Veterani su ove godine boravili u renoviranom hotelu „Obala“ i, kako za sajt UNS-a kaže kolega Kiro Panov, uživali u specijalitetima domaće kuhinje i gostoprimstvu osoblja hotela.

„Uz srdačan pozdrav i najavu ponovnog susreta u septembru, domaćini su još jednom potvrdili posvećenost negovanju dugogodišnjih prijateljstava i višedecenijske tradicije“, rekao je Panov.

Posetioci će ove godine, do 29. juna, imati priliku da vide dela umetnika iz celog sveta, što će metro Barselone pretvoriti u veliku umetničku galeriju.

Jedna od njih je i fotografija “Harmony” iz kolekcije “Muzika duše” Dejana Veljkovića koja će biti izložena u formatu 50x50cm, na bilbordu broj 23.

Ove godine, objašnjava Veljković, u izložbi učestvuje 1079 umetnika iz 88 zemalja, sa 1401 radom.

“Interaktivni QR kodovi omogućiće posetiocima otkriju više o umetnicima, sa direktnom vezom ka njihovim veb stranicama i društvenim medijima”, rekao je Veljković za UNS.

Dejan Veljković rođen je u Leskovcu. Prve korake u fotografiji napravio je kao učenik Gimnazije, kada je svojim prvim aparatom, Fed 3 i crno-belim filmom, kako kaže, beležio motive te obrazovne ustanove.

Diplomirao je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Nišu.

Do sada je realizovao 29 samostalnih izložbi fotografija. Izlagao je u Kumanovu, Ohridu, Skoplju, Leskovcu, Nišu, Kragujevcu, Gornjem Milanovcu, Beogradu, Pančevu, Novom Sadu, Novom Bečeju, Kikindi, Zrenjaninu, Somboru, Ljubljani.

Fotografije je objavljivao u dnevnim novinama, revijalnim i reklamnim publikacijama: “Naša reč”, “Narodne novine”, “Večernje novosti”, “Politika”, “Borba”, “Vjesnik”, “Ana”, “Nada”, “Revija 92”, ”Zov”, “Osvit”, “Vikend Plus”, “Naše stvaranje”, “Leskovčanin”, “Pomak”.

Koautor je fotografija za monografiju posvećenu slikaru Jovanu Popoviću.

Član je Udruženja novinara Srbije (UNS) od 1999. godine i Međunarodne federacije novinara (IFJ).

Kao autor i voditelj Televizije Banat, uz podršku  Pokrajinskog sekretarijata za informisanje realizovala je dva serijala specijalnih emisija „Tolerancija u školskoj klupi”  i „Zajedno smo jači”, sa  akcentom na predstavljanje života dece i odraslih iz osetljivih grupa, uz podsticanje da se uspešnije uključe u sve životne tokove.

Sarađivala je i vodila muzičke emisije koje su pratile rok scenu zemlje i regiona. Na Regionalnoj TV Banat, osnovanoj 1998. godine, radila je do njenog gašenja, u julu 2024. godine.

Završila je BBC-jevu obuku za političko izveštavanje 2011. godine, koju su organizovali RTV, OSCE i Ambasada Holandije u Srbiji.

Šesti nosilac Specijalnog priznanja za strance, koje se dodeljuje od 2017. godine, Jermenka Anuš Balajan bavi se književnim i prevodilačkim radom od 1990. godine.

Već 1995. učestvovala je na Međunarodnom susretu pisaca u organizaciji Udruženja književnika Srbije, čiji član postaje 2019. godine.

Objavila je dve zbirke pesama „Boginjo moja“ i „Drvo čežnje" na srpskom i jermenskom jeziku, a pod krovom kuće književnika održala je niz predavanja o velikanima jermenske kulture. Bavi se i prevođenjem sa srpskog na jermenski.

Među objavljenim prevodima su „Srpsko srce Johanovo“ Veselina P. Dželetovića, poezija Miljurka Vukadinovića, kratke priče, pesme i aforizmi Luke Joksimovića Barbata, kao i stihoslovlji Jasmine Janković, te dvojezični prevod „Jermeni i Srbi kroz istoriju“ autora Arcvi Bahčinjana i Luke Joksimovića Barbata.

Bavi se humanitarnim radom u Udruženju „Akcija za slepe“.

Organizatori saopštavaju da će svečano uručenje Plakete i priznanja dobitnicima, koje se do sada organizovalo na dan rođenja Šakića 5. juna u Narodnoj biblioteci Smederevo, ove godine izostati iz objektivnih razloga.

