Popust za decu do 12 godina je 30 odsto. U cenu nije uračunata boravišna taksa od 100 dinara dnevno za odrasle, a 50 za decu. Prevoz je individualan. 

Više o hotelu možete pogledati ovde:

https://kopapartmani.co.rs/galerija-2/

Više informacija o ponudi i uslovima plaćanja kontaktirajte Miljana Vitomirovića na broj 063 414 876 ili emailom: oscarkliper@yahoo.com

Našli smo se, a počelo je ovako:

 “Ne razumem se u literaturu, ~ rekao je novi poznanik i nastavio. Pravnik sam po zanimanju sada u penziji. Možda vi žurite, pa da pređem na stvar. Zašto sam vas zvao?! Moj kum Nikola, vozač građevinskih mašina prilikom silaženja iz kabine mešalice za cement okliznuo se pao i polomio nogu u zglobu. Praktično ostao je nepokretan. Razmišljao sam kako da pomognem čoveku. Meni je umrla žena, a deca otišla. Živim sam i imam dobru penziju. I on živi sam. Predložio sam mu da pređe kod mene u stan da mu pomognem dok povreda ne prođe. Kum prihvati poziv i sada živi kod mene. Međutim kum je imao jednu neobičnu želju, zbog koje sam Vas i pozvao. Čitao je u Kulturnom dodatku Politike vaše tekstove. Obavezao me da vas nađem i svakako kupim primerak knjige…  Priznajem trebalo mi je vremena dok sam vas našao. Kum ne koristi internet. Čak nema ni savremen mobilni telefon…“

Tako je Đorđe, penzionisani pravnik. prateći kumovu želju našao ovog novinara.

Objasnio sam kumu Momčiloviću kako radi QR kod u knjizi jer svih 40 priča ima QR kodove koji omogućavaju da se čuju glasovi onih koji u knjizi govore. Razumeo je odmah korist inovacija u izdavaštvu.

A kum vozača građevinskih mašina,  meni je obeležio 2024. godinu. Zato sam pomislio da ovu radost podelim sa Vama tek da vidite da nismo “džabe krečili”.  A što je bilo zanimljivo,  Đorđe je detaljno prepričavao kako je sve i šta našao vozač čitalac u mojim pričama, detalje. Prenosio je autentično reči svog kuma vozača, objasnio mi je da je jako važno što nisam čitaoca uveravao u tačnost dokumenata, već sam samo izlagao priču, dozvoljavajući čitaocu da sam maštom dočara različite događaje našeg XX veka koje knjiga obuhvata, prema onome šta je objavljivano u Kulturnom dodatku itd…

Kao što je kum Đorđe obradovao svojim gestom svog kuma vozača teških mašina tako i ja želim vas da obradujem, a putevi knjige su apsolutno nepoznati što ovo svedočanstvo treba i da potvrdi.

Nek nam svima ova godina bude bolja!

“Uvek kada radim takve priče, gledam da se stavim na mesto ljudi sa kojima razgovaram. Razmišljam kako bih reagovala kada bih se našla u njihovoj situaciji”, navela je Marković za UNS, nakon uručenja nagrade.

Time se, kaže, vodila i dok je izveštavala o Milošu Rašiću, koji je živeo sa majkom u oronuloj kući u Dobrotinu. U sklopu videa, Marković je apelovala na ljude dobre volje da mu pomognu da staru, oronulu kuću osposobi za pristojan i dostojanstven život. 

Na problem joj je, kako dodaje Marković, ukazao upravo Miloš Rašić, koji ju je pozvao na telefon kako bi joj ispričao u kakvim uslovima živi sa majkom. 

“U tom trenutku putovala sam ka manastiru Draganac. Padala je kiša. Pre razgovora sa mnom Miloš je postavljao kofe jer mu prokišnjavao krov kuće u kojoj je živeo”, ispričala je ona.

Kada je sutradan otišla da vidi o čemu se radi, Marković je, kako kaže, videla da fleke na plafonu, kao i deo krova koji se urušavao. 

“Kuća je iz pedesetih godina i pravljena je od blata. Miloš i njegov tata su je zajedno gradili. Otac mu je u međuvremenu preminuo, a Miloševa majka, koja prima minimalac, za sahranu muža podigla je kredit. Miloš je prethodno operisao tumor na mozgu”, nastavlja Marković.

Sama priča ju je, kaže, inspirisala da napravi prilog o njima - ne samo za televiziju “Prva”, već i za lokalni portal “Gračanica onlajn”.

“Kada sam pitala majku kako žive, rekla mi je ‘sve sa obraz’, što znači ‘zadužujem se, pa kad platim’. Komšiluk je znao u kakvim uslovima žive, ali niko nije mogao mnogo da pomogne ako im pozajmi novac. Neopdhodno je bilo da priča postane javna”, dodaje Marković.

Prvi pozitivan ishod priče bio je, kako kaže, poziv opštinskog službenika iz Kosovskog Pomoravlja.

“Rekao mi je da je gledao prilog na Prvoj i da želi da pomogne. Dodao je da nema mnogo novca, ali da Milošu može dati deo svoje plate”, navodi Marković. 

