Glavni junak u romanu je  Marko Manigoda koji u Čelebiću, za vreme osmanlijske vladavine, podiže prvu crkvu na tom prostoru. Ovaj potez od Turaka nije prošao nekažnjeno.

„Tragika glavnog junaka romana je ujedno i personifikacija tragike jednog srpskog naroda na sjeveru Hercegovine. To se obistinilo potonjim ratnim povodnjem u Bosni i Hercegovini kada u tom gradu na Neretvi gotovo da više Srba i nema“, piše u knjizi.

Profesor Mile Rajčević naveo je da je ovaj roman knjiga protiv zaborava. 

„Zato će ga rado čitati svako koga uspomene vežu za njegov zavičaj – za slike koje nikada ne blijede“, mišljenja je Rajčević.

On je naglasio da je autor, “vođen ljubavlju prema svome zavičaju“, pristupio pisanju romana sa željom da se sačuva i ostavi pisani trag o selu Čelebići i njegovim  meštanima.

„Autor je čitaocima slikovito pružio podatke o selu Čelebić, kao uzorku dešavanja u Hercegovini, o autohtonom stanovništvu konjičkog kraja i njegovom trajanju kroz istoriju, vremenskim naseljavanjima i raseljavanjima, neprestanim ratovanjima za tuđe interese i o etničkim čišćenjima“, rekao je Rajčević.

U romanu se, kaže on, rekonstruiše i istorijsko-etnološki analizira Hercegovina, od vremena srpskih seoba do građanskog rata devedesetih godina 20. veka.

Profesor i književni kritičar Dušan Duja Đaković ukazao je na sličnost između Kuljaninovog publicističkog rada i književnog stvaralaštva Ive Andrića.

 „Đuro Si. Kuljanin misli i stvara Andrićevski. Teme, način pisanja i izričaja saobraženi su u vremenu i mentalitetu, analogno, oba tumače ljudske sudbe kroz nekoliko vjekova, glavni junaci su metaforine, personificirane ličnosti – Andrićeva ćuprija na Drini i Đurina Gospojinska crkva. Oni simbolizuju neuhvatljivu duhovnu i fizičku ljepotu, nevidljivu opstojanost i kratkotrajnost ljudskog postojanja“, objasnio je on.

Đurini zapisi o ljudima, običajima, pojavama, dobru, zlu, istakao je Đaković, puni su ljudskih zagonetki, mudri, domišljati, tanani i čulni.

Publicista Zlatko Tarle istakao je  da ovim romanom autor poredio dva vremena – prošlo i sadašnje.

„Roman je parabola koja spaja i poredi dva vremena između kojih je vijek i  u kome se mnogo toga dogodilo, ali su ljudi na samo sebi svojstven način – ostali isti“, rekao je on.

Poredeći dva vremena, onog tada i ovog sada, zaključio je Tarle, u romanu se ističe opstojnost, žilavost i požrtvovanost jedne manjine kojoj armaturu daje njena vera, odnosno – njena Crkva.

Dodao je da je delo poučna priča iz koje treba izvlačiti zaključke za svakodnevni život.

Kuljanin je rođen u selu Zagorica kod Konjice. Školovao se u Konjicu, Sarajevu i Beogradu.

Glavni i odgovorni urednik je „Pravog odgovora“, prvog časopisa na području bivše Jugoslavije za izbegla, raseljena i prognana lica.

Kuljanin je objavio nekoliko knjiga o konjičkom karju među kojima su „Vječna počivališta – Srpska groblja na području Konjica“ i „Srpki prezimenoslov“. Objavio je i knjigu istorijsko-demografske građe „Od Kulina bana do naših dana“, zavičajnu monografiju „Ukradeni zavičaj“ i troknjižje „Zavičajnost u riječima“, „Zavičajnost u uzrazima“, „Zavičajnost u pjesmama“.

Godine 2021. objavio je knjigu za potrebe Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije „Kolektivni centri u Republici Srbiji, za izbegla, prognana i interno raseljena lica“.

Kuljanin se bavi i karikaturom, a objavljivao je u „Politici“, „Javnosti“, „Glasu javnosti“ i „Pravom odgovoru“.

Osim UNS-a, član je Udruženja književnika Srbije. Živi i radi u Beogradu.