Fond i odličja „Branislav Mane Šakić“ postoje od 1998. u znak sećanja na jednog od prvih spikera Radio Smedereva, koji je svojim radom tokom četvrt veka potvrđivao neophodnost očuvanja srpskog jezika i negovanja kulture govora u elektronskim medijima. Priznanje, čiji se nosioci neprekidno biraju već 28 godina, je utoliko značajno i jedinstveno jer slične nagrade u to vreme nisu postojale ni u SFRJ, niti u potonjim državama, zaključno sa Srbijom.

Iako rezultat, kada je reč o ovom turniru, nikada nije u prvom planu, ovako izgleda poredak najbolja tri igrača: Sibinović, Zlatković i Lami.

Na početku, pre nego što su igrači seli za svoje table, okupljenima se obratila supruga Radovana Brankova, pesnikinja Lara Brankov, koja je pozdravila prisutne i poželela im sportsku sreću i uspeh, a pročitala je i svoju pesmu posvećenu Svetom Savi.

„Radovanu je šah bio najveća ljubav. Imao je i tu sreću da zahvaljujući svojoj profesiji upozna gotovo sve velike svetske velemajstore i legende šaha, kao što su Robert Fišer, Boris Spaski, Mihail Talj, sestre Polgar, Garija Kasparova i mnoge druge, uključujući maltene sve naše velemajstore“, rekla je Lara Brankov.

Mislim da ne postoji velemajstor, od Gligorića, Matanovića, Ljubojevića, Alise Marić s kojim nije igrao, a sa nekima je bio i prijatelj, rekla je ona i dodala da su se Radovanove kolege nedugo posle njegove smrti okupile u Šahovskom klubu Beograd sa željom da uz šah evociraju uspomene na svog prijatelja i kolegu.

Dokumentarni film „79 Kamena“ koji traje 17 minuta, prati profesorku dr Mitru Reljić i pesnika, novinara i predsednika Udruženja novinara Srbije (UNS) Živojina Rakočevića dok rizikuju sve kako bi sproveli moderno arheološko istraživanje u Gornjem Nerodimlju – srpskom selu razorenom etničkim čišćenjem.

„Nekada prosperitetna tradicionalna zajednica, istorijski važna za dinastiju Nemanjića, bila je obeležena vekovnim spomenicima kulture. Na samom sablasno uništenom pravoslavnom groblju, koje je mesto radnje filma, nalazili su se Dušanov bor, zaštićeni spomenik prirode i crkva Svetog Arhanđela Gavrila sa zvonikom, spomenici kulture od izuzetnog značaja“, navodi se u najavi udruženja „Šta hoćeš“ u čijoj je produkciji nastao ovaj dokumentarni film.

Kako  navode, „Danas je ovde svedočanstvo namernog brisanja, čiji je cilj bio da se unište ne samo fizički dokazi, već i kolektivno sećanje i identitet srpskog naroda“.

Kroz naučno istraživanje, film dokumentuje sistematski vandalizam koji je ostavio ruševine, paljevinu, đubre i slomljene memorijale.

Profesorka Reljić je autor više naučnih radova i monografija na temu organizovanog uništavanja pravoslavnih groblja na teritoriji Kosova i Metohije.

U svojim monolozima Živojin Rakočević oživljava sećanja na izgubljene, imenujući pojedince i porodice i promišljajući o njihovim sudbinama.

„Njegova poetska naracija pretvara ruševine u snažan podsetnik na gubitak, otpornost i večnu moć kolektivnog sećanja“, navodi udurženje „Šta hoćeš“ i ističe da „79 Kamena“ predstavlja i istraživanje kulturne anihilacije i hitan poziv na pravdu – apel da se prepoznaju i zaštite ljudska prava i kulturno nasleđe“.

Po rečima reditelja Rastka Šejića, „film je snimljen u i o anticivilizacijskim okolnostima“.

„Iskreno sam zadivljen posvećenošću profesorke Mitre Reljić i pesnika Živojina Rakočevića, humanizmom koji ne nosi ni jedno zrnce mržnje pred očiglednom nepravdom. Na nama je bilo samo da verno prenesemo taj uljudni krik za poštovanje univerzalnih zakona“, rekao je Šejić.

Realizaciju filma su tehnički pomogli Dom kulture Gračanica i Narodni muzej Srbije.