Nekoliko meseci kasnije Miloš, uz pomoć humanitarnih udruženja “Majka devet Jugovića” i “Delije” renovirao dom, a Privremeni organ grada Lipljan mu je obezbedio zaposlenje.

Ana Marković dobila je nagradu UNS-a za novinarsku humanost.

Za svaku humanitarnu akciju, važnu ulogu imala je podrška redkacija, a Janojlić, pored “Ekspresa” i “Palanačkih novina”, ističe i frankfurtske “Vesti”, koje su imale rubriku “Humanitarni most”. 

“Ova rubrika donosila je priče o ljudima koje život nije mazio. Njima su u najvećem broju pomagali Srbi u dijaspori. Potrebu za tuđom pomoći imali su ljudi slabog imovnog stanja, uglavnom za lečenje i kupovinu skupih lekova. Težio sam tome da se siromašnim porodicama pomaže čak i u rešavanju  stambenog pitanja. Na prvi pogled, to je izgledalo kao nemoguća misija, ali se pokazalo da upornost i želja da se učini pomak mogu dati rezultat”, priča Janojlić za UNS.

Pomoć sedmočlanoj porodici sa KiM

Niz humanitarnih priča koje su pomogle različitim porodicama da dobiju krov nad glavom počeo je pozivom kolege Aleksandra Ećimovića. On mu je rekao da u gradskom parku u Glavaševoj ulici živi sedmočlana porodica sa Kosova i Metohije kojoj je potrebna pomoć. 

Janojlić se, nakon razgovora sa Ećimovićem, obratio ocu petoro dece.

“Rekao sam im da mogu napisati tekst o njihovoj nevolji i naglasio da se može naći neko u „belom svetu“ ko hoće i može da pomogne. Taj čovek izmučenog lica gledao me je s očevidnim nepoverenjem, verovatno misleći da sam još jedan od onih koji obećavaju, a ne učine ništa. Znao sam da moram biti uporan i da ne smem odustati od pokušaja da rešim životno pitanje ove porodice”, nastavlja Janojlić. 

Ubrzo nakon razgovora, Janojlić je uradio priču o ovoj porodici sa Kosova i Metohije.

“To je, čini mi se, bio moj najbrže napisani tekst za novine u dugoj novinarskoj karijeri. Poslao sam ga faksom frankfurtskim ‘Vestima’ i požurio na autobusku stanicu da vozača autobusa na liniji Smederevska Palanka – Beograd zamolim da fotografije preda kuriru ove redakcije. Već sledećeg dana osvanuo je moj tekst na celoj stranici”, dodao je on.

Odmah nakon objavljivanja teksta, zvali su ga mnogi Srbi koji žive u rasejanju, a priča ove porodice postala je poznata i meštanima Smederevske Palanke.

“Hipođakon ovdašnjeg hrama nazvao me je i ponudio pomoć da je zbrinemo. Išli smo u nekoliko sela da nađemo slobodnu kuću i rešimo problem za neko vreme dok se ne nađe trajno rešenje. Na rezultat nismo dugo čekali. Pomoć je ponudila humanitarna organizacija ‘Božur’ iz Čikaga. To nas je sve ohrabrilo i krenuli smo u potragu za domaćinstvom koje je moguće kupiti doniranim novcem”, ispričao je Janojlić.

Sa kumom ove porodice Janojlić je u selu kraj Ribarske banje odabrao kuću i okućnicu koju će kupiti. 

Vraćajući se iz tog mesta, došao je do rasadnika, čiji je vlasnik ponudio da zaposli oca dece da zaliva biljke. 

“Njihovom useljenju su se naročito obradovali ljudi iz komšiluka. Nudili su mleko za decu svakog jutra. Kasnije su im kupili i odeću”, ispričao je on. 

Posao u fabrici opreme i mašina za oca troje dece

Ubrzo je svojim tekstom i humanitarnim aktivnostima pomogao i porodici koja se iz Đakovice doselila u Smederevsku Palanku. Ovaj bračni par je sa troje dece živeo u teškim uslovima. Najmlađe dete imalo je teško oštećenje vida. 

“Odmah sam uradio tekst za ‘Vesti’, a na reagovanje čitalaca iz inostranstva se nije dugo čekalo. Skupljene su pare i u Smederevskoj Palanci im je kupljena kuća sa četiri ara placa. Javili su se i donatori da pomognu oko njenog uređenja i to je urađeno u rekordnom roku”, nastavio je on.

Janojlić je pomogao da otac troje ovo troje dece pronađe posao u gradu.

“U fabrici opreme i mašina, koja je pripadala sistemu „Goša“, ponudili su radno mesto zavarivača. Znajući da nema tu kvalifikaciju, otišao sam do Instituta ‘Goša’ i direktorki Marini Kutin predočio njegovu situaciju. Ona je pristala da mu besplatno omogući prekvalifikaciju u Zavodu za zavarivanje čime je rešeno i pitanje stalnog radnog mesta”, dodao je on.

