Autor na početku kaže „da ovoj knjizi ne treba nikakva uobičajena posveta“.

„Svaki zarez, tačka, slovo, riječ. Redak... znakovi su koji označavaju putokaz u Carstvo nebesko za duše svih srpskih pokojnika koji leže po razasutim srpskim grobljima na području Konjica“, piše on.

Kako se za života trudimo da imamo lijepu kuću, vikendicu ili stan gdje obitavamo, to je, kaže autor, samo jedan vremenski dušak u odnosu na onaj vječni.

„Otuda treba da se postaramo da nam vječne kuće, ta vječna počivališta, budu za primer i ljudsko dostojanstvo“, piše u slovoriječju.

Knjiga se sastoji iz uvoda u temu, gde su objašnjeni pojmovi poput groblja, groba, spomenika i drugih grobnih obeležja i spiska srpskih groblja po naseljima na područiju Konjica.

„Groblja često služe kao pouzdani izvor (ako drugih nema) o načinu življenja u pojedinim mjestima i nerijetko predstavljaju svjedočanstva i znamenitosti minulih generacija“, piše autor u uvodu.

Pored teksta, koji opisuje svako od naselja, u knjizi se nalaze i slikovite fotografije koje upotpunjavaju čitavu priču.

Novinar i publicista Darko Perić napisao je da je ova tema originalna i da je ovo prva knjiga koja se bavi ovom tematikom.

„Obići sva srpska groblja u rodnom kraju je zahtjevno, to je pravi istraživački poduhvat, ali još više čin poštovanja“, navodi on.

Hadži Đuro Si. Kuljanin rođen je u selu Zagorice kod Konjica, na severu Hercegovine. U svojoj novinarskoj karijeri sarađivao je sa brojnim listovima i časopisima. Dobitnik je nagrade UNS-a Laza Kostić za najbolju fotografiju, 2005. godine, kao i nagrade Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture, 2022. godine. Glavni je i odgovorni urednik Pravog odgovora, prvog časopisa na prostoru bivše Jugoslavije za izbegla, raseljena i prognana lica i migrante.

Izdavač knjige „Vječna počivališta“ je Centar za informativnu podršku (CIP) „Naš odgovor“ Beograd, a urednik je Milojko Budimir.

Ratko Vulanović, rođen je u selu Laz, kod Nikšića, 16. maja 1941. godine. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja za svoj rad.

Monografija koju je priredio Belić protkana je fotografijama Ratkovog života.

U njoj se nalaze tekstovi ljudi koji su, prema rečima Belića, „sam vrh srpske kulture i umetnosti“, a koji govore o Vulanoviću i njegovom radu.

Gradonačelnik Nikšića Marko Kovačević u uvodnom delu kaže da su Nikšićani lenji kada treba da se pohvale značajnim ljudima svoga grada i da često zaboravljaju „blaga“ koja imaju.

„Neka ova monografija bude prvo svjedočanstvo da se Nikšić vraća sebi i da su njegove polomljene kosti zarasle, a da je duša uvek bila živa. Ratko ju je ugradio u svoja djela, isklesao u kamenu ovih naših gora, spojio njome naš narodni prostor sa čitavim svijetom i ostavio nam je da dalje mi sami otkrivamo i uzdižemo, kamen po kamen“, kaže Kovačević.

Belić kaže da je ideja o ovoj „neobičnoj“ monorafiji bila njegova i ističe manje poznatu činjenicu - da se Vulanović takođe bavio i slikarstvom.

Vulanović je bio istaknuti stručnjak za rad sa kamenom. Izgradio je Kamengrad od niza skulptura koje se nalaze na Adi Ciganliji u Beogradu.

Izdavač je Štampar Makarije, Beograd, a objavljivanje ove knjige pomogli su Ministarstvo kulture Republike Srbije i Opština Nikšić.

„Tanja piše o ljudskim životima i sudbinama, neobičnim i retkim doživljajima koji pored fiktivne možda imaju i stvarnosnu dimenziju“, piše Đukić Bodlović u pogovoru.

„Njenih Blagodatnih devet novih pripovedaka na najbolji način ilustruju pripovedačko umeće, osobenu dramaturgiju, filmski dinamizam i psihologiju likova, koju nalazimo bezmalo u svakoj priči, odnosno pripoveci“, kaže recenzentkinja i dodaje da su dela Tanje Prokopljević prevođena i na nekoliko stranih jezika.

Ova knjiga izdavaštvo je Centra za kulturu „Vračar“.

„Procvali božuri jedna je od prvih celovitih antologija duhovne poezije za decu i mlade koja obuhvata poeziju naših pesnika od Zmaja do današnjih pisaca. U knjizi je zastupljeno 116 autora različitih generacija, kojima je svojstvena duhovna misao“, rekao je Milutin Đuričković za UNS.

„Cilj ove knjige je da se mladim generacijama u ovim surovim i teškim vremenima ukaže na osnovne duhovne vrednosti, na lepotu i sjaj srpske pisane reči, na njene pouke, tradiciju i aktuelnost, koja je takoreći sveopšta i svevremena“, piše u predgovoru.

Protojerej Ljubivoje Stojanović, recezent knjige, napisao je da snaga vere i nada može da nam pomogne da budemo jači od svakog zla.

„Zaista su procvali božuri u nama i među nama i našom deca koja, Bogu hvala, više od dve decenije ponovo mogu da uče istine naše vere tokom školovanja u osnovnim i srednjim školama. To je veliki blagoslov od Boga i poziv svima nama da, svako shodno svom znanju i zvanju, doprinese boljitku u ovim smutnim vremenima koja mogu da razbistre i prosvete samo dobri ljudi iskrene vere i stvarne dugotrepeljivosti - tolerancije“, kaže Stojanović.