Tradicionalna 25. Međunarodna smotra arheološkog filma u Narodnom muzeju u Beogradu otvara se u utorak 20. maja i tokom šest dana biće prikazano devetnaest arheoloških filmova iz celog sveta uz prateći program.

Trejler filma možete pogledati OVDE.

Recezent knjige je Bojan Rajević. Predgovor je napisala Ljiljana Pešikan Ljuštanović, a pogovore Ivan Žozef Lončar, Mile Isakov i Robert Čoban.

Svi oni, osim Ivana Žozefa Lončara, govoriće u petak na promociji.

U programu će učestvovati i Zoran Kolundžija, vlasnik "Prometeja".

Karikaturu autora knjige nacrtao je Slaviša Ševrt.

U programu učestvuju prof. Ljubica Moljski, prof. Anamarija Vartabedijan, dr Radovan Kalabić, prof. Žarko Trebješanin, književnik Vidak Maslovarić i autor Božidar Vitas.

Priče iz knjige čita književnica Slađana Bušić, a voditelj programa je Vidak Maslovarić, urednik Tribine "Francuska 7".

Muzičku podršku na gitari i usnoj harmonici pružiće Kiril Dimitrov.

„Novinari stradaju radi istine, kako bi ljudima predočili pravu sliku o događajima. Radi se o borbi protiv nacizma koji se u Ukrajini povampirio“, rekao je Harčenko poredeći događaje iz Drugog svetskog rata i današnjeg sukoba u Ukrajini.

Izložbu čine lični predmeti i 40 fotografija poginulih ratnih dopisnika, snimatelja i drugih medijskih radnika.

Događaju su prisustvovali pomoćnik ministra za Informisanje i telekomunikacije Filip Pavlović, zaposleni u ruskim i srpskim medijima i predstavnici boračkih organizacija i društava.

Događaju je prisustvovao i predsednik Kluba novinara veterana UNS-a Petar Trajković.

U programu učestvuju Nikolina Nina Babić, Gordana Vlajić, Valentin Mik, Verica Preda PreVera i autorka Marijana Stratulat. Program moderira Živko Nikolić.

Specijalni gosti su KG „Smehuljci VAU ARS“, Katja Vasilev, Kaljina Vasilev.

Organizatori književne večeri i otvaranja izložbe fotografija su Vršačka Afirmacija Umetnika ARS i Biblioteka „Branko Miljković“ Beograd.

Kako Filipović navodi za sajt UNS-a, film je nastao kao ispitna aktivnost na trećoj godini Akademije umetnosti u Beogradu. Sada će, dodaje on, kao student četvrte godine Filmske i TV režije na ovom fakultetu, gledati svoj film na Kanskom filmskom festivalu u okviru Kutka kratkih filmova.

Inače, triler “Usputna stanica” opisuje moralnu dilemu petorice iskusnih pljačkaša, koji moraju da odluče da li će sprečiti pljačku pumpe koju pokušavaju da izvedu sitni kriminalci ili ne. Iako isprva ne žele da se mešaju, situacija se komplikuje kada meta pljačke postaje i njihov novac.

Glavne uloge tumače Luka Nestorović, Aleksandar Dimitrijević, Petar Ćirica, Aleksa Mogić i Dušan Pavić.

Recezent knjige je Bojan Rajević. Predgovor je napisala Ljiljana Pešikan Ljuštanović, a pogovore Ivan Žozef Lončar, Mile Isakov i Robert Čoban.

Karikaturu autora knjige nacrtao je maestro Slaviša Ševrt.

O knjizi će se sigurno mnogo govoriti. Ko ne sme glasno da o njoj priča taj će šaputati. 

 „Satiričar Ninus Nestorović neodoljivo me podseća na dete iz Andersonove bajke „Carevo novo odelo“. Među onima koji mudro ćute, on uporno pozdravlja da je car go, ne razotkrivajući, pritom samo carsku golotinju“, rekla je profesorka Ljiljana Peškina Ljuštanović o autoru i ovoj knjizi.

Dodala je da autor u svojim najboljim aforizmima, “podmeće ono neumoljivo Gogoljevo ogledalo neštedeći ni nas ni sebe.“

„Nestorović neumoljivo podseća one koji se teše relativizujući istinu, moral i pravdu da uvek i u slepoj ulici, postoje prozori iza kojih neko gleda, vidi i pamti i govori, spasavajući svoju i našu dušu, jer ako je ulica slepa, prozori u njoj sigurno nisu“, mišljenja je Peškina Ljuštanović.

