Na današnji dan, 1935. godine, izašao je prvi broj „Ošišanog ježa“, koji je ostavio snažan trag u istoriji domaće satire, novinarstva i kulture, okupljajući brojne istaknute autore, karikaturiste i pisce.

Svoje ime dobio je u kafani „Ginić“, na mestu gde se danas nalazi Dom omladine.

Deset najboljih intervjua iz te produkcije, vođenih u vreme pune  umetničke zrelosti i najveće  slave tih, pretežno “pisaca iz lektire“, Pavlović je dopunio presekom celine književnog dela, fragmentima iz dnevnika, retkim fotografijama i nepoznatim dokumentima, posvetama, prepiskom, tako da se iz novih, proširenih verzija, stiče potpunija slika veze između najvažnijih životnih deonica i koncepcije književnog opusa.

Reč je o velikim piscima srpske literature, od Crnjanskog do Dobrice Ćosića, od Kiša do Skendera Kulenović, od Meće Selimovića do Branka Ćopića i Dušana Matića...

Knjiga počinje opsežnom Pavlovićevom studijom o književnom intervjuu u našoj i svetskoj kulturi. Posebnu dimenziju knjige čini njena zvučna osnova: u tehnici QR koda, jednostavnoj za upotrebu uz pomoć mobilnog telefona, dati su fragmenti razgovora ili pasaži  u kojima ovi slavni pisci kazuju svoje najpoznatije pesme ili prozu.

Pavlovićeva knjiga pre ove dobila je četiri nagrade, uključujući i Nagradu grada Beograda za novinarstvo (2025), a objavljeno je i drugo izdanje keige.

Ovo priznanje ustanovljeno je 2008. i dodeljuje se delima koja su na tragu kulturnih ideala kojima je, obrađujući ključne teme naše duhovnosti, stremio znameniti srpski akademik.

Do sada su ovu nagradu poneli ugledni stvaraoci i istraživači kulturnog nasleđa, među njima su Emir Kusturica, Vasilije Krestić, Momo Kapor, Dinko Davidov, Dragan Stanić, Aleksandar Gatalica, Miodrag B. Protić, Milisav Savić, Bojan Jovanović i drugi.

Član  UNS-a  je od 1970. godini. Autor je 17 knjiga, od kojih su tri udžbenici medijskih disciplina. Ima zvanje profesora emeritusa.

Nagrada „Dejan Medaković“  biće uručena na svečanosti u Novom Sadu 10. januara 2026.

Nagrada je Filipoviću svečano uručena na godišnjoj Skupštini UKS, 20. decembra.

.

Kroz lične zapise, sećanja i precizna zapažanja, autor ispisuje knjigu koja istovremeno ima dokumentarnu vrednost i intimni ton.

Knjiga „Pravila igre“ nalazi se u prodaji u svim bolje snabdevenim knjižarama, kao i u prodavnici Multimedija Mjuzik.

Jedan od upečatljivih fragmenata iz knjige glasi:

„Žena koju sam tada, eto, sasvim slučajno otkrio, zaneto pratio i znatiželjnim pogledom proučavao, bila je van svake sumnje slika i prilika čuvenog ‘Slavuja sa Anda’, kako su inače vokalnu solistkinju Imu Sumak nazivali svetski mediji, ali i milioni muškaraca koje je svojim magičnim i nebeskim glasom decenijama opijala u prvoj polovini dvadesetog veka. Priznajem, opčinila je i mene, bez obzira što sam kasnije postao ljubitelj nekih drugih izvođača i muzičkih pravaca. Imajte, ipak, u meni je zauvek imala jedno sasvim posebno mesto.,.

Aleksandar Gajović (Beograd, 26. decembar 1951) novinar je, urednik, publicista i autor sa višedecenijskim iskustvom u štampanim i elektronskim medijima, jedan od onih stvaralaca koji su aktivno učestvovali u oblikovanju domaće medijske, muzičke i kulturne scene druge polovine 20. i početka 21. veka. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, ali je profesionalni put vrlo rano usmerio ka novinarstvu, medijima i kulturi.

Tokom karijere bio je saradnik i urednik u kući „Politika“, gde je radio u „Politici ekspres“, a 1987. godine imenovan je za glavnog i odgovornog urednika časopisa Pop-rok, jednog od najuticajnijih muzičkih listova tog vremena. Nešto kasnije pokrenuo

Gajović je uređivao i pisao scenarije za programske večeri muzičkih festivala MESAM, Sunčane skale i Budvanski festival, a okušao se i u pozorištu, nastupajući u mjuziklima Kosa i Ziger-Zager na sceni Ateljea 212.

Član je UNS-a, Udruženja književnika Srbije i Udruženja televizijskih eksperata (UTE).

Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, među kojima su Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, „Zlatni beočug“ Kulturno-prosvetne zajednice Beograda, VIP nagrada Beogradskog festivala igre, Politikina godišnja nagrada „Huper“, kao i više domaćih i međunarodnih priznanja za doprinos kulturi, umetnosti i medijima. je i uređivao časopis Huper, a bio je i glavni urednik lista Svet kompjutera, čime je ostavio trag i u oblasti tehnološkog i popularno-naučnog novinarstva.

Početkom devedesetih godina bio je deo tima koji je osnovao i programski utemeljio RTV Politika, gde je obavljao funkciju pomoćnika glavnog i odgovornog urednika. Televizijsku karijeru nastavio je na Trećem kanalu RTS-a, a potom i na Prvom programu RTS-a, gde je kao autor, urednik i voditelj realizovao brojne emisije. Među njima su „Baš lično“, „Nedeljno popodne“, „Maksimum“, „Kolporter“, kao i više emisija na Drugom programu Radio Beograda. Autor je i scenarista, kao i pokretač više programskih segmenata na RTS-u i Yu-info kanalu.

Među njegovim objavljenim naslovima su:„Tri drame za njeno rame“ – zbirka drama u kojima se kroz istorijske i metafizičke teme propituju moć i identitet, „Ozna sve dozna“ – roman koji kombinuje stvarne događaje i autorovu fikciju, „Prvi srpski tajkun“ – politički triler inspirisan istinitim događajima i periodom socijalističke Jugoslavije, „Za društvo u ćošku“ – priče o kafanskoj boemiji i legendama narodne muzike, „Nazdravimo prijatelji(ma)“ – biografske priče o deset izuzetnih muzičara i „Veliki istorijski vremeplov“ – popularno-naučna knjiga o značajnim datumima u istoriji čovečanstva.

Ove knjige pokazuju Gajovićevu širinu interesovanja i pripovedačku veštinu, od publicistike i istorijskih razmišljanja do fikcije i dramaturgije.

Pozivamo predstavnike medija, čitaoce i sve ljubitelje pisane reči da prisustvuju promociji knjige „Pravila igre“ i susretu sa autorom čije su profesionalno iskustvo, široko znanje i lični pogled na vreme u kojem je stvarao pretočeni u knjigu koja se čita kao svedočanstvo jedne epohe, ali i kao intimna ispovest čoveka koji je decenijama bio njen aktivni učesnik i pažljiv posmatrač.

Prema rečima idejnog autora i člana UNS-a Miljana Vitomirovića, serijal je inspirisan ličnostima i događajima povezanim sa Mitrovačkom kaznionom koja je od svog osnivanja 1895. godine bila izuzetno važna u istorijskom smislu, ne samo zbog shvatanja sudstva, presuda i kazni u državama i vremenima kojima je pripadala, već i zato što su u nju utkane pojedinačne sudbine mnogih neznanih i znanih ljudi iz naših krajeva.

- Svaka epizoda ima svog glavnog junaka ili antiheroja, u zavisnosti da li je reč zaista o razbojnicima i robijašima koji nisu uvek i antagonisti ili su to upravnici, čuvari ili dželati koji nisu nužno i pozitivci. Ali kroz njihove likove mi zapravo rekonstruišemo određeni istorijski period, fenomene, događaje, pa i neke od strašnih zločina – kaže Vitomirović.

Mitrovačka kazniona je u određenim periodima korišćena kao neka vrsta logora i pstratišta za Srbe u vreme austrougarske vladavine, kao i u vreme Drugog svetskog rata kada su Kaznionom rukovodili NDH i nemački Gestapo. O poznatim, ali i manje poznatim ili nikad ispričanim pričama iz Mitrovačke kaznione u „Zapečaćenim sudbinama“ govore istoričari, sociolozi, penolozi, ali i dramski i literarni pisci, a poseban kvalitet donose igrane dramatizacije pod rediteljskom palicom Lazara Drecuna.

- Radili smo sa petnaestak profesionalnih, uglavnom mladih glumaca, a u serijalu se pojavljuje ukupno više od stotinu statista. Ekipa je bila mala, nas dvanaestoro na setu i radilo se udarnički. Igrane scene za svih 10 polučasovnih epizoda smo snimili za 18 snimajućih dana i svi iz ove naše branše kažu da se to graniči s nemogućim. Ali priprema je bila dobra, atmosfera na snimanjima sjajna, ekipa se brzo uigrala, a o glumcima pre svega, kao i o statistima imam samo reči hvale. Bilo je to nezaboravno iskustvo za koje se nadam da ćemo ga ubrzo iskoristiti u novim projektima – navodi Lazar Drecun.