Delić je ovom knjigom završio istraživanje privredne i društvene prošlosti Srbije u 19. i prvoj polovini 20. veka.

Autor se u delu osvrnuo na faktore koji su doveli do propasti industrije u Srbiji krajem 20. i početkom 21. veka, ali i na sudbine istaknutih industrijalaca  i njihovih porodica.

Delić je, između ostalog, pisao o prvom srpskom industrijalcu Avramu Petronijeviću, dobrotvoru Vlajku Kaleniću, braći Minh, osnivaču niškog Niteksa Dimitriju Miti Ristiću, tvorcu vodeće fabrike sapuna i kozmetike Jovanu Vlajčiću, osnivaču mlinske industrije i hotelijerstva na jugu Srbije Živku Stojiljkoviću.

"Priče o zaboravljenim velikanima naše ekonomije omogućavaju nam da potpunije sagledamo i shvatimo  ukupni privredni i društveni ambijent i moralne vrednosti  u protekih dve stotine godina stvaranja moderne srpske državnosti", rekao je Drago Delić za UNS.

Knjiga je štampana i na engleskom jeziku.

Ova knjiga je, kako navodi autor, spomenik šeretima koji su iznedrili brojne anegdote, dogodovštine i šale, ali i kazivačima, koji ih, "pronoseći kroz narod" održavaju u životu.

Kako je autor rekao, šereti "motre" kako u svakodnevnici i vrtlogu života prolaze junaci anegdota - od čpbana i ratara, planinki i snaša, udavača i neženja, drvoseča i šumara, vodeničara i rabadžija, majstora i rakidžija, do sveštenika, prosvetara, ratnika, činovnika i vlasti.

"Uvek su šereti spremni da se odupru nevoljama i zamkama života, piše između ostalog u uvodu knjige, uz jetke žaoke i komendijanje uspevaju da rečju iz naroda ismeju, nadmudre, poseku i okrpe samovolju, zablude, kaćiperstvo, primitivizam, ostrašćenosti, odrođene i odnarođene, udvorice, lupeže, ladoleže, napasnike -  sve što se tovari na narodnu grbaču i zagorčava život".

"Na kantaru šereta" je Gagričićeva šesta knjiga. Izdavač knjige je "Grafičar" iz Užica. 

Kako je Marković rekao za UNS, prvi tom iz ovog serijala je u stvari drugo, dopunjeno i izmenjeno izdanje dela objavljenog 2017. godine, sada obogaćeno fotografskom i dokumentarnom građom.

Drugi tom je novo izdanje i, kao i prvi, zasnovan je pretežno na događajima koje je pratio za novine, kao i na situacijama i doživljajima u pozadini njegovih novinarskih putovanja i susreta.

Poglavlja u obe knjige započinju ranih osamdesedetih godina i, povezana tematskom hronologijom, završavaju se raspadom Jugoslavije i reporterskim svedočenjima autora sa lica mesta.

Arhivska građa tekstova sa jugoslovenskih terena, ali i šire, kaže Marković, fotografska arhiva iz zaostavštine drugih foto-reportera, ali i njegove fotografije, poslužile su mu kao dnevnik putovanja i vodič kroz sopstvenu novinarsku biografiju, dugu više od četrdeset godina.

„Povlašćeni i dinamični, često i visoko rizični status slobodnog reportera ili reportera za specijalne zadatke u unutrašnjo-političkoj rubrici lista "Dnevnik", omogućio mi je bezbroj novinarskih putovanja uzduž i popreko države Jugoslavije u poslednjoj deceniji njenog života, koje su pretočene u reportaže, feljtone, putopise, izveštaje“, kaže Marković.

Marković je naglasio da je ovim knjigama odao priznanje i foto-reporterima koji su s njim sarađivali, ali i putovali po Jugoslaviji: Jovanu Vajdlu, Gavrilu Grujiću, Slobodanu Miletiću, Branislavu Lučiću, Jaroslavu Papu, Martinu Candiru i drugim kolegama čije su fotografije objavljene u prva dva toma.       

Željko Marković je objavio više od dvadeset knjiga, pretežno publicističkog žanra, dokumentarne i reporterske proze, među kojima je i osam romana.

Marković je dobitnik nagrade UNS-a „Laza Kostić“ za reportažu 2010. godine i Specijalne nagrade „Žika M. Jovanović" za publicistiku 2014. godine. Dobitnik je i nagrade „Dejan Medaković" za reporterski roman „Pismo“.

