nadređenog, na šta me obavezuje Zakon i unutrašnji pravilnici RTK, što se ne odnosi samo na mene, već i na sve zaposlene u Javnom servisu Kosova. Međutim, mogu da potvrdim da su Vaša saznanja tačna. Pismo sam, vođena interesima RTK2 i odgovornošću prema misiji kanala na srpskom jeziku, kao i zaposlenima, zaista uputila na više od 30 adresa”, navela je Aleksandra Jovanović.

Jovanović je Medija centru Čaglavica potvrdila da je poslala pismo „vođena interesima RTK2 i odgovornošću prema misiji kanala na srpskom jeziku, kao i zaposlenima", te da ga je "zaista uputila na više od 30 adresa”, ali je, kao i UNS-u, rekla da nema saglasnost nadređenih za javno izjašnjavanje po ovom pitanju.

Jovanović je u pismu navela da smatra da se “kanal, osnovan na temelju Zakona o Javnom servisu, nalazi pred ozbiljnim urušavanjem”.

“Od nekadašnjih 107 zaposlenih, danas nas je ostalo svega sedamdesetak. Iako se već mesecima intenzivno trudim da unapredim program, kako u kvantitetu tako i u kvalitetu, suočavam se s neminovnošću da zbog nedostatka kadrova započnem gašenje pojedinih emisija”, napisala je ona između ostalog.

Jovanović je istakla i da probleme u radu ovog kanala otežavaju i “konstantna zabrana popunjavanja upražnjenih radnih mesta, prolongiranje konkursa za nabavku opreme, te neuslovni i nehigijenski radni prostor, što ukazuje na očigledne pokušaje obesmišljavanja rada srpskog kanala”.

Direktorka RTK2 osvrnula se i na loše radne uslove i nepoštovanje Statuta RTK.

“Od osnivanja kanala, tehnička opremljenost nije unapređena, dok su radni uslovi daleko ispod prihvatljivog nivoa. Iako Statut RTK garantuje finansijsku i uređivačku autonomiju kanala, kao direktor nemam uvid u finansije. Dodatno, zakon predviđa da 10% prihoda od marketinga, uz budžetskih 10%, pripada RTK2 ali, ovo nikada nije sprovedeno u praksi”, napisala je, između ostalog, Jovanović.

Na inicijativu UNS-a Ahtisarijevim planom, a kasnije i Ustavom Kosova, srpskoj zajednici na KiM zagarantovan je „jedan nezavisni TV kanal na srpskom jeziku koji će signalom pokrivati čitavu teritoriju Kosova“.

UNS i DNKiM ponovo ističu da postojeći kablovski kanal na srpskom jeziku RTK2 ne predstavlja niti pravno, niti funkcionalno ostvarenje tog ustavnog prava i obaveze kosovskih institucija prema srpskom narodu.

UNS i DNKiM su i ranije ukazivali da nezavisni kanal na srpskom jeziku mora da ima vlastiti Upravni odbor koji bira direktora, sedište u Gračanici i da moraju postojati zakonski mehanizmi koji će garantovati nezavisne finansije, upravljačku, uređivačku i programsku politiku.

UNS i DNKiM ponovo pozivaju međunarodne institucije, kao i srpske predstavnike u institucijama na Kosovu da insistiraju na potpunom funkcionisanju nezavisnog kanala na srpskom jeziku na Kosovu.

Novinari na Kosovu su najnezaštićeniji po pitanju bezbednosti, za raziku od ostalih u Srbiji koji imaju makar privid sigurnosti, poručio je na sastanku  Veran Matić, izvršni direktor ANEM-a, organizatora okupljanja u Severnoj Mitrovici.

Na osnovu izveštaja ogranka UNS-a na Kosovu i izlaganja okupljenih medijskih radnika, utvrđeno je da novinari nemaju poverenja u organe zadužene za bezbednost na Kosovu, da se često ne odlučuju na prijavljivanje slučajeva policiji jer se pribojavaju dodatnih pritisaka, ali i da iz tog razloga često ne žele javnu reakciju esnafskih udruženja.

Na sastanku su novinari i ostali medijski radnici bili u prilici da iznesu svoja iskustva u kojima je njihova bezbednost bila ugrožena. Bilo je reči o neadekvatnoj reakciji ili potpuno ignorišućem stavu policije prema napadima na novinare, neefikasnosti sudstva usled čega slučajevi zastarevaju, kao i neozbiljnosti Inspektorata za visokotehnološki kriminal u pogledu rasvetljavanja  pretnji  novnarima, što je kako se ispostavilo zajednički problem i medija na Kosovu i medija u centralnoj Srbiji i Vojvodini.

Nedostatak solidarnosti unutar srpske medijske zajednice, istaknut je kao još jedan otežavajući faktor.

Učesnici su predložili i prihvatili inicijativu da se od sada uspostavi bliskija saradnja medijskih radnika na Kosovu sa članovima Radne grupe za bezbednost novinara Srbije.

Iskazana je potreba za uspostavljanjem sardnje kosovske i policije Republike Srbije u razmeni informacija vezanih za ugrožavanje bezbednosti novinara sa obe strane.

Policija, tužilaštva i inspektorati za visokotehnološki kriminal su pozvani da ozbiljno pristupaju svakoj pretnji koja se upućuje na adrese novinara jer, kako su naveli „targetiranje kreira okolnosti za buduće napade“.

Ponovljena je potreba za formiranjem Komiije za nestale novinare na Kosovu, kojih je 17, a čija sudbina je i dalje nerasvetljena.

Prema podacima UNS-a na Kosovu, u proteklih par godina, najveći broj direktne ugroženosti novinara i medijskih radnika, zabeležen je u 2023. godini. Samo u nekoliko poslednjih dana maja i tokom juna meseca, zabeleženo je čak osam fizičkih napada na novinare. Tokom cele te godine, beleže se 32 slučaja napada na medije – pretnji, pritisaka, fizičkih napada i ometanja u radu.

U 2024. evidentirana su 22 napada, od kojih je jedan rezultirao povredom novinara.