Srbi na privremenom radu u inostranstvu uspeli su da nabave i očne proteze za najmlađu ćerku, a sve to desilo se nakon Janojlićevih tekstova. 

Kuća za samohranu majku iz Podujeva 

Iz Redakcije „Vesti“ Janojliću su javili i da u Kuršumliji živi višečlana porodica sa Kosova i Metohije kojoj treba pomoć. Otišavši tamo, upoznao je majku sa troje dece, čiji je otac preminuo.

“Kad sam se našao u kući u kojoj je privremeno boravila ova siromašna porodica, majka me je pozvala da pogledam indekse i đačku knjižicu mlađe ćerke. Imao sam šta i videti: u indeksu nije bilo nijedne ocene manje od 10, a u đačkoj knjižici bile su sve petice. Iako bolešljiva, majka je radila u hladnjači da bi deca koja studiraju imala novca da jednom mesečno plate kombi prevoz od Kosovske Mitrovice do Kuršumlije i nazad”, ispričao je on.

Ubrzo posle objavljivanja njegovog teksta u “Vestima”, doniran je, kaže Janojlić, novac za kupovinu kuće. 

“Bio sam na useljenju i uverio se koliko je ova akcija bila potrebna. Za tu porodicu kupljena je kuća na sprat s pomoćnim prostorijama i radionicom za popravku vozila”, naveo je on. 

Par iz Tuzle koji se preselio u Italiju

Znajući koliko pomaže ljudima u nevolji, nazvao ga je, kako kaže, učitelj iz Vodica kod Smederevske Palanke Milan Todorović i zamolio da pomogne tročlanoj porodici koja se doselila iz Tuzle. 

“Mladi mešoviti bračni par nije imao izbor .Napisao sam tekst o njihovoj nevolji za ‘Vesti’, a ubrzo potom u Vodice je iz Italije došao čovek iz Goloboka (selo palanačke opštine) i ponudio pomoć. Pre toga preko ‘Vesti’, poslao je i nešto para da prežive dok se ne nađe rešenje. Golopčanin je predložio da otac deteta krene s njim u Italiju, uz obećanje da će mu se pridružiti i supruga s bebom čim se za to stvore uslovi”, dodao je on.

Sve pomenute humanitarne akcije Janojlić je, kako kaže, smatrao novinarskom i ljudskom obavezom.

“Najveća nagrada mi je bila kad sam video osmeh na licu ljudi kojima sam, uz angažovanje dobrih ljudi, pomogao da dobiju svoj krov nad glavom i svoje parče hleba”, istakao je Janojlić. 

Ulaz u najveći i najpoznatiji muzej na svetu najbolje ilustruje benefite koje vam kao profesionalnim novinarima donosi članska karta UNS-a. Ulaz u Luvr biće vam besplatan, ali će vam kao profesionalnim novinarima biti dostupan i prioritetan ulaz što znatno olakšava posetu muzeju imajući u vidu uobičajene gužve i dugo čekanje u redovima. Redovna cena  karte je 22 evra, ali ćete tokom obavezne onlajn registracije na sajtu Luvra i odabirom kategorije profesionalaca koji poseduju validnu pres karticu dobiti besplatnu kartu koju možete štampati ili sačuvati u elektonskoj formi na svom telefonu. Pri dolasku na ulaz u muzej dovoljno je samo da pokažete besplatnu kartu i obavezno priložite overenu člansku kartu UNS-a i bićete usmenreni na prioritetan ulaz. 

Po istom principu možete posetiti i čuvene Orsej (redovna cena karta 16 evra) i Oranžeri (redovna cena karte 12,5 evra), Dom invalida sa Napoleonovom grobnicom (redovna cena 15 evra), ali i kraljevsku palatu u Versaju (redovna cena karte 21 evro). 

Osim najpoznatijih turističkih atrakcija, većina drugih muzeja i kulturnih sadržaja takođe su dostupni besplatno uz člansku kartu UNS-a, pa tako možete posetiti sve znamenitosti u okviru Centra nacionalnih spomenika  (Centre des monuments nationaux), uključujući Pantenon (redovna cena 13 evra).

Vreme je, kako je rekao Popović, u njegovom sistemu vrednosti jedina nenadoknadiva stvar. On je stoga istakao da je njegova profesionalna i lična misija da vreme ne gubi na stvari koje njega ili druge ne čine srećnim.

“Sve sukobe u životu imao sam kada neko zarad svojih interesa traći moje vreme. Zato mislim da posao, a u ovom slučaju je to kreiranje i režiranje televizijske emisije za milion ljudi, podrazumeva da vreme ne sme da bude potratraćeno ni meni, ni mojoj ekipi, ni publici, a ni učesnicima. Zato svaka priča mora da donese neko dobro delo”, rekao je on. 

Kuriozitet je da je žiri koji je odlučivao o nagradi Đoko Vještica istakao upravo njegov kontinuitet u humanitarnom radu, kao i da je novinarsku karijeru započeo u nedeljniku “Vreme”. 

Pomeranje kazaljki na satu, sudeći po onome što je rekao Popović, novinar treba posmatrati razmišljajući da li je nekome vodilja ka pravim vrednostima.

