U mirnoj ulici Lole Ribara, u centru Niša, koja se nekad zvala Gospodska, svake večeri narodni i zabavni orkestar, hor za decu i poznati pevači snimali su pesme koje su kasnije bile emitovane na Radio Nišu. Matrice za Jugoton snimane su jednom ili dvaput nedeljno. O tome svedoči poznati novinar Tomislav Toma Santrač koji je 42 godine radio u Radio Nišu, gde je napravio svoje prve novinarske korake.

„Kruna ove saradnje bila je odluka da ulica u Zagrebu dobije ime Niška ulica. Mislim da je Jugoton hteo da otvori i ispostavu u Nišu. Ostalo je ipak sve na tim matricama koje su snimane u studiju Radio Niša, a zatim slate u Zagreb, gde se to narezivalo“, govori Santrač za Udruženje novinara Srbije (UNS).

Od saradnje do Niške ulice

Tonski studio Radio Niša nastao je pedesetih godina prošlog veka, ali je slavni period, kako kaže niški pisac Marko Stojanović, počeo 1963. godine, kada je snimljena pesma „Maramica svilenica lepršala mala“, koju je izdao Jugoton. 

„Za samo nedelju dana ova ploča je dostigla zlatni tiraž, a za godinu dana prodato je 500 hiljada primeraka. To je bio rekord i za godine koje su usledile“, dodao je on.

Odgovoran za saradnju je, kako navode Stojanović i Santrač, bio tonski majstor Vasilije Marković Lale, a kasnije je, 80-ih godina, komunikaciju sa Jugotonom nastavio njegov kolega Dragoljub Đorđević, sa istim nadimkom.Obojica su, kaže Stojanović, bili perfekcionisti.

U Radio Nišu pesme su snimali poznati pevači narodne muzike, među kojima su bili Lepa Lukić, Nedeljko Bilkić, Predrag Živković Tozovac, Predrag Cune Gojković. Kasnije su, kažu za UNS Stojanović i Santrač, rok bendovi počeli da snimaju demo snimke u istom radiju. 

„Sećam se da su dolazile grupe koje su snimale matrice do pet sati ujutro, kada bi krenulo emitovanje jutarnjeg programa“, dodaje Santrač.

Zbog ove saradnje, tadašnja Pokupska ulica u Zagrebu dobila je, kako kaže Stojanović, ime Niška ulica.

Saradnik u studiju Radio Niša Ljubiša Cvetković Robi, o kome je Stojanović napisao knjigu, bio je prisutan kada je predsednik Opštine Dubrava u Zagrebu odlučio da ulica u kojoj je sedište Jugotona dobije ime Niška ulica.  Tada je, prema svedočanstvu Cvetkovića Robija, koje prenosi Stojanović, generalni direktor Jugotona Slavko Korpun, razgovarao sa predsednikom Opštine Dubrava i ukazao mu na to da su iz niškog studija potekli mnogi popularni snimci.  

„On je rekao da je Radio Niš bio zaslužan za značajne prihode koje je Opština Dubrava ostvarivala. Na to mu je predsednik opštine odgovorio, da se, ako je zaista tako, ulica u kojoj se nalazio Jugoton više neće zvati Pokupska, već Niška ulica“, nastavlja Stojanović. 

Ova odluka je, kako apostrofira Stojanović, u Hrvatskoj tada pozdravljana.

Kako je prekinuta saradnja?

Usled ratnih okolnosti, Niška ulica, u kojoj je bilo sedište Jugotona, preimenovana je u Ulicu Grada Vukovara.

Đorđe Kekić, koji je sedamdesetih i osamdesetih radio u odeljenju propagande u Jugotonu i sarađivao sa radio-stanicama, kaže za UNS da se seća saradnje koju su imali Jugoton i Radio Niš.

„Saradnja je bila jako lepa i trajala je godinama. Obrad Jovović je bio tada odgovoran za nju. Ugovor sa Radio Nišom prestao je da važi 1988. godine, ali smo nakon toga još radili zajedno. Prekinuli smo jer nismo imali više interesa i pevača koji bi snimali u Radio Nišu. Jugoton se tada okrenuo zabavnoj muzici“, kaže Kekić za UNS.

O ovoj saradnji UNS-u je na otkrivanju murala novinaru Miloradu Doderoviću pričao i niški novinar Dragan Žika Stojanović, rekavši da je Eštref, deda Eška Kurtića, umetnika koji je osmislio idejni nacrt i oslikao ovaj mural, bio jedan od osnivača orkestra u Radio Nišu. I Eštref je, dodao je Stojanović, bio u Radio Nišu, kada je, zbog saradnje sa Jugotonom, ulica u Opštini Dubrava nazvana Niškom.

Na početku Obrenovićeve ulice u Nišu nalazila se, kaže Jugotonova prodavnica ploča, koja je sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bila kultno mesto.

"Tamo smo mogli da pronađemo mnoge svetske muzičke hitove. Jugoton je imao svoja licencna izdanja. Mi smo tamo dolazili kako bismo preslušavali hitove. Bila je to mala prodavnica ploča, poput malog bara. Početkom osamdesetih Jugoton je bio glavna izdavačka kuća za novotalasne bendove, a to je moja generacija volela da sluša. Dane smo provodili u Jugotonovoj prodavnici i kupovali licencna izdanja", dodao je.

Sve to, kako je dodao, govori o lepoj saradnji sa Radio Nišom, ali i o uspesima ovog radija, koji je tada imao ujedinjujuću ulogu za sve Nišlije.

Toma Santrač, koji se priseća audicije za spikera u Radio Nišu, kaže da je taj konkurs doživljavao kao prijemni za Sorbonu.

„Tu su kao urednici radili ljudi koji su predstavljali vrh novinarskog i muzičkog stvaralaštva. U to vreme Radio Niš je bio informativna kuća i institucija vredna poštovanja“, dodao je on. 

Radio Niš je prestao sa radom 2010. godine i pretvoren je u dopisništvo Radio Beograda 2.

„Od 105 ljudi ostalo je nas dvadesetak. Borio sam se za to da se radio vrati i dobio otkaz od ljudi koji nisu poznavali ni radio ni novinarstvo, već samo politiku“, dodaje Santrač. 

Kada se priseti Radio Niša, ostaju mu, kaže, pomešana osećanja.

„Radio sam 42 godine u ovom radiju, ali nakon toga nikad nisam prošao ulicom Lole Ribara. Ne bih to podneo“, naveo je on. I u Zagrebu sigurno postoji neki jugonostalgičar koji se ovako oseća kada se seti Niške ulice.