Od početka 2025. zaključno sa današnjim danom, evidentirano je više slučajeva ugrožavanja bezbednosti odnosno nepriličnog postupanja policije prema novinarima na terenu, ali u svim evidentiranim slučajevima, oštećeni medijski radnici nisu želeli da Udruženje javno reaguje povodom tih nemilih situacija, kako bezbednost njih samih i njihovih redakcija ne bi dodatno bila pogoršana.

Sastanku koji je održan u prostorijama Centra građanske energije, prisustvovali su predstavnici ANEM-a Jelena Petković, Saša Mirković i Veran Matić, predstavnici UNS-a  Živojin Rakočević, Ivana Vanovac i Jelena Marković, ispred NUNS-a Tamara Filipović i Rade Đurić, Veljko Milić iz NDNV, Stevan Ristić ispred Asocijacije Medija.

Od medijskih kuća, svoje predstavnike su imali RTV Kim, Medija centar Čaglavica, KoSSev, Radio Kontakt Plus, Radio Kosovska Mitrovica, Radio Goraždevac, List Jedinstvo, Gračanica onlajn, kao i dopisništva RTS-a, Radio Beograda, TV Prva i B92, TV Juronjuz,  Glas Amerike.

Sastanak je organizovan u okviru projekta „Sistem prevencije nasilja i zaštite novinara“, koji sprovodi ANEM u partnerstvu sa Insajder TV-om i Centrom za razvoj lokalnih medija iz Požarevca, uz podršku Delegacije Evropske Unije u Srbiji, Norveške vlade i Balkanskog fonda za demokratiju, projekta Nemačkog Maršalovog fonda.

Razgovorima su u Gračanici i Kosovskoj Mitrovici, koje je organizovao UNS, a koji su izazvali veliko interesovanje novinara, ali i umetnika, prisustvovali predsednik UNS-a Živojin Rakočević, generalni sekretar UNS-a Nino Brajović, kao i menadžerka Obrazovnog centra UNS-a Dragana Bjelica.

Popović je učesnicima predočio da se pod autorskim delom smatra duhovna tvorevina, izražena u određenoj formi koja iziskuje originalnost i kreativnost. 

Na pitanje novinara, da li sud kao originalnu autorsku tvorevinu tretira vest i izveštaj odgovorio je da ne. Razlog za to je, kako je dodao Popović, činjenica da autor deljenjem informacije nije pokazao svoj autorski pečat.

Međutim, ovo se, kako je rekao, ne odnosi na foto vest. Fotografija nastala na dnevnom događaju predstavlja autorsko delo.

Popović je naglasio da postoje materijalna i imovinska prava, ali da javnost sa tim nije dovoljno upoznata jer se o ovoj temi malo govori i zna.

„Mediji i novinari su dužni da ih poštuju time što će objavljivanjem sadržaja, bilo da se radi o fotografiji, tekstu ili video materijalu imati pisanu dozvolu, odnosno sačiniti ugovor sa autorom“, rekao je on.

Danas u moru informacija, istakao je Popović, mnogo češće dolazi do povrede autorskih prava i ona se mnogo više narušavaju.

“Ukoliko autor u svoj tekst koristi, unosi podatke iz nečijeg autorskog dela dužan je da to naglasi citiranjem, sa navođenjem autora, naslova i agencije sa koje je citat preuzet”, naveo je između ostalog Popović prilikom razgovora sa novinarima, medijskim radnicima i umetncima.

Na pitanje koliko traju prava autora odgovorio je - do kraja života autora, ali i 70 godina nakon njegove smrti.

Predstavnici Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Udruženja novinara Srbije (UNS), Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), Asocijacije medija i ANEM-a razgovaraće sa novinarima i predstavnicima medija o solidarnosti, prevenciji napada, reagovanju na pretnje i procesuiranju nasilnika, kao i o drugim aktuelnim problemima i izazovima sa kojima se suočavaju u svakodnevnom radu. 

U razgovoru će učestovati Živojin Rakočević, Ivana Vanovac i Jelena Marković (UNS), Tamara Filipović i Rade Đurić (NUNS), Veljko Milić (NDNV), Stevan Ristić (Asocijacija Medija), Jelena Petković, Saša Mirković i Veran Matić (ANEM).

Do sada su učešće na ovom razgovoru potvrdili: Tanja Lazarević i Nevenka Medić  (Kossev), Mirjana Milutinović, Dejan Simićević i Danijela Tomašević (Radio Kontakt Plus), Maja Fićović (Radio Kosovska Mitrovica), Maja Radojević  (RTV Most), Anđelka Ćup (Euronews, Gračanica onlajn), Ana Marković, (TV Prva i B92), Ivan Miljković (Radio Beograd, Riznica.net), Budimir Ničić (Glas Amerike, Medija centar Čaglavica), Darko Dimitrijević (Radio Goraždevac) i predstavnici redakcije Jedinstva.

Ovaj susret kolega iz centralne Srbije, Vojvodine i sa Kosova biće organizovan u okviru projekta „Sistem prevencije nasilja i zaštite novinara“, koji sprovodi ANEM u partnerstvu sa Insajder TV-om i Centrom za razvoj lokalnih medija iz Požarevca, uz podršku Delegacije Evropske Unije u Srbiji, Norveške vlade i Balkanskog fonda za demokratiju, projekta Nemačkog Maršalovog fonda.

Razgovor će u ponedeljak, 17. februara, u Kosovskoj Mitrovici od 16 časova u Privatnom kulturnom centru "Akvarijus" voditi predsednica DNKiM-a Ivana Vanovac.

U utorak, 18. februara u Gračanici, od 12 sati u Domu kulture "Gračanica" razgovor će voditi sekretarka DNKiM-a Jelena Marković.

Molimo vas da svoje prisustvo potvrdite sekretarki DNKiM Jeleni Marković do 14. februara na imejl jelena.markovic@uns.rs, gde možete i unapred poslati pitanja za advokate.