Prva je epizoda bila posvećena jednoj interesantnoj ličnosti, Karlu Dragutinu Hartu, poslednjem jugoslovenskom dželatu koji je u fraku i sa belim rukavicama pogubio 108 ljudi. Naredna je epizoda o prvom upravniku Srbinu, dr Milanu Kostiću koji je i svedočio u svom dnevniku o stradanju Srba od 1901. do 1918. kada je zatvorom upravljala Austrougarska vlast. Slede i dve epizode o čuvenom razbojniku Jovi Stanisavljeviću Čarugi, koji je pobegao iz mitrovačkog zatvora gde je služio kaznu a kasnije ga je pogubio upravo Hart, ali i neispričana priča o njegovom „nasledniku“ Dušanu Ostojiću Romi. Serija rekonstruiše i period u Kraljevini Jugoslaviji kroz život i rad u kaznioni poznatih političkih zatvorenika poput Moše Pijade, Žarka Zrenjanina, Đura Pucara, Jovana Veselinova i drugih, ali kroz lik Andrea Bensija, italijanskog komuniste koji je bio zatočen sa njima i o kojem se kod nas do sada gotovo ništa nije znalo.

- Pokušali smo da ne budemo istorijska čitanka, već da kroz dokumentarno-igranu formu damo i neki drugi ugao, različit od zvaničnih tumačenja i da osvetlimo neke događaje koji su do sada bili prećutkivani ili gurani pod tepih. Tako, između ostalog, govorimo i o borbi za vlast u Komunističkoj partiji Jugoslavije između Josipa Broza i Petka Miletića, o velikoj pobuni koju su u Kaznioni zajedno organizovali ustaše i komunisti i o njihovoj saradnji protiv istog ideološkog neprijatelja, da se čuveno Veliko bekstvo možda i nije odigralo onako kao što je opisano u knjigama – otkriva nam autor i scenarista, Miljan Vitomirović.

Najpotresnija rekonstrukcija u „Zapečaćenim sudbinama” je o stradanju Srba u ustaškoj državi NDH, naročito u leto 1942. i najsurovije metode ubijanja nedužnih civila poput bacanja u živi kreč i sve to personalizovano u liku Save Šumanovića, kroz poslednje dane našeg slavnog slikara.. Najzad, serijal govori i o dešavanjima posle Drugog svetskog rata, do sredine 60-tih godina 20. veka kada su politički zatvorenici bili saradnici okupatora, ali i oni koji su bili samo proglašeni za narodne neprijatelje komunističke vlasti, a jedan od najčuvenijih je bio i prvi disident na svetu, Milovan Đilas.

Izvršnu produkciju i realizaciju serijala Radio-televizija Vojvodine je poverila „Vojnet produciji“ iz Novog Sada. Autorski tim čine Miljan Vitomirović, scenarista, Lazar Drecun, reditelj i Predrag Uzelac, direktor fotografije. „Zapečaćene sudbine“ su na programu RTV 1, svakog četvrka od 20:05, a repriza je petkom od 11 sati.

Knjiga „Prilipac, mojih 13 godina“ hronološki prikazuje događaje od 2012. do 2025. godine sa Međunarodne likovne kolonije Prilipac, koja se održava u organizaciji Crkvene opštine Prilipac, a pod rukovodstvom protojereja Milana Popovića, starešine Hrama Rođenja Presvete Bogorodice, zadužbine kneza Lazara, u Prilipcu.

Knjiga sadrži 12 tekstova i 500 fotografija.

Na promociji će govoriti književnica Dragica Užareva, akademski slikar Goran Ostojić Vid, istoriograf i književnik Radovan Kalabić i novinarka i književnica Slađana Bušić.

O delu će govoriti prof. dr Vesna Dimitrijević Srećković, protojerej-stavrofor Miloš Vesin, prof. dr Miloš Nikolić i mr Živojin Rakočević.

Promociju će muzički upotpuniti profesor Nikolić, dok će se autor Uroš Joksimović obratiti prisutnima na kraju programa.

Mladi pisac iz Berana, koji se bori sa cerebralnom paralizom, u ovoj knjizi piše o veri, upornosti i snazi ljudskog duha, čime njegov rad dobija i važnu dimenziju inkluzije i inspiracije.

„Knjaz i vožd gospodari“ glavna je drama u kojoj autor, kako je ranije rekao dramaturg Dušan Č. Jovanović, piše o sudbini vožda Karađorđa – Đorđa Petrovića i knjaza Miloša – Miloša Obrenovića.

Drama „Mileusnići“, kaže Jovanović, nastala je u znak sećanja „na velikane kakvi su bili scenaristi Novak Novak i Gordan Mihić“.

Recezent knjige je glumac i reditelj Irfan Mensur.

Aleksandar Gajović je rođen 26. decembra 1951. godine u Beogradu. Bio je saradnik „Politikinih izdanja“. Radio je u „Politici ekspres“.

U novinskoj kući „Politika“ je 1987. godine imenovan za glavnog i odgovornog urednika časopisa „Pop-rok“. Nešto kasnije je pokrenuo periodični časopis „Huper“. Bio je glavni urednik lista „Svet kompjutera“.

Početkom devedesetih bio je u timu koji je osnovao i programski utemeljio RTV Politika, u kojoj je bio pomoćnik glavnog i odgovornog urednika.

Televizijsku karijeru je nastavio na Trećem kanalu RTS-a, a onda i na Prvom programu RTS-a.