Na konkurs je pristiglo više od pet stotina radova autora iz Italije i mnogih zemalja sveta. Ovaj konkurs je organizovan povodom proslave 80. godišnjice od iskrcavanja saveznika u Anciju i imao je za cilj podsticanje razvoja poezije koja neguje sećanja na tragične istorijske dođaje i afirmaciju mira.

Na svečanosti je prikazan dokumetarni film o tom istorijskom događaju, a poznati italijanski umetnici su pesmom dočarali lepotu italijanskog jezika i kulture kojoj su prisustvovali pesnici iz Poljske, Francuske, Tunisa, Italije i drugih zemalja.

Pesnici i novinari, Milica Jeftimijević Lilić i Enes Halilović, članovi UNS-a, poznati su italijanskoj književnoj javnosti.

Enes Halilović u Italiji ima preveden roman i zbirku pesama, dok je novinarka u penziji RTV Priština i RTS-a Milica Jeftimijević Lilić objavila dve zbirke na italijanskom jeziku. Zbirka “Penelope di voto” (Penelopin zavet), u prevodu Kludije Pićino, nagrađena je za najbolji prevod. Pored toga, ona je dobitnica više značajnih nagrada u Italiji za poeziju među kojima i Medaljon sa likom Nerona, Premio internazionale D’ecellenzza „Citta del Galateo“, za izvrsnost u karijeri , Vitruvio i drugih.

Na osmom izdanju Nacionalnog filmskog i televizijskog festivala u Beneventu u južnoj italijanskoj regiji Kampanija održano je nekoliko premijera italijanskih uglavnom igranih filmova.

U najužem izboru u kategoriji dokumentarnih filmova, kao jedini film iz Srbije, prikazan je kratki dokumentarni film „Dignuto sidro“, u produkciji Udruženja „Šta hoćeš“, proizvedenog 2024. godine.

„Žiri je pregledao više od 2000 radova pristiglih iz 78 različitih zemalja širom sveta, i odlučio da će vaš rad ući u finalnu fazu Festivala“, stoji u obrazloženju organizatora dostavljenom srpskom producentu. 

Šejić: Čast je na ovaj način predstavljati našu zemlju i kinematografiju

Rastko Šejić ističe da mu je čast što je bio u prilici da na ovaj način predstavi našu zemlju i kinematografiju.

“Pretpostavljam da je mediteranski duh filma koji sledi bogati tok romana doprineo tome da odgovara italijanskom mentalitetu, da se nađe pred publikom u Beneventu. Ulice, duh i lepota Tivta, Kotora i Herceg Novog, gde je film snimljen, lepo korespondiraju sa lepotom i tradicijom Apenina. S druge strane, bio je veliki izazov, ali i olakšica što je glavni akter filma moja rođena sestra, pa je celoj ekipi rad bio olakšan, što je donelo svežinu i iskrenost upotrebljenom kinematografskom jeziku“, napominje Šejić.

Pored podrške regiona, grada i univerziteta u Beneventu, kao i Privredne komore, festival su podržali Ćinećita, najveći filmski studio u Evropi, Ministarstvo kulture Italije kroz Direkciju za kinematografiju, distributivna kuća Vorner Braders i veliki broj privrednih subjekata.

O filmu

„Dignuto sidro“ je polusatni dokumentarac koji istražuje nastanak istoimenog romana prvenca Rastislave Šejić (Kornet, Beograd, 2022), smešten u Boki Kotorskoj. Film prati Rastislavinu kreativnu odiseju, od mirnih obala Crne Gore do užurbanih ulica Budimpešte, Beča i Beograda, kroz intiman razgovor i filmske sekvence.

Kroz priču o protagonistima Ljudmili i Vladimiru, film istražuje univerzalne teme umetničkog stvaranja, ljubavi i samospoznaje.

Nakon izložbe portreta „Od lica do lica“, ovaj nagrađivani fotoreporter „Politike“ predstavlja novu postavku, s više od trideset fotografija domaćih i stranih zvezda rok, džez, pop i klasične muzike. Stenli Klark, Stefan Milenković, Lajko Feliks, Bora Đorđević, Bi Bi King – neki su od njih.

„Fotografije su pretežno nastale u prethodnih 15 godina na koncertima u Beogradu, i to u toku „deset muzičkih minuta“, to jest, u onom kratkom periodu na početku nastupa, obično merenom uslovnom vremenskom odrednicom „prve tri pesme“, u kojem je fotoreporterima dozvoljeno slikanje. Naime, za razliku od oficijelnih muzičkih fotografa koji imaju privilegiju da dobar kadar sa stejdža „jure“ kroz čitav nastup, njihove kolege iz štampanih medija imaju „deset muzičkih minuta“ fore da prenesu atmosferu i emociju“, navodi u katalogu izložbe Dimitrije Bukvić, pisac i sociolog.

Premijera izložbe bila je na Džez festivalu u beogradskom Domu omladine, a gostovala je i u Kragujevcu.

Anđelko Vasiljević se fotografijom bavi dugi niz godina. Osim u matičnoj redakciji „Politike“, fotografije je objavljivao u nedeljnicima, na portalima, naslovnim stranama knjiga magazina, omotima CD-ova i različitim publikacijama.

Njegove fotografije izlagane su na više izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je brojnih nagrada. 

Kolega Dulanović diplomu je uručio nekoliko dana nakon što je UNS-ov Obrazovni centar organizovao u Užicu predavanje i razgovor o autorskom pravu novinara u doba onlajn medija i društvenih mreža. 

Predavanju u Gradskom kulturnom centru, na kom su 11. juna govorili advokati Dušan Popović i Uroš Nedeljković, fotoreporter Goran Sivački i studentkinja novinarastva Jovana Kulašević, prisustvovali su, uz iskusne novinare i medijske radnike, i polaznici Novinarske škole UNS-a koji žive u Užicu, nastavnice i srednjoškolci angažovani u novinarskim sekcijama.

UNS trenutno upisuje polaznike u 51. generaciju Novinarske škole koja će početi sa radom u oktobru.

Nakon zapažene izložbe u Domu omladine u Beogradu,, ovaj nagrađivani fotoreporter „Politike“ predstavlja novu postavku, s više od trideset fotografija domaćih i stranih zvezda rok, džez, pop i klasične muzike. Stenli Klark, Stefan Milenković, Lajko Feliks, Bora Đorđević, Bi Bi King  – neki su od njih. Fotografije su pretežno nastale u prethodnih 15 godina na koncertima u Beogradu, i to u toku „deset muzičkih minuta“. To jest, u onom kratkom periodu na početku nastupa, obično merenom uslovnom vremenskom odrednicom „prve tri pesme“, u kojem je fotoreporterima dozvoljeno slikanje.