Zoran Č. Vukadinović rođen je 16. februara 1957. godine u selu Svinjare. Osnovnu i srednju školu završio je u obližnjoj Kosovskoj Mitrovici. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Od 1981. do 1983. radi kao profesor filozofije, logike i psihologije u Prištini, a bio je i stručni saradnik na Radničkom univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici.

Kao honorarni dopisnik, pisao je za Tanjug i novosadski Dnevnik od 1980. do 1990. godine. Njegovi autorski tekstovi, objavljivani su i u listu Jedinstvo i časopisu Stremljenja.

Od 1989. godine, u Gradskoj biblioteci „Vuk Karadžić“ u Kosovskoj Mitrovici, bio je rukovodilac Zavičajnog odeljenja, gde je prikupljao građu o razvitku pisane reči u gradu i okolini.

Bio je glavni i odgovorni urednik jubilarnog 60. broja časopisa  „Božuri sa Kosova – spomenica (1934-1994)“.

Poslednje godine radnog veka, proveo je na mestu direktora Univerzitetske biblioteke Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, gde je dočekao i penziju.

Autor je brojnih studija, brošura i članaka iz pozicije hroničara i analitičara istorijskih prilika i ličnosti u  njegovom zavičaju. Koautor je obimne i vrlo značajne studije „Srpska prosveta i kultura u Kosovskoj Mitrovici 1836-1941“ koju je radio sa čuvenim profesorom Milovanom Bogavcem. Autor je brošura o istorijatu Hrama Svetog Save u južnom delu Kosovske Mitrovice i o ruskom konzulu Grigoriju Stepanoviču Ščerbini.

Pored publicističkog rada, Vukadinović je bio i strastveni atletičar. Poslednje dve decenije, aktivno se bavio i ostvario značajne uspehe u triatlonu, polumaratonu, planinskim trkama i planinarenju.

Sahrana Zorana Č. Vukadinovića, obavljena je u nedelju, 2. februara, na groblju u Rudaru.

Poslednje dve godine primetno je uklanjanje ćirilice sa javnih površina i objekata na Kosovu* i isticanje latinice. Kako ovom trenutku ocenjujete položaj srpskog jezika i ćirilice na Kosovu?

Položaj srpskog jezika i ćirilice trenutno je izazovan, jer se ćirilica sve više marginalizuje u javnom prostoru od kosovskih institucija. Ćirilica je sastavni deo srpskog kulturnog naseđa i njeno očuvanje nije samo pitanje prava naroda, već i bogatstva i različitosti.

Ocenjujem poražavajućim ovo što se trenutno događa i pogotovo je za mene poražavajuće ćutanje i neaktivnost predstavnika institucija u cilju odbrane ćirilice, jer se ta odbrana je bi smela svesti na Poverenika za jezike ili na saopštenje neke političke stranke, već ta borba mora biti aktivnija i angažovanija.

Šta o tome kaže Zakon o upotrebi jezika?

Zakon o upotrebi jezika nije jasan u tome da garantuje upotrebu ćililice. U njemu se navodi da se odnosi na srpski jezik i pismo.

Ovaj Zakon zbog nepreciznosti daje slobodu interpretacije svakome ko ga je prekršio u poslednje dve godine. Sa druge strane, znajući pravnu doktrinu kosovskih institucija, moj stav je da zakon nijednim slovom ne difiniše latinicu kao srpsko pismo. Na taj način, one koje koriste latinicu, čini prekršiocima Zakona.

Kada postoji kršenje zakona, koje su sankcije?

Sankcije su predviđene administrativnom uspostavom Ministarstva javne uprave, koje sada više ne postoji, već je integrisano u Ministarstvo unutrašnjih poslova. Te sankcije trebalo bi da Ministarstvo unutrašnjih poslova sprovede na našu preporuku. To otežava mogućnost sankcije, jer upravo oni koji krše zakon trebalo bi da sami sebe kazne na našu preporuku.

Sankcije su svakako simbolične i verujem da bi mnogi koji potiskuju ćirilicu vrlo rado i novčanu kaznu platili kao dokaz svojeg “patriotizma” i borbe protiv ćirilice.

Da li je bilo konsultacija sa kancelarijom Poverenika kada su uklanjane table na ćirilici?

Nije. Najčešće mi za takve akcije saznamo tek iz medija ili nakon što izađemo na teren. Konkretno, mislim da nas je akcija zamene tabli zatekla nestremne.

Reakcija je već bila zakasnela u trenutku kada su table već postavljene. Najčešće kancelariju Poverenika kontaktiraju institucije poput Agencije za registraciju. Ima i nekih organizacija koje zaista rade svoj posao i koje, ako treba, pre donošenja nekog novog dokumenta, formulara, konsultuju nas.

Mnogo je više organizacija i institucija koje stihijski, bez plana i konsultacije, sprovedu neku aktivnost. I onda konstatuju da su napravili grešku, ali da je greška nepopravljiva, zato što više nema novca u budžetu za ponovno sprovođenje tih aktivnosti.

I kada je sprovedena jedna od takvih aktivnosti, odnosno kada su uklonjene  topografske table, javio se još jedan problem.  Natpis na srpskom jeziku ispisan je manjim fontom.

Table na ulazu u gradove su na početku, bar kada su u pitanju fontivi bile korektne. Prvo je bio ispisan naziv na albanskom, a zatim na srpskom jeziku. Nakon toga postavljene su, ako se ne varam, table na kojima je pisalo “Dobro došli u Zvečan”, gde je natpis na srpskom jeziku bio umanjen i na drugom mestu.

Naravno, mi smo reagovali i u jednom i u drugom slučaju. Poslali smo Ministarstvu infrastrukture preporuku i naša reakcija je potupno jasna. U ovim slučajima krši se član Ustava koji se bavi pitanjima zajednica, koji kaže da se imena naseljenih mesta moraju ispisati na službenim jezicima redosledom koji poštuje etnički sastav stanovništva tog naseljenog mesta. Parafrazirao sam stav Ustava, ali je on vrlo jasan.

Prvi natpis trebalo bi da bude na jeziku zajednice koja čini većinsko stanovništvo.