Novinar, političar i diplomata Mile Isakov kaže da je najteže izražavati se kratko i jasno i kad je samo jedna misao u pitanju, a kamo li kad ih je više u jednoj rečenici.

„To je već posebna veština, moglo bi se čak reći magija. Kada su te misli višeznačne, to je već umetnost, a ako su još i pametne, to je filozofija“, istako je on.

Kako je rekao, u aforizmima Ninusa Nestorovića je sve rečeno na način da, ne samo da nema potrebe, nego ni mesta, da se bilo šta dodaje, a još manje objašnjava.

Novinar Robert Čoban je rekao da Nestorović nije mogao da nađe bolji naslov za svoju sedmu knjigu aforizama, koje je, kako kaže pisao “u ovim gorkim vremenima, kao stvorenim za ljude koji se bave njegovim poslom“.

„Ninusu Nestoroviću, moja ogromna zahvalnost što ima talenat, umeće, hrabrost, smelost, vodi računa o našem mentalnom zdravlju“, kaže o knjizi i autoru Ivan Žozef Lončar.

Knjiga „Književnost i radio" predstavlja istorijat Radio  Beograda kao nacionalnog radija, koja izborom tekstova istražuje  povezanost i prožimanje umetnosti pisane reči i prvog elektronskog medija  tokom proteklih sto godina.

„Ovaj obuhvatni zbornik doneo je, prvi put povodom 80 godina Radio Beograda, refleksije i eseje 99 srpskih pisaca o akustičkom mediju. Sada je pred čitaocima drugo, izmenjeno i dopunjeno izdanje te knjige, posvećene Radio Beogradu u čast njegovih stotinu godina“, naveli su iz RTS Kluba.

Kako su naveli, autori tekstova u knjizi su književnici i, u manjem broju, književni kritičari koji su bili zaposleni u Radio Beogradu ili su intenzivno sarađivali sa njim.

Đorđe Malavrazić je novinar, kulturolog i teoretičar medija. Bio je  glavni urednik Dramskog programa Radio Beograda (1983-1986). Jedan je od  osnivača Festivala dokumentarne radiofonije (FEDOR) i pokretač  renomirane serije „Radionica zvuka".

„Utemeljio je i dugo uređivao prvi celodnevni kulturni radio program u  Srbiji (2002). U programskoj šemi Radio Beograda 2 autorski je koncipirao najveći broj emisija,  prožetih duhom modernosti i urbaniteta. Iz te celine proizašla je  Nagrada „Nikola Milošević", koja se svake godine dodeljuje za najbolju  novu knjigu u oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i  filozofije. Ustanovio je i studentsku Nagradu „Neda Depolo" za kreativni  doprinos radio-izrazu i inicirao Nagradu „Radmila Vidak" za lepotu  govora na radiju i televiziji“, navode u RTS Klubu.

Malavrazić je autor knjige o Nedi Depolo "Gornji bezdan zvuka" (1999). Objavio je sa  Ratomirom Damjanovićem knjigu-katalog "Elitizam za sve" (2003) o Radio  Beogradu 2, programu kulture i umetnosti.

Dobitnik je Nagrade za životno delo Udruženja novinara Srbije. Pripala su  mu najviša odličja u Radio Beogradu – Zlatni mikrofon, i u kulturi  Srbije – Vukova nagrada. Dodeljena mu je Plaketa Kolarčeve zadužbine za  predavačku delatnost. Nosilac je Ordena rada sa zlatnim vencem.

„Već deset godina redovno učestvujem na Ježevdanu u Pozorištu na Slaviji. Svake godine sala je puna. Publika nasmejana. Učesnici spontani i opušteni. Za sve to zaslužan je jedan čovek. BIG LALE! Radivoje Lale Bojičić“, rekao je aforističar Ninus Nestorović.

Nestorović se zahvalio Laletu što je, kako je rekao, pružio šansu ljudima u publici da se smeju u ovim teškim vremenima.

Prvi broj humorističko-satiričnog lista  „Ošišani jež“ objavljen je 5. januara 1935. godine.

Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala.

„Ošišani jež“  je dobio svoje ime u kafani „Ginić“, koja se nalazila u Poenkareovoj ulici broj 20, na mestu na kojem se danas nalazi Dom omladine.

