U Srbiji danas, koja se dala u potragu za novim direktorom državne televizije, kandidature su već istaknute, između ostalog, glorifikacijom Čomskog (pravo na izražavanje) i pozivanjem na srceparateljnu izjavu doskorašnjeg robijaša i nekada čelnog čoveka RTS Dragoljuba Milanovića, čašćenog slobodom, uprkos nedvosmislenim dokazima o njegovom doniranju stanova i kredita ološu iz zločinačke medijske armade. Sve sa sumanutim tvrdnjama srbijanskog pravosuđa kako je "bilo teško da se raščivija celokupan slučaj, jer brojna dokumentacija o dodeli stanova fali" - ma, nemoj, ne zna se koji zlikovac za koliko kvadrata plaća struju i Infostan (za Milanovića se, recimo, zna, on i njegova žena Ljiljana, oboje, po njegovoj proceni deficitarni kadrovi, žive u četvorosobnom stanu, adresa poznata redakciji).

Cilj je jasan, sve se divno uklopilo propagandistima iz mitraljeskih gnezda, mikrofon - haubičkim baterijama, tenkistima i njihovim suborcima, te poštovaocima koji su činili respektabilnu većinu stanovništva u Srbiji, u kojoj je vidljivo manjkalo građana. Svi su nevini kao civilne žrtve Amerikanaca, utoliko je i RTS bila nevina i nije mogao biti ratni cilj. Tačno, nije mogao, baš nikad, ni kad su njegovi vozovi išli "mimo šina", ni kad su Bošnjaci u Sarajevu srpsku decu bacali lavovima u sarajevskom Zoološkom vrtu (nije Ljiljana Smajlović, to je izvestila Rada Đokić). Kakva predivna konfuzija, kakva dimna zavesa za promiskuitetnu nevinost medijskih brigada, koje su kreirale i podsticale velikosrpski fašizam i anticivilizacijsku mahnitost.

Milanović je Šarli Ebdo - ma, jeste, ovde su i lopovi iz butika bili prijatelji Srba, hohštapleri ugledni filozofi sa državnom apanažom, a deset se godina nesuđeni direktor RTS Zemunskog klana zlopatio kao robijaš - poluslobodnjak, ili slobodnjak dobrog vladanja, izdržavajući kaznu za žrtvovanje radnika državne televizije. Teško je živeti sa njim na slobodi, najteže je porodicama čije je najbliže žrtvovao.

A samo je produbljivao ideje i smisao za realizaciju svog prethodnika Milorada Vučelića, danas uglednog vlasnika i urednika najtiražnijeg ovdašnjeg nedeljnika Pečat i potpredsednika Partizana. Zašto Srbi ne bi poverovali u davnu umišljotinu, da su i u novoj konstelaciji nezaobilazni geostrateški činilac, iskusan u suprotstavljanju raspomamljenim zapadnim silama - još nije gotovo, kazao bi Slobodan Antonić, novi, posthumni štovalac Slobodana Miloševića.

Servirala je Ljiljana Smajlović, eto kandidatkinje, objavivši u Politici Čomskog, na tragu, valjda, svojih ranijih saznanja o srpskoj, gotovo paljanskoj, karadžić - plavšićevskoj nevinosti tokom intervencije NATO, zapravo o etničkom čišćenju Kosova: „Zapad na Kosovu nije na našoj strani; tim je veća potreba da se u bici za Kosovo protiv Zapada služimo zapadnim argumentima. 'Politikini' čitaoci to umeju: protiv Vordsvorta (Stiven, bivši britanski ambasador u Beogradu, prim. aut.) je nekolicina čitalaca neumorno koristila činjenicu da je do masovnog izgnanstva kosovskih Albanaca došlo tek posle početka NATO bombardovanja, ne pre, i da etničko čišćenje nije koristan argument u korist bombardovanja. No, ako je tako, onda je tačno i da dobre argumente ne osnažujemo tako što umanjujemo zlodela koja su eventualno počinile naše snage bezbednosti, ili tako što potcenjujemo nesreću albanskih izbeglica koje su tukli i NATO avioni, a srpske snage su im na granici oduzimale dokumenta" („Politika“, 13. avgust 2007)".

"Eventualno" su snage Ljiljane Smajlović i počinile zlodela koja ne treba umanjiti, ali su dokumenta oduzimale na granici. Laž i izmišljotina, tokom masovnih ubistava, silovanja, pljačke, paljenja sela, deportacije - sve je bilo dozvoljeno, čak i poželjno - snage bezbednosti Srbije su od 1998. imale samo zadatak da unište tragove otpora Albanaca i zaplene im dokumenta. Možda je i nevažno, tek, masakr nad 48 članova porodice Beriša realizovan je marta 1999, kao i masakr porodice Bogujevci. Ima još:

"Snage VJ i MUP opkolile su 25. marta 1999. i selo Mala Kruša nakon čega je MUP ušao u selo, pljačkao i palio kuće, uz pomoć nekolicine lokalnih Srba. Seljani, kosovski Albanci, sakrili su se u šumi i kasnije su pohvatani, a ženama i deci je naređeno da odu u Albaniju. Više od 110 muškaraca lišeno je dragocenosti i ličnih dokumenata, zlostavljano, a potom zatvoreno u jedan ambar, gde su na njih vatru otvorili lokalni pripadnici policije, nakon čega je ambar zapaljen. Preživela su samo njih osmorica” (iz presude Haškog tribunala).