„Za razliku od oficijelnih muzičkih fotografa koji imaju privilegiju da dobar kadar sa stejdža „jure“ kroz čitav nastup, njihove kolege iz štampanih medija imaju „deset muzičkih minuta“ fore da prenesu atmosferu i emociju“, navodi u katalogu izložbe pisac i sociolog Dimitrije Bukvić.

Anđelko Vasiljević, rođen je u Beogradu, gde živi i radi. Zaposlen je u dnevnom listu “Politika”, a fotografijom se bavi dugi niz godina. Osim objavljivanja radova u matičnoj redakciji, objavljuje fotografije i u nedeljnicima i na informativnim veb sajtovima. Fotografije su mu objavljivane na mnogim naslovnim stranama knjiga, magazina, plakata, omotima CD-ova i publikacijama.

Izlagao je na više grupnih i samostalnih foto-izložbi u Srbiji i inostranstvu.

Dobitnik je više nagrada za fotografiju, među kojima su i Godišnja nagrada Udruženja novinara Srbije, Nagrada novinske agencije “Beta”, nagrade Međunarodnog festivala “Interfer” za društveno angažovanu fotoreportažu i za sportsku fotoreportažu, nagrada Radio Beograda za objavljene fotografije na sajtu “RTS”, Gran pri Nagrada na međunarodnom foto konkursu “Srbija danas”…

U tekstovima o rušenju ove kuće ne pominje se, ističe Nakaniši, i njena istorijska vrednost, jer je bilo nepoznato da su u njoj svojevremeno stolovali novinari.  O njihovom boravku u ovoj kući, kako kaže Nakaniši u intervjuu za UNS, svedoči originalna fotografija iz kolekcije koju je prikupila sa suprugom Dragoljubom Gajićem.

Na aukciji su, dodaje ona, kupili staru fotografiju koja prikazuje grupu svečano obučenih ljudi i jednu damu ispred kuće na čijoj fasadi se vidi tabla sa natpisom "Novinarski dom". Na reversu piše da su u pitanju jugoslovenski i poljski novinari okupljeni povodom kongresa u Beogradu, 1931. godine. "Znali smo da je stari Novinarski dom bio u zgradi na Obilićevom vencu 36, koja i danas postoji, ali fasada te zgrade nikada nije izgledala kao ova sa naše fotografije, pa smo pokušali da odgonetnemo o kojem se zdanju tačno radi i kakav se to kongres održao u prestonici,"  nastavlja Nakaniši koja je i jedna od urednica Fejsbuk grupe "Bio jednom jedan Beograd" i kolekcionar starih fotografija i razglednica Beograda.

Ona i suprug su ubrzo u arhivi lista "Beogradske opštinske novine" pronašli fotografiju patrijarha Varnave koji svečano otvara Novinarski dom u Mišarskoj 3, te su konstatovali da su se 28. decembra 1930.  novinari  sa Obilićevog venca preselili upravo na tu lokaciju i da se ona nalazi na njihovoj fotografiji. Pretragom arhive dnevne štampe iz 1931. godine takođe su odgonetnuli o kakvom je kongresu reč. Bio je to skup Poljskojugoslovenske antante štampe koji se održao u Beogradu 7. juna 1931.Kako su u svojoj digitalnoj arhivi imali mnoštvo fotografija, pronašli su i onu na kojoj je patrijarh Varnava na otvaranju Doma novinara u tom periodu.

„Tada smo shvatili da su se novinari sa Obilićevog venca preselili u drugu zgradu, ali nismo znali gde je ta građevina. Pošto je fotografija bila sa Beogradskih opštinskih novina pronašli smo tekst u kome piše da je reč o otvaranju Novinarskog doma u Mišarskoj ulici“, navodi ona.

Ipak, ovde nije sve počelo, jer se, kako dodaje, još krajem 19. veka od gradske uprave u  Beogradu tražilo da se novinarima obezbedi sopstveno zdanje. Pitanje novinarskog doma ostajalo je nerešeno iz decenije u deceniju.

Novinari su se dugo borili za svoje mesto pod suncem

Mnoge opštine su, kako pokazuju pisani izvori do kojih je došla Nakaniši, obećavale novinarima plac za njihovo buduće zdanje, da bi se ubrzo pokazalo da su to samo bili kurtoazni potezi bez prave želje i namere.

 „Novinari su se godinama borili za svoje mesto pod suncem i dugo su čekali da dobiju svoj dom. I kada su dobijali obećanja, ona nisu bila uvek ispunj.ena. Mislim da u javnosti nije bio prepoznat značaj novinara, njihovog rada i važnosti za čitavu naciju i kulturu“, dodaje ona.

Dok su početkom 20. veka u metropolama Evrope i Amerike novinarska udruženja dobijala svoje palate, novinari naše prestonice su, kaže Nakaniši, iznajmljivali prostore koji nisu bili odgovarajući.

Nakaniši kaže da su tek nakon kampanje koju je krajem dvadesetih godina vodila Uprava Beogradske organizacije Jugoslovenskog novinarskog udruženja, novinari u Beogradu 1929. godine od gradske opštine dobili plac u Frankopanovoj (današnjoj Resavskoj ulici) za podizanje Palate štampe.

Čekajući da se izgradi moderna višespratnica u Frankopanovoj (danas Resavskoj) ulici, novinari su, apostrofira ona, dobili rekonstruisan i preuređen prostor zasebne kuće sa baštom u Mišarskoj 3.

U nju se useljavaju 28. decembra 1930. Rekonstrukciju ove kuće za potrebe beogradskog Doma novinara nadgledao je beogradski arhitekta Miloš Dragutinović (koji se upravo bavio nadgledanjem gradskih gradnji i rekonstrukcija, a ne samostalnim projektovanjem)“, kaže Nakaniši.

Svečanom useljenju u ovu kuću je prisustvovao patrijarh Varnava, što je i bilo na fotografiji, koja je bila prvi trag do informacije o prvom novinarskom domu koji je Nakaniši pronašla.

Osim patrijarha Varnave, ovom svečanom otvaranju su, dodaje Nakaniši, prisustvovali i  tadašnji generalni sekretar Novinarskog doma Slobodan Ž. Vidaković, tadašnji članovi Uprave Novinarskog udruženja Dušan M. Šijački i dr Miloslav Stojadinović, potpredsednik Novinarskog udruženja Dobrica Kuzmić i mnogi drugi.