Gajović je pored UNS-a, član Udruženja književnika Srbije i Udruženja televizijskih eksperata. Bio je državni sekretar za informisanje u Ministarstvu kulture i informisanja (sada Ministarstvu informisanja i telekomunikacija).

Dobitnik je više nagrada i priznanja među kojima su Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, „Zlatni beočug“ Kulturno-prosvetne zajednice Beograd, VIP nagrade Beogradskog festivala igre.

Uručena mu je i Specijalna povelja-zahvalnica lista Borba i RTV Vranje, statua Zlatni melos i Međunarodna medalja IV balkanske olimpijade umetnosti, kulture i igre.

„Samo muzika ispuni prazninu kada Bog ćuti“, poruka je ove knjige, u kojoj Đuričić opisuje povezanost muzike sa svakodnevicom, ali i sa unutrašnjim bićem svake osobe.

Izdavač je Službeni glasnik. Ulaz na promociju je besplatan.

Cena za odrasle je 469 evra sa svim taksama, dok deca do 14 godina imaju popust od 30 odsto.

Za skijaše je obezbeđen popust na ski pass za ceo region Madona di Campiglio i petodnevni bi koštao 194 evra, a postoji mogućnost i za šestodnevni ski pass. Prevoz od hotela do skijališta je besplatan.

Za one koji bi da više uživaju u termalnim bazenima, spa centar se nalazi svega desetak metara od hotela i dnevna ulaznica je 24 evra. Postoji mogućnost organizovanog prevoza, a cena će biti određena posle formiranja grupe.

Minimalni broj za organizaciju zimovanja je 25 osoba, a prijave su otvorene do 10. novembra koje možete slati na imejl oscarkliper@yahoo.com. Kontakt osoba je Miljan Vitomirović, predsednik Ski sekcije UNS-a.

Festival sećanja u Subotici pokazao je da kultura opstaje kroz one koji su decenijama bili nevidljivi. Festival sećanja, održan 17. i 18. oktobra u Art bioskopu "Aleksandar Lifka", bio je sećanje koje nije pasivno, već živo, angažovano i glasno. 

Sandra Iršević, novinarka, teoretičarka medija, digitalna umetnica i doktorantkinja, godinama se bavi vraćanjem glasa ženama koje su dale veliki doprinos kulturi, privredi, obrazovanju i medicini. Kao Bunjevka-Crnogorka, odrastala je sa pričama koje nisu stizale do udžbenika, a  jezik sa posebnim ritmom, običaji kroz porodicu, žene kao stub zajednice.

"Bunjevke su oduvek bile prisutne u svakodnevici, u običajima, u jeziku, ali nisu zauzimale mesto u zvaničnim narativima. Upravo to je bila početna tačka mog umetničkog istraživanja. U jednom trenutku sam shvatila da sam i sama deo te priče, ne samo kao posmatrač, već kao neko ko ima odgovornost da je prenese dalje", rekla je Iršević.

Predstavljanju rada prisustvovala je članica Uprave UNS-a Aleksandra Orlić.

Tri filma, tri žene, jedna misija

Na festivalu je predstavila tri dokumentarna filma koja čine okosnicu njenog doktorata: "Skulpture koje su oživele" (2025), "Slikarka Angelina Mačković (1883–1966)" (2024) i "Mara Đorđević Malagurska (1894–1971)" (2021). To nisu obični dokumentarci – to su arhivi sećanja i mostovi prema budućnosti.

Film o Angelini Mačković prati život umetnice koja je kroz slikarstvo čuvala identitet Bunjevaca. Film o Mari Đorđević Malagurskoj osvetljava ženu intelektualku koja je uticala na obrazovanje i kulturu. Najnoviji rad povezuje mitološke ženske figure sa savremenim pitanjima identiteta.

"Film ima sposobnost da oživi prošlost na način koji je blizak savremenom čoveku. Kada govorim o Bunjevkama, ne govorim o prošlosti kao o muzeju, već o živom nasleđu", objašnjava Sandra.

Njen rad živi i na sajtu bunjevke.ecofeminizam.com, digitalnom prostoru kulture sećanja sa fotografijama, video materijalom, arhivskom građom i teorijskim tekstovima. To nije statičan arhiv, već prostor koji raste i poziva zajednicu da učestvuje.

Drugog dana festivala Sandra je održala master-klas "Kultura sećanja – Ekofeminizam i Bunjevke", gde je postalo jasno da njen rad nije akademsko teoretisanje.

"Za mene je ekofeminizam borba za ljudska prava", rekla je i dodala da je "bunjevačka kultura kroz vekove opstajala zahvaljujući ženskoj solidarnosti i svakodnevnim praksama žena. Te prakse nisu bile samo kulturne, već i ekološke. One su čuvale zajednicu, zemlju i jezik".