Ako je nekom važno, Čomskog i istine radi, i to se dogodilo pre nego što je RTS pogođena projektilima NATO.

U kombinovanoj izvedbi, koja podseća na vreme totalne slobode izražavanja Ljiljane Smajlović, te Ratka Dmitrovića, Vučelića i ostale patriotske elite, Milanović se, uprkos presudi i izdržanoj kazni, predstavlja kao "Šarli", tvrdi da nije znao da će NATO raketirati Televiziju. Da, a Vučelić je mislio kako tenkovi pred koje Srpčad baca cveće idu na vežbu, a ne u osvajačko ludilo i sumanutu devastaciju jednog grada; Ljiljana je Smajlović, valjda, znala, javili joj drugovi, da je ubijanje Sarajeva sa Kalemegdana i ispod Taša, izmišljotina.

Veliki krvavi krug i u njemu državna televizija - to je bila nova, filantropska politika srbijanskog rukovodstva. Životom su je platili i radnici RTS, oni nedužni.

A sada bi svi da budu malo nedužni. I svi imaju medije koji će potvrditi da se zlo koje su sejali može i drugačije nazvati. Eto, i Čomski kaže...

Strašna je patnja majke čiji je sin mučki ubijen. Lično razumem čak i njen potpuno iracionalni bes. Makar u bolu zbog svoje patnje omrznula „ceo svet“. Štaviše, koliko god to bilo sa društvenog stanovišta i dalje strašno, ma koliko u nekim minulim vremenima, dok je nacija doživljavana kao nešto nedodirljivo i vredno svake žrtve, bilo shvatano kao nemoralno – donekle shvatam i kada užasno povređena majka odbaci otadžbinu. Kada i ona  za nju više nema nikakvu vrednost zbog pogibije deteta. Ali na tome se moje razumevanje završava. Ne prihvatam da se iza patnjom prouzrokovane iracionalnosti krije zastrašujuća namera.

Nije bitno da li je ta namera povređene majke ili nekoga ko sa njom manipuliše a ona to prihvata da bi posle tragedije našla neku svrhu svog života. A ta namera se ogleda, na primer, u tome da se pravdaju agresori na svoju zemlju i ubice sopstvenog deteta, odnosno da se za njihov zločin krive drugi dok se dokazane masovne ubice amnestiraju za nedela koja su učinila. Tu se, stiče se utisak, više ne radi o slepilu izazvanom besom već o užasnom računu na koji nema pravo ni postradala majka. Koliko god to zvučalo strašno, da ponovim, i svoja zemlja može da se omrzne zbog lične tragedije, ali ne mogu da se zavole pa čak i samo brane strani zločinci koji su je prouzrokovali!

 (NE)SREĆNO POREĐENjE

Žanka Stojanović, majka jedne od žrtva NATO agresije na Srbiju – kako tvrdi u ime svih porodica poginulih tokom mučkog bombardovanja RTS – pre neki dan je objavila tekst „Nesrećno poređenje Šarlija i RTS“.  U njemu je osporavala stavove Noama Čomskog u vezi sa zločinačkim napadima na RTS i redakciju francuskog satiričnog nedeljnika „Šarli ebdo“. Da se podsetimo, čuveni američki lingvista i antiglobalista nedavno je napisao je na svom sajtu komentar i ukazao na licemerje zapadne javnosti, upoređujući njeno nereagovanje na NATO bombardovanje RTS-a sa opštim zgražavanjem posle masakra novinara redakcije „Šarli ebdo“. 

Čomski ističe da je retko kome na Zapadu zasmetalo što je NATO 1999. godine ubijao medijske delatnike tokom agresije na Srbiju. Još manje je bilo onih koji su u zapadnim zemljama – koje se toliko diče svojom demokratijom i političkom kulturom – zbog toga digao glas ili na bilo koji drugi način aktivno izrazio protest (pa čak i sažaljenje). Napad na redakciju francuskog časopisa je, uistinu, stravičan zločin i zgražavanja nad njim su opravdana. No, kako Čomski naglašava, to važi „samo ukoliko se čvrsto držimo određenih principa“.

A njih se na Zapadu ne drže čak ni labavo! Medijski masakr u Parizu doživljava se gotovo kao erupcija krvave lave iz sedmog kruga pakla, dok je još gori pokolj u Beogradu, uz masovno razumevanje tog nedela od strane nekih što sada rone krokodilske suze, prihvatan kao legitimni ratni postupak. A da bi iskaz „Ja sam Šarli“ imao težinu, makar u pola glasa je 1999. valjalo uzvikivati „Ja sam RTS“. Međutim, oni koji usiljeno sada kliču prvo, tada su imali mnogo razumevanja za reči ondašnjeg portparola Pentagona, koji je „tokom sastanka sa novinarima u Vašingtonu rekao da je srpska Televizija deo Miloševićeve ubilačke mašinerije baš kao i Vojska“.