“U svakoj siromašnijoj državi ljudi misle da se dobro delo svodi na materijalnu pomoć. Ja pak mislim suprotno. Verujem da je to dobro delo upravo emotivna vrednost koju možete da donesete porodici uz mali ekran, i budete putokaz ka pravim vrednostima”, apostrofirao je Popović. 

Emisija “Moja dedovina” , kako je istakao Popović, pokazuje put u sigurniju budućnost uz parče zemlje, bunar i dedino i babino ognjište. 

“Moja dedovina je do sada prikazala priče o više od 50 imanja kojima su se ljudi vratili sa osmehom, a jedna od najupečatljivijih je ‘kućica za princeze’ za dve sestre od kojih je jedna imala karcinom očiju i izlečila se. Njihova sreća je i danas za nas motiv da idemo dalje”, rekao je on. 

Video: Moja dedovina

Osim rada na televizijskom serijalu i u štampi, Popović je humane priče ostavljao u etru kao radijski novinar. Upravo radijsku reportažu “S one strane uma” istakao je kao omiljenu jer su, nakon objavljivanja ove priče, do tada teški uslovi u klinici “Laza Lazarević”, postali znatno bolji. Ova priča dobila je nagradu “Zoran Mamula”.

Fondacija Žoze Saramago je rukopise ovog pisca, porodične fotografije, objavljene knjige prevedene na više od 40 jezika, izložila u kući koja je sagrađena početkom 16. veka. Saramago je prvi roman "Zemlja greha" objavio 1947, sa 25 godina. Bio je i prevodilac, književni kritičar, novinar, kolumnista dnevnog lista "Diario de Lisboa" i pomoćnik direktora dnevnih novina "Diario de Noticias".

Saramago nije krio da je komunističkih uverenja.

U muzeju su izložene i Saramagove knjige prevedene na srpski jezik. Ulaz je 3 evra za odrasle osobe, a 8 za porodicu.

Članska karta UNS-a omogućava i besplatan ulaz u Okeanarijum u Lisabonu. Inače, cena ulaznice za odraslu osobu je 25 evra, a za decu do 12 godina je 15 evra.

Autor, karikaturista i član UNS-a Goran Ćeličanin istakao je da se u knjizi bavio ne samo šajkačom, već i glavom srpskog seljaka koja je ispod nje, kao i njegovim bićem i vrednostima koje ga formiraju.

Knjiga je, kako je rekao, došla iz revolta zbog površnog predstavljanja seljaka u brojnim serijama i filmovima.

„Gledajući, na primer, seriju ‘Selo gori, a baba se češlja’, koja opisuje moj kraj, pomislio sam da su u osnovi loše prikazali srpskog seljaka. On je prikazan kao blentava osoba sa prizemnim humorom. Nema veze sa srpskim seljakom i šajkačom“, istakao je Ćeličanin, istakavši da ovo nije jedini primer površnog prikazivanja seljaka i da je mnogo takvih prikaza objavljivano u medijima.

Na pitanje iz publike da li će se pojaviti i knjiga sa karikaturama o keči, on je rekao da bi voleo da se napravi objedinjena izložba njegove knjige, zbirke o fesu, kao i knjige o keči iz Albanije. Istakao je da knjiga nije šovinistički pamflet.

 „Šajkaču obično vezuju za tu priču. Zato se knjiga i zove ‘Srb(end)ovanje’, što označava kraj priči o vrsti Srbovanja, koja predstavlja banalizaciju. Rekao sam da bih bio najsrećniji da se napravi objedinjena izložba moje, knjige nekog iz Novog Pazara ko nosi fes i nekog iz Albanije ko nosi keču. Oni samo, čini mi se, ne bi bili raspoloženi“, dodao je Ćeličanin.

U knjizi se prikazuje važnost očuvanja tradicije i borba za identitet srpskog naroda kroz simbole srpske kuće, gusli, harmonike i sličnih simbola.

Uz svoje karikature, u ovu knjigu uvrstio je i tekstove o šajkači, kako bi napravio kompletnu sliku o ovoj temi.

Među njima je i tekst Nedeljka Ubovića, koji je, pričajući o istorijatu šajkače, naveo da je ova kapa uvek označavala ponos i status, što je Ćeličanin verodostojno prikazao u knjizi.

„Nikad nisam video prosjaka koji drži šajkaču, već su obično to bili šeširi“, dodao je on i istakao da je važno negovati ovaj srpski simbol.

Ne samo da je knjigom „Srb(end)ovanje“ Ćeličanin sačuvao srpsko tradicionalno obeležje, već je, kaže Ubović, sačuvao i novinsku karikaturu koja polako izlazi iz mode.

„Sve su manji tiraži štampanih medija i biće sve više potrebe za ovakvim knjigama. Ipak, karikatura je starija od novina i ona će opstati“, dodao je on.

Posebno je važno, kako je istakao, sačuvati karikaturu poput Ćeličaninove u vremenu kada se menjaju vrednosti ponosa i statusa, tradicija urušava, pa šajkaču polako menja kapuljača.