U njenom istraživanju, Bunjevke nisu samo čuvari tradicije, već aktivne stvaraoce prostora,  kulturnog, ekološkog, društvenog. Činile su to bez formalnog priznanja, kroz svakodnevicu koja je bila politički čin.

"Kada radim sa starim fotografijama i sećanjima, zapravo razgovaram sa ženama koje više nisu među nama, ali čiji su životi utkali temelje zajednice", kaže Sandra.

Kako dodaje, digitalni prostor i film omogućavaju joj da taj razgovor otvori za mlađe generacije.

Ne nostalgija, već borba

Festival sećanja, čiji je program prvog dana uključivao polaganje venaca na bistu Aleksandra Lifke, izložbu karikatura "Monolit" Darka Kovačevića, predavanje Aleksandra Erdeljanovića o prvim srpskim filmovima i projekciju dokumentarca "Glumčina" o Zoranu Radmiloviću, nije bio nostalgičan događaj. Bio je, kako je Sandra rekla, borba za sadašnjost i budućnost.

"Kultura sećanja nije pasivan čin. To je aktivna briga za zajednicu, to je čin ljubavi i otpora. Kada se sećamo Bunjevki, ne činimo to iz nostalgije, već iz potrebe da razumemo ko smo danas", rekla je Iršević.

Njen cilj je jasan – vratiti ženski glas u kulturnu istoriju.

"Bunjevke su kroz svoju svakodnevicu, kroz umetnost, kroz obrazovanje očuvale identitet zajednice. Moj projekat je pokušaj da taj rad postane vidljiv", zaljučila je ona. 

Iršević će u subotu, 18. oktobra, u 18 sati voditi master-klas pod nazivom "Kultura sećanja – Ekofeminizam i Bunjevke". Njen nastup biće praćen projekcijom tri kratka dokumentarna filma: "Skulpture koje su oživele", "Slikarka Angelina Mačković" i "Mara Đorđević Malagurska".

Festival sećanja, posvećen očuvanju kulturnog nasleđa, otvara se u petak u 16.30 sati polaganjem venca na bistu Aleksandra Lifke. Pola sata kasnije, u 17 sati, zvanično će biti otvorena izložba karikatura "Monolit" Darka Kovačevića.

Aleksandar Erdeljanović iz Jugoslovenske kinoteke održaće master-klas predavanje o prvom srpskom igranom filmu u 17.30 sati. Publika će potom imati priliku da pogleda "Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa" iz 1911. godine, film u režiji Ilije Stanojevića, koji traje 60 minuta. Prvi dan festivala zaokružiće dokumentarni film Vladimira Ristića "Glumčina" iz 2021. godine, posvećen životu i radu nezaboravnog Zorana Radmilovića.

Subotnji program završava se u 19.30 sati projekcijom "Palić 1920-1950" autora Dejana Mrkića-Lanskog, koja obuhvata fotografije i filmske zapise, kao i dokumentarni film "Letnja pozornica Palić" iz 2015. godine.

„Kažu da su Užičani oduvek bili prkosni, ponosni i nepokorni ljudi. U tome je lepota našeg identiteta – u snazi koja izvire iz korena i ponosu koji nas čuva od zaborava. Zato je čast biti Užičanin“, rekao je Kovačević na dodeli nagrade.

Kako je istakao, „novinar je glas javnosti”.

“On treba da govori kada drugi ćute – jasno, argumentovano i odgovorno. Njegova reč nije tu da bi stvarala buku, već da bi pokrenula promene. Jer upravo u istini i hrabrosti leži prvi korak ka boljem društvu“, rekao je Kovačević.

Kovačević više od šesnaest godina radi u medijima. Tokom svoje novinarske karijere, kako kaže, snimio je više od tri stotine autorskih emisija, objavio više od pet stotina tekstova u pisanim medijima i učestvovao u brojnim dokumentarnim projektima koji su promovisali Užice i zapadnu Srbiju.

Kroz dugogodišnji rad Kovačević je osmišljavao, realizovao i vodio brojne autorske emisije kulturnog, dokumentarnog i informativnog karaktera, kao što su: „Moje Užice“, „Opipavanje pulsa“, „Put do zvezda“, „Istina blaga vredi“, „Priča se“, „Aktuelno“ i druge.

Pored profesionalnog angažmana, Kovačević je poznat i po svom humanitarnom radu.

Dodela priznanja održana je u Narodnom pozorištu u Užicu, u prisustvu gradskih čelnika, javnih ličnosti i predstavnika kulturnog i medijskog života Srbije.

SEVIFEST promoviše interkulturalnost kao jednu od osnovnih evropskih vrednosti kroz projekcije odabranih filmova, master-klasove i razgovore sa autorima, stručnjacima i predstavnicima organizacija iz oblasti kulture i ljudskih prava. Pored toga, zamišljen je i kao mesto susreta interkulturalista, umetnika i naučnika, gde se kroz debate i radionice razmenjuju iskustva i gradi razumevanje između različitih tradicija.