DUPLI ARŠINI

Ako su takva pravila koje su postavili NATO stratezi, što onda islamistički bojovnici ne bi zapadne medije doživljavali kao deo „ubilačke mašinerije i vojske“ svojih neprijatelja? Logično je zapitati se u vezi sa tim, a onda se nameće malo dublje sagledavanje stvari, iz čega proizlazi osuda duplih aršina od strane svakog dobronamernog čoveka. Nema sumnje da je za Čomskog kao i svakog normalnog, zlodelo ono što se dogodilo u Parizu. Zločin je mučko ubijanje civila, bilo da se radi o novinarima ili nekom drugom, sa bilo koje strane. I tu nema mesta simpatijama i antipatijama. U protivnom, ako se tako nedvosmisleno ne misli, treba reći „Ja sam Hitler“ a ne „Ja sam Šarli“.

Sve to dobro znaju NATO propagandisti. Zato im je opasan istup Noama Čomskog. Ne vole oni ni drugo što on radi, ali sada je baš u pravom momentu pogodio u sam centar mete. I to valja, pre nego što bar deo hipnotisane zapadne javnosti stavi prst na čelo, nekako poklopiti kada već nije moguće anulirati reči, širom sveta poznatog naučnika i borca za pravdu, koje su dobile nemali odjek. Šta je za tako nešto bolje od, stvarne ili navodne, reakcije u ime porodica postradalih u napadu na RTS? Zar je nešto korisnije od negativne reakcije od strane ljudi bliskih žrtava u čiju odbranu je stao Čomski?

Zato su medijski i drugi apologeti NATO nedela na Balkanu, sa oduševljenjem dočekali tekst gospođe Stojanović. Odmah su osvanuli naslovi tipa sledećeg: „Srpska majka protiv Čomskog. Niste u pravu!“ Odmah su NATO propagandisti prepoznali da su njene reči izuzetno upotrebljive. Tačnije, verovatno su spremno dočekali i dalje plasirali, sa nekim dogovorenu nabačenu loptu iz Srbije!

NATO PROPAGANDA

Na kraju da se osvrnemo na više nego otužni tekst „Nesrećno poređenje Šarlija i RTS“, iako je činjenica da NATO propagandistima njegov sadržaj i nije bitan, već je važno da se neko od postradalih Srba okomi na Srbiju i stavi u odbranu nedela Atlantskog pakta, i to još uz upotrebu uobičajenih NATO propagandnih fraza.

Već na samom njegovom početku autorka iznosi srž svojih (zadatih?) stavova. Kako kaže: „Američka TV mreža Si-En-En (CNN) prenela je 20. januara blog slavnog lingviste i intelektualca Noama Čomskog, u kojem je teroristički napad na redakciju satiričkog nedeljnika ,Šarli ebdo̒ nesrećno uporedio sa natovskim bombardovanjem Televizije Srbije, aprila 1999. pokazujući da mu ključne činjenice o tom bombardovanju nisu poznate, počev od toga da u RTS-u nije poginuo nijedan novinar – svi su bili tehničko osoblje – pa do toga da je miloševićevska vrhuška, uključujući njegove generale, znajući danima unapred za predstojeći napad, ljude žrtvovala sa grotesknom idejom da se spase tako što će sebe pred svetom prikazati kao žrtvu terorističkog napada (,Ja sam RTS̒), bez obzira na teror koji je istovremeno sprovodila na Kosovu.“

Ni ovaj deo teksta, ni njegov nastavak koji takođe vrvi besmislicama tipa omiljene floskule anti-Srbije o „potrebi suočavanja sa“ – više izmišljenim nego stvarnim – „sopstvenim zločinima“, nije vredan dubljeg sagledavanja. Nadalje, šta uopšte reći za nesuvisle iskaze tipa onog da je od značaja to što u Beogradu nije poginuo nijedan novinar? Da li to znači da je OK ako NATO ubija tehničare (makar među njima bilo i sopstveno dete)? Da i ne govorimo o ponavljanju umobolnih NATO laži o teroru koji je Milošević sprovodio na Kosovu i Metohiji kao izgovor za agresiju. Danas su totalno razobličene podmetačine tipa „Račak“ i pravi razlozi za agresiju na Srbiju.

Ko se iole ozbiljno i na Zapadu bavi istorijatom ratova na nekadašnjem jugoslovenskom prostoru, zna da je opšti rat na Kosovu otpočeo tek pošto je protiv Srbije pokrenuta NATO ratna mašinerija. Pre toga se na Kosovu i Metohiji odvijao sukob, tek povremeno većeg intenziteta, između legalnih srpskih vojnih i policijskih snaga i albanskih secesionističkih pobunjenika, tokom kojeg je bilo  civilnih žrtava i na strani vladi lojalnih građana (srpske, albanske i drugih nacionalnosti), i na strani stanovništva koje je podržavalo separatističke bojovnike. No, svi do tada poginuli civili bili su malobrojniji od onih koji su stradali tokom jednog od najkrvavijih dana u vreme zapadne invazije i okupacije Iraka. A Čomski je, uzgred budi rečeno, i na te događaje podsetio svetsku javnost.