O ovome je, kako dodaje, bilo reči i u članku objavljenom u "Beogradskim opštinskim novinama" iz 1. januara 1930. godine, do koga je došla.

„Pisalo je da će u ovoj kući novinari sada moći bolje da ugoste svoje kolege iz inostranstva i da organizuju razne muzičke i umetničke večeri“, navodi ona.

Od kuće u Mišarskoj do moderne građevine u Frankopanovoj (danas Resavskoj) ulici

Četiri godine kasnije usledilo je, kaže Nakaniši, osvećenje temelja zgrade Novinarskog doma u Frankopanovoj ulici, a zatim i svečano otvaranje.

„Osvećenje temelja održano je krajem jula 1934. godine, a svečano otvaranje doma bilo je 7. aprila 1935. godine kojom prilikom je započelo i preseljenje novinara iz Mišarske u Frankopanovu“, navodi ona.

Nakaniši kaže da je novinarska kuća u Mišarskoj bila tipičan primer arhitekture Beograda s kraja 19. veka.

„Uživala je status kulturne zaštite kao deo istočnog Vračara“, ističe ona.

Ipak, srušena je u decembru 2020. godine.

„Evropa nostra’ je povodom ovog rušenja tada podsetila da je bio u pitanju isti nivo zaštite kao da je u pitanju spomenik kulture jer Zakon o kulturnim dobrima ne pravi razliku“, ističe ona.

Istraživač Dejan Zagorac je, čitajući svoju recenziju, naveo da knjiga Jovanovića svedoči o dekadenciji, ali i otpornosti građanske elite Beograda.

„Tu će se naći neka Milena Šašić, ili Jovan Ćirilov, koji neće dozvoliti pripadnicima nove elite stasale na političkoj poslušnosti da otpuštaju, pa i tuku ljude zato što se ne uklapaju u novi sistem vrednosti“, dodao je on.

„Dnevnik jednog dramaturga“ zbog toga, istakao je Zagorac, ima istovremeno lokalnu i univerzalnu vrednost.

„Pokazuje da ima ljudi kojima je stalo, kada svi dižu ruke, pokazuje da ima nekog ko ceni trajne vrednosti, kada svi jure za parama i položajem“, rekao je Zagorac.

U vreme kada budžet često diktira koje će umetničko delo biti dostupno čitalačkom auditorijumu, važno je, kako je rekao, ukazati na književnu samoorganizovanost koja je omogućila da „Dnevnik jednog dramaturga“ bude u rukama čitalaca. 

„Danas, kada je umetnik neko ko se bavi komunikacijom, kada se pišu umetnički projekti i kada umetnici rade samo kada imaju neku vrstu finansijske pomoći, umetnost je svedena u prostor nepostojanja. Zbog toga je važna književna samoorganizovanost, koju ova knjiga predstavlja“, rekao je Uroš Jovanović, pozorišni reditelj i Dušanov sin.

Dušan Č. Jovanović je, kako je dodao Uroš Jovanović, zahvaljujući prelamaču, napravio ličnu knjigu, a komercijalni aspekt nije važan za njega.

„Knjiga bi mogla biti ličan poklon i nešto što možete darovati nekome koga volite i nekome do koga vam je stalo“, naveo je on.

Dušan Č. Jovanović, često, dodao je Uroš, beleži da ne bi zaboravio i zbog toga su njegovi spisi specifični, detaljni i zanimljivi.

Dušan Č. Jovanović je, kako je istakao istoričar Vidan Bogdanović, ostavio niz kratkih beleški o ljudima iz njegovog života, a najviše iz mladosti.

„Po sadržaju, beleške su raznorodne, profesionalne, a najčešće intimne. Preko njih se upoznajemo sa mišljenjima čoveka koji je bio direktor republičke kulturne ustanove, a istovremeno čovek sa svim što to nosi“, navodi on.

Takve beleške i sećanja su, dodao je Bogdanović, od izuzetnog značaja za naše društvo jer će se na osnovu njih pisati istorija.

„Poput urednika koji bira na kom mestu će se naći neka vest u dnevnoj štampi, Dušan Č. Jovanović je pažljivo izabrao koja će se beleška naći na kom mestu“, rekao je Bogdanović.

Dramski umetnik Branislav Lečić kazivaće stihove iz zbirke poezije „Svemirje Boga“.

„Pred nama je nova lirska avantura Vladana Rakića, jezički izbrušena, stilski doterana i idejno-tematski ujednačena, ali sa mnoštvom novih značenja, slika i melodija svojstvenim modernim pesnicima. Rakić u slobodnom i vezanom stihu pokazuje originalnost i jedinstvenost svog stvaralačkog postupka“, napisao je član Evropske akademije nauka i umetnosti dr Milutin Đuričković o zbirci poezije „Svemirje Boga“.

Akademik Dragan Simeunović u recenzijama romana „Berlinska opsesija“ i „Beogradska fascinacija“ napisao je da su ovo priče o moći i nadmoći, o borbi dva pola, o ispitivanju ljubavi i toga da li ljubav uopšte postoji.

„Vladan Rakić me je zadivio sposobnošću da uđe u fenomen moći, da prizna žensku nadmoć, da prizna to veličanstvo zvano Žean, što se vidi iz ko zna koliko hiljada slikovitih epiteta… Ukratko, ovde vidim sjajna dela, koje ima i antropološku i psihološku dimenziju“, napisao je Simeunović. 

Vladan Rakić rođen je 1960. godine u Plani kod Paraćina. Završio je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gde je apsolvirao i magistarske studije na grupi “Masovne komunikacije i publicistika”.

Od 1984. do 1989. godine radio u TV Beograd, a potom godinu dana provodi u TV Priština. Od 1990. do kraja 2005. godine živeo je i radio u Belinu dakle je bio dopisnik “Večernjih novosti”, Radio Beograda i povremeno TV Beograda. U toku 1998. i 1999. godine bio je i dopisinik Dojče vele-a na srpskom jeziku. Nakon toga osniva TV DELTU Berlin gde je radio i kao glavni urednik, snimatelj, voditelj, sve do kraja 2005. godine kada se vraća u Srbiju i u Radio-televiziju Srbije.

Rakić je za vreme boravka u Nemačkoj upisao postdiplomske studije na poznatoj Filmskoj TV akademiji "Konrad Wolf", a u isto vreme i doktorske studije na Fakultetu politčkih nauka Slobodnog univerziteta u Berlinu, gde mu je mentor bio prof. dr Fric Vilmar.