Film „79 Kamena“ svedoči o uništavanju kulturnog i duhovnog nasleđa Srba na Kosovu i Metohiji. Prati profesorku dr Mitru Reljić i pesnika Živojina Rakočevića tokom savremenog arheološkog istraživanja u selu Gornje Nerodimlje – mestu iz koga su svi srpski stanovnici proterani, a njihove kuće, pravoslavna crkva i groblje, kao i drugi spomenici kulture, uništeni.

Reditelj Rastko Šejić ističe: „Za nas je važno što je upravo jedan evropski festival interkulturalnog karaktera prepoznao snagu ovog filma. ’79 Kamena’ je delo nastalo iz tragične stvarnosti, ali ono što ga čini razumljivim širom sveta jeste upravo interkulturalnost – vrednost koja omogućava da se tuđa bol razume kao sopstvena. Zato verujem da naš film može da bude glas pamćenja i dijaloga preko svih granica.“

Podsećamo da je ovo druga međunarodna zvanična selekcija filma, nakon što je ušao u takmičarski program 7. Međunarodnog filmskog festivala kulture Nepala (Nepal Cultural International Film Festival – NCIFF).

U knjigu su uvršteni podaci iz biografije i trkama Vukosava Trebješanina, železničara maratonca.

Ulaz je na promociju je besplatan.

Kratki dokumentarni film „79 kamena“(17 minuta, 2025) reditelja Rastka Šejića ušao je u zvaničnu selekciju prestižnog 7. Međunarodnog filmskog festivala kulture Nepala (Nepal Cultural International Film Festival – NCIFF), koji će se održati krajem januara 2026. godine u Katmanduu, u organizaciji Nepalskog centra za kulturu i film (NCFC).

Festival je međunarodnog karaktera i u svojoj sedmoj ediciji prema evidenciji ima preko 6.000 prijavljenih filmova, od kojih je stručni žiri odabrao stotinak u konkurenciji za tridesetak nagrada. „79 Kamena“ je izabran u kategoriji Najbolji međunarodni film o ljudskim pravima, čime ovaj kratki dokumentarac ostvaruje svoj prvi izlazak na svetsku scenu.

„79 kamena“ je dirljiv dokumentarac koji prati profesorku dr Mitru Reljić i pesnika Živojina Rakočevića dok, kroz modernu arheološku istragu u selu Gornje Nerodimlje – među grobnicama i spomenicima kulture i prirode razorenom etničkim čišćenjem – dokumentuju sistematsko brisanje ne samo fizičkih tragova života, već i kolektivnog sećanja i identiteta srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Film je snimljen u produkciji Udruženja „Šta hoćeš“ uz podršku Doma kulture Gračanica i Narodnog muzeja Srbije.

Po rečima reditelja Rastka Šejića: „Posebnu simboliku nosi činjenica da film o ruševinama svetinja i pravoslavnog groblja u Gornjem Nerodimlju svoje prvo međunarodno prikazivanje doživljava u Katmanduu, u srcu Himalaja – prostoru jednako bogatom duhovnošću, istorijom i kulturnim nasleđem. Time se priča iz jednog malog kosovskog sela povezuje sa globalnim kontekstom borbe za očuvanje identiteta i ljudskih prava.“

„79 kamena“ nije poster film, napravljen sa tezom i mržnjom, već posledica srećnog sticaja okolnosti da smo uspeli da zabeležimo momenat modernog arheološkog istraživanja i posvećenost naučnika koji su se preuzeli te životno rizične misije. Naše delo odiše poezijom i dubokim razmišljanjem o individualnosti žrtava i nepravdi, i verujemo da je zato međunarodno čitljiv. Lokalno, svetski, sve je do čoveka, kako u pesmi o Katmanduu reče pesnik Štilić „Prokleta mogućnost izbora mora da postoji“ – objašnjava Šejić.

Međunarodni festival u Katmanduu poznat je po bogatom programu: svečanim ceremonijama otvaranja i zatvaranja, panel diskusijama o ljudskim pravima, master-klasovima, projekcijama nagrađivanih kratkih i dugometražnih ostvarenja, kao i Q&A sesijama sa autorima. Poseban akcenat stavlja na kulturnu raznolikost, promociju mladih i nezavisnih autora i afirmaciju filmova sa snažnom društvenom porukom.

„Zbog ovog filma `Jovanov amanet` mi želimo da se odreknemo novčane nagrade koju smo dobili kolega Ivan Miljković, Vlado i ja u korist crkve u Klokotu ispunjavajući tako Jovanov amanet. Njemu su amanet ostavili roditelji, a mi smo odlučili da ispunimo naš novinarski amanet“, rekla je producentkinja filma Anđelka Ćup.

Ana Ćup koja je za film „Bogorodica Ljeviška“ dobila drugu nagradu izrazila je nadu da će Ulpijana fest postati tradicionalni festival. 