BES I SRAMOTA

Na našu sramotu i oduševljenje onih koji su 1999. godine sejali smrt širom Srbije, našla se jedna „srpska majka“ da mu se suprotstavi (i to u ime i nekih drugih od strane NATO-a postradalih srpskih majki, očeva, braće, sestara, supruga, dece, itd). Za to postoji samo jedan komentar: postmoderne okupacione perverzije. Srbija je kriva što je ubijana, a nisu to oni koji su je masakrirali! Ko to tvrdi a pri tome je još i neko njemu blizak ubijen od strane NATO-a, ili je potpuno pomućene svesti (pa ga neko u takvom stanju upotrebljava) ili je, što je verovatnije, na samom dnu interesne beskrupuloznosti.

Bendžamin Franklin je tvrdio: „Šta god počne u ljutnji završi u sramoti“. Često jeste tako ali kao što sam na početku rekao, da to dodatno naglasim, velike ljudske tragedije pružaju za mnogo toga opravdanje i do neke crvene linije štite od sramote. Ali kada se ona pređe sramota je dvostruka. Sve ono što je bilo opravdavajući faktor postane dodatni balans. Zato slobodno mogu da upotrebim teške reči: Stvarno je beskrajno nisko i bedno kada nekakva Žanka Stojanović, zloupotrebljavajući našu nacionalnu i svoju ličnu tragediju – gotovo sigurno sa nečijom idejom da bude sredstvo evroatlantske globalne propagandne artiljerije – stane u odbranu NATO nedela osporavajući Čomskog. Strašno! Neko iz Srbije koju on brani na temelju zalaganja za istinu i globalnu pravdu, njemu poručuje da nije u pravu!

Kako dakle ja vidim tu stvar? Kada razgrnem ideološke magle i jedne i druge zaraćene strane, ja katastrofu koja nas je zadesila definišem kao - udarila budala na budalu. Bilo je potrebno biti vaistinu velika budala pa misliti da će šake soli koje je domaća budala godinama bacala u oči celog sveta proći bez teškog pičvajza; sa druge strane, bilo je potrebno biti još veća budala, pa pomisliti da će se našoj budali stati na rep tako što će se polupati infrastruktura države (koja nije bila u vlasništvu naše budale) i pobiti nekoliko hiljada ljudi koji nisu bili ni u kakvoj vez sa našom budalom.

Kada se dve budale sudare, deblji kraj izvlači slabija i lošije naoružana budala, to je valjda jasno svakom ko ima bar zrno soli u glavi, to NAMERNO nije bilo jasno našoj budali ali - jer on u suštini uopšte nije bio budala, nego je samo hteo da - po ovdašnjem običaju preko tuđe grbače - istera neki svoj inat, računajući da će se - kad pičvajz utihne - sve nastaviti po starom. Što se, bar za neko vreme, i dogodilo. Na isto to - čestnejši publikume - računa i elita naše bombardovanosti. A zašto? Zato što je ojađenim ljudima najlakše manipulisati i zato što je ogorčenima najlakše prodati Pengova muda umesto bubrega. Utuvite ovo, đuturumi”

Pariski, naime, teroristi nisu unapred obavestili francusku vladu i generalitet o svojim namerama, a garantujem da francuska vlada i generalitet u apsurdnom slučaju da su obavešteni ubilačku nameru terorista sasvim sigurno ne bi iskoristili u propagandne svrhe.

Francuska bi u najmanju ruku evakuisala redakciju, a ubice poapsila ili im smrsila konce. U tome leži dvostruka monstruoznost pogibije zaposlenika RTS-a. Ti su potpuno nedužni ljudi u izvesnom smislu dvaput ubijeni. NATO jeste povukao obarač i jeste odigrao ulogu neplaćenog ubice, ali pravi naručioci ubistva su sedeli u Beogradu. Mnogi od njih tu još uvek sede.

A tu sedi i Smajlovićka i posipa li posipa nepočinstva šećernim prahom. Već smo ovde govorili o tome da je u ratu neprijatelju u datom slučaju NATO paktu razaranje i ubijanje u opisu radnog mesta i da se nad tom zlokobnom činjenicom ovog guravog sveta ibrete samo naivčine i pokvarenjaci.

Ali je isto tako u opisu radnog mesta napadnute države u ovom slučaju Srbije da svoje građane zaštiti kako zna i ume. Kako li je poslovično pronicljivoj Smajlovićki promaklo da država Srbija ne samo da nije zaštitila RTS-ove zaposlenike, nego ih je svesno gurnula u smrt ne bi li pazi sad ovo! još jednim zločinom popravila svoj zločinački imidž koji sada, kako vidimo, naknadno popravljaju Ljilja i Noam.

Za razliku od Smajlovićke, Čomskom ništa ne zameram. On, čovek em nije odavde, em radi svoj posao, uočava globalne nepravilnosti, i serucka uokolo o pošastima imperijalizma, to mnogi visoko cene, ja, pak, držim da je doprinos Noamovih jeremijada smanjenju globalnog zla da se izrazim grubo, ali primereno ravan Pengovim mudima.