Ipak, kasnije je, kako ističe, zbog televizije i stalne trke za vestima i tragičnim događajima u otadžbini, o kojima je redovno izveštavao, odustao od studija.

Rakić je do danas objavio 39 naslova, pretežno poezije, ali i romana i jedan esejistički naučni rad. Dobitnik je 24 književne nagrade.

Član je UNS-a, Udruženja književnika Srbije i Saveza pisaca Nemačke, čiji je član postao, kako kaže, uz propratno pismo nobelovca Gintera Grasa.

Na predstavljanju knjige govoriće i predstavnici izdavača, urednica u RTS izdavaštvu Biljana Bošnjak Draganović i direktor Biblioteke „Milutin Bojić“ Jovica Krtinić.

Mirko Bojić (1932-2020) bio je novinar, dopisnik, urednik i pisac izdavačke kuće ,,Politika“. Bio je član Udruženja novinara Srbije (UNS).

Knjiga u izdanju Biblioteke Milutin Bojić i RTS Izdavaštva je izbor njegovih reportaža iz različitih krajeva sveta objavljivanih u „Politici“, „Ilustrovanoj Politici“ i NIN-u u periodu od 1963. do 1998. godine.

U prvom tomu knjige „Dalje od kraja sveta“ su reportaže iz Afrike, koje otvaraju reporterski zapisi iz Sahare 1963. godine, u kojoj se Mirko Bojić izgubio sa dvojicom saputnika.

Sa afričkog kontinenta Bojić se otisnuo dalje, pa se u knjizi mogu pročitati reportaže o egipatsko-izraelskom ratu i Bliskom istoku.

Bojić je među prvim novinarima iz ovog dela sveta, koji se našao u Kini 1970. godine, usred kulturne revolucije. Krunu azijskog dela knjige čine Bojićevi analitički tekstovi o Indiji.

U drugom tomu knjige „Dalje od kraja sveta“ su Bojićeve reportaže iz udaljenih krajeva Sovjetskog Saveza.

Naziv knjige - „Dalje od kraja sveta“ naslov je njegove reportaže iz 1976. godine, gde je opisao boravak na santi leda na Arktiku, udaljenoj 1.000 kilometara od obale. U knjizi su objavljene i reportaže s američkog kontinenta, sa Kube i iz velikog broja drugih zemalja.

„Reportaže novinara i urednika Mirka Bojića predstavljaju vrhunski domet ovog žanra, i to ne samo u našim okvirima“, napisao je u recenziji profesor Veselin Kljajić.

Radovan Popović istakao je da su „ovo  antologijske reportaže, majstorski primeri opisa svakojakih događanja, ali i lepote života i sveta koji nas okružuje“.

„Ovo je knjiga o vremenu koje više ne postoji, pisana stilom kojim se,

nažalost, više ne piše“, napisao je Radoman Kanjevac.

Knjiga Mirka Bojića na Sajmu staje 1.800 dinara, a izdavač je obezbedio dodatni popust svima koji dođu na predstavljanje knjige, kada će cena će iznositi 1.500 dinara.

U knjizi „Dnevnik jednog dramaturga“ Dušan Č. Jovanović ilustruje dalju i bližu prošlost naše kulturne scene. Mešavinom pesama i priča, sećanja i sadašnjosti, sedamdesetih godina i 21. veka, Jovanović opisuje ličnosti i događaje koji su imali raznolike uticaje na kulturu.

Dušan Č. Jovanović rođen je 1949. godine u Pirotu, dok je u Beogradu završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti. Pre studija, bio je umetnički direktor amaterskog pozorišta DADOV i osnivač beogradskog festivala amaterskih pozorišta BAP, a u toku studija urednik pozorišnog i filmskog programa Doma kulture „Studentski grad“.

Sarađivao je sa listovima „Susret“, „Mladost“,  „Omladinskim novinama“, a pisao je i za kulturni dodatak „Politike“, „Politiku ekspres“ i NIN. Nekoliko decenija saradnik je Prvog i Drugog programa Radio Beograda, kao i Radio Beograda 202.

Centralna tema u knjizi je Bitka na Neretvi 1943. godine, a kako je Jakovljević naveo, na osnovu arhivske građe i svedočenja učesnika događaja, u svom delu demistifikuje mit o toj bici, bajku o rušenju mosta, o Brozovoj varci Nemaca kao i o „najhumanijoj bici u istoriji ratovanja“ kako je to, kako dodaje, naša istoriografija pola veka prikazivala.

Autor je tragao za plemenitim osobina ljudi na suprotnim strana – čojstvu i viteštvu koje je spasilo stotine ljudskih života u tom ratnom periodu, a brojne primere naveo je u delu.

Sreten Jakovljević se osvrnuo i na ulogu žena, majki, sestara, supruga, devojaka u tom vremenu.

„Nenapisana priča o tim bezimenim herojinama, koje su na najbrutalniji način stradale, ubijane, bacane žive u jame, silovane, ustaše im decu otimale iz ruku, a neke su se i u jami porađale“, kaže za žene Jakovljević.

Dodao je da su žene trpele, patile, radile, orale, kopale, žnjale, dočekivale ljude iz vojske, odgajale decu i neprestano bile u senci muškarca.

„Zbog toga zaslužuju najlepši spomenik u srcima našim, u znak sećanja na njihove patnje i dostojanstvo“, zaključio je autor.

O knjizi će govoriti akademik Matija Bećković, istoričari i recezenti Boško I. Bojović i Rajko Sarić, istoričar književnosti Milo Lompar i autor Sreten Jakovljević.

„Knjiga Skrivena istorija o stradanju Srba na prostoru NDH 1941 – 1945 je dragoceno delo za otkrivanje istine o ratnim događajima na tom prostoru i vremenu. Dragoceno je toliko što se u knjizi nalazi veliki broj običnih ljudi sa svojim pričama i ličnim sudbinama“, reči su akademika i pecnika Matije Bećkovića o ovoj knjizi. 

Bivši predsednik Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) Vojislav Koštunica  kaže da ova knjiga spada u krug radova onih autora koji odbijaju nametnuto, ideološko tumačenje ratne istorije i tragaju za delovima one stvarne „dugo skrivene istorije“.

„I dok se većina ovih autora služi arhivskom građom, posebno novootkrivenim dokumentima, Jakovljević se oslanja i na izuzetno veliki broj ratnih svedočenja i sećanja, posebno običnih malih ljudi i njihovih porodica i potomaka“, mišljenja je Koštunica.