Ćeličanin se, kako piše u delu recenzije pročitanom na promociji, publici predstavio karikaturama koje su odraz retke grafičke kulture i „trajne sklonosti da se karikatura promišlja u širokim estetskim i filozofskim rasponima“.

Milenković, koji je doktorand na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, poeziji Ivana V. Lalića prilazi posvećeno, interpretativno i metodološki utemeljeno, te izvodi zaključke koji potvrđuju značaj i vrednost ovog značajnog srpskog pesnika, kako u istorijskom, tako i savremenom kontekstu srpske poezije.

„Žarko Milenković smešta Lalićevo delo u dijahronijski niz i najvećma mu i pristupa iz ugla književnog istoričara, uz dragocene analitičke sinteze, u čemu leži i najznačajniji doprinos ove studije srpskoj nauci o književnosti. Knjiga doprinosi našem razumevanju ne samo pojedinačnog pesničkog dela Ivana V. Lalića, nego i istorije srpske književnosti“, ističe recenzentkinja dr Sonja Veselinović, vanredna profesorka novosadskog Filozofskog fakulteta.

Naučna saradnica Instituta za književnost i umetnost dr Milica Ćuković kaže da je autor iscrpnom analizom Lalićevog shvatanja pesničke tradicije, proučio odnos koji je pesnik imao „prema autorima koje je odredio kao svoju tradiciju”.

“Prema Vojislavu Iliću, Lazi Kostiću, Jovanu Dučiću, načinu tematizacije mora i grada, statusa i funkcije vizantijske estetike i sakralne leksike, Žarko Milenković u monografiji Ivan V. Lalić: pitanja pesničke tradicije, uz nemali broj ilustrativnih primera detaljno je proučio Lalićev opus”, ističe dr Đuković.

Ona je istakla i da je Milenković dao ključ za interpretaciju značaja Ivana V. Lalića, Vojislava Ilića (posredno i Dučića i Kostića), kao vlastite pesničke tradicije, koja se odrazila kako na naučni rad, tako i na pesničko stvaranje.

U knjizi „Jasni obrisi nesreća“, Žarko Milenković eseje, kritike i tumačenja posvećuje savremenim srpskim pesnicima i pesnikinjama - Milanu Nenadiću, Slobodanu Zubanoviću, Đorđu Nešiću, Tomislavu Marinkoviću, Jeleni Lengold, Gojku Božoviću, Nenadu Miloševiću, Dejanu Aleksiću, Draganu Boškoviću, Jasmini Topić, Petru Matoviću, Bojanu Vasiću, Slobodanu Joviću, Aleksandri Jovićić Đinović, Tijani Savatić i Matu Uljareviću.

Recenzenti dr Sonja Milovanović i dr Vladimir Perić, istakli su Milenkovićevu posvećenost poeziji kao osnovnom tekstu, u vremenu koje poeziji nije naklonjeno.

„U pokušaju da se poezija misli ali i oseća, tri se pristupa razaznaju u Milenkovićevom rukopisu - analitički, (uže) kritičarski i poetski. Ne krijući naklonost prema stvaralaštvu odabranih autora, ovaj kritičar će u poeziji pesnika i pesnikinja o kojima piše pronalaziti ono što ga i samog intrigira – šta je pesnik danas i koja je njegova uloga. I među redovima ovih eseja i kritika potvrđuje se da je poezija duboko lično, ali i, najšire uzevši, kolektivno pitanje” stoji u recenziji.

Dr Sonja Milovanović ističe da u oba slučaja, Milenković u poeziji prepoznaje i vrednuje odgovornost, kreativnost, slobodu, kao najvažnije (po)etičke odlike.  

„Za Milenkovića je jasno i ekslamativno ‘poezija Bog teksta!’ Ona je tu, da ostane, iako su je se mnogi odrekli“, napisao je recezent Vladimir B. Perić.

Milovanović i Perić zaključuju u recenzijama da je ova knjiga nužna podrška poeziji koja je smeštena na margine čitanosti.

Monografije „Ivan V. Lalić: pitanja pesničke tradicije“ i „Jasni obrisi nesreća: eseji i kritike o savremenoj srpskoj poeziji“ Žarka Milenkovića predstavljene su na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga.

„Mnogo je ljubavi, nežnosti, uzbuđenja protkano u svakoj priči. I u svakoj se može osetiti otkucaj srca, sjaj uma, iskra duše, a reči su tu da obeleže svaki njen titraj, svaki zvuk, sve izvore i ušća“, naveo je recenzent knjige Slobodan Gavrilović.

Od dečjih ljubavi, preko zajedničkih proslavljanja praznika, do vožnji mopedom, Vučković piše o tome šta je doživela široka „lepeza“ likova u njenoj rodnoj Mačvi, ali i drugim mestima koje je posećivala.

Uz opise likova i prirode, Vučković, kako navodi recenzent Stanoje Cane Ivanović, „vešto koristi dijaloge i ispovedne trenutke pojedinih junaka, kao i osvetljavanje unutrašnjeg stanja u kome se nalaze“, što predstavlja svojevrsni doprinos uverljivosti priča.