Ova knjiga je suizdavaštvo Instituta za dečiju književnost i Centra za kulturu „Vračar“.

Farafonov, koji je umro  1956. godine, za večno počivalište odabrao je Azanju, gde su mu živeli poćerka Zina, rodom  iz Ukrajine i zet Dragoljub Ćosić. Na mesnom groblju oni su njemu podigli spomenik na kome je urezan ovaj tekst: „Ovde počiva Toša Farafonov Rus umetničkih slika…“  O spomeniku i grobu vrednog Rusa brine njegova unuka, jedno od dvoje dece Zine i Dragoljuba Ćosića, nekadašnjeg azanjskog sajdžije.

Janojlić je na preko 140 strana opisao život i rad Fjodora Toše Farafonova, a na osnovu sećanja nekolicine njegovih savremenika, uglavnom Glibovčana. U 17 poglavlja stao je njegov život, a tekst prate i retko sačuvane fotografije snimljene prilikom oslikavanja  crkve u Velikoj Krsni. Na poleđini svake Farafonov je napisao koliko koja predstava zaprema kvadrata i na kojoj visini je naslikana u tom hramu. Među malim brojem fotografija nalazi se i ona na naslovnoj strani knjige na kojoj je ikonopisac snimljen prilikom rada u velikokršljanskoj crkvi 1955. godine. Zahvaljujući Ivanu Cvetkoviću, nastavniku muzičke kulture, knjigu ilustruje i portret Stanoja Stamatovića Glavaša, uz portret rano preminulog Glibovčanina Milana Cvetkovića i ikone Svetog Nikole koje su naslikane u slavskih sobama nekih imućnijih domaćina.

Na početku knjige je i faksimil pisma koje je članu pomenutog Odbora Rodoljubu Stanimiroviću,  saznavši  da se radi na knjizi o Fjodoru Todoru Farafonovu,  uputio ambasador Ruske Federacije u Republici Srbiji Aleksandar Bocvan Harčenko u kome, pored ostalog, piše:

„Zahvaljujemo na pažnji prema ruskom istorijskom nasleđu u Republici Srbiji. Smatramo da će realizacija navedenih projekata doprineti ojačavanju rusko-srpskih odnosa i učvršćivanju  bratskih veza između naša dva naroda…“

Knjigu je kao recezent potpisala dr Ana Milošević. Ona piše:

„Kako pristupiti pisanju o ličnosti o kojoj postoji veoma malo podataka i isto tako malo sačuvanih materijalnih svedočanstava o njenom radu? Rekli bismo da je Dragoljub Janojlić ovom poduhvatu prišao na jedini mogući način. On je oko kostura sačinjenog od šturih faktografskih podataka prvo ispleo sačuvana sećanja Tošinih komšija, poznanika, prijatelja i rodbine, a zatim, još veštije, izatkao tkivo romana, sačinjeno od stvarnih likova i mesta, u različitim istorijskim kontekstima i vremenskim periodima. Tako se na glavnom junaku „našem Toši Rusu“, prelamaju istorijski događaji Oktobarske revolucije i Drugog svetskog rata, ali istovremeno reflektuju i najfinije ljudske osobine i emocije, tj. ruka prijateljstva od srca pružena i rado prihvaćena…“

Izdavač ove knjige je Savez književnika u otadžbini i rasejanju. U ulozi urednika našao se Slobodan Todorović Toki, grafičkog oblikovanja i pripreme za štampu prihvatio se Miloš Janojlić, a sarađivali su još Ivan Cvetković, Gradimir Brčarević i Dejan Milutinović.

„Počeli smo da ga recitujemo i kada nismo znali da čitamo (….) Stihovi jedinstveni, pamtljivi, kao da ih je neko pred nama izgovarao, a jeste, izleteli su sami. Kao pouka, kao savet, kao opomena. Kao- tako valja. Kao – tako učiniti“.

Već iz prvih reči Manja Vukotića jasno je da se radi o fundamentalnoj ličnosti srpske kulture, koja je kako je navedeno i u samoj knjizi, u autentičnom dosluhu sa njenim duhovnim i poetičkim ritmom – Petru II Petroviću Njegošu.

Otvarajući poglavlja života ovog velikana srpske kulture – od dana kada su ga meštani zvali vladika Rade do dana kada je Lovćen počeo da se oslanja na Njegoševo rame - Manjo Vukotić stvorio je svojevrsnu riznicu sećanja i impresija o njemu.

Upravo za Lovćen i Njegoša autor je apostrofirao da su njegovi saputnici, simboli shvatanja života i dva potporna stuba opstajanja. To ga je i podstaklo da ukoriči svojevrsnu priču o životu i smrti Njegoša, zapisanu na obroncima ove planine.

Njegoš je, kako piše Vukotić, svojeručno nacrtao i sagradio 1845. godine crkvicu na vrhu Lovćena, koju je posvetio stricu Petru Prvom Petroviću.

Pre toga, već prvog puta kada je ugledao Lovćen, Njegoš je, kako piše u knjizi, skinuo kapu i poručio mu: Nećemo se nikad više rastati!

 „Mnogo godina pre svoje bolesti, u potpunom zdravlju, Vladika je pomišljao na smrt. Jednog letnjeg dana, hodajući po vrhu Lovćena, zaustavio se na sredini. Odatle na sve strane pogled pun divote. Tu je Vladika neko vreme ćuteći stojao. (…). Najedanput kucne štapom o kamen i rekne: Kad umrem, ovde ćete me zakopati“, opisuje Vukotić u knjizi „Vladika sa Lovćena“.

Austrougarski okupatori su, kako piše Vukotić, razorili tu crkvicu 1916. godine, a onda je devet godina kasnije Aleksandar Karađorđević na mestu razorene crkvice 1925. godine podigao kapelu.