U obeležavanju devet decenija lista učestvovali su: Radivoje Lale Bojičić, Vanja Bulić, Ranko Pivljanin, Ivan Mrđen, Ninus Nestorović, Danijela Milošević, Aleksandar Stojadinović, Savo Martinović, Slađan Martinović Bukovski, Dragan Hamović, Ljubomir Ilić, Dragutin Minić Karlo, Milica Stojanović, Ljubiša Veljančić, Novo Tomić, Miladin Ševarlić, Dušica Milanović Marika i Simonida Banjeglav. Voditelj: glumica Jelena Mila.

Za doručak gosti biraju hranu koja je raznovrsna, a za ručak i večeru postoji mogućnost izbora između tri kuvana jela koja su poslužena nakon supe.

Cena:

1/2 pun pansion: 30 evra

1/1 pun pansion: 35 evra

Prevoz - po izboru:

Avionom Er Srbija: Beograd – Tivat – Beograd

Vozom: Beograd – Bar – Beograd

Autobusom: Beograd – Budva – Beograd

Sopstvenim prevozom - automobilom: parking obezbeđen

Obezbeđen je prevoz do smeštaja:

Tivat – Rafailovići – Tivat - 10 evra

Bar – Rafailovići – Bar - 10 evra

Budva – Rafailovići – Budva - 5 evra

Prijave su otvorene do 10. aprila.

Telefon za prijavu i detaljnije informacije - Kiro Panov: 064 3393 483.

Godišnjak „Stari Vlah“ posebnu pažnju poklanja skrajnutim temama – ćirilici i digitalizaciji građe.

Dodatak časopisu je knjiga „Starovlaška kuća” u kojoj istoričar umetnosti Dragiša Milosavljević piše o neimarskom nasleđu.

Član UNS-a Željko Dulanović, glavni urednik „Varoških novina“, i njegovi sagovornici u godišnjaku analiziraju turističke šanse i lepote Zlatara.

Novinar Dragan Ljeljen, član UNS-a, i profesorka književnosti Jovana Ostojić Bjelić pred čitaoce iznose aktuelnosti iz života opština Priboj i Rudo. 

Povodom 160. godina rođenja Jovana Cvijića, istoričar Žarko Ilić piše o poznatom srpskom geografu.

Na promociji će, osim pomenutih autora tekstova, književnika i  urednika časopisa Milomira Kragovića, govoriti i Miško Stevović, predsednik IIC  „Stari Vlah“.

Autor knjige „Tapije u kamenu“ Dragoljub Gagričić kaže za UNS da ova zbirka reportaža podseća na zaboravljene događaje u poslednjih 15 godina, ljude i krajeve.

Posebnu pažnju novinara privukli su „EX TEMPORE“ čajevi, koji se isključivo mogu nabaviti u Apoteci Instituta ili poručiti onlajn.

Članovi Kluba interesovali su se za različite proizvode, od čajeva za akutna respiratorna oboljenja, do čajeva za hronične bolesti, poput  dijabetesa, hipertenzije i malignih bolesti.

Lečenje biljnim preparatima, kako je ekspert Ljiljana Basurović rekla, je manje štetno od hemijskih lekova, ali zahteva upornost.

Savetovalište Instituta radi utorkom i četvrtkom od 10-13 sati.

Tom prilikom se mogu dobiti uputstva za upotrebu odgovarajućih proizvoda Instituta u cilju preventive i lečenja bolesti.

O knjizi će govoriti Srđan Škoro, Ivana Vanovac i autorka.

U recenziji Srđan Škoro navodi da je ovo zbirka o zaboravljenim vrednostima, bolu, putu do sreće: „Tanja kroz niz primera u knjizi dokazuje i pokazuje da je u potpunosti pronikla kako u mušku, tako i u žensku psihu.“

Muharem Bazdulj ističe kako je Tatjana Manojlović svojom zbirkom postigla cilj koji svaki pisac i pripovedač postavlja pred sobom, a to je da mu se veruje.

„Ako slušalac ili čitalac ne veruju, ruši se jedini pravi uslov pričanja priče. Tanja Manojlović ima taj jezik i ima tu iskrenost kojima se veruje, što je možda i tek drugo ime za talenat. Njene priče su djelo života i sudbine, najboljih pripovjedača, a ona ih je znalački uobličila i zapisala“, istakao je Bazdulj.