I recenzentkinja Zorica Simić, koja za Slobodanku kaže da je „Priznceza od Mačve“, ističe da ne zna da li je Mačvu neko više voleo, ali da zna da niko o njoj nije pisao na taj način – „pričama koje greju dušu“.

Inače, Slobodanka Davidović Vučković je skoro ceo radni vek provela u novinarstvu - od saradnika do uredniika časopisa „Tehnogas“.

Osim ove, Vučković je objavila i knjige „Priče svilom protkane“, „Staze i bogaze“ i knjigu pesama „Jezero na dlanu“, a njene priče našle su se i u mnogim poznatim književnim časopisima.

Na književnom konkursu Zavičajno zvono profesora Vučkovića, Centra za kulturu „Vojislav Ilić Mlađi“ Žabari za priče i pesme o zavičaju, priča „Morava i dalje teče“ odabrana je 2023. godine za jednu od 10 najboljih. Na ovom konkursu se u 2024. godini među najboljima našla i njena priča „Ko je ukrao moj šor“.

Zafirović je rođen 5. jula 1997. godine. Student je sociologije. Radio je kao scenarista humorističke emisije Karavan na Radio Beogradu od 2023. do 2024. godine.

Njegove priče i aforizmi objavljuju se u „Večernjim novostima“, „Politici“, „Ilustrovanoj politici“, na različitim internet portalima u zemlji i regionu. 

Povremeno objavljuje dokumentarnu prozu, a dela su mu prevođena na makedonski jezik.

Dobitnik je „Politikine“ Vibove nagrade za najboljeg mladog satiričara (2021), nagrade Mladi tipar koja se dodeljuje na festivalu humora i satire Vuko Bezarević u Pljevljima najboljem mladom autoru na prostoru bivše SFRJ (2022), nagrade Vuk Gligorijević za najbolji aforizam na Satira festu (2023).

Dobio je nagradu za najbolju kratku satiričnu priču na konkursu Beogradskog aforističarskog kruga (2023), drugu nagradu na Čivijadi u Šapcu (2024), te nagradu Poenta Novosadskog festivala knjige za najboljeg mladog autora (2023). 

Zafirović je 2022. objavio knjigu „Glavom kroz stid", a 2024. godine zbirku aforizama i satiričnih priča „Kosovski cirkus“.

U pitanju su knjige ”Deo nemira” i ”Bog je želeo da budem ptica”, kao i grčko izdanje knjige ”O izgubljenim danima”.

Dejan Crnomarković je član UNS-a od 2007. godine. Za „Palanačke novine“, koje sada uređuje, napisao je brojne tekstove iz unutrašnje politike, kulture i društva. Prethodno je pisao za list „Pres“, a radio je i u RTV Jasenica u Smederevskoj Palanci. Sada, osim „Palanačkih novina“, uređuje i portal „Šumadijske vesti“. Autor je nekoliko knjiga poezije.

Vasiljević je danas, nakon što mu je Zlatna značka uručena u Narodnom pozorištu u Beogradu, za sajt UNS-a rekao da je ovo priznanje prevashodno rezultat izložba fotografija znamenitih Srba.

,,Moje je veliko zadovoljstvo da sam dobio nagradu Kulturno-prosvetne zajednice Srbije koja je prepoznala moj višegodišnji trud i rad. Nagrada je rezultat mnogobrojnih fotografskih izložbi u Srbiji i inostranstvu koje sam održao poslednjih godina, a pre svega izložba Znamenitih Srba - naših savremenika”.

Anđelko Vasiljević je, kako se navodi u obrazloženju, jedan od najznačajnijih srpskih fotografa, koji je do sada na stranicama “Politike” objavio oko 20 hiljada fotografija, koje govore više od 1000 reči. 

Osim u dnevnom listu “Politika”,  Vasiljević je fotografije objavljivao i u brojnim nedeljnicima, portalima, informativnim sajtovima, ali i na mnogim naslovnim stranama knjiga, magazina, omotima albuma i raznim drugim publikacijama. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, među kojima je i godišnja nagrada Udruženja novinara Srbije, Gran pri na međunarodnom foto konkursu "Srbija danas" i druge.

Održao je brojne samostalne izložbe širom Srbije i u inostranstvu. Posebno su, dodaje žiri, zapažene njegove izložbe u Beogradu, Šapcu, Požarevcu, Smederevu, Novom Sadu, Kragujevcu, Puli, Temišvaru, Budimpešti..

O priznanjima je odlučivao žiri u sastavu Živorad Žika Ajdačić (predsednik žirija i generalni sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, prof. dr Uroš Dojčinović (muzički umetnik), Božica Velousis (književnica), Miomir Filipović Fića, (novinar i književnik) i Miroljub Filipović Filimir (likovni umetnik). Sve odluke žiri je doneo jednoglasno.

Zlatnu značku zajedno dodeljuju Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i  Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Vlade Republike Srbije. 

Ove godine dodeljeno je 55 Zlatnih znački, a među dobitnicima su istaknuti novinari, umetnici, stvaraoci, kulturni aktivisti iz Srbije i dijaspore.