Izdavači knjige su Lokal pres iz Beograda i SKPD Prosvjeta iz Banja Luke.

Prvo izdanje  knjige u tiražu od 1000 primeraka izašlo je krajem 2021. godine, a drugo u decembru 2023.

Sreten Jakovljević je rođen 1950. godine u selu Bijela kod Konjica. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju u Konjicu. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu. Novinarstvom se bavi od 1967. godine. Prvi tekst je objavio u listu mladih „Naši dani u Sarajevu“. Član UNS-a je od 1985. godine i urednik lokalnih listova „Rakovičke novine“ i „Čukarica Rakovica“.

Jakovljević je i urednik portala Stara Hercegovina. Autor je tri knjige „Otrgnuti od zaborava“, „Od Boraka do Višegrada – Ilija Sarić, sokolaš i ravnogorac i „Srkrivena istorija o stradanji Srba na prostoru NDH 1941“. Objavio je više radova u stručnim časopisima i knjigama, kao i dva naučna rada u SANU. Saradnik je u više dnevnih listova u Beogradu.

Besplatan ulaz za novinara koji pokaže člansku karticu UNS-a moguć je i u Zoo vrt u Frankfurtu. Potrebno je da popunite formular u koji upisujete ime i prezime, redakciju i gde i kada ćete objaviti sadržaj o poseti.

Vrt, zanimljivo, ima prostor u kom su smeštene životinje koje žive u mraku.

Inače, puna cena ulaznice za odraslu osobu je 13 evra.

Novinarska legitimacija UNS-a, početkom maja ove godine, uštedela je njenom nosiocu 26 evra koje je potrebno platiti da bi se videla postavka Muzeja nemačkog romantizma, Geteova kuća i frankfurtski Zoo vrt.

„Ideja izložbe je očuvanje kulturnog indetiteta Srba u Mađarskoj i regionu. To je nastavak predhodne izložbe organizovane 2023. godine u Temišvaru. Na fotografijama su poznate ličnosti koje su svojim radom i umećem postigli veliki uspeh u svojim delatnostima i na taj način doprineli ugledu i poštovanju srpskog naroda u svetu, a samim tim postali uzor mladoj generaciji“, rekao je Vasiljević za UNS.

Neke od ličnosti na fotografijama koje će biti izložene su Novak Đoković, Emir Kusturica, Vladimir Veličković, Matija Bećković, Zoran Hristić...

Izložba će biti otvorena do 23. maja 2024. godine.

Rođendan su danas u Udruženju novinara Srbije proslavili Dobrila Garić, Slobodanka Vučković, Bosiljka Jeličić, Dušanka Macanović, Kiril Panov, Dragoslava Peskarević i Slavica Trajković.

Novinari veterani setili su se i nedavno preminulog Radivoja Petrovića koji je rođen na jučerašnji dan.

“Mnogi od njih, nažalost, nisu više među nama, kao što je nedavno preminuli Radivoj Petrović, kome je rođendan bio 23. aprila”, rekao je predsednik Kluba novinara veterana UNS-a Petar Trajković.

Osim evociranja uspomena na prošle kolektivne rođendane, bilo je, kako je rekla članica Kluba veterana Nada Marković, reči o predstojećim aktivnostima.

 “Sve je proteklo u lepom rasploženju i sećanju na lepe prošle dane, koje smo takođe obeležavali u našem udruženju. No, i pored toga, kako život ide dalje, bilo je i dogovora za buduća događanja Kluba veterana pri UNS-u”, rekla je Nada Marković za UNS.

"Ovo mi je treća titula u Centralnoj Evropi i sigurno je da ću se potruditi i naredne godine da je odbranim. Za mene je velika čast biti među najboljima u ovom takmičenju", rekao je Brkić nakon uručenja nagrade.

On je dodao da godina iza njega nije bila laka, naročito jer je "to bila prva godina od kada je prešao iz automobila u bolid".

"Ali sada, sa većim iskustvom i kilometrima iza sebe, siguran sam da će naredna godina biti lakša. Osim ove titule, i godinu dana ranije bio sam šampion Centralne Evrope u kategoriji automobila, a imam i iskustvo kao vicešampion Centralne Evrope u endurans kruznim trkama", rekao je on.

Brkić je istaka oi da će on i njegov tim uskoro organizovati konferenciju za medije, na kojoj će predstaviti planove za naredne izazove.

"Svakako bih iskoristio priliku da se zahvalim svojoj porodici na podršci, pratećem timu, generalnom sponzoru kompaniji Marinkovic Hofmann i AK Galax, kao i svim drugim ljudima i kompanijama koje su me pratile na ovom putu", rekao je Brkić.

Odlazak novinara u Nemačku i osnivanje televizije

Bile su to burne godine za naš narod, priča Rakić, sada već deceniju novinar i urednik u Programu za dijasporu na Radio-televiziji Srbije (RTS).

U RTS, tada Televiziju Beograd, došao je 1984. godine. Radio je, kaže, u Beogradskoj hronici i Jutarnjem programu, da bi ga generalni direktor Dušan Mitević 1989. godine poslao na ispomoć u Prištinu, kako bi pomogao u formiranju redakcije Programa na srpskom jeziku RT Priština.

U Nemačku je došao 1990. godine, neplanirano, iz Prištine. Otišao je, kaže, zbog pretnji i pritisaka Albanaca na KiM zbog njegovog izveštavanja.

“Jedne noći su mi gađali stan, pa mi je direktor RT Priština Milorad Miša Vujović odmah dao neplaćeno odsustvo, rekao da je čuo da sam na nekom spisku za likvidaciju i da bi trebalo da se spakujem i odem. Istog dana sam seo u automobil, otišao za Beograd i kroz nekoliko dana u Nemačku”, priča Rakić za UNS.

Devet godina kasnije, tokom kojih je bio dopisnik Radija Beograd, TV Beograd i „Večernjih novosti“ iz Berlina, 1999. godine, sa još trojicom kolega – Milošem Perovićem, Vlastimirom Vidićem i Jadrankom Milakovićem, rešio je da osnuje srpsku televiziju u glavnom gradu Nemačke.

Bila je to, priča on, prva srpska komercijalna televizija u Evropi.

“Entuzijastično smo krenuli u ceo projekat. Prijatelj, vlasnik građevinske firme «PE-MI bau», Miloš Perović je odvojio za početak svojih 20 hiljada maraka za televiziju i rekao: ‘Dalje se snalazite sami, nalazite reklame i zarađujte, finansirajte se sami’. Od toga smo počeli”, kaže Rakić.