Pre pedeset godina crnogorski komunisti su, kako je naveo, „srušili taj najdugotrajniji simbol, ugrađen u grb države, i na obrubljenoj glavi Lovćena, vozdigli crni mermerni mauzolej. Bez krsta. Sa Njegošem u podzemnoj kripti“.

Njegošu su tako više puta prekopavali kosti i tako ga isto toliko puta i sahranjivali.

Ove činjenice svedoče o tome da je pored života, u knjizi analizirano i sve ono što čini smrt – poput testamenta Njegoša, koji se, kako je naveo Vukotić, sastoji iz duhovnog i ekonomskog dela

Za ovaj spis Andrić je rekao da je „kruna Njegoševog stvaranja“, a Isidora Sekulić da je „simbolična konstrukcija vladičina bića, sažeta, svedena, ali potpuna“.

Sama Njegoševa sudbina se, kako je naveo Vukotić, prožima kroz knjigu kao tragična nit – „nezavršena, nestvarna, stalno upitna“. U knjizi se ističe da se mnogo toga u Njegoševom životu i posle njega dešavalo suprotno od njegovih principa i shvatanja.

Ipak, Vukotić u svom delu naglašava i trajnost Njegoša i Lovćena, koji za njega predstavljaju dva svetionika. Knjiga je, kako i sam autor navodi, posvećena „njihovoj svetosti i svetlosti, njihovom opstanku kroz krv, lelek i dim, njihovom uzvišenom prolazu kroz kapije pakla i slavoluke pobeda“.  

Zbog toga je Njegoš i pesnik o kome je napisano najviše pesama, što je i podstaklo autora da knjigu završi onima koji su, kako je naveo, „sleteli na njegov pesnički odar“, poput Laze Kostića, Alekse Šantića, Vojislava Ilića Mlađeg.

Ovu riznicu Njegoševog života izdala je izdavačka kuća „Vukotić media“.

O autoru

Manojlo Manjo Vukotić rođen je na Cetinju, 21. novembra 1938. godine. Studirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Novinarstvom je počeo da se bavi u beogradskom „Studentu“. Prvi profesionalni novinarski ugovor potpisao je 1. novembra 1963. godine, za „Beogradsku nedelju“.

U „Večernjim novostima“ zaposlio se 1. novembra 1966. godine. Od marta 1983. godine, četiri godine bio je dopisnik svih izdanja kuće „Borba“ iz Rima. Krajem 1987. godine prešao je u „Borbu“, gde je bio glavni urednik od jeseni 1989. do juna 1993. godine.

„Glas javnosti“ pokrenuo je aprila 1998. godine, a u „Večernje novosti“ vratio se 5. oktobra 2000. godine.

Vukotić je bio generalni direktor i glavni urednik svih izdanja kompanije „Novosti“ do aprila 2013. godine, kada je podneo ostavku na sve funkcije.

Juna 2013. osnovao je izdavačku kuću „Vukotić media".

Objavio je osam knjiga, među kojima su autobiografija „Olovne reči“ i knjiga „Cetinje kameni presto“. Dobitnik je nekoliko prestižnih novinarskih nagrada.

„'Čitanje i promišljanje' obuhvata prikaze, eseje, kritike i druge manje tekstove. Izborom radova za ovu knjigu Slađana Milenković završila je ciklus pogleda i proučavanja tokova književnosti“, ocenio je u recenziji prof. dr Mališa Stanojević.

Slađana Milenković za UNS je rekla da je izabrala više od 60 kritičkih tekstova, o književnim ostvarenjima u periodu od 1996. godine do danas.

„Skoro svi tekstovi, objavljeni i rasuti u publikacijama i elektronskim medijima, sada se pojavljuju ukoričeni u formi knjige, kao pokušaj da doprinesu proučavanju književne misli i umetničkih dometa,“ rekla je Milenkovićeva za UNS.

Izabrani su tekstovi iz vremena kad je autorka bila glavna i odgovorna urednica RTV „M“ Sremska Mitrovica 2004-2007, ali i njeni radovi s početka književne i novinarske karijere, kao i savremeni prikazi.
Prof. dr Slađana Milenković objavila je 20 knjiga, od toga sedam zbirki poezije i jednu knjigu intervjua sa poznatim ličnostima iz oblasti kulutre. Uređuje Jutjub kanal Živa reč emisija.

Izdavač: Čigoja štampa, Beograd

Pismo: ćirilica 

Broj strana: 327 

Tiraž: 300 

Godina izdanja: 2024. godina

ISBN: 978-86-531-1002-4

U knjizi “Pariz”, koju Karišić naziva i “Albumom uspomena”, predstavljeni su brojni delovi Grada svetlosti i ljubavi.

“Imali smo priliku da obiđemo planirana mesta koja su fotografijama obeležena u ovoj knjizi - Albumu uspomena. Naravno, zbog vremenskog ograničenja planovi nisu ispunjeni do kraja ali je to dovoljan razlog da još koji put odemo u Pariz, kako bismo posetili i druge značajne destinacije”, naveo je Karišić.

Knjiga “Roden” je pak posvećena poseti muzeju Ogista Rodena, jednog od najznačajnijih vajara Francuske. Inspirisan onim što je video, Karišić je u ovu fotomonografiju uvrstio fotografije gotovo celokupne postavke iz ovog muzeja.

“Drago mi je da u svakom momentu, listajući ove knjige, možemo da se prisetimo obilazaka muzeja i drugih destinacija, kao i zajedničkog druženja u ovom inspirativnom gradu u koji se svakodnevno sliva prava reka turista iz svih krajeva sveta”, dodao je Karišić.

Obe knjige štampane su u boji, u Grid studiju u Beogradu.