„Tekstovi su hronika vremena, tumačenje i lični napori da se kultura istraži i analizira, najpre iz multidisciplinarne vizure koja sa odražava u stalnom praćenju stvarnosti koja je odsutna iz medija, ali i stvarnosti koju tako silovito stvaraju sami mediji“, napisao je Crnobrnja UNS-u.

Neki od naslova u knjigama su  „Radikalne promene za novo doba'', „Rat bez kraja'', „Bitkoin kao populistički kapital'', „Socijalizam i kapitalizam na internetu'', „Televizija: umetnost ili antiumetnost'', „Diktatura maskirana u demokratiju'', „Dokle je stigla manipulacija'', „Digitalni fijasko'', ''Kuluta inata'', „Seks sa robotima-gotova stvar'', „Deca revolucije jedu svoje roditelje''...

Izdavač knjige je  Čigoja štampa.

O Stanku Crnobrnji

Stanko Crnobrnja je televizijski i filmski reditelj, producent, scenarista, teoretičar i publicista u oblasti masovnih komunikacija i teorije televizije i profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju.

Kao reditelj i producent je ostvario više od 1500 televizijskih emisija i serija i tri igrana filma kao reditelj i ko-producent.

Crnobrnja je utemeljivač i idejni tvorac nacionalne Radio-televizije ATLAS i nacionalne Televizije IN u Crnoj Gori.

Bio je prvi Dekan fakulteta vizuelnih umjetnosti u Podgorici. Autor je prve magistarske teze u SFRJ iz oblasti teorije TV sistema „Život kao informacija: početak alternativnih televizijskih sistema” i  autor prve doktorske teze iz oblasti televizijske estetike u Srbiji: „Estetsko kodifikovanje televizije”.

Crnobrnja je gostujući profesor na Internacionalnoj Akademiji za radio i televiziju u Montreu, Švajcarska i Dablinu, Irska.

Na ovogodišnjem Salonu izloženo je 25 likovnih dela, a prema odluci žirija glavna nagrada pripala je Blagoju Orboviću za skulpturu u drvetu iz njegovog ciklusa „Stradanja“.

Rajko Karišić je rođen 5.novembra 1952. godine u Bačkom Dobrom Polju u opštini Vrbas gde je završio osnovnu školu i gimnaziju „Žarko Zrenjanin“. 

Diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Novom Sadu, a  fotografijom je počeo da se bavi u Foto kino klubu „Mašinac“ na ovom fakultetu. 

Do sada je imao preko 130 samostalnih izložbi, uz učešće na preko dve stotine likovnih kolonija.  

Karišić je član Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine (UPIDIV), Udruženja likovnih umetnika Vrbas, Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti Srbije (ULUPUDUS), Udruženja umetnika železnice Srbije, Umetničkog bratstva manastira Dobrun.

Do sada je realizovao 200 autorskih fotomonografija i knjiga za druge umetnike, kao i 33 monografije manastira i crkava Srpske Pravoslavne Crkve.

Dobitnik je više desetina nagrada i priznanja među kojima su Godišnja nagrada UPIDIV-a – FORMA 18 (2004), više nagrada Jesenjeg likovnog salona u Vrbasu, Povelje „Kapetan Miša Anastasijević“ (2005) na nivou Vojvodine, više nagrada i specijalnih priznanja za fotografiju i dizajn.

Karišić je dobitnik Vukove nagrade Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za 2010. godinu, Godišnje nagrade ULUPUDS-a za 2011. godinu, Oktobarske nagrade grada Vrbasa za 2012. godinu i Nagrade za životno delo ULUPUDS-a, 2013. godine. 

Nagradu „Gran-pri“ za fotografiju na 21. Sremskokarlovačkom novogodišnjem likovnom salonu dobio je 2019. godine.  

U januaru 2022. godine Karišić je postao redovni član Matice srpske u Novom Sadu.

U prethodnih 50 godina, koliko se bavi fotografijom, Karišić je donirao preko 1100 opremljenih fotografija manastirima Hilandar, Studenica, Bođani, Velika Remeta, Opštoj bolnici i Domu zdravlja „Veljko Vlahović“ u Vrbasu, Akademskom horu „Glinka“ iz Sankt Petersburga i Gimnaziji Žarko Zrenjanin u Vrbasu.

Kompletnu izložbu od 70 fotografija „Dobro došli kući“ donirao je RTS-u, 10 fotografija na platnu Udruženju MULTIART iz Vrbasa, 30 fotografija na papiru specijalnom rezervatu prirode „Zasavica.

Izložba Jesenji likovni salon otvorena je do 8. novembra u Likovnoj galeriji Kulturnog centra u Vrbasu.

Urednica izdavačke kuće „Pčelica“ Bojana Jovanović izjavila je da je naslovu Cenićeve knjige kumovao direktor „Pčelice“ Goran Marković, a da je zapravo naslov knjige parafraza stihova srpskog pesnika Jovana Grčića Milenka koji je živeo sredinom 19. veka.