I kada uzmete sad sve to obzir, kako biste uporedili položaj ćirilici i poštovanje Zakona o upotrebi jezika sada u odnosu na prethodne godine?

Ne bih upoređivao položaj ćirilice, već odnos kosovskih institucija prema ćirilici.

Stav institucija je oduvek bio jasan i tu mislim da nema nikakve promene. Težnja za potiskivanjem ćirilice je konstanta. Sa druge strane, ćirilica kao takva ne bi smela da zavisi od stava kosovskih institucija, već od nas koji ćirilicu koristimo.

Mislim da mi moramo uložiti više na njenoj odbrani, jer znamo kakav je stav onih koji bi da potisnu ćirilicu.

A kakva je uloga kancelarije Poverenika u promovisanju ćirilice?

Mi nismo institut za zaštitu jezika, niti promoter ćirilice ili latinice. Mandat kancelarije je prevashodno jezik u administraciji.

I mi, naravno, reagujemo svaќi put kada se dese slučajevi poput onih o kojima razgovarali. To su znakovi koje je postavilo Ministarstvo infrastrukture ili table na srpskim institucijama koje su skinute na Severu. Mi tu, naravno, reagujemo po službenoj dužnosti, to je naš posao, ali se pre svega bavimo upotrebom jezika u institucijama. I to su u većoj meri administrativni, a u manjoj meri procesi poput zaštite ćirilice.

Koliko ste žalbi dobili za kršenje Zakona upotrebi jezika od početka godine?

Od početka godine mislim da smo dobili oko 40 žalbi. Većina tih žalbi se reši brzo.

Nakon kontakta sa institucijom koja prekraši Zakon, najčešće bude rešen problem. Ipak, ima problema koje držimo i dalje kao otvorene slučajeve, a to su, recimo, saobaraćajni znaci. Čak su i tu pojedini slučajevi rešeni. Recimo, u Opštini Štrpce, na žalbu samog predsednika Opštine.

Neki su u procesu rešavanja u Lipljanu, na žalbu advokatkinje Jovane Filipović.

Koliko je postupaka pokrenuto?

Svaka žalba pokreće postupak, ali se neke žalbe grupišu u teme.  Na primer, imali smo, mislim, četiri ili pet žalbi u vezi sa saobraćajnim znacima. To je za nas jedna tema.

U razgovoru su pomenuti neki slučajevi kršenja Zakona o upotrebi jezika. Koliko je pak institucija koje poštuju Zakon o upotrebi jezika?

Vrlo malo, zaista. Mi svake godine, na nekim način, pokušavamo da naglasimo uspeh tih institucija kroz neke aktivnosti poput dodele nagrada. I tu su najčešće, opštine Štrpce i Gračanica. Ima još par opština sa albanskom većinom, koje uglavmnom dobro to rade.

Ima i centralnih institucija koje bolje sprovode Zakona oko upotrebi jezika. Nismo naišli na slučaj idealnog sprovođenja Zakon o upotrebi jezika ni u jednoj instituciji.

Na šta bi još trebalo skrenuti pažnju javnosti kada se radi o kršenju Zakona o upotrebi jezika?

Javnost u Srbiji bi i te kako morala da zna da su za položaj srpskog jezika i ćirilice možda jednako odgovorni srpski predstavnici - svojim nedelovanjem na funkcijama za koje su se kandidovali i žučno borili. Sa tih pozicija nikada nisu zauzeli stav o kršenju prava na upotrebu srpskog jezika, osim u nekom saopštenju.

Mislim da ta saopštenja ne čita niko od onih koji naša prava krše. Za zaštitu prava na upotrebu srpskog jezika, potrebno je svakodnevno angažovanje. Jako je bitna i odgovornost nas samih.

Naivno je reći: “Imamo poverenika, on će to rešiti”. To se, na žalost, ne rešava tako.

“Prvobitno mi se obratio na engleskom sa pitanjem ‘da li nešto može da me pita’, kada sam odgovorila potvrdno, pitao me je da li sam Srpkinja ili Albanka i nastavio je, praktično uz mene, da hoda šetalištem” – objašnjava Ivković, dodajući da se cela konverzacija vodila na engleskom jeziku.

Dodaje da je nastavio sa postavljanjem pitanja da li je Srpkinja ili Albanka, tražeći i njenu ličnu kartu.

“Odbila sam da mu dam ličnu kartu i pitala da li je policajac, s obzirom na to da mi je tražio identifikacioni dokument. On je rekao da nije i da navodno samo želi da vidi da li sam Srpkinja ili Albanka. Pitao je između ostalog i za moje ime, što sam takođe odbila da kažem i nastavio da hoda sa mnom” – dodaje Ivkovićeva, precizirajući da nisu imali nikakav fizički kontakt.

Ona pojašnjava da je posle insistiranja od strane nepoznatog muškarca da sazna da li je srpske ili albanske nacionalnosti konstatovao da ‘mora da je Albanka sa Kosova’, jer, kako on smatra, ‘ima isti način razmišljanja’. Upravo ovaj deo razgovora Ivković je uspela da snimi na telefonu.

“Na kraju šetališta, u blizini drvenih kioska, sam namerno počela da se razdvajam od njega, i izgubila sam ga iz vidokruga. Skrenula sam kod lokala “C’est la vie” prema Kolašinskoj ulici, i posle obavljenog telefonskog razgovora, shvatila da me isto lice prati” – dodaje ona.

Potom je pozvala prijateljicu i prijatelja koji žive u zgradi u Kolašinskoj ulici, preko puta lokalne pijace.

“Htela sam da odem kod njih u stan, jer sam shvatila da me ovaj muškarac prati, dok sam razgovarala sa prijateljicom, stala sam ispred samog ulaza u njihovu zgradu i podigla svoj telefon da ga fotografišem, i tada se on, verovatno shvativši da ću da ga fotografišem, okrenuo i nastavio da se kreće ka spomeniku u blizini glavnog mosta”.