Tatjana Manojlović, rođena u Valjevu, autorka je velikog broja dokumentarnih i putopisnih emisija iz domena istraživačkog novinarstva. Njena emisija „Život i standardi“ posebno je značajna za Srbe na Kosovu i Metohiji, a njome je Manojlovićeva građanima Srbije iz meseca u mesec prikazivala život u getu i egzistencijalnu borbu njihovih sunarodnika na Kosovu i Metohiji.

Tatjana Manojlović je politikološkinja, ekspertkinja za nenasilne društvene promene, a specijalizirala je na temi strategija ostvarivanja rodne ravnopravnosti u Srbiji. Ovo je njena prva zbirka priča.

Fotorgafijama Rajka R. Karišića su, kako navode iz Doma kulture, zabeleženi trenuci i motivi koji odišu umetničkim senzibilitetom i jedinstvenim autorskim pečatom.

„Njegove fotografije donose atmosferu zime kroz pažljivo komponovane prizore, igru svetlosti i senki“, opisuju iz Doma Kulture u Srbobranu.

Ulaz na izložbu je slobodan.

Ko je Rajko R. Karišić?

Rajko Karišić diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Novom Sadu, a  fotografijom je počeo da se bavi u Foto kino klubu „Mašinac“ na ovom fakultetu. 

Do sada je imao preko 130 samostalnih izložbi, uz učešće na preko dve stotine likovnih kolonija.  

Karišić je član Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine (UPIDIV), Udruženja likovnih umetnika Vrbas, Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti Srbije (ULUPUDUS), Udruženja umetnika železnice Srbije, Umetničkog bratstva manastira Dobrun.

Do sada je realizovao 200 autorskih fotomonografija i knjiga za druge umetnike, kao i 33 monografije manastira i crkava Srpske Pravoslavne Crkve.

Dobitnik je više desetina nagrada i priznanja među kojima su Godišnja nagrada UPIDIV-a – FORMA 18 (2004), više nagrada Jesenjeg likovnog salona u Vrbasu, Povelje „Kapetan Miša Anastasijević“ (2005) na nivou Vojvodine, više nagrada i specijalnih priznanja za fotografiju i dizajn.

„Ove tri enciklopedije su kruna mog posla. Danas dva i po miliona Srba živi u 159 država sveta, a to je jedna druga Srbija, često bogatija i uspešnija nego naša matica“, rekao je Lopušina na jučerašnjoj promociji održanoj u knjižari „Geca Kon“ u Beogradu.

On je istako da je Srbe u rasejanju smatrao “jednim nacionalnim bićem“.

„Najvažnije mi je da sam za četiri decenije ostvario svoju misiju i kako je i ovde rečeno, a i kako je u medijima objavljivano, ’postao sam čovek koji je ujedinio Srbe’“.

Dodao je da su Srbi u dijaspori jedna kultura i nacionalni identitet.

„Uvek sam imao želju da pišem i dokazujem da su oni neraskidivi deo našeg naroda i da su ti ljudi podjednako srećni kad kažu Srbija, kao i mi ovde“, objašnjava Lopušina.

Većina njih pati zbog toga što nisu u Srbiji, rekao je Lopušina i dodao da veliki broj Srba u dijaspori radi po dva ili tri posla, brine o svojoj porodici i živi u “nacionalnom getu u inostranstvvu“.

„Tuđina je velika muka. Želeo sam da sačuvam od zaborava velike Srbe, tvorce srpskog nacionalnog identiteta, čuvare srpske tradicije, a pre svega Srpsku pravoslavnu crkvu koja je oštećena kao nacionalna institucija, jer se ona, u nekim zemljama, gde je najveći broj Srba, tretira kao udruženje građana“, objasnio je Lopušina.

Predsednik Matice Srpske i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Dragan Stanić rekao je da je „vrlo zanimljiv fenomen da iz novinarskog esnafa dolaze ljudi koji rade kapitalne stvari za našu kulturu“.

Stanić je istakao da je autor u svoja dela uvrstio ličnosti koje su vrlo različite, po profilu i ideološkom opredeljenju. Među njima je na primer, kaže on, jedan od najznačajnijih u istoriji Sentandreje, gradonačelnik Evgenije Dumča.

„Naši Srbi i dan-danas čuvaju sećanje na 'Dumču'. Ličnost koja zaslužuje da bude upamćena i u istoriji  Srba u celini“, dodao je Stanić.