Sve u svemu, od Čomskog nikakva korist, ali nikakva ni šteta. Ali je bezbeli šteta što Ljilja „Marcipan“ Smajlovićka u „najstarijem dnevnom listu na Balkanu“ tendenciozno zabašuruje nepočinstva jednog ubilačkog režima koji je Srbiji naneo (i još uvek nanosi) više zla od spoljašnjih srpskih dušmana i koji nije prezao da tokom bombardovanja liši života i Slavka Ćuruviju, Smajlovićkinog kolegu (i poslodavca), kome Ljilja, kao predsednica UNSa, uredno polaže svoje zašećerene vence.

U neku ruku je prirodno da „najstariji dnevni list na Balkanu“ i njegova urednica pate od staračke demencije. Ali da li je to prirodno i za Srbiju? Ne znam. Pitajte Čomskog. Ili bolje Penga.

Čomski jednostavno tvrdi da oružani napad na bilo koju novinsku redakciju nije opravdan ni pod kakvim okolnostima, pa ni onda kad je ona glavni propagandi oslonac jednog zločinačkog režima, ni u uslovima ratnog stanja, uopšte nikad, jer je namerno gađanje civilnih ciljeva zabranjeno, a Televizija Srbije – urpkos svemu - bila je civilni cilj: nemojte posezati za terorom, ako i sami ne želite da postanete njegova žrtva, poručuje Čomski vladama Zapadnog sveta.

Tu njegovu jednostavnu poruku, domaći propagandisti poput Ljiljane Smajlović, Slobodana Reljića, Nebojše Krstića i mnogih drugih, pokušavaju sada da iskoriste kao dokaz da su žrtve u Parizu i u Beogradu tobože iste, jer su -  lažljivo tvrde oni - i u jednom i u drugom slučaju u pitanju novinari, to jest borci za istinu a protiv „jednoumlja“; i jedne i druge ubili su „teroristi“, a to onda znači da su Miloševićeva vlada, njegovi generali i njegovi  akademici, svi bili nevini kao jaganjci Božji, ne samo za taj nego i za sve druge zločine („koji uostalom nisu ni dokazani“). Eto to - dok ostatak Srbije ćuti - tvrde miloševićevski propagandisti i nacionalni radnici, već 16 godina od kada su naši najmiliji hladnokrvno žrtvovani u ime sulude ideje da se zločinci predstave kao žrtve.

Sve dok se ne bude suočila sa vlastitim zločinima, uključujući i žrtvovanje šesnaestoro radnika RTS-a, Srbija će živeti pod staklenim zvonom, zločinci će biti zaštićeni, a ta zaštita obilno finansirana državnim novcem, novinari neće pisati o šesnaestoro ubijenih ljudi, neće žrtve uzeti u zaštitu (to niko u Srbiji danas ne čini), neće pisati o Generalštabu i Ministarstvu odbrane koji odbijaju da izruče konkretno označene dokumente da su tehničari RTS-a ostavljeni da poginu, niti o tužilaštvu koje odbija da razmotri podnete dokaze o smišljenom ubistvu tih ljudi, nego će, bez ikakvog stida, učestvovati u plaćenim kampanjama, praveći od naših mrtvih alibi za iste te zločince koji su ih i žrtvovali, a tiražne novine davaće ogroman publicitet neposrednom ubici naših najmilijih, koji danas na sav glas viče da je nevin, da je on žrtva („kažu Čomski i Handke“) i zahteva „svoja prava“.

Budući da je raspisan novi konkurs za direktora RTS-a, mi se uopšte ne bismo začudili kad bi se ubica kandidovao i bio ponovo izabran, ni kad bi mu država isplatila milionsku odštetu za pretrpljene duševne boli, kao što je to, u sličnim slučajevima, već činila.

U Srbiji, zemlji pokornih, u kojoj vlada zlo, sve je danas moguće.

U ime porodica žrtava,

Žanka Stojanović,

učiteljica u penziji

Ne bih voleo da dođe na spomenik. Oterao bih ga odatle ogorčeno poručuje Medić i dodaje da Milanović nema nikakva prava da se pojavljuje ni na Tašmajdanu, gde se nalazi spomenik.

Neprihvatanje

Oštra Medićeva reakcija usledila je posle ekskluzivne ispovesti Milanovića Našim novinama, koji je između ostalog ispričao da je zbog batina koje je dobio 5. oktobra 2000. i on sam „Šarli“.

Milanović je u razgovoru za Naše otkrio da za poginule u bombardovanju RTS-a pali sveće, ali da nije odgovoran za njihovu smrt i da vlast nije znala kada će neprijatelj da gađa i šta. Palim sveće u svakoj prigodi, i u crkvi i na grobljima, za te ljude.

Nažalost, ne mogu na sve grobove da odem. Da sam odlazio na spomenik koji su tako gnusno podigli na Tašmajdanu, pljuvali bi me, ali bih voleo i tamo da odem i upalim sveću rekao je Milanović. Miroslav Medić, koji je i sam radnik RTS-a, kobnog 23. aprila 1999. godine, kada je bombardovana zgrada televizije, imao je slobodan dan, dok je njegov mlađi brat Sinša bio na svom radnom mestu. Kao svedok dešavanja u Aberdarevoj 1 Medić ističe da je nesumnjiva krivica nekadaš njeg direktora RTS-a, te da je pod njegovom palicom glavni i odgovorni urednik informativnog programa Milorad Komrakov ubeđivao radnike da su bezbedni.