Ivković je sačekala i, kada je bila sigurna da je isti muškarac otišao, potom u policijskoj stanici u Severnoj Mitrovici prijavila slučaj.

Kaže da je postupanje policije tokom davanje izjave bilo profesionalno i da su se potrudili da dobiju što više detalja.

“Ja sam im dostavila i fotografije i preslušali su i deo razgovora koji sam snimila” – dodala je ona, precizirajući da je uznemiravanje prijavila kao građanka, a ne kao novinarka, jer u tom trenutku nije imala vidljivo istaknutu legitimaciju.

Iako su razgovor vodili na engleskom, Ivković veruje da je lice albanske nacionalnosti zbog akcenta i samih pitanja.

Dodaje da joj se u više navrata događalo na terenu da joj prilaze muškarci albanske nacionalnosti ili nejasno dobacuju, da bi potom prestajali da to čine nakon što bi videli novinarsku legitimaciju.

“Osetila sam obavezu i prema sebi i prema drugim sugrađankama da prijavim jučerašnji slučaj. Slušala sam i upoznata sam sa drugim slučajevima i znam koliko je mojih sugrađanki odustalo da ode u policiju. Želela sam i sopstvenim primerom da pokažem da to treba učiniti, iako je zaista celo iskustvo sa nepoznatim mladićem bilo krajnje neprijatno” – dodala je.

Kosovska policija: Nema elemenata za slučaj

Iz Kosovske policije za region Sever, potvrdili su za Alternativnu da slučaj nije otvoren.

“Nema elemenata za slučaj, ali mi i dalje radimo, kako bismo saznali ko je taj čovek, tada ćemo informisati tužioca ponovo ” – naveo je zamenik komandira Kosovske policije za region Sever, Veton Eljšani. 

Udruženje novinara Srbije (UNS) kontaktiralo je ovim povodom novinarku Ana Mariju Ivković koja je potvrdila za UNS, da u trenutku jučerašnjeg incidenta nije bila na novinarskom zadatku, niti je imala vidljivo istaknutu legitimaciju, te da ovo uznemiravanje ne dovodi u vezu sa njenim novinarskim radom, već da je uznemiravana isključivo kao građanka. 

Profesorka srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji Priština Ana Kostić kaže da je položaj ćirilice u našem društvu veoma ugrožen i da smo svedoci sve češće upotrebe latiničnog pisma, što ide nauštrb našem autohtonom.

„Sve češće srećemo knjige, novine, časopise na latiničnom pismu. Nazivi preduzeća, pa i domaćih i stranih brendova su ispisani latinicom. Zatim, filmovi i emisije stranih autora titlovani su latinicom. Pa i ta latinica, koja je u upotrebi kod nas, sve češće se nepravilno koristi. Navedeno ukazuje na loš položaj ćiriličnog pisma, ili, globalno gledano i na srpski jezik uopšte”, navodi Kostić. 

Deca i mladi mnogo više koriste latinicu

Njeno dugogodišnje radno iskutvo pokazuje da deca i mladi mnogo više koriste latinicu od ćirilice.

„Nažalost, uticaj društvenih mreža, interneta, globalizacija pod uticajem engleskog jezika uvlači se u sve pore društva, pa i u jezik. Ćirilično pismo gotovo da se ne koristi, iako sve što možete napisati latinicom, možete i ćirilicom. Još je tužnije to što se dva pisma kojima se služimo često mešaju (npr.hvala!)”, navodi profesorka.

Pored toga, Kostić ističe, da je još značajniji faktor ugroženosti ćirilice - naš nemar.

„U Rusiji ćete, recimo videti da je naziv poznatog lanca brze hrane ispisan ćiriličnim pismo, Mak Donalds, ili naziv popularnog gaziranog napitka je koka-kola. Ne vidim razloga da to tako ne bude i kod nas”, kaže Kostić.

Uloga obrazovnog sistema u očuvanju ćiriličnog pisma, navodi ona, veoma je značajna. Međutim, ukazuje na druge probleme koji otežavaju ovu borbu.

„Mi podstičemo upotrebu ćirilice, ali smo nemoćni pred društvenim mrežama i nemarom države koja ne čini mnogo u pogledu očuvanja ćirilice. Retko ćete, na primer, naći naziv vežbanka na ćiriličnom pismu, iako se ona koristi za pisanje radova iz srpskog jezika”, dodaje ona.

Posebno važno negovati ćirilicu na KiM

Upotreba ćirilice na Kosovu i Metohiji, smatra Kostić, morala bi da zauzima posebno mesto jer je u vremenu kada je naš identitet veoma ugrožen, ističe ona, izuzetno važno negovati upotrebu ćirilice.

„U tom smislu, uloga učitelja, i kroz kasnije školovanje je veoma važna. Uloga medija nije ništa manje važna. Međutim, sve to nameće prirodno pitanje - imamo li dovoljan broj časova srpskog jezika u školama na nedeljnom nivou? Da li se sve gradivo može kvalitetno obraditi za četiri časa od po 40 minuta nedeljno? Nastavnici i učitelji smatraju da je to nedovoljno, da jeziku, a u okviru njega posebno ćirilici i njenom korišćenju, treba dati veći vremenski prostor”, kaže profesorka Kostić.

Pred nama su, podvlači, veliki izazovi, rudarski posao i teška borba za očuvanjem pisma koje nas čini posebnim.

Srpska ćirilica pripada samo nama - negovati je i čuvati

„Danas, kada je ekspanzija latinice na globalnom nivou uzela maha potrebno je dobrano podmetnuti leđa i odupreti se uticajima. Treba objasniti deci, ali i starijima da niko nije protiv upotrebe latiničnog pisma, samo ta dva pisma, koja nas, Srbe čine bogatijima za poznavanje oba, treba postaviti svako na svoje mesto, a ćirilično svakako mora biti na prvom! Na kraju, naša, srpska ćirilica je samo naša, i pripada samo nama, i treba je negovati i čuvati”, zaključuju profesorka srpskog jezika i književnosti Ana Kostić.