Kako kaže, on i Perović pronašli su tada i nemačku firmu „Medienmacher“ koja je za njih povoljno montirala priloge, pa su mogli da pokriju troškove.

Drugačije nije moglo, jer novca nije bilo, priseća se Rakić.

“Grad Berlin je tada, sa pomenutom firmom Medienmacher, na čelu sa Martinom Tesmerom, formirao Centar za obuku gde su se ljudi obučavali za režiju, tonce, montažere, dekoratere, majstore svetla itd, tako da je ta firma dobila od Grada novac da, na primeru TV DELTE Berlin, obučava mlade medijske kadrove. Zbog toga smo imali sreću da dobijamo obučen kadar bez ulaganja i to nam je pomoglo da opstanemo u početku. Da nije bilo te pomoći, sami ne bismo mogli”, kaže Rakić.

Pošto je imao višegodišnje iskustvo u TV Beograd, priča on, od Javnog servisa uzeli su “mustru” za program TV DELTE.

“Red informative, vesti, izveštaja sa događaja, red muzike, reklama… Potpisali smo ugovore sa TV Beograd i TV Crne Gore pa smo i od njih dobijali vesti. Po ugovoru sa TV Beograd imali smo pravo da reemitujemo 24 sata programa i sve emisije TV Beograd, što je tada bilo veoma značajno, i nama i građanima”, kaže Rakić.

Ističe da su ih ljudi pratili, a nemački mediji u tom periodu često citirali.

“Kada je bombardovana TV Beograd, od nas su preuzimali informacije”, kaže on.

Ova TV uključivala je u program predstavnike vlasti, ali i opozicije, ambasadore i sve druge relevantne aktere u tim burnim godinama.

Vremenom se, priča on, i redakcija širila.

Pošto je bio i dopisnik ‘Novosti’, kako kaže, preuzeo je za TV DELTA i njihovu dopisničku mrežu, kolege iz Pariza, Londona, Moskve, Vašingtona, Beograda, Prištine, Podgorice.

“Tako da smo imali stalnu mrežu profesionalnih dopisnika, ali smo uključivali i kolege novinare iz beogradskih redakcija. Svi oni za nas su izveštavali volonterski”, seća se Rakić.

U godinama nakon osnivanja, u televiziji je radilo oko 20 ljudi.

Televizija DELTA, iako na srpskom jeziku i “na kablu”, bila je gledana u Nemačkoj.

Rakić kaže da su tada imali podatke da ih sigurno prati oko 60.000 ljudi iz bivše Jugoslavije.

“Pratili su nas, a reklame plaćali i Hrvati, muslimani, Arapi, Rusi, Italijani, čak i Nemci… Bili smo prava internacionalna televizija. Prepoznavali su nas i na ulici”, seća se on.

Događaja je tih godina bilo mnogo. Od bombardovanja, demonstracija, promene vlasti.

„Stalno su dolazili i odlazili ministri, drugi važni ljudi, političari, nismo mogli a da ne izveštavamo o njihovim posetama, o bombardovanju, o humanitarnoj pomoći. Kolega i ja smo dane provodili u našoj ambasadi u Berlinu tragajući za informacijama”, priča Rakić.

U početku su često upadali u finansijske krize, kaže on, u periode kada nisu mogli da obezbede dvadesetak reklama koliko im je bilo potrebno da bi pokrili osnovne troškove.

“U tim periodima smo se opet oslanjali na Miloša Perovića, tako da je u toj prvoj godini, do kraja bombardovanja Jugoslavije, uglavnom on finansirao rad TV DELTE. Premašio je prvih 20 hiljada maraka koliko je ranije odredio. Ipak, posle smo se stabilizovali i opstali do 2006. godine”, kaže Rakić koji se krajem 2005. godine, zbog problema sa dozvolom boravka u Nemačkoj i bolesti majke vratio u Srbiju.

“Ostale kolege pokušale su da održe televiziju, ali s obzirom na to da nas je bilo malo, a da sam ja većinom snimao i pokrivao program sam, nisu uspeli. Imao sam dve svoje kamere i sa njima radio i snimao većinu programa, tako da nisu mogli da opstanu nakon mog odlaska”, rekao je Rakić UNS-u.

Trka za vestima preča od studija

Vladan Rakić rođen je 1960. godine u Plani kod Paraćina. Završio je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gde je apsolvirao i magistarske studije na grupi “Masovne komunikacije i publicistika”.

Od 1984. do 1989. godine radio u TV Beograd, a potom godinu dana provodi u TV Priština. Od 1990. do kraja 2005. godine živeo je i radio u Belinu dakle je bio dopisnik “Večernjih novosti”, Radio Beograda i povremeno TV Beograda. U toku 1998. i 1999. godine bio je i dopisinik Dojče vele-a na srpskom jeziku. Nakon toga osniva TV DELTU Berlin gde je radio i kao glavni urednik, snimatelj, voditelj, sve do kraja 2005. godine kada se vraća u Srbiju i u Radio-televiziju Srbije.

Rakić je za vreme boravka u Nemačkoj upisao postdiplomske studije na poznatoj Filmskoj TV akademiji «Konrad Wolf», a u isto vreme i doktorske studije na Fakultetu politčkih nauka Slobodnog univerziteta u Berlinu, gde mu je mentor bio prof. dr Fric Vilmar.

Ipak, kasnije je, kako ističe, zbog televizije i stalne trke za vestima i tragičnim događajima u otadžbini, o kojima je redovno izveštavao, odustao od studija. To je, navodi, pokazatelj, koliko mu je tada bilo važno da izveštava o događajima važnim za Jugoslaviju.

“Sve sam bio podredio tome. Nisam mogao da ne šaljem izveštaje kada se dešava toliko toga. Paralelno sam sve što se dešava i zapisivao, pa sam, kada sam se vratio u Srbiju, ‘eksplodirao’ sa objavljivanjem knjiga”, kaže Rakić koji je do danas objavio 39 naslova, pretežno poezije, ali i romana i jedan esejistički naučni rad. Dobitnik je 24 književne nagrade.

Član je UNS-a, Udruženja književnika Srbije i Saveza pisaca Nemačke, čiji je član postao, kako kaže, uz propratno pismo nobelovca Gintera Grasa.