Kada su u pitanju mađarsko-srpske relacije, naveo je Stanić, Lopušina je pisao i o Jovanu Damjaniću, piscima Petru Miloševiću i Dragomiru Dujmov.

„Ovo što je uradio Marko nas konstituiše u pogledu naše svesti o tome gde su Srbi sve živeli, kuda su otišli i šta je bilo sa njima kasnije“, istakao je on.

Dodao je da važno da pokažemo našim ljudima gde god da borave da nisu zaboravljeni i da su deo naše zajednice.

Profesorka na Geografskom fakultetu u Beogradu Danica Šantić kaže da se malo promovišu knjige koje se bave migracijama, a posebno na način na koji je Lopušina obradio ovu temu.

„Mnogo smo naučili od Marka Lopušine, mnogi završni i master radovi na fakuletu u svojoj bibliografiji imaju njegova dela kao bibliografske jedinice, jer smo polazili od njegovih radova“, rekla je Šantić, govoreći o knjizi.

Dodala je da je rad Lopušine jako važan zbog toga što ne postoje zvanični podaci o našim ljudima u inostranstvu.

„Kada odete na sajt Republičkog zavoda za statistiku ne možete da saznate koliko ljudi je iseljeno zato što se svi oni koji duže od godinu dana žive u inostranstvu ne ubrajaju u stalno stanovništvo Srbije“, objasnila je Šantić.

Ova dela nas uvode u jedno novo poglavlje izučavanja naše dijaspore, rekla je ona i dodala da će biti polazna osnova za različita istraživanja na ovu temu.

Profesorka srpskog jezika u Beču i predsednica Austrijsko-srpskog kulturnog društva „Vilhelmina Mina Karadžić“ Svetlana Matić istakla je da je Lopušina najveći poznavalac srpske dijaspore i neko ko najbolje osluškuje njihove potrebe, želje i htenja.

„Marko Lopušina je čovek koji impresionira svojom pojavom, entuzijazmom i harizmom, ali i neko ko svima nama u rasejanju daje neku vrstu smernica“, rekla je Matić.

Knjige Marka Lopušine predstavljaju jedinstven prikaz duha srpske zajednice u rasejanju, zaključeno je na promociji.

On je rekao da se Toša za života potrudio da ostavi nešto zbog čega će ga pamtiti sadašnje i dolazeće generacije, a to su pre svega njegova umetnička dela.

„Fjodor Toša Farafonv uživao je veliki ugled i poštovanje u Azanji i ostalim mestima gde je živeo i radio“, istakao je on.

Dodao je da je izlazak iz štampe ove knjige prvi realizovani zadatak Odbora za očuvanje lika i dela Fjodora Toše Farafonova.

Književni istoričar i kritičar Mališa Stanojević istakao je da je kompletan fokus stvaranja dela Dragoljuba Janojlića usmeren na opšte nacionalno dobro.

„On piše za sutra, za sve nas. To je ono što je nemerljivo i što je Savez književnika prepoznao i izašao u susret da se uključi u realizaciju ovog dela“, rekao je on.

Zaboravljeno je sve što nije zapisano rekao je Stanojević i dodao da je malo nas čulo za „Tošu Rusa“ koji je obeležio ne samo istoriju Azanje, već i Srbije.

„Zamislite koliko treba vremena da se „iskopa“ istorijska građa, a Dragoljub je knjiški borac koji je studiozno i polako dokumentovao podatke do kojih je dolazio kako bi ova knjiga ugledala svetlost dana“, zaključio je Stanojević.

Organizatori  predstavljanja knjige bili su Odbor za očuvanje lika i dela Fjodora Toše Farafonova – Azanja, Savez književnika u otadžbini i rasejanju – Novi Sad i Centar Ruskog geografskog društva u Srbiji.

Knjiga „Naš Toša Rus“ nastala je na inicijativu Odbora za očuvanje lika i dela Fjodora Toše Farafonova, ruskog carskog oficira koji je, posle dolaska u Beograd 1920. godine, najveći deo života proveo u Glibovcu, pisale su nedavno Palanačke novine.

Kako su naveli tamo je u početku molovao kuće bogatih seljaka, a potom ikonopisao crkve u Šumadijskoj i Braničevskoj eparhiji. U novom staništu bavio se i slikarstvom, a Narodni muzej u Palanci, Osnovna škola „Stanoje Glavaš“ u Glibovcu i porodica Cvetković čuvaju nekoliko njegovih dela.