„Poslala sam reportažu s namerom da podržim festival, s obzirom da je novi festival koji je tek počeo da se održava. Nadam se da će postati tradicionalan, da će se održavati svake godine. Volim Lipljan i često ovde dolazim i naročito ovu predivnu portu i cela ova atmosfera ova tri dana je bila prelepa“, rekla je Ćup.

Kako je dodala, sve reportaže su bile dobre, pa je samim tim i zadovoljstvo zbog osvojene nagrade veće. 

„Nisam očekivala da će moja `Bogorodica Ljeviška` da odnese neku od nagrada, ali drago mi je da je žiri prepoznao, prvenstveno zato što se radi o crkvi koju ja privatno jako volim, u koju često odlazim, kojoj se često vraćam, a i sama priča sveštenika i bodljikava žica daje na velikoj važnosti u kakvom se stanju nalazi ta crkva, koja je još uvek u obnovi i kojoj je potrebno osvetljenje i to je jednim delom i bio cilj. Reportaža je rađena za produkciju emisije `Eksploziv` koja se emituje na Prvoj televiziji čiji sam ja dopisnik sa Kosova i Metohije i naravno ništa od ovoga ne bi bilo da nije bilo mog snimatelja Nikole Milosavljevića koji je svojim kadrovima ulepšao reportažu koju ste imali prilike da vidite“, istakla je ona.

Dragana Mihajlović Pajović, dobitnica treće nagrade za film „Nek se kolo vije“, zahvalila je na prilici da promoviše svoje autorsko delo i medijsku kuću iz koje dolazi. Istakla je da film oživljava sećanje na prošle dane i mladima pokazuje kako se ranije živelo.

„Ono što je karakteristika ovog filma, on neguje prave vrednosti, kada su ljudi imali približno iste mogućnosti, kada su se opanci čuvali za naredne igranke i kada su se gradila čvrsta prijateljstva. I kao što reče jedan od sagovornika u mom filmu, svi smo bili srećni s onim što imamo, a imali smo ono čega je danas sve manje, a to je ljudskost“, rekla je ona.

Zahvalila je meštanima Sirinićke župe koji su joj izašli u susret za snimanje dokumentarnog filma, ali i svojim kolegama, navodeći da će nagrada biti podsticaj za dalji rad. 

„Ovu nagradu, ali i veliku zahvalnost, dugujem gostoprimljivim meštanima Sirinićke župe koji su nam i ranije izlazili u susret, kao i Kulturno -umetničkom društu Cvetko Grbić iz Štrpca, koje neguje tradiciju i pesmu Sirinićkog kraja. Takođe velika zahvalnost pripada i mojim kolegama snimateljima, montažerima, ali i čitavoj produkciji. Pa neka ova nagrada bude i podstrek za dalji rad“, zaključila je ona.

Predsednik žirija Zoran Maksimović naveo je da je izbor bio težak, s obzirom na dobar kvalitet filmova.

„Moram da kažem da smo imali jako težak zadatak, zato što su stigli različiti filmovi, pre svega dokumentarni, ali tematski različiti i imamo tu jako dobrih i kvalitetnih filmova. Stigli su sa različitih medija, što me takođe prijatno izdenadilo, a što se tiče mog utiska sa festivala, mislim da su utisci više nego očekivani, prelepo je bilo ovih dana, iznenadila me uvek puna porta ove crkve, koliko su ljudi zainteresovani uopšte za kulturne događaje i nadam se da je Lipljan dobio jedan veliki kulturni događaj, da je ovo samo, kao što sam malo čas rekao, temelj jedne dobre kulturne manifestacije“, rekao je on.

Kako je dodao, u medijima je danas malo dokumentaristike, pa je svaka promocija tog žanra veoma važna.

Takođe, na festivalu su dodeljene i četiri specijalne nagrade za film „Jeremijindan“ autora Milića Petrovića, „Pogača“ Radmile Todić Vulićević, „Kapije“ Aleksandra Miladinovića i „Zavičaju mili kraju“ autorke Marijane Ristić.

Specijalna povelja dodeljena je posthumno Novici Tanasijeviću, snimatelju RTP, RTS i TV Most čija se emisija „Pročka Sirinićka Župa“ emitovala večeras. Povelja je uručena njegovom sinu Dejanu.

Selektor festivala Žarko Joksimović je istakao da je Novica Tanasijević ostavio dubok trag na polju televizijskog stvaralaštva.

„Film koji ste gledali nije bio u zvaničnoj konkurenciji festovala, on je samo bio povod da se setimo jednog velikog čoveka, humanog čoveka, koji je sve nas pratio kroz sve ove ratove, ali smo uprkos svemu stizali da beležimo i ovakve teme, ne samo u njegovoj Siriničkoj župi, nego širom Kosova i Metohije. Siguran sam da nas sluša sa nebeskih visina i večeras i da znaš da si sve ovo vreme, od kad te nema, i dalje u sećanjima nas privilegovanih da smo sa tobom radili i prijateljovali“, rekao je Joksimović.