Foto: Vladan Rakić, privatna arhiva

Zlatnu plaketu za karikaturu dobio je Mihael Graczyk iz Poljske, srebrnu Miro Georgijevski iz Severne Makedonije, a bronzanu Konstantin Ciosu iz Rumunije.

Na konkursu su učestvovali autori iz Evrope, Azije i Južne Amerike.

Ninusu Nestoroviću ovo je treća Zlatna plaketa na ovom prestižnom festivalu.

Časopis za kulturu i umetnost nastao pre oko dve i po godine. Doneo ga je na svet Milan Peca Nikolić (1957), filmski i televizijski reditelj, scenarista i producent, autor knjige pesama i dva romana. Po njegovim inicijalima ovaj časopis je dobio ime.

Peca Nikolić kaže da mu je oduvek smetala malodušnost, obeshrabrenost onih koji tvrde da za neki sadržaj nema publike, da je nastalo doba prostote i prostaštva,  te da je sve u dekadenciji. Upravo takvo shvatanje motivisalo ga je da pokrene MPN časopis.

„Ta teza ometa kritičku svest. Nema boljeg deterdženta, nema boljeg usisivača, nema boljeg predsednika... Nije tačno. Nismo pametni i uporni. Hrani publiku dovoljno dugo samo parizerom i ona će vremenom početi da grokće. Serviraj joj ostrige u istom periodu i ona će ti zatražiti i limun ako si ga, nekim slučajem, zaboravio“, ističe on.

MPN magazin Milan Peca Nikolić vidi kao svoj pokušaj da opovrgne defetizam. Ovaj časopis, kako dodaje, nema zacrtanu uređivačku politiku, niti tematiku.

„Pišemo o svemu što nas zanima, što znamo ili otkrivamo a slutimo da naši čitaoci to ne znaju ili da bi ih moglo zanimati. Postoje samo dva rigidna pravila. Nema dnevnopolitičkih potrošnih tema a tekstovi mogu da budu dugi tri do šest kucanih strana, tj. šest do 12 minuta čitanja na bilo kom smart uređaju. Može se čitati na mobilnom ili tabletu u prevozu, pauzi posla, kod kuće na računaru ili televizijskom ekranu“, naveo je on.

Ovaj elektronski časopis objavljuje eseje, portrete ličnosti, kratke priče, poeziju, a katkad intervjue. Redovno ga prati dve stotina čitalaca, a povremeno tri do četiri puta više. Publika raste do pet posto mesečno, bez ikakve reklame. MPN nije zainteresovan za preteranu masovnost, ali nije ni ekskluzivistička publikacija. Generacijski se izdvajaju dve grupe čitalaca:  od 20 do 25 i, pretežno, od 40 do 60 godina.  Čitani su u zemlji i u regionu, a više od 30 posto pratilaca je iz kulturnog rasejanja, Evrope i Amerike, uglavnom.

Ovaj elektronski časopis ne sadrži reklame, komercijalne oglase, niti prikriveno oglašavanje. Nije sponzorisan od strane korporacija, NGO, kao ni državnih institucija. Ipak, nudi mogućnost da ih čitaoci podrže posle nekoliko meseci, ukoliko uvide da im je sadržaj dovoljno interesantan i podsticajan da bude podržan.

Sa jedne strane, na prvi pogled izgleda da je MPN izvan vremena, ali na drugi pogled postaje jasno da se i te kako bavi i vremenom kojem smo savremenici, ali na suštinski način. Bitna pitanja sa kojima se čovek suočava, večna su.

Činilo se  da je ovakvo novinrastvo izumrlo. I da, ako vaskrsne, ne bi opstalo. Ali nije tako. Postoje ljudi koji još drže Prometejsku vatru ali i oni - bez kojih bi takvo pisanje bilo besmisleno - koji to vole da čitaju.

Zato Nikolić ističe da je uređivački proces u magazinu kao u ogledalu.

„Mene kao urednika modeliraju autori ali i čitaoci. Inspirišu me saradnici, teme i njihov stil pisanja, uostalom i ja sam autor velikog broja tekstova čije teme biram na bazi intuicije i inspiracije. Od autora tražim da se ne ograničavaju ni u čemu i da pišu samo o onome što vole i poznaju. Od te tačke nisam više demokratičan, vratim na dublju doradu ili ne objavim“, istakao je.

Kada su u pitanju poezija i proza, ove tekstove objavljuju kada se pojavi nešto zaista vredno i neobično.

„Dobrovoljnost je u svemu presudna. Ko kaže da entuzijazam više ne postoji?!“, istakao je.

Ko piše za MPN?

Na pitanje ko su autori MPN-a Milan Peca Nikolić nevoljno je odgovorio, rekavši da  ne može navesti sve autore koji su dali doprinos magazinu, ali je naveo neke od njih.

Među prvim saradnicama javili su se dr Slobodan Simović, filozof i teorijski fizičar, čovek renesansnih interesovanja i širine, čija me je pasivnost naterala da ga prenem iz snenih holandskih pejzaža i pozovem u ovu postolovinu. Pišu i sledbenici tamnavske škole mišljenja i pevanja čiji je neugasivi plamen upalila još prva dama srpske filozofije, Obrenovčanka dr Zagorka Mićić (1903-1982)", naveo je on.

Za MPN magazin pišu i Gojko Božović, urednik, kritičar i pesnik, dr Lidija Merenik, istoričar i teoretičar umetnosti, Miodrag Milovanović, hroničar naučno-fantastične literature i periodike, Ratko Dangubić, aforističar, pripovedač i romanopisac, Vladan Matić, iskusni diplomata i pisac i Aleksandra Radović, koja često piše poeziju.

"Među autorima je Ivana Janošević, vavilonski bibliotekar, uvek spremna da pronađe manje poznate bisere iz naše kulturne tradicije i priredi ih na zanimljiv način. Zatim, Srpko Leštarić, arabista i prevodilac, minuciozni poznavalac jezika i kulture srednjeg sveta, čije se prevodilačko iskustvo kreće od Pisma Haralampiju, preko najboljih arapskih klasičnih i savremenih pisaca, do Hiljadu i jedne noći", kaže on.

Ističe i tekstove Dragoljuba Petkovića, nekadašnjeg glavnog urednika Takovskih novina, Dušana Popovickog i Ljubicu Turudić.

Pored toga, redakcija MPN-a posthumno objavljuje poeziju i druge tekstove Koste Lozanića.

"Pozivam novinare koji smatraju da sebe pronalaze u ovom onlajn izdanju da svoje tekstove pošalju na pecampn@gmail.com, kao i da prate sajt MPN magazina", rekao je.