Profesorka srpskog jezika i književnosti u Građevinsko-saobraćajnoj školi u Gračanici Marija Đekić Karadžić smatra da položaj ćirilice u obrazovnom sistemu nije sjajan, ali da se u školama daje prednost ćiriličnom pismu u odnosu nad latiničnim.

„Ako imamo u vidu da kod nas opada broj funkcionalno pismenih osoba, da učenici sve teže čitaju i da je loš rukopis sve češća pojava među njima, kao i da se lektira sve manje čita, onda se ne može baš reći da je položaj ćirilice sjajan. S druge strane, u našim školama je se ipak daje prednost ćirilici nad latinicom, ona je prvo i osnovno pismo na kojem se uči, ali, čini mi se, ne u toj meri da se đacima stalno ukazuje na to koliko je ona važna za očuvanje našeg identiteta“, napominje Karadžić.

Učenici na času koriste ćirilicu, latinica zastupljenija u neformalnoj komunikaciji 

Iz iskustva kaže da učenici na času češće koriste ćirilicu, a da je latinično pismo kod njih zastupljenije u neformalnoj i digitalnoj komunikaciji.

„Češće koriste ćirilicu i to, na primer, prilikom izrade pismenih zadataka i drugih vrsta provera. Latinica je kod njih zastupljenija u neformalnoj i digitalnoj komunikaciji. Mobilni telefoni, računari i društvene mreže su doprineli tome, ali nisu oni jedini krivci. Okruženi smo natpisima na latinici, kao i latiničnim naslovima u medijima (novinama, televiziji, internetu), čak i u onima sa nacionalnom frekvencijom. A nije retka ni pojava da učenici u jednom tekstu koriste i jedno i drugo pismo“, objašnjava ona.

Na pitanje, šta je u najvećoj meri uticalo da danas govorimo o ugroženosti upotrebe ćirilice, posebno kada je reč o mlađim generacijama, Karadžić ističe da je, pre svega, uticala naša kolektivna nemarnost i nedovoljna briga o svemu što je deo našeg kulturnog i istorijskog nasleđa.

„Mlađi naraštaji nisu sami izabrali da više vole jedno, a manje drugo pismo. Njima je to, kao uostalom i nama starijima, nametnuto u svakodnevnom životu. Virtuelni prostor je uglavnom na latinici. Realnost je prebukirana latinicom. Natpisi na lokalima, nazivi na proizvodima, naslovi u novinama, titlovi u filmovima, reklamni slogani na bilbordima, izlozi u knjižarama najčešće su napisani latinicom“, kaže Karadžić.

Škola nemoćna u borbi za očuvanje ćirilice ako društvena stvarnost favorizuje nešto drugo

Navodi da uloga obrazovnog sistema jeste važna u širenju svesti o važnosti upotrebe ćiriličnog pisma, ali ne i ključna, a pogotovo ne i jedina.

„U okviru našeg obrazovnog sistema ćirilica ima široku upotrebu. Koristi se učestalo tokom školovanja i osnovaca i srednjoškolaca. I đački udžbenici su pisani ćirilicom. Ali ne može se sve isključivo svesti pod odgovornost obrazovnog sistema. Mislim da čitavo društvo treba da se osvesti i shvati važnost upotrebe ćiriličnog pisma. Škola je nemoćna u toj borbi ako društvena stvarnost favorizuje nešto drugo. Ćirilica ima budućnost jedino ako se koristi, ali ne samo u školi nego i u svakoj drugoj prilici i u svakoj drugoj komunikaciji van učionice“, ističe Karadžić.

Prema njenim rečima, nastavnici mogu podsticati njenu upotrebu na mnogo načina, a ne samo kroz realizaciju osnovnog nastavnog plana i programa nego i kroz razne vannastavne aktivnosti.

„Na način da priređuju, na primer, literarne i likovne konkurse o ćirilici, radionice o kaligrafiji i druge tematske sadržaje povodom obeležavanja određenih datuma u toku godine kakav je npr. Dan slovenske pismenosti ili Međunarodni dan maternjeg jezika“, navodi Karadžić. 

Srpski jezik i ćirilično pismo oruđa naše kulture

Karadžić ističe da je upotreba ćirilice od izuzetne važnosti i za naše pismo i za naš jezik koji su na prostoru Kosova i Metohije ugroženi više nego bilo gde drugo.

„Srpski jezik i ćirilično pismo su i ovde oruđa naše kulture i osnovna identitetska obeležja našeg naroda koja moraju biti sačuvana ako želimo da zadržimo i opravdamo naše mnogovekovno trajanje“, kaže Karadžić.

Ona veruje da će ćirilica opstati ukoliko je koristitimo u svakoj prilici i ističe da, ako su i govornici s drugih jezičkih područja uvideli njenu lepotu i fonetsko savršenstvo, na nama je da je takvu negujemo i češće upotrebljavamo.

„Pozitivan primer u borbi za očuvanje ćirilice pokazuje opština Bajina Bašta koja ima svoj Park ćirilice, svoju manifestaciju Ćirilična baština i koja uskoro u obližnjoj Rači dobija Dom ćirilice i ćirilični muzej. Osim što je uspešna, ta borba, srećom, prepoznata je i podržana i na nacionalnom nivou“, zaključuje ona.

„Tekst u kojem se naizmenično prepliću kontrasti najdubljih ljudskih osećanja – strah i snaga, kao i bezizlaznost i nepokolebljiva nada, ukazuje na važnost teme koja upravo time i zavređuje veliku pažnju javnosti. Sama činjenica da je nakon objavljivanja ovog teksta došlo do brojnih reakcija političkih predstavnika, predstavnika Kfora i Euleksa te da je on podstakao i druge kolege da se bave problemom seksualnog uznemiravanja i o tome izveštavaju, a naročito što je osmelio žene, pre svega na severu Kosova, da progovore i prijavljuju slučajeve – neupitno zaslužuje podršku ka daljoj borbi za pravdom i stajanju na put ugrožavanju prava žena na Kosmetu”, navodi se u obrazloženju žirija.

Nagradu u oblasti radijskog novinarstva „Rade Tomić” žiri je odlučio da dodeli novinarki  Kontakt plus radija Sandri Dobrić za novinarski rad „Kosovski sevdah Saške Stefanović”.

„Kroz novinarsku etiku, duboko razumevanje i proučavanje lokalnih i nacionalnih tema, ovim radom, dala je doprinos u oblasti očuvanja kulture i identiteta, te je njime i istakla značaj tradicionalne muzike i narodnih običaja. Njena pripovedačka veština, razumevanje muzičke scene i izvođačkog sveta, kao i sposobnost da na svojstven način objasni i prenese na čitaoce važnost očuvanja muzičke tradicije i značaj umetničkog izraza, kroz fokus svoje priče, istakla je ne samo muzički talenat Saške Stefanović već i životni put mlade umetnice koja je nastavila porodičnu tradiciju i tradiciju kulturnog nasleđa regiona”, naveo je žiri.

Najviše prijava pristiglo je za kategoriju televizijsko novinarstvo. Žiri je doneo odluku da nagradu "Živojin Čelić" dodeli novinarki Televizije Most Marijani Ristić za reportažu „Majka hrabrost, Stanika Lazarević”.

„Priča o Staniki Lazarević je priča o hrabrosti. Autorka je kroz prizmu proživljenih decenija majke i supruge, stavila akcenat na to da su istinska vera, majčinska ljubav i hrabrost žene nesalomivi pred životnim, sudbinskim nedaćama. Time je i odala počast, kako palim srpskim herojima, tako i svima onima koji žive da bi kroz njih živelo i sećanje na junaštva njihovih, i naših, stradalih boraca”, naveo je žiri u obrazloženju.

O nagradama je odlučivao žiri u sastavu Aleksandra Orlić (predsednica žirija), Dubravka Nikolić i Gordana Eror i sve odluke doneo jednoglasno.

UNS-ov ogranak na Kosovu i Metohiji godišnje novinarske nagrade dodeljuje treću godinu zaredom.

Do sada su nagrade dobili: urednica portala „Gračanica onlajn”, Anđelka Ćup (2022), snimatelji „Nju presa“ Jovica Karadžić i Nebojša Đokić (2022), novinarka „Radija KiM”, Aleksandra Arsić (2022), novinarka Radija Kosovska Mitrovica Ivana Vanovac (2022), novinarka medijacentar.info Sanja Đokić (2023), glavni i odgovorni urednik portala Riznica Ivan Miljković (2023) i dokumentarista Žarko Joksimović (2023). 

U radu Skupštine mogu učestvovati koleginice i kolege koje imaju izmirenu članarinu za 2023. godinu. Obavezno je da članovi ponesu novinarsku legitimaciju.

Koleginicama i kolegama koji nisu sa centralnog Kosova, UNS će pokriti putne troškove uz prethodno javljanje na imejl jelena.markovic@uns.rs.

Nakon sednice Skupštine, u 13 sati, biće održana dodela Godišnjih nagrada UNS-a na Kosovu za 2024. godinu.  

U protekloj godini, prema mišljenju novinara, članova ogranka Udruženja novinara Srbije (UNS) na Kosovu, Društva novinara Kosova i Metohije (DNKiM) izdvojile su se, kao najbolji saradnici u komunikaciji sa novinarima, Andrijana Živanović (Dom kulture „Stari Kolašin” u Zubinom Potoku) i direktorka NVO „Pravo na pravo” Milica Stojanović Kostić.

U obrazloženju koleginica i kolega se navodi da Dom kulture „Stari Kolašin“, kojim rukovodi Andrijana Živanović, godinama neguje dobru saradnju i uzajamno poštovanje sa medijima.

Ova ustanova, prema oceni novinara, odgovornim i srdačnim odnosom prema medijskim radnicima, u velikoj meri im olakšava rad, prvenstveno brzim i spremnim odgovorom na novinarske zahteve koji su im upućivani radi poboljšanja programskih sadržaja, pravovremenog i kvalitetnog informisanja javnosti.

“Zahvaljujem svim ljudima koji smatraju da Dom kulture ‘Stari Kolašin’ na čelu sa mojom malenkošću, radi jednako važan posao kao i novinari. Smatram da novinari ne mogu bez onoga što se u Domu kulture radi, a to su događaji koje organizujemo. Takođe, ni mi u Domu kulture ‘Stari Kolašin’ ne možemo bez informisanja o onome što se radi”, rekla je Andrijana Živanović.

Istakla je važnost saradnje Doma kulture “Stari Kolašin” sa medijima, naglašavajući da je neophodno da se njihov rad predstavi široj javnosti.

“Na Kosovu i Metohiji je kultura ostala kao jedini bastion negovanja srpskog naroda. Kultura ima tu priliku da bude važna i za centralnu Srbiju. Drago mi je da se prepoznajemo na ovom putu koji je i za nas i za sve novinare važan”, naglasila je Živanović.

U obrazloženju novinara, članova UNS-ovog ogranka na Kosovu i Metohiji navodi se da se Milica Stojanović Kostić, direktorka NVO „Pravo na pravo“ u protekloj godini, pokazala kao jedan od najažurnijih saradnika medijskih radnika. Stojanović Kostić, prema oceni novinara, pokazala je svest o važnosti saradnje medija i organizacija civilnog društva u ostvarivanju zajedničkog cilja – menjanja društva nabolje.

„Meni je iz više aspekata drago što sam dobitnica ovog priznanja. Pre svega, što dolazim iz te branše i znam koliko je važno za novinare da imaju odgovore. Važno je da pronalaze kritička mišljenja kojih je danas sve ređe. Jako je važno naglasiti da su danas, nažalost civilni sektor, ali i mediji, ostali ti koji nekako brane interese građana, za razliku od institucija koje bi to trebalo da rade“, rekla je Stojanović Kostić.

Prema oceni članova Udruženja novinara Srbije na Kosovu, priznanje  “Crni božur” ove godine pripalo je predsedavajućem SO Gračanica Milanu Dimitrijeviću. Ovo priznanje ni ove godine nije uručeno.

U obrazloženju koleginica i kolega se navodi neprofesionalan odnos prema koleginici, novinarki Medija centra Čaglavica Katarini Marinković i uvredu njoj upućenu tokom javnog događaja.

„Zadatak novinara na terenu je da u ime građana, zahteva odgovore od lica koja su se na određenim pozicijama našli zahvaljujući poverenju građana. Sa tih pozicija, oni bi trebalo da deluju u ime građana i u tom poslu budu maksimalno transparentni i saradljivi sa medijima kao izaslanicima javnosti, te da novinarsko insistiranje na odgovoru ne shvataju kao napade na njihovu ličnost, već kao pozivanje na odgovornost i veću angažovanost na polju rešavanja problema građana“, stoji u obrazloženju.

Predsednica UNS-ovog ogranka na Kosovu i Metohiji Ivana Vanovac zahvalila se dobitnicama „Belog božura“ na divnoj saradnji u prethodnih godinu dana i uverenju da će se takva saradnja nastaviti i u narednim godinama.

„Priznanje 'Crni božur' nije nikakva uvreda onome kome se uručuje već samo poziv na dobru saradnju, na saradnju koja može da bude toliko dobra u narednih godinu dana da se ime sa priznanja 'Crni božur' nađe na priznanju 'Beli božur'. To je naš cilj“, istakla je Vanovac.

Novinari su glasali onlajn, a ove godine je u konkurenciji bilo 12 predloga za priznanje „Beli božur” i osam kandidata za „Crni božur“.

Priznanja “Beli i Crni božur” ustanovilo je 2014. godine Udruženje novinara Srbije na Kosovu, kako bi ukazalo na pozitivne i negativne primere saradnje institucija, pojedinaca i organizacija na Kosovu i Metohiji sa medijima i novinarima.

Na festivalu će, u okviru revijalnog programa, biti prikazana tri filma „Sanjalice“ Vladimira Petrovića, „Bitlvania“ Rastka Šejića i „Dobročinitelj“ Boška Milosavljevića i Milana Kićevca. Festival otvara film Vladimira Petrovića „Sanjalice“. 

„Filmovi koje vam nudimo u revijalnom delu programa, ali i u takmičarskom su, svaki na svoj način, upravo podsećanje na to koliko zapravo umetnost i pravi život, imaju iskonske odgovore na sve istorijske i društvene nedaće i koliko su zapravo vitalni, bez obzira na sve okolnosti koje im nisu naklonjene“, saopštili su organizatori.

„Film "Sanjalice" (2024) režisera Vladimira Petrovića je film o osvajanju sloboda i nepobedivosti duha. Prati put razvoja prvog beogradskog ženskog benda „Sanjalice“, njihove životne priče i borbu za ravnopravnost, ali i avanture s putovanja i turneja.

Film "Bitlvania" (2022) scenariste i režisera Rastka Šejića, pobednika Grafest-a 2021. godine, nudi nam jedan duhovit, muzički film, koji oslikava put sudbina i duhovne povezanosti lokalnih stvaralaca sa muzičkom grupom Bitlsi i izmaštanim, a duboko realnim putem njihove isprepletenosti.

Ostvarenje ''Dobročinitelj'' (2023/2024) autora Boška Milosavljevića i Milana Kićevca je snažan film u kome se prepliću istorijsko (sudbinsko) i savremeno. Kroz priču o životnom putu jednog od najvećih srpskih humanitaraca, oslikava puteve srpskog naroda kroz stalnu težnju i borbu za slobodu, nepokolebivost i veru, ali i prikazuje koliko lično može biti kolektivno i koliko pojedinac može da uradi za društvo“, reči su Žarka Milenkovića, selektora revijalnog dela programa. 

Svi revijalni filmovi biće prikazivani u večernjem terminu od 19 časova. 

Na konkurs za takmičarski deo programa prijavilo se ukupno 25 autora i ostvarenja, mahom televizijskih formi, dok je selekciju prošlo njih 14 i oni će biti prikazani u tri bloka tokom tri festivalska dana.

„Sudeći po ovogodišnjoj selekciji, a uprkos svim uznemirujućim vestima koje svakodnevno dobijamo, autori su odabrali da se bave temama koje iako dotiču tešku i surovu istinu, podsećaju da ovi prostori zaista jesu utočište i lečilište za dušu, kako kaže jeromonah Petar govoreći o Visokim Dečanima“, kaže Nevena Matović o selekciji radova i dodaje:

„I ako bih sada samo pošla od naslova koji čine ovogodišnju selekciju, da umem napisala bih pesmu u koju bi stala i bezgranična lepota, živonosni istočnik, biseri, trajanje, kuća, sreća, vera, kovači i poezija, crkva i crkve, svetitelji i arhanđeli, čuma, ćerpiči i zvekiri, vino i čokoti, straža i čuvari i Straža na Novom Brdu. Sigurna sam da je sve ovo inspiracija i autorima, ove godine većinom autorkama, da opstanu u okruženju koje niti je humano, niti je normalno“, zaključuje Matović.

Blokovi takmičarskog programa biće prikazani po sledećoj satnici:

Blok 1, 10. 12. od 13 časova;

Blok 2, 11. 12. od 13 časova i

Blok 3, 12. 12. od 12 časova. 

Pobednike će odlučiti žiri u sastavu Ivana Vanovac, Đorđe Jevtić, Dejan Dabić i Igor Stanojević. 

Filmovi koji će biti prikazani u revijalnom delu programa u Gračanici, svoje prikazivanje imaće i u Kosovskoj Mitrovici u Privatnom kulturnom centru „Akvarijus“ 11. decembra  2024. godine po sledećim terminima:

„Bitlvania“ Rastka Šejića – 18:30 časova

„Sanjalice“ Vladimira Petrovića - 21 čas

„Dobročinitelj“ Boška Milosavljevića i Milana Kićevca – 22:30

Festival organizuje Dom kulture Gračanica uz podršku Ministarstva za kulturu i Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Republike Srbije.