Danima smo bili zabrinuti za bezbednost, stalno smo razmiš ljali o tome kada ćemo biti pogođeni i zato me vređa Milanovićeva izjava da nije kriv. Oni su nas ubeđivali da nismo cilj NATO-a kaže Medić i dodaje da je dužnost bivš eg direktora bila da ih izmesti odatle.

Da je Milanović odgovoran za stradanje radnika smatra i predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović, koji ističe da nije tačno da niko ne pominje stradale radnike, te da je Komisija za zaštitu novinara među teme kojima će se baviti uvrstila i ovu nesreću. On nema prava da govori o stradanju tih ljudi, na sudu je utvrđena njegova odgovornost kaže Obradović i dodaje da ne negira odgovornost NATO-a za smrt radnika, ali da ne postoji nikakva dilema da su krivi i Milanović, ali i oni koji su u tom trenutku upravljali državom.

Skloništa ostala prazna

I profesor FPN-a Rade Veljanovski takođe ne sumnja u to da su za pogibiju ljudi odgovorni politički rukovodioci i rukovodstvo RTS-a. U RTS-u je godinama pre toga postojao precizno razrađen plan preseljenja nekih od osnovnih funkcija radija i televizije ukoliko zemlja dođe u tu situaciju objašnjava Veljanovski i dodaje da je u to vreme državna televizija imala svoje pogone i na Zlatiboru, te da su i te kako imali gde da se sklone.

Bivši direktor Radio Beograda ističe da nema spora o tome da mediji ne smeju biti nikakvi ciljevi, ali da odgovornost moraju da preduzmu i oni koji radnike nisu dislocirali u stanju opšte opasnosti. Milanović može da priča šta hoće, odležao je svoju kaznu i slobodan je građanin, ali po mom mišljenju, bilo bi mu pametnije da ćuti - zaključuje Veljanovski.

„Tragedija je to što se dogodilo francuskim kolegama. U Srbiji je 1999. godine NATO bacio bombu na televiziju u Beogradu. Ubijeno je 16 naših kolega. Nažalost novinarske organizacije u svetu nisu reagovale, svet je o tome ćutao. I RTS je bio 'Šarli'“, navela je tokom debate Dragana Čabarkapa, predsednica SINOS-a.

Evropska federacija novinara (EFJ) zajedno sa Unijom evropskih emitera (EBU) i Udruženjem evropskih novinskih uzdavača (ENPA) organizovala je debatu „#JeSuisCharlie: Objaviti ili ne, to je pitanje“, na kojoj su o slobodi govora i novinarskoj etici učesnici govorili iz perspektive raznih zemalja.

Novinar Radio Francuske Žerom Buvie naveo je da je hipokrizija debatovati o tome da li treba ili ne objaviti karikature Šarli Ebdoa nakon napada na redakciju, kada su isti mediji već objavili snimak ubistva policajca na ulici.

„U Franuskoj verujemo da je nepodnošljivo gledati policajca kojeg ubijaju“, rekao je Buvie.
 
Safia Kesas, novinarka i TV producent belgijske televizije na francuskom RTBF navela je da u njenoj redakciji nije bilo debate o tome treba li objaviti karikature.

„Za nas je bilo toliko očigledno da treba da objavimo te karikature. Ako se odlučimo za samocenzuru, šta je sledeće?“, rekla je Kesas koja je navela da se u njenoj redakciji više diskutovalo o budućem radu novinara.

Dopisnik pan-arapskog TV kanala „Al Arabia“ Nuredin Fridi objasnio je da njegov kanal nije objavio karikature pariskog satiričnog magazina, ali da su novinari izveštavali o događajima u vezi sa napadom.

„Imali smo punu slobodu da izveštavamo o događajima, ali nismo objavili karikature. Kritikovali smo arapske medije koji su rekli 'Dobili su šta su zaslužili'“, rekao je Fridi, koji je dodao da se arapske zemlje svakodnevno susreću sa posledicama terorističkih napada.

Fridi je naveo da su dva manja arapska medija objavila karikature i da su zbog toga procesuirana.

Na samom početku on napominje da je dve godine, koliko je prošlo otkad je napustio požarevačku „Zabelu“, izbegavao da priča o nesreći koja je zadesila radnike RTS-a 23. aprila 1999. godine i o tome kako se osećao kada je bio optužen za njihovu smrt.

RTS je moja tragedija

To je moja tragedija, nije jedina na svetu, mnogo nepravdi ima. Ni tragedija koja je zadesila RTS nije jedina. Ali me boli to što mi Srbi ne razumemo ili ne želimo da priznamo da je to što sam osuđen zato što je bomba pala na mene, na moje radnike i to što me je osudio moj sud pod pritiscima i srpska tragedija, počinje priču Milanović.