Bibliografija Foče nastajala je postepeno i iskustveno, u prvi mah samo za sopstvene potrebe, a kako se broj jedinica povećavao, tako je nastajalo i proširivalo se u ozbiljno istraživačko delo. Znajući rutinirano koliko je to zahtevan i mukotrpan posao, nesebično je odlučio da se sve što je godinama sabirao i beležio dopuni sveobuhvatnim uvidom u bibliografsku građu o Foči i fočanskom kraju.

Koliko je to zahtevan, mukotrpan i neuzbudljiv a dragocen rad, jasno kazuje i saznanje da se u takve poduhvate, pre njega, takoreći, niko drugi nije ni upuštao. Što se tiče Republike Srpske i BiH ovo je pionirski posao za imenoslov nekog grada ili regije. Samo po sebi, jasno je da se takav angažman očekuje od organizacije i institucija koje brinu o bibliotečkoj delatnosti. Dušan Milovanović, jedan od recenzenata, primećuje da je ova Todovićeva knjiga pouzdan temelj i osnova za institucionalnu obavezu, jer ima znatno širi značaj od zavičajnog fonda matične biblioteke. Zahvatajući period od 14. veka do današnjih dana, Todović je najnovijom knjigom uveliko eksponirao bibliografsku sliku fočanskog kraja. Iako nije u svemu sveobuhvatna i sasvim detaljna, ona jepouzdano izvorište za pisce, istoričare, analitičare i istraživače. Autor već priprema drugu knjigu s istom tematikom.

Od ovog Todovićevog zlatnog grumena ima se čime biseriti i zlatiti inače bogata bibliografija i imenoslov ovih krajeva. Njegova knjiga posebno će značiti budućim istraživačima.  Sa te trpeze imaju se čime poslužiti i inspirisati ne samo zavičajno inspirisani (obični) čitaoci, već i demografi, etnolozi, istoričari, literate, dijalektolozi i budući istraživači istorije, etnologije, sporta...

Izdavač je Autor, Fineks d.o.o, Narodna biblioteka „Šklopotnicaˮ, Rijeka kod Foče. Knjiga ima 940 stranica.

Kako se navodi u knjizi, događaji koji su opisani, rezultat su Filipovićevog viđenja društvenih i istorijskih prilika u Srbiji, a posebno u njegovoj rodnoj Mačvi i nemaju veze sa ličnom prošlosti bilo kojeg pojedinca ili određenom familijom u bilo kom selu u Mačvi.

Da bi stigli do viđenijeg prestiža, piše Fića u knjizi, u Mačvi su počesto, ne baš sve gazde, pored tlačenja siromaha, činili grehe jedni prema drugima, u prevarama, otimanju, krađi, lažnim pričama i optužbama, kao i sijaset drugih nečasnih dela kako bi se suparnik sa imovinom oblatio i doveo do propasti.

Kako je pisao, to su bili ljudi u rodbinskim i kumovskim vezama, ali za to nisu marili, jer je jednoj gazdinskoj kući u Mačvi bilo bitno samo da se još više obogati.

„U ovoj knjizi pisac jasno naglašava – Ne može se činiti ljudima tako zlo koje dolazi do svireposti, a da se to na neki način ne kazni. Fićini junaci u ovoj knjizi su veoma strogo kažnjeni, jer su im nestali kapitali, a sa njima i porodice. Ostali su samo veliki spomenici na groblju, zarasli u korov, koji niko ne obilazi jer nema ko“, rekao je o knjizi dramski pisac i reditelj Živorad Žika Ajdačić.

Fića je, kaže Ajdačić, slikovito i na jednostavan i za čitanje lak način predstavio sva zbivanja u prilično dugom periodu kad su vladale dve dinastije, komunisti i na kraju nešto malo demokrate.

„Čitajući ovu knjigu samo se potvrdilo da ljudi sa stečenim kapitalom na razne načine, nisu imuni od razvratnog života samo svaka priča ima svoju specifičnost u prezentiranju tog razvrata“, mišljenja je Ajdačić.

Publicista i general u penziji Dragan Avrić kaže da je autor kroz dijalog običnih ljudi precizno oslikao tadašnje društvo, odnos bogatih i siromašnih, stanje lokalnih vlasti i sudstva, ali i mnoge devijacije tadašnjeg društva, posebno mačvanskog kraja.

„Možda je sve ovo bilo u nekom selu između Save i Drine, u plodnoj i rodnoj Mačvi, a moglo je biti i u krajevima koji se drugačije zovu. Potparića i Traparića moglo je biti svugde i svagda. Ove nije rodila Mačva, ali su u njenom krilu odgajeni. Navedeno selo Radenković kao mizascen za prikazivanje većeg dela ove stvarne drame, moglo je biti bilo gde i bilo kada u Srbiji“, zaključio je Avrić.

„Njegova znatiželjna ekspedicija u prošlosti neljudskog postupanja, kaže Avrić, nevoljno ga je, ovim delom svrstala u „analitičara i hroničara“ ljudskih slabosti i društvenih anomalija, ali i izrodila ovu nesvakidašnju knjigu o posebnom soju ljudi sa kraja 19. i u prvoj polovini 20. veka.

Izdavači knjige su Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Udruženje Zavičaja Sremska Mitrovica.

O Miomiru Filipoviću Fići

Miomir Filipović Fića rođen je 5. februara 1954. godine u mačvanskom selu Radenkoviću. Školovao se u rodnom selu, Novom Sadu  i Beogradu, završio je Novinarsku školu na Jugoslovenskom institutu za novinarstvo.

Od 1976. godine je saradnik Radio Beograda i dopisnik iz Sremske Mitrovice. Pisao je za Glas omladine i Omladinske novine. Više od 20 godina je bio novinar novosadskog Dnevnika i dopisnik Politike iz Sremske Mitrovice.

Pisao je za najtiražnije listove u SFRJ među kojima su Ilustrovana politika, Nada, Duga, Arena, ljubljanski Dnevnik. Snimao je emisije, dokumentarce i filmove za televizije Beograd i Novi Sad.

Fića je za novinarski rad više puta nagrađivan domaćim i međunarodnim prestižnim nagradama. Dobitnik je Zlatne povelje Udruženja novinara Srbije  (UNS) za doprinos srpskom novinarstvu, a povodom Dana državnosti 2018. godine odlikovan je za stvaralaštvo u kulturi sela i novinarstvu.

Dobitnik je i Vukove nagrade, najprestižnijeg priznanja u kulturi srpskog naroda.

Filipović je član UNS-a i  Udruženja književnika Srbije.

Da mladost i detinjstvo mogu da imaju sladak ukus i lila boju, a da je za sećanje na njih nekad dovoljna fotografija šarene suknje baka Lenke, Vučković je pokazala u ovim autobiografskim pričama.

Od dečjih ljubavi, preko zajedničkih proslavljanja praznika, do vožnji mopedom, Vučković je ispričala šta je doživela široka „lepeza“ likova u njenoj rodnoj Mačvi, ali i drugim mestima koje je posećivala.

Uranjajući u „proplanke Slobodankine duše“, čitaoci mogu imati osećaj da zaista poznaju Danku i njenu strinu Ninu uz koju je odrastala, deda Božu i baba Milevu, baba Lenku, koja je u njoj probudila ljubav za oslikavanje tkanine, Natašu, umetnicu sa Daunovim sindromom koja se bavi tekvondom, i mnoge druge.

Upoznajući čitaoce sa ličnostima i krajevima koji su obojili njeno detinjstvo, Slobodanka Vučković Davidović poručila je da se sećanjima zaista može putovati.

Svesna toga da su se stvari promenile, Vučković opisuje i kako sada izgledaju mesta o kojima je pisala. Tako knjigu započinje poglavljem u kome se pita ko je ukrao njen šor, u kome je „gorelo nebo od lila“, a u kojem sada tek poneka zasvetluca da „javi“ da je tu.

„Poodavno sam otišla iz šora mog detinjstva. Odveo me je život podaleko, a moj šor kao da se naljutio, kao da je i on negde odlutao, zagubio se, više ga i ne prepoznajem“, piše Vučković.

Ipak, vođena mišlju da je bogata osoba ona koja ima koga da se seća, Vučković čitaocima pruža sećanja vrednija od milion dolara.

Zato Zorica Simić, koja za Slobodanku kaže da je „Priznceza od Mačve“, ističe da ne zna da li je Mačvu neko više voleo, ali da zna da niko o njoj nije pisao na taj način – „pričama koje greju dušu“.

Inače, Slobodanka Davidović Vučković skoro ceo radni vek provela je u novinarstvu - od saradnika do uredniika časopisa „Tehnogas“.

Osim ove, Vučković je objavila i knjige „Priče svilom protkane“, „Staze i bogaze“ i knjigu pesama „Jezero na dlanu“, a njene priče našle su se i u mnogim poznatim književnim časopisima.

Na književnom konkursu Zavičajno zvono profesora Vučkovića, Centra za kulturu „Vojislav Ilić Mlađi“ Žabari za priče i pesme o zavičaju, priča „Morava i dalje teče“ odabrana je 2023. godine za jednu od 10 najboljih. Na ovom konkursu se u 2024. godini među najboljima našla i njena priča „Ko je ukrao moj šor“.

Kao što u Predgovoru Dobrosavljević ukazuje, na kontekstualno razmatranje znanja Nikole Tesle, njegove misli, njegovog stvaralaštva i obrazovanja, podstaklo ju je to što je u tekstovima njegovih predavanja, govora, radova i članaka, prepoznala dragocena svedočanstva o Pronalazačevom temeljnom znanju iz istorije filozofije, svih nauka i disciplina i rasta celokupnog znanja čovečanstva, kao i pogleda, ali i literarnog stvaralaštva i umetnosti do njegovog vremena i u njegovom vremenu, a što se nije izučavalo u okviru predmeta koje je tokom školovanja pohađao. U njegovim tekstovima čitamo jasne naznake koje ukazuju na to da je podrobno izučavao i istoriju mnogih naroda i kako religiozni mislioci svih velikih religija tumače stvarnost. Autorka je uočila da su najverovatnije otkrića Nikole Tesle, njegovi genijalni iskoraci i sposobnost vizuelizacije odvratili pažnju istraživača od njegovog odnosa prema znanju, naučnim principima, naučnoj metodologiji iako se Nikola Tesla u svojim tekstovima toga dotiče. Školovanju Nikole Tesle mnogi biografi su pružili svoj istraživački doprinos. Dobrosavljević im se pridružuje pri čemu, dodatno, ulazi u sagledavanja značaja tehničkih škola i politehnika u tom vremenu burnog i brzog razvoja tehnologija i tvrdih nauka. Ona je učinila još nešto što drugi nisu: upustila se u veoma kompleksan poduhvat definisanja samoobrazovanja Nikole Tesle.

Nikola Tesla nije ostavio narativ o univerzumu svog obrazovanja, saznajnih traganja i interesovanja, ali jeste poneke osvrte u svojoj autobiografiji i mnoge zgusnute naznake koje je sabijeno i u sintezi u svojim tekstovima koristio da izrazi obuhvat i / ili poente svojih izlaganja, tumačenja i pogleda. I upravo su ti osvrti i naznake, nekada sintagme, tek delovi rečenica, iako rasuti poput retkih reprezentacija, bili dragoceni detalji za restauraciju slike širine Teslinog znanja i kako i kada ga je sticao. Tako knjiga, na mahove uzbudljivo, gotovo „detektivski“ otkriva enormnu naučnu, filozofsku i kulturološku literaturu koju je Nikola Tesla sistematskzi, bez ostatka temeljno proučavao a koja je u potpunosti bila izvan predmeta studija na politehnikama, kao i dodatnu literaturu iz predmeta koje je imao. Doznajemo da je to činio do kraja života i pri tome koristio knjige iz biblioteke i mnoge kupovao za ličnu. Saznajemo da je Nikola Tesla ne samo težio da o svemu sve zna, nego i da je o svemu razmišljao iz ugla širokih uvida i mnogih spoznaja istovremeno. Bio je istinski polihistor i učenost je u njegovoj harizmatičnosti učestvovala podjednako kao i njegova genijalnost, briljantnost, duhovnost i duhovitost. Poštovanje najviših naučnih obrazovnih i stručnih institucija i inženjerskih asocijacija Nikola Tesla je zadobio, uz genijalne iskorake u otkrićima i izumima, upravo svojim predavanjima, pravim naučnim besedama. Za njih se studiozno pripremao i čak ih je pre izlaganja napisao. Tako i imamo sačuvanu njegovu izvornu misao.

Istraživanje u ovoj knjizi utvrđuje i objašnjava mnoštvo novih ili do sada nedovoljno poznatih činjenica, bitnih za sagledavanje i razumevanje korelacija i međudelovanja znanja Nikole Tesle, njegove misli, stvaralaštva i obrazovanja i Pronalazačevog odnosa prema znanju, posebno naučnom obrazovanju. Između ostalog ukazuje se da su Tesline neprekidne celoživotne i, njemu najvažnije saznajne preokupacije matematika, tvrde nauke i poimanje sveta, a u okviru ovog poslednjeg i jedinstvo nauke i religije, kao i pitanje sopstva. Svo Teslino neomeđeno interesovanje bilo je od značaja za njegovu misao i njegovo stvaralaštvo. Matematika mu je bila među najdražim misaonim preokupacijama i to do poslednjeg časa. To i Teslin odnos prema naučnom obrazovanju (izraz do kojeg je Nikola Tesla veoma držao) i znanju uopšte, do sada su ostajali u senci njegove izvanredne intuicije.

Uz veoma temeljnu faktografiju, Dobrosavljević svoja razmatranja izlaže kroz sledeća poglavlja: O realkama, politehnikama i univerzitetima i o istraživanjima Teslinog školovanja; Realni predmeti, politehnike i univerziteti; Osvrt na Teslinu intuiciju i najznačajnije njegove doprinose u oblasti elektroenergetike, bežičnog prenosa i mašinstva; Znanje, naučni principi – principi u fizici, matematika, metod i mentalne razrade; Prota Milutin Tesla; Metod; Matematika; Profesori i još reč-dve o matematici; Predavanja, radovi, članci; Šta o Teslinom poznavanju filozofije, istorije nauka i filozofije nauka saznajemo iz njegovih naučno-stručnih predavanja?; Radovi i članci; Zaključak o tome šta o samoobrazovanju i misli Nikole Tesle saznajemo iz tekstova njegovih predavanja, radova i članaka; U susret Sažetku: Šta još o samoobrazovanju i naučnim i drugim interesovanjima i misli Nikole Tesle kazuju tragovi o onome što je čitao u bibliotekama i knjige koje je imao u svojoj?

Tako su u ovoj knjizi svet obrazovanja Nikole Tesle, njegova saznajna traganja i interesovanja put do širih i dubljih uvida u njegovu misao i stvaralaštvo. Knjiga je opremljena iscrpnim referencama, literaturom, registrom pojmova i imenskim registrom. Čitaocu takođe pruža skenove originalnih dokumenata u vezi sa istraživanjem koje autorka zahvaljuje Muzeju Nikole Tesle, Arhivu Tehničkog univerziteta u Gracu, Matici Srpskoj u Novom Sadu i teslologu Lelandu Andersonu. Na kraju knjige je data i beleška o autorki sa spiskom njenih odabranih radova.

„Zašto se događa to što se događa na sentimentalnom i društvenom planu, zašto nam stvari protivureče, a snovi nestaju i postaju iluzija, neka su od pitanja koja su pokrenuta u ovoj knjizi“, smatra književnik Slavko Almažan.

Po njegovim rečima, reč je o romanu naše intelektualne zrelosti, bez ukrasa, patetike, izveštačenosti. Likovi su dobro izabrani, intelektualni, natprosečnih ambicija, imaju šansu da se istaknu, ali i da, kako kaže Almažan „ispadnu iz krute životne igre“.

„Roman dokazuje veoma plastično i lucidno da smo, u ma kakvoj situaciji se nalazili, blizu poraza“, smatra Almažan.

Za pesnika, dramaturga, publicistu i izdavača Niku Čobanua „Kuća od peska“ donosi opomenu da živimo u svetu u kojem ništa od onoga što bismo želeli da učinimo ne zavisi od nas samih.

Kako je rekao, „Kuća od peska" nas osvaja jer je živa, neprestano pulsira, poput peska koji je u stalnom pokretu“.

„Sudbina putuje vozom“ je peti roman Mariore Stojanović.

Ana Marija Dina, slikarka i književnica, glavna je junakinja romana „Sudbina putuje vozom“. Kroz njen lik, autorka je predstavila sudbinu moderne, emancipovane žene u današnjem svetu.

„Marija je bila poslednja žena o kojoj bih pomislila da bih mogla da pišem. Njen neočekivani predlog bio mi je veliki izazov – još jedna potvrda činjenice da svi žele da se vide u ogledalu tuđih očiju“, reči su autorke knjige.

„Pisati o prijateljici koju oduvek znaš je jedno, ali o nekome koga poznaješ tek neko vreme je sasvim drugo, smatra autorka romana i dodaje da je bezbroj puta imala priliku i zadovoljstvo da razgovara sa glavnom junakinjom svog romana, ali da je uvek imala utisak da je ne poznaje dovoljno.

Autorkina junakinja je poreklom iz Bukurešta, tamo je i odrasla. Približnih su godina. Nisu provele detinjstvo zajedno, niti su išle zajedno u školu. Studirale su u sasvim različitim sredinima, svaka u svojoj zemlji.

„Razdvajaju nas čitave biblioteke, ali imamo i sličnosti. Istina je da smo vrlo brzo postale bliske, da nam je stalo do našeg prijateljstva i da mi je otkrila sve što joj je na duši, ali sve to u zrelim godina već su stečene mudrosti“, priča autorka o svojoj junakinji, Mariji Dini.

„Mariora Stojanović, ova Šeherezada Vojvodine, već nas je navikla da sa radošću očekujemo njene romane, u kojima likovi i njihove sudbine otvaraju uzbudljiva pitanja za razmišljanje o životu“, rekla je književnica i profesorka na Katedri za rumunski jezik, književnost i kulturu na Filološkom fakultetu u Beogradu Mariana Dan.

Dodala je da pripovedanje budi poseban interes, zato što se autorka u romanu dotakla mnogih životnih pitanja današnjice poput sudbine školovane žene u odnosu na njen lični život, nemire koje sa sobom nose preseljenje iz jedne u drugu državu, problem kulture i mentaliteta, prikaz društvenih sredina, stanje deteta odraslog bez jednog roditelja, kao i složenost odnosa između muškarca i žene danas.

„Roman ima svoj oblik, napisan je inteligentno, eksplicitnost priče je sjajna, čita se u jednom dahu. Struktura romana je veoma organizovana, deluje umirujuće, a jezik u njemu je zvučan, prijatan i sugestivan“, mišljenja je književnik Slavko Almažan.

Mariora Stojanović rođena je prvog januara 1952. godine u Banatskom Novom Selu.

Zavšila je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Profesionalnu karijeru započela je na Radio-televiziji „Novi Sad“, a bila je i višegodišnji novinar i direktor NIU „Libertatea“.

„Prvi njen roman „Veronika“ objavljen je 2008. godine, a nastavk ove knjige je roman „Pričaj mi o majci“ koji je objavljen 2012. godine. Romanom „Prozor pod oblacima“ 2014. godine zaključuje se ova banatska trilogija. Sva tri romana objavljena su na srpskom i rumunskom jeziku.

Roman „Kuća od peska“ je objaljen 2018. godine, a proglašen je za roman godine Izdavačke kuće Libertatea za 2018. i 2019. godinu.

Takđe, ovo značajno priznanje, dodeljeno je i za knjigu „Sudbina putuje vozom“. Roman je u novembru 2023. proglašen za knjigu 2022. godine Izdavačke delatnosti Libertatea.

Izdavač za obe knjige je Novinsko-izdavačka kuća Libertatea iz Pančeva. Prevod knjiga sa rumunskog na srpski jezik načinila je sama autorka ovih romana.

Priređivač zbirke, novinar i član Udruženja novinara Srbije (UNS) Rastislav Durman i za ovu knjigu prikupio je i obradio petnaestak bajki od kojih se većina prvi put pojavljuje na srpskom jeziku i koja je specifična po fusnotama napisanih da kažu nešto više o tome što je u bajkama samo nagovešteno ili otkriju šta se dešavalo posle kraja.

Korice za knjigu i ilustracije nacrtao je Dobrosav Bob Živković.

Obradović u svpom prvom romanu pokušava da pruži odgovore na pitanja postoji li nešto važnije od zagrljaja, koja je granica za ispunjenje snova i piše o tome kako se jedan patrijarhalno vaspitan otac preko noći pretvara u modernog, „liberalnog ćaleta”.

Lektor knjige Srboljub Bogdanović rekao je da autor ima osobinu pravog pisca, jer je potpuno otvoren i ogoljen pred čitaocem, ne skriva, naveo je, ni najtananije emocije.

„Knjiga obiluje zanimljivim, duhovotim dešavanjima koji su se zaista i dogodili”, rekao je Bogdanović na promociji knjige.

Obradović je rekao da je sve ono o čemu je ćutao, napisao u knjizi, koja je, kako kaže, njegova „čista emocija”.

Urednik izdanja Stanoje Jovanović ispričao je na promociji knjige kako je pisanje počelo.

„Obradovićev sin Mateja pitao ga je 'da li je u njegovo vreme bilo mobilnih, automobila, para', na šta je Obradović zapanjen odgovorio da 'nije živeo baš u vreme dinosaurusa'. 'Kako nisi tata kad imaš 57 godina!?'”, upitao ga je sin i tako je krenuo pisanje.

Dragoljubu Janojliću, koji piše i za portal E STVARNOST, ovo je dvadeset prva knjiga.  

„Autor je detaljno opisao svoje novinarsko angažovanje u tiražnom dnevnom listu od prvog teksta iz Ljubljane do neopravdanog gašenja 2005. godine. Objavljeno delo je deo zamišljenog poduhvata da se sačini obimnija knjiga o 'Ekspresu', koju je pokrenuo njegov nekadašnji direktor i glavni i odgovorni urednik Slobodan Jovanović“, napisao je o knjizi osnivač, glavni i odgovorni urednik i novinar „Palanačkih novina“ Dejan Crnomarković.

U receziji dopisnice „Tanjuga“ Slavice Barbarić piše - „Da, Ekspres je bio novina kojoj se verovalo“.

„Tome je svojim radom i entuzijazmom, stalnom borbom za istinu, visokim profesionalizmom, odgovornošću i ljubavlju prema novinarskoj profesiji, nemerljiv doprinos dao Dragoljub Janojlić…“, napisala je Barbarić.

Knjiga „Politika ekspres list kome se verovalo“ ima 47 strana teksta i 40 strana fotografija i faksimila dokumenata, a štampao je "Digital dizajn" iz Smederevske Palanke. Izdavač je „Stvarnost“, a urednik Slobodan Todorović.

Dragoljub Janojlić je dobitnik UNS-ove nagrade za životno delo 2022. godine.

Tekstove je objavljivao u „Politici Ekspres“, frankfurtskim „Vestima“, crnogorskom listu DAN, kragujevačkom dnevnom listu LID, palanačkoj „Našoj komuni“ i „Palanačkim varoškim novinama“.  Među knjigama koje je objavio su „Makadam života“, „Sunce na maču“ i „Miločer kraljice Marije“.

U knjizi „Srbi i ja“ pažnju poklanja zanimljivim predelima i ljudima, ali i verovanjima na Rtnju, na bukovim šumama planine Miroč, u istočnoj Srbiji i mnogim drugim mestima.

„Ponekad se okrenem unazad, bacim pogled na put koji sam prešao pa se pitam da li sam ga ja svojevoljno trasirao (u šta bi čvrsto voleo da verujem) ili se neko sjajno poigrao sa mnom i pomicao me kao običnog piona“, piše Bosnić u knjizi „Srbi i ja“.

Dok „Srb i ja“ krije manje poznate napise o meštanima raznolikih predela i njihovim verovanjima, knjiga „Srpska kraljevska dolina“ predstavlja svojevrsnu riznicu fotografija i istorijata različitih gradova, manastira, banja i prirodnih lepota.

Kao skup razglednica fotografije odražavaju Bosnićeva opažanja mesta kojima je kročio, a autorski pečat o njima ovaj novinar daje i svojim tumačenjima i odabirom istorijskih podataka o njima.

Objavio je preko hiljadu putopisnih reportaža u dvadesetak prestižnih magazina koji se bave putovanjima. Godinama obilazi zemlju Srbiju, fotografiše i piše o ljudima, mestima.

Tiraž za obe knjige iznosi 1000. Knjigu „Srb i ja“ izdalo je RTS izdavaštvo, dok je knjigu „Srpska kraljevska dolina“ izdala kuća „Prometej“.

Da li bi pravi naziv države pod kojom se nalazi Malović trebalo da glasi Crna Gora i Boka Kotorska? Kako se promišlja u palati nacionalnog Bokelja, šta je dondo, kako izgleda rajska plaža, jesu li Primorci mravi a turisti cvrčci, koji su sve zaštitnici pomoraca osim Sv. Nikole, kakav vlada duh nedeljom, šta se jede na obali, kvare li turisti starosedeoce ili starosedeoci pak turiste – čitamo u prvoj od tri celine, pod nazivom More Boke Kotorske.

Druga celina, "More Srbije i Crne Gore", tumači komplikovane odnose između Srbije i Crne Gore, kao i Crne Gore i Boke Kotorske, relaksira čitaoca fenomenom sezonskih senzualnosti i seksualnosti, te podučava istorijskim lekcijama o povezanosti srpskog mora i kopna.

Finalna celina, Druga mora. I novo nebo, potkazuje otuđenu globalističku elitu, otkriva koliko je bilo Srba Bokelja pod ruskom carskom pomorskom zastavom, da li je kapetan istovremeno bio i sveštenik na moru, ko je bio otac srpskog pravoslavlja u Americi, šta nas čeka u geopolitičkim ratovima kolektivnog Zapada i Rusije, te – u tekstu svih tekstova – odgovara na pitanje postoje li viševekovna svedočanstva o Hristovom vaskrsenju.

Knjigu je izdala kuća „Knjige komerc“.

Delo „Majevičani u Švajcarskoj“ o srpskoj dijaspori je 100. objavljena knjiga i biće predstavljena 28. oktobra od 18 časova na štandu „Prometeja“, dok je „Američko zlo“ 101. knjiga u autorovoj zbirci dela.

„Ostvario sam svoj srpski san. Postao sam pisac knjiga koje služe čitaocima da nešto više saznaju o fenomenima 20. veka i o pitanjima koja brinu srpski narod. Hvala čitaocima na poverenju a izdavačima na podršci“, rekao je Lopušina.

Marko Lopušina je novinar, publicista i pisac iz Beograda. Njegova dela tematski obrađuju Srbe u rasejanju, javnu i tajnu policiju, političko nasilje, cenzuru, tajna društva i slične teme.

Najviše knjiga napisao je o srpskoj dijaspori, a objavili su ih izdavačka kuća „Prometej“ iz Novog Sada i beogradski „Službeni glasnik“ . Naslove o policiji, mafiji i tajnim službama objavili su izdavačke kuće „Knjiga komerc“ i „Narodna knjiga“ iz Beograda, kao i „Legenda“ iz Čačka.

Lopušina je za svoj literatni rad više puta nagrađivan – Ordenom Vuka S. Karadžića, Teslinom zlatnom medaljom, Medaljom Svetozara Miletića, nagradom „Dragiša Kašiković“, Poveljom „Rastko Petrović“, Poveljom udruženja „Koreni“ i drugim. Nosilac je titula – počasni doktor nauka Univerziteta Slobomir, počasni direktor Tesline naučne fondacije, najbolji publicista Srbije i Balkana.

Naredne godine Lopušina planira da objavi Enciklopediju srpske dijaspore o Srbima na Balkanu, knjigu „Istorija Kikac“ o najstarijem srpskom kulturnom društvu u Švajcarskoj i leksikon „Najzagonetnije srpske ubice“.