Bio je specijalni izveštač „Dnevnika" i intervjuisao mnoge ličnosti iz javnog, društvenog i političkog života Jugoslavije.

Izdavač knjige „U epicentru“ – doživljaji jednog novinskog reportera je Arhiv Vojvodine.

ISBN prve knjige je 978-86-6178-146-9, a druge 978-86-6178-187-2.

Ovo delo čine odabrane pesme iz autorkinih ranijih izdanja koje je objavila u periodu od 1995. do 2023. godine - „Na zrnu duše“, „Ram za pesmu“, „Plavetni snevač“, „Rod smo“, i „Tačka i krug“.

Ovo delo čine odabrane pesme iz autorkinih ranijih izdanja koje je objavila u periodu od 1995. do 2023. godine - „Na zrnu duše“, „Ram za pesmu“, „Plavetni snevač“, „Rod smo“, i „Tačka i krug“.

Pesme su podeljene u zasebne celine, po redosledu objavljivanja knjiga autorke, a naslovi prethodnih izdanja pesnikinji su poslužili da u ovoj antologiji nazove pesničke celine – zbirke u kojima se nižu pesme o ljubavi, radosti, snovima, značaju pisanja pesama.

Svaka celina, rekla je recezentkinja knjige Maja Belegišanin Ivanović, predstavlja lirski ciklus. Belegišanin Ivanović je dodala da čitajući pesme istovremeno otkrivamo i nežan i mudar lirsko-misaoni svet ove pesnikinje koja je ’stalno u potrazi za pesmom’, kao i u potrazi za radošću i ljubavlju, ali i njihovom otkrivanju.

U knjizi se nalaze i stihovi pesama o ljubavi, zaljubljenosti, poletnim osećanjima, lirskoj čežnji i ushićenosti voljenim bićem.

„Koliko je ljubav za pesnikinju važna potvrđuju pesme u lirskoj celini „Plavetni snevač“, gde se u svim naslovima javlja reč ljubav: „Kad jesmo ljubav“, „Ptice ljubavi“, „Ljubav bez reči“, istakla je Belegišanin Ivanović.

Pesme o rodoljublju, ali i o povezanosti pesnikinje sa Bogom gde autorka postavlja pitanje o sebi i smislu postojanja, a na kraju smisao pronalazi u zajednici sa Bogom – religiozne pesme, našle su mesto u ovoj antologiji.

Pesnikinjina želja za slobodom, prostranstvom, ’dalekim i nestvarnim’, za suncem, krilima, oblacima, opevana je u više pesničkih celina.

Motiv prolaznosti autorka je opevala u formi sonetnog venca u pesmama „Oporuka“ i „Za kim zvono zvoni“.

Antologija pesama „PEVATI=BITI“ autorkina je jedanaesta knjiga, a deveta pesnička.

Dragana Ćatić rođena je 1960. godine u Topoli. Njena dela prevođena su na ruski, bugarski i makedonski jezik, a objavljivana su u više pesničkih antologija.

Autorka je objavila i dve knjige proze: „Novinarska“ i „Novinarska nova“.

Izdavač knjige „PEVATI=BITI“ je Društvo za afirmaciju kulture Presing iz Mladenovca. ISBN broj knjige je 978-86-6341-947-6.

Trotomnu Enciklopediju srpske dijaspore čine tomovi - Srbi u prekomorskim zemljama, Srbi u evropskim zemljama i Srbi u balkanskim zemljama.

O knjizi će govoriti prof. dr Dragan Stanić, predsednik Matice srpske i profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, prof. dr Danica Šantić, profesor na Geografskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, prof. Svetlana Matić, profesor srpskog jezika u Beču i predsednica Austrijsko-srpskog kulturnog društva „Vilhelmina Mina Karadžić“, Sanja Nedeljković, urednica u Službenom glasniku i dr Marko Lopušina, autor.

Promociji će prisustvovati Radica Milojković, unuka Fjodora Toše Farafonova, kći Ukrajinke Zine i azanjskog sajdžije Dragoljuba Ćosića.

Organizatori  predstavljanja knjige su Odbor za očuvanje lika i dela Fjodora Toše Farafonova – Azanja, Savez književnika u otadžbini i rasejanju – Novi Sad i Centar Ruskog geografskog društva u Srbiji.