Takođe, specijalna povelja dodeljena je slavnom filmologu i teoretičaru filma Radoslavu Radetu Zelenoviću. Nagradu je primila Radmila Todić Vulićević.

„Sigurna sam da će gospodin Zelenović biti veoma radostan što mu je zavičaj upriličio jedno priznanje. Ako ste pažljivo pratili on je uvek kada je na televiziji, ili u nekim nastupima, govorio o svom detinjstvu, svojoj mladosti, sa ponosom isticao to da je proveo mladost u Kosovu Polju, da se školovao u prištinskoj Gimnaziji, a ja sam imala tu sreću da ga upoznam baš preko njegovih gimnazijskih drugova, a mojih prijatelja. Kada je pogledao moje prve filmove, eto konkretno ovaj film o pogači, on je tako komentarisao to da su meni klecala kolena, a kasnije sam uvek od njega imala tu podršku, slobodu da mogu da ga pitam, da očekujem njegove sugestije i to je mene podsticalo da istrajem, iako nisam nimalo u ovom poslu profesionalaca kakve smo filmove imali prilike ovih dana da vidimo, ta njegova podrška je mene podsticala da ipak svedočim istinu i naš život onako kako ga živimo“, rekla je Todić Vulićević.

Program je praćen i kulturno-umetničkim programom.

Organizator festivala je Privremeni organ Opštine Lipljan, dok je projektovanje finansiralo Ministarstvo držvane uprave i lokalne samouprave Vlade Republike Srbije.

Prvi susret novinara veterana UNS-a, nakon pauze, biće 10. septembar (sreda) u 11 sati u prostorijama UNS-a.

Za UNS kaže da mu je ovo drugi put da boravi u Kini. Oba puta bio je u Čungkingu, gradu od 38 miliona stanovnika.

„Prelepo iskustvo i gostoprimljivi ljudi. Za mene i moj fotoaparat nestvarni prizori na svakom koraku, koje ne bih imao priliku da doživim da nisam nagrađen“, rekao je Sivački.

Kako je dodao, u Kini se družio sa nagrađenim kolegama iz Šri Lanke, Kazahstana, Belorusije i Uzbekistana.

„Stekao sam nove prijatelje“, kaže Goran Sivački.

Grad Čungking je osnovao „novinarsku stanicu“ Pojasa i puta, razvojne strategije za saradnju Narodne Republike Kine i drugih zemalja u oblasti infrastrukture, trgovine i kulture.

Ove godine, novinarska stanica je u saradnji sa dnevnim listom China Daily osmislila niz aktivnosti pod nazivom „Pričamo priče Pojasa i puta“, a čiji je deo bio i foto-konkurs na temu „Pojas i put“.

U svom uvodnom obraćanju na završnoj sesiji, Gong Džengdženg, direktor Odeljenja za razvoj poslovanja lista China Daily rekao je da je na konkurs pristigla 351 prijava iz 12 zemalja: Šri Lanke, Argentine, Pakistana, Bugarske, Kazahstana, Kirgizije, Perua, Namibije, Južnoafričke Republike, Srbije, Indije i Kine, prenosi kineski portal Bridging News.

„Priloženi radovi obuhvataju fotografije koje prikazuju raznovrsne predele, prirodne lepote i bogatstvo kulturne baštine zemalja u okviru Pojasa i puta“, rekao je Gong.

Veljkovićeve fotografije formata 40x60cm zainteresovani će moći da vide od 2. avgusta do 9. septembra 2025. godine.

„Izložbu čini 111 radova 33 fotografa. Četvoro foto stvaraoca, među kojima sam i ja, su međunarodni gosti ovog prestižnog foto festivala“, rekao je Veljković za UNS i istakao da su fotografije za izložbu birali priznati svetski fotografi.

Dejan Veljković rođen je u Leskovcu. Prve korake u fotografiji napravio je kao učenik Gimnazije, kada je svojim prvim aparatom, Fed 3 i crno-belim filmom, kako kaže, beležio motive te obrazovne ustanove.

Diplomirao je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Nišu.

Do sada je realizovao 29 samostalnih izložbi fotografija. Izlagao je u Kumanovu, Ohridu, Skoplju, Leskovcu, Nišu, Kragujevcu, Gornjem Milanovcu, Beogradu, Pančevu, Novom Sadu, Novom Bečeju, Kikindi, Zrenjaninu, Somboru, Ljubljani.

Fotografije je objavljivao u dnevnim novinama, revijalnim i reklamnim publikacijama: “Naša reč”, “Narodne novine”, “Večernje novosti”, “Politika”, “Borba”, “Vjesnik”, “Ana”, “Nada”, “Revija 92”, ”Zov”, “Osvit”, “Vikend Plus”, “Naše stvaranje”, “Leskovčanin”, “Pomak”.

Koautor je fotografija za monografiju posvećenu slikaru Jovanu Popoviću.

Član je Udruženja novinara Srbije (UNS) od 1999. godine i Međunarodne federacije novinara (IFJ).