„Vlasta ovom zbirkom simbolično poziva svoje pesme namenjene pesničkim uzorima prethodnicima i savremenicima da ih zagrle“, naglasila je ona

Ova zbirka pesama za decu počinje pesmom namenjenom Luki Milovanovu Georgijeviću, istakla je Jovanović i dodala da je malo poznato da je upravo Georgijević napisao prve pesme za decu koje su ostale sačuvane u jednom rukopisu iz 1810. godine.

„I tako se u ovoj zbirci lirskih pohvala nižu pesme namenjene srpskim pesnicima koji su pisali pesme za decu  i u njima su utkane biografije pesnika, njihova dela, prepoznatljivi pesnički motivi, pojedini stihovi i jedno posebno nežno lirsko osećanje i poštovanje koje  prema njima gaji naš pesnik Vlasta Cenić“, rekla je Jovanović.

Zbirka oda Cenićevim kolegama, upotpunjena je umetničkim ilustracijama Mladena Anđelkovića, a kako kaže Jovanović ilustrator je implementirao i pojedine prepoznatljive pesničke motive i portrete pesnika o kojima je autor pisao.

„Radeći na ovoj zbirci meni je palo na pamet da zbirku upotpunimo kratkim biografijama svih pesnika kojima su posvećene pesme da bi naši mali čitaoci koji ne poznaju lik i delo pesnika mogli na osnovu tih biografija, čitajući pesme, da shvate o čemu se u tim pesmama radi“, dodala je Jovanović.

 „U ovoj knjizi možete da se upoznate sa pesnicima koji su obeležili mnoga detinjstva i srpsku odnosno jugoslovesku književnost za decu, rekla je recezentkinja knjige Elizabeta Georgijeva.

Ona je naglasila da svaka Cenićeva pesma može da se na veoma dobar način koristi u nastavi, posebno kada se obrađuju odeđeni pesnici i kada nastavnici žele da uđu u suštinu dečije poezije od Luke Milovanov Georgijevića do Ljubivoja Ršumovića.

„Ono što Vlasta nosi u svojoj duši to se vidi u svakoj njegovoj pesmi i stihu“, zaključila je Georgijev.

Dodala je da će ova knjiga živeti ako je deca čitaju, a u njoj će upoznati čika Jovu Zmaja i Ljubivoja Ršumovića na drugačiji način, onako kako ih je ostihoslikavao Cenić.

Vlasta Cenić je rođen 10. oktobra 1957. u selu Kočanu, kod Doljevca. Osnovnu školu je završio u Doljevcu 1972. godine,  mašinsku tehničku školu u Prokuplju 1976. godine, a Višu pedagošku u Prizrenu 1979. godine. Jugoslovensku književnost i srpski jezik studirao je u Skoplju i Prištini.

Vlasta Cenić piše poeziju za decu i večitu decu, a ono što ga odlikuje u pisanju su stihovi na dijalektu juga Srbije.

Najpoznatije Cenićeve knjige su „Bate će se ženi“ i „Selo sas jedan padež“, pisana na prizrensko-timočkom dijalektu.

Neke njegove pesme su komponovane za dečije muzičke festivale. Član je Udruženja književnika Srbije.

Cenić je pre nekoliko dana dobio Književnu nagradu Momčilo Tešić za najbolju knjigu poezije za decu.

„Zagrl'te ih, pesme moje“ predstavlja zbirku pesama koje pesnik Vlasta N. Cenić upućuje uzorima, prethodnicima i kolegama, pesnicima srpske književnosti za decu.

„Knjiga predsavlja i ličan poetični dnevnik čitanja, kojim autor beleži svoje impresije i asocijacije. Na taj način nastaju jedinstveni pesnički portreti, baš onakvi kakve ti pesnici zaslužuju“, piše na sajtu izdavača Pčelica.rs.

Ovaj vodič je, kako navodi Mik, osmišljen sa ciljem da pruži pristupačan i sveobuhvatan uvod u svet novinarstva, nudeći čitaocima neophodna znanja i uputstva za razvoj novinarskih veština.

Valentin Mik u svojoj knjizi ističe da novinarstvo nije samo skup tehnika i pravila, već profesija čiji je osnovni zadatak istinito izveštavanje, promovisanje odgovornosti i podsticanje transparentnosti u društvu.

Knjiga obuhvata široku lepezu pogleda na novinarstvo - od etike i profesionalne odgovornosti, do tehnika prikupljanja informacija i načina na koji se novinarstvo prilagodilo digitalnoj eri.

Jedan od ključnih aspekata knjige je isticanje značaja novinarstva u očuvanju i promociji kulturne i jezičke raznolikosti, posebno u multikulturalnim sredinama poput Banata, gde je autor i sam aktivan.

Značajan aspekt knjige je, dodaje Mik, značaj kritičkog razmišljanja i procene izvora informacija, što je, kako kaže, od presudnog značaja u današnjem vremenu kada su lažne vesti i dezinformacije sve prisutnije.

Izdavač knjige je NIU „Libertatea“ iz Pančeva.

Na istom štandu, u ovo vreme, biće promovisana i knjiga Marijane Stratulat i Gordane Vlajić „O verodostojnosti sopstvenih otmica“, koju je takođe izdala NIU „Libertatea“.