Novinarsko ćoše
03. 07. 2026.
O ulozi novinara i novinarskih škola u knjizi „Zora revolucije“ Aleksandra Matkovića
U knjizi „U zoru revolucije“ Aleksandra Matkovića, objavljenoj u izdanju Akademske knjige, prikazan je nastanak i razvoj mreže partijskih škola i kurseva kroz koje je Komunistička partija Jugoslavije oblikovala svoje kadrove uoči Drugog svetskog rata, a među kojima su nekada bile i škole novinarstva.
Kako je Matković rekao za UNS, iako se knjiga ne bavi primarno novinarstvom, u njoj se može pročitati i o novinarskim školama koje su nekada organzovane u okviru do sada neistraženih političkih škola razvijanih širom zatvora Kraljevine Jugoslavije.
Tako je, navodi on, u Kaznenom zavodu u Sremskoj Mitrovici, centralnoj školi tog tipa, postojala i novinarska škola koju je vodio član KPJ Moša Pijade.
On je, podseća Matković, u ovaj Zavod dospeo 1926. godine, nakon što je uhapšen zbog otkrivanja ilegalne partijske štamparije kod Palilulskog parka u Beogradu, gde je štampao prvi broj časopisa "Komunist".
„Novinarstvo u tom smislu nije bilo zapostavljeno u ovoj školi i može se čak postaviti pitanje u kojoj meri se ova ključna partijska škola može čak smatrati i pretečom TANJUG-a, premda odgovor na ovo pitanje ostaje zadatak za buduće istraživače. Za sada imamo samo tragove koji nas upućuju na takav zaključak“, kaže Matković.
Iako je, objašnjava, posle Drugog svetskog rata ustanovljena i Visoka škola za novinare u Beogradu, „kadrovi koji su ođednom podigli novinarstvo posle 1945. godine morali su odnekud doći“.
„Na to ’odnekud’ su svakako morale uticati i pomenute političke škole. I u njima Moša Pijade nikako nije bio usamljen. Štaviše, jedan od rektora škole u Sremskoj Mitrovici, koji je preuzeo mandat rektora ovog ’Crvenog Univerziteta’ nakon Moše, bio je i novinar Otokar Keršovani. To znači da su dvojica prvih rektora bili novinari. Oni su, pored ostalih katedri, držali i specijalne kurseve za novinarstvo, koji su tada bili ilegalni i koji su predstavljali izraz samoorganizacije zatavorenika uz koordinaciju KPJ“, objašnjava Matković.
Novinarstvo, iako je vođeno kroz zasebne kurseve, kaže autor, bilo je neodvojivo od obrazovanja o ekonomskoj istoriji, pravu i partiji koja je nastojala da promeni ekonomske i političke odnose.
Drugim rečima, kaže Matković, ono je bilo deo znanja koje je obuhvatalo celinu nekog društva i koje je otvorilo pitanja koja se tiču njegove promene“.
Matković podseća i da je ekonomista, edukator i član KPJ Boris Kidrič, govoreći na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ 1940. godine, uputio apel partijskim novinarima da ne budu "beživotni hroničari života", nego da svojim dopisima "obogaćuju iskustvima, šire vidik onima koji se bore i onima koji tek stupaju u borbu".
„Koliko je ovo postalo presudno, svedoči i to da je ovakvo novinarstvo direktno služilo u borbi protiv fašizma - obaveštavajući i analizirajući socijalne promene koje su ostvarene na svakoj od privremeno oslobođenih teritorija: od ukidanja socijalne nejednakosti, isplate plata, opraštanju radničkih dugova i rešavanju stambenih pitanja, koja su nižim klasama omogućavala da budu spremni za borbu koju su većinom izneli seljaci, radnici i tadašnja omladina“, kaže Matković.
U ovom smislu, novinari su imali svoje mesto u revoluciji, dodaje on.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.