Nekadašnji direktor RTS-a smatra da je to šamar koji možda neće biti obrisan sa našeg obraza, osim ako se ova ili neka druga vlast ne seti da tu tragediju ublaži. Ne radi mene, mene više niko ne može popraviti, ja sam uništen, ali moje potomke može. Robijao sam i patio za ono što sam časno i dobro radio. Za vreme bombardovanja moji radnici i ja smo dali častan doprinos, kaže Milanović.

Komentarišući izjavu Noama Čomskog da su radnici RTS-a takođe „Šarli Ebdo“, Milanović ističe da je strašno to što niko od srpske javnosti nije to izgovorio.

Bojana Lekić, koja je bila glavni urednik tih ljudi koji su bili bombardovani, onih koji su bili ranjeni i povređeni, e ona danas kaže da su „Šarli Ebdo“ Ćuruvija i Pantić. I recimo da jesu, ali neće da kaže da su „Šarli“ i novinari RTS-a, a bila im je urednica. Za nju jesu Pantić i Ćuruvija „Šarli“, ali nisam ja, a sam bog zna kako sam preživeo linčovanje. Tukli su me štanglama, a ta banda koja me tukla, oni nisu teroristi ni kriminalci, kaže Milanović i dodaje da je to je dijagnoza srpskog novinarstva.

Ističući da su oni koji se navodno bore za slobodu medija ubili novinare RTS-a, Milanović dodaje da je jako tužno to što su mediji reagovali tek nakon izjave Noama Čomskog.

Više je „Šarli Ebdo“ RTS nego što je to „Šarli Ebdo“. I ja sam „Šarli“ i svi ljudi koji su radili na RTS-u tokom bombardovanja. Tamo su zaluđeni teroristi na zločinački način odgovorili na uvrede proroka i oni imaju izgovor pred sobom iako pred životom nemaju. Ubili su ljude koji su radili svoj posao, ali su radeći to rizikovali svoje živote i platili svoj zločin glavom. Naš „Šarli Ebdo“ je bio suočen sa ljudima koji su u letelici i kao na videoigricama pritisnuli dugme i pobili one koji su prenosili sliku o stradanju svog naroda. Ti koji su ih poslali gledali su na ekranu ljude ka kojima leti bomba. Oni su gledali Bobana Kovačevića, koji je u tom trenutku vodio Dnevnik, a niko njega ne pita: „Da li si ti 'Šarli Ebdo'“, kaže bivši direktor RTS-a.

Čija je stvarno krivica?

Bivši direktor RTS-a ne krije da ga najviše boli to što niko nije postavio pitanje prave odgovornosti za pogibiju novinara. Čudi ga što niko ne želi da podseti na to da je predsednik SAD Bil Klinton priznao da je svesno bombardovao RTS i da nije pogrešio.

Objektivno sam bio odgovoran za sve što se zbivalo u RTS-u i prema 8.000 zaposlenih, ali u ovom slučaju nisam bio čak ni to, bila je to viša sila. Vlast nije znala, kako je mogla da zna kada će neprijatelj da gađa i šta, priča Milanović.

I dalje tvrdi da radnici RTS-a nisu imali gde da se sklone i da bi ih gađali gde god da su bili, te da je on samo mogao da se moli bogu da ih ne zadesi nesreća. Na pitanje da li misli da će neko ipak zapaliti sveće za poginule, on kaže da ih on pali stalno. Palim sveće u svakoj prigodi, i u crkvama i na grobljima, za te ljude.

Nažalost, ne mogu da odem na sve grobove. Da sam odlazio na spomenik koji su tako gnusno podigli na Tašmajdanu, pljuvali bi me, ali bih voleo i tamo da odem i da upalim sveću - priznaje Milanović.

Ne spavam zbog ubijenih novinara

Nekadašnji direktor RTS-a ističe da je Srbija bila nemoćna pred silnom mašinerijom i globalnim medijima. Ne znam kako neko može da kaže da smo mi izgubili bitku. Kakvu smo to bitku izgubili kad su oni bombardovali novinare da ih ućutkaju. Izgubili smo živote i to je moja rana, ja sa tim moram da živim. Ne mogu da mirno da spavam kada znam da je šesnaest nevinih ljudi ubijeno, od kojih sam više od pola ja lično primio i koje sam voleo. Kako ja da budem miran i kako može iko da me pita da li se ja osećam krivim za to - kaže Milanović.

Vraćam se novinarstvu

Milanović je otkrio da planira povratak u medije. Planiram da na svakom koraku pišem i pričam o onome što se desilo RTS-u i meni, pa makar to što napišem morao da bacim u Dunav, rekao je Milanović i dodao da veruje „da će u Srbiji ipak pobediti razum i da će doći vlast koja će iz svojih potreba njega rehabilitovati i taj zločin postaviti na pravo mesto“.

Reakcije užasa i zgražanja nad ovim zločinom su opravdane, kao i traženje dubljih korena,samo ukoliko se čvrsto držimo određenih principa. Reagovanje treba da bude potpuno nezavisno od toga šta ljudi misle o ovom časopisu i njegovim publikacijama. Vatreno i sveprisutno skandiranje “Ja sam Šarli” i slično, ne bi trebalo da ukazuje na bilo kakvu vezu sa časopisom ili čak sugeriše na nju, barem u kontekstu odbrane slobode govora. U stvari, ono treba da podržava odbranu prava na slobodno izražavanje, bez obzira na sadržaj, pa čak iako se smatra da su ti sadržaji puni mržnje i izopačeni.

Skandiranje treba,takođe, da izražava osudu nasilja i terora. Predsednik izraelske Laburističke stranke Isak Hercog sasvim je u pravu kada kaže: “Terorizam je terorizam i ne može se drugačije tumačiti”. Isto tako je u pravu kada kaže da “svi narodi koji teže miru i slobodi (suočavaju se sa) velikim izazovima” koji dolazi od ubilačkog terorizma – da ostavimo po strani njegovo očekivano selektivno tumačenje ovog izazova.

Erlanger slikovito opisuje scenu užasa i navodi izjavu jednog preživelog novinara: “Sve se srušilo. Nije bilo izlaza. Dim je kuljao sa svih strana. Bilo je strašno. Ljudi su vrištali. Ceo prizor je ličio na noćnu moru”. Drugi preživeli novinar mu je ispričao “ da se čula strašna detonacija i sve se potpuno zamračilo”. Erlanger kaže da „se posvuda nalazilo razbijeno staklo, srušeni zidovi, savijene grede, spržena boja iosećala emotivnapustoš”. Javljeno je da je barem deset ljudi poginulo u eksploziji, a da se dvadeset vode kao nestali, “verovatno, zakopani ispod ruševina”.

Ali neumorni Dejvid Petersonnas podseća da ovi citati nisu preuzeti iz izveštaja u januaru 2015. Oni potiču iz Erlangerove  priče od 24. aprila 1999, kojaje objavljena tek na šestoj strani Njujork Tajmsa, ne dostigavšitako značaj napada naŠarliEbdo. Erlanger je izveštavao o NATO (znači američkom) “raketnom napadu na sedište državne televizije Srbije” koji je “izbacio radio televiziju Srbije iz etera”.

Za njega je dato zvanično opravdanje. “NATO i američki funkcioneri su pravdali napad kao pokušaj da se oslabi režim Predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića”, kaže Erlanger. Glasnogovornik Pentagona Kenet Bejkon je tokom sastanka sa novinarima u Vašingtonu rekao da je “srpska televizija deo Miloševićeve ubilačke mašinerije baš kao i vojska”, pa prema tome legitimna meta napada.

Jugoslovenska vlada je objavila da je “cela nacija je uz našeg Predsednika, Slobodana Miloševića”, Erlanger izveštava i dodaje da „nije jasno kako vlada raspolaže ovako preciznim podatkom”.

Takvi podrugljivi komentari su izostavljeniu člancima gde piše da Francuska oplakuje mrtve, a da svet je ogorčen ovakvim zločinom. Isto tako, ne trebaju nam ispitivanja dubljih uzroka, kao ni dubokoumnih pitanja o tome ko simbolizuje civilizaciju, a kovarvarstvo.

Međutim, onda se Isak Hercog vara kada kaže: “Terorizam je terorizam i ne može se drugačije tumačiti”, jer on se definitvno može drugačije tumačiti -  terorizam nije terorizam kada daleko bezobzirniji napad izvedu oni koji se smatraju Pravednicimana osnovu svoje sile. Slično tome, nema napada na slobodu govora ako Pravednici unište TV kanal koji podržava vladu kprotiv koje se oni bore..

Po istom principu, odmah shvatamo komentar advokata za građanska prava FlojdaEjbramsau Njujork Tajmsu, poznatog po odbrani slobode izražavanja, da je napad na ŠarliEbdo “najrazorniji napad na novinarstvo otkad pamtimo”. Potpuno je u pravu kad kaže “otkad pamtimo”, jer time pažljivo klasifikujenapade na novinarstvo i terorističke napade prema odgovarajućim kategorijama: njihovim, koji su grozni, i našim koji su moralni ilako mogu da se izbrišu iz pamćenja.

Možda treba se prisetimo da je ovo samo jedan od mnogih napada koje su Pravednici izveli na slobodu izražavanja. Pomenimo samo jedan primer, koji je lako izbrisan iz “pamćenja”,  a to je da je napad na Faludžu od strane američkih snaga u novembru 2004, što je jedan od najgorih zločina invazije na Irak, započet okupacijom Opšte bolnice u Faludži. Vojna okupacija bolnice je,sama po sebi, ozbiljan ratni zločin, i ne uzimajući u obzir to kako je izvedena, o ovoj akciji se neutralno izvestilo u naslovnoj priči u Njujork Tajmsu, uz fotografiju na kojoj je prikazan zločin. U članku piše da su “naoružanivojnici isteralipacijente i bolničko osoblje iz soba  i naredili im da sednu ili legnu na pod i da im je vojska vezala ruke iza leđa”. O zločinima je pisano veoma pohvalno i sa opravdanjem: “U ofanzivi je, takođe, zatvoren objekat kojeg oficiri nazivaju propagandnim oružjem boraca: Opšta bolnica u Faludži, i sledi izveštaj o civilnim žrtvama”.

Takvoj propagandnoj agenciji se očiglednone sme dozvoliti da bljuje svoje vulgarne bestidnosti.