Dejan Lukić (1933-2020) novinar je koji je radio kao specijalni dopisnik iz skoro svih arapskih zemalja. Godinama je pisao o događajima koji su potresali Bliski istok, često odlazeći  na prve linije fronta. Ovo izdanje donosi izbor priča koje se pojavljuju prvi put pred čitaocima.

Izdavač knjige je „Srednja zemlja“.

Luka Tošković je rođen 1946. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a Višu pedagošku školu u Zemunu.

Bio je zaposlen na raznim dužnostima u Opštinskoj upravi Gradske opštine Čukarica. Objavio je knjigu za decu „Priča o jatu Bambi (Kako sam postao izviđač)“ i zbirku kratkih priča „Ram za uspomene“.

Dobitnik je više nagrada i priznanja na književnim konkursima i član Udruženja novinara Srbije, Srpskog umetničkog društva i Kluba pisaca Čukarica.

Autor na početku kaže „da ovoj knjizi ne treba nikakva uobičajena posveta“.

„Svaki zarez, tačka, slovo, riječ. Redak... znakovi su koji označavaju putokaz u Carstvo nebesko za duše svih srpskih pokojnika koji leže po razasutim srpskim grobljima na području Konjica“, piše on.

Kako se za života trudimo da imamo lijepu kuću, vikendicu ili stan gdje obitavamo, to je, kaže autor, samo jedan vremenski dušak u odnosu na onaj vječni.

„Otuda treba da se postaramo da nam vječne kuće, ta vječna počivališta, budu za primer i ljudsko dostojanstvo“, piše u slovoriječju.

Knjiga se sastoji iz uvoda u temu, gde su objašnjeni pojmovi poput groblja, groba, spomenika i drugih grobnih obeležja i spiska srpskih groblja po naseljima na područiju Konjica.

„Groblja često služe kao pouzdani izvor (ako drugih nema) o načinu življenja u pojedinim mjestima i nerijetko predstavljaju svjedočanstva i znamenitosti minulih generacija“, piše autor u uvodu.

Pored teksta, koji opisuje svako od naselja, u knjizi se nalaze i slikovite fotografije koje upotpunjavaju čitavu priču.

Novinar i publicista Darko Perić napisao je da je ova tema originalna i da je ovo prva knjiga koja se bavi ovom tematikom.

„Obići sva srpska groblja u rodnom kraju je zahtjevno, to je pravi istraživački poduhvat, ali još više čin poštovanja“, navodi on.

Hadži Đuro Si. Kuljanin rođen je u selu Zagorice kod Konjica, na severu Hercegovine. U svojoj novinarskoj karijeri sarađivao je sa brojnim listovima i časopisima. Dobitnik je nagrade UNS-a Laza Kostić za najbolju fotografiju, 2005. godine, kao i nagrade Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture, 2022. godine. Glavni je i odgovorni urednik Pravog odgovora, prvog časopisa na prostoru bivše Jugoslavije za izbegla, raseljena i prognana lica i migrante.

Izdavač knjige „Vječna počivališta“ je Centar za informativnu podršku (CIP) „Naš odgovor“ Beograd, a urednik je Milojko Budimir.

Ratko Vulanović, rođen je u selu Laz, kod Nikšića, 16. maja 1941. godine. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja za svoj rad.

Monografija koju je priredio Belić protkana je fotografijama Ratkovog života.

U njoj se nalaze tekstovi ljudi koji su, prema rečima Belića, „sam vrh srpske kulture i umetnosti“, a koji govore o Vulanoviću i njegovom radu.

Gradonačelnik Nikšića Marko Kovačević u uvodnom delu kaže da su Nikšićani lenji kada treba da se pohvale značajnim ljudima svoga grada i da često zaboravljaju „blaga“ koja imaju.

„Neka ova monografija bude prvo svjedočanstvo da se Nikšić vraća sebi i da su njegove polomljene kosti zarasle, a da je duša uvek bila živa. Ratko ju je ugradio u svoja djela, isklesao u kamenu ovih naših gora, spojio njome naš narodni prostor sa čitavim svijetom i ostavio nam je da dalje mi sami otkrivamo i uzdižemo, kamen po kamen“, kaže Kovačević.

Belić kaže da je ideja o ovoj „neobičnoj“ monorafiji bila njegova i ističe manje poznatu činjenicu - da se Vulanović takođe bavio i slikarstvom.

Vulanović je bio istaknuti stručnjak za rad sa kamenom. Izgradio je Kamengrad od niza skulptura koje se nalaze na Adi Ciganliji u Beogradu.

Izdavač je Štampar Makarije, Beograd, a objavljivanje ove knjige pomogli su Ministarstvo kulture Republike Srbije i Opština Nikšić.

„Tanja piše o ljudskim životima i sudbinama, neobičnim i retkim doživljajima koji pored fiktivne možda imaju i stvarnosnu dimenziju“, piše Đukić Bodlović u pogovoru.

„Njenih Blagodatnih devet novih pripovedaka na najbolji način ilustruju pripovedačko umeće, osobenu dramaturgiju, filmski dinamizam i psihologiju likova, koju nalazimo bezmalo u svakoj priči, odnosno pripoveci“, kaže recenzentkinja i dodaje da su dela Tanje Prokopljević prevođena i na nekoliko stranih jezika.

Ova knjiga izdavaštvo je Centra za kulturu „Vračar“.

„Procvali božuri jedna je od prvih celovitih antologija duhovne poezije za decu i mlade koja obuhvata poeziju naših pesnika od Zmaja do današnjih pisaca. U knjizi je zastupljeno 116 autora različitih generacija, kojima je svojstvena duhovna misao“, rekao je Milutin Đuričković za UNS.

„Cilj ove knjige je da se mladim generacijama u ovim surovim i teškim vremenima ukaže na osnovne duhovne vrednosti, na lepotu i sjaj srpske pisane reči, na njene pouke, tradiciju i aktuelnost, koja je takoreći sveopšta i svevremena“, piše u predgovoru.

Protojerej Ljubivoje Stojanović, recezent knjige, napisao je da snaga vere i nada može da nam pomogne da budemo jači od svakog zla.

„Zaista su procvali božuri u nama i među nama i našom deca koja, Bogu hvala, više od dve decenije ponovo mogu da uče istine naše vere tokom školovanja u osnovnim i srednjim školama. To je veliki blagoslov od Boga i poziv svima nama da, svako shodno svom znanju i zvanju, doprinese boljitku u ovim smutnim vremenima koja mogu da razbistre i prosvete samo dobri ljudi iskrene vere i stvarne dugotrepeljivosti - tolerancije“, kaže Stojanović.

Ova knjiga je suizdavaštvo Instituta za dečiju književnost i Centra za kulturu „Vračar“.

Farafonov, koji je umro  1956. godine, za večno počivalište odabrao je Azanju, gde su mu živeli poćerka Zina, rodom  iz Ukrajine i zet Dragoljub Ćosić. Na mesnom groblju oni su njemu podigli spomenik na kome je urezan ovaj tekst: „Ovde počiva Toša Farafonov Rus umetničkih slika…“  O spomeniku i grobu vrednog Rusa brine njegova unuka, jedno od dvoje dece Zine i Dragoljuba Ćosića, nekadašnjeg azanjskog sajdžije.

Janojlić je na preko 140 strana opisao život i rad Fjodora Toše Farafonova, a na osnovu sećanja nekolicine njegovih savremenika, uglavnom Glibovčana. U 17 poglavlja stao je njegov život, a tekst prate i retko sačuvane fotografije snimljene prilikom oslikavanja  crkve u Velikoj Krsni. Na poleđini svake Farafonov je napisao koliko koja predstava zaprema kvadrata i na kojoj visini je naslikana u tom hramu. Među malim brojem fotografija nalazi se i ona na naslovnoj strani knjige na kojoj je ikonopisac snimljen prilikom rada u velikokršljanskoj crkvi 1955. godine. Zahvaljujući Ivanu Cvetkoviću, nastavniku muzičke kulture, knjigu ilustruje i portret Stanoja Stamatovića Glavaša, uz portret rano preminulog Glibovčanina Milana Cvetkovića i ikone Svetog Nikole koje su naslikane u slavskih sobama nekih imućnijih domaćina.

Na početku knjige je i faksimil pisma koje je članu pomenutog Odbora Rodoljubu Stanimiroviću,  saznavši  da se radi na knjizi o Fjodoru Todoru Farafonovu,  uputio ambasador Ruske Federacije u Republici Srbiji Aleksandar Bocvan Harčenko u kome, pored ostalog, piše:

„Zahvaljujemo na pažnji prema ruskom istorijskom nasleđu u Republici Srbiji. Smatramo da će realizacija navedenih projekata doprineti ojačavanju rusko-srpskih odnosa i učvršćivanju  bratskih veza između naša dva naroda…“

Knjigu je kao recezent potpisala dr Ana Milošević. Ona piše:

„Kako pristupiti pisanju o ličnosti o kojoj postoji veoma malo podataka i isto tako malo sačuvanih materijalnih svedočanstava o njenom radu? Rekli bismo da je Dragoljub Janojlić ovom poduhvatu prišao na jedini mogući način. On je oko kostura sačinjenog od šturih faktografskih podataka prvo ispleo sačuvana sećanja Tošinih komšija, poznanika, prijatelja i rodbine, a zatim, još veštije, izatkao tkivo romana, sačinjeno od stvarnih likova i mesta, u različitim istorijskim kontekstima i vremenskim periodima. Tako se na glavnom junaku „našem Toši Rusu“, prelamaju istorijski događaji Oktobarske revolucije i Drugog svetskog rata, ali istovremeno reflektuju i najfinije ljudske osobine i emocije, tj. ruka prijateljstva od srca pružena i rado prihvaćena…“

Izdavač ove knjige je Savez književnika u otadžbini i rasejanju. U ulozi urednika našao se Slobodan Todorović Toki, grafičkog oblikovanja i pripreme za štampu prihvatio se Miloš Janojlić, a sarađivali su još Ivan Cvetković, Gradimir Brčarević i Dejan Milutinović.

„Počeli smo da ga recitujemo i kada nismo znali da čitamo (….) Stihovi jedinstveni, pamtljivi, kao da ih je neko pred nama izgovarao, a jeste, izleteli su sami. Kao pouka, kao savet, kao opomena. Kao- tako valja. Kao – tako učiniti“.

Već iz prvih reči Manja Vukotića jasno je da se radi o fundamentalnoj ličnosti srpske kulture, koja je kako je navedeno i u samoj knjizi, u autentičnom dosluhu sa njenim duhovnim i poetičkim ritmom – Petru II Petroviću Njegošu.

Otvarajući poglavlja života ovog velikana srpske kulture – od dana kada su ga meštani zvali vladika Rade do dana kada je Lovćen počeo da se oslanja na Njegoševo rame - Manjo Vukotić stvorio je svojevrsnu riznicu sećanja i impresija o njemu.

Upravo za Lovćen i Njegoša autor je apostrofirao da su njegovi saputnici, simboli shvatanja života i dva potporna stuba opstajanja. To ga je i podstaklo da ukoriči svojevrsnu priču o životu i smrti Njegoša, zapisanu na obroncima ove planine.

Njegoš je, kako piše Vukotić, svojeručno nacrtao i sagradio 1845. godine crkvicu na vrhu Lovćena, koju je posvetio stricu Petru Prvom Petroviću.

Pre toga, već prvog puta kada je ugledao Lovćen, Njegoš je, kako piše u knjizi, skinuo kapu i poručio mu: Nećemo se nikad više rastati!

 „Mnogo godina pre svoje bolesti, u potpunom zdravlju, Vladika je pomišljao na smrt. Jednog letnjeg dana, hodajući po vrhu Lovćena, zaustavio se na sredini. Odatle na sve strane pogled pun divote. Tu je Vladika neko vreme ćuteći stojao. (…). Najedanput kucne štapom o kamen i rekne: Kad umrem, ovde ćete me zakopati“, opisuje Vukotić u knjizi „Vladika sa Lovćena“.

Austrougarski okupatori su, kako piše Vukotić, razorili tu crkvicu 1916. godine, a onda je devet godina kasnije Aleksandar Karađorđević na mestu razorene crkvice 1925. godine podigao kapelu.

Pre pedeset godina crnogorski komunisti su, kako je naveo, „srušili taj najdugotrajniji simbol, ugrađen u grb države, i na obrubljenoj glavi Lovćena, vozdigli crni mermerni mauzolej. Bez krsta. Sa Njegošem u podzemnoj kripti“.

Njegošu su tako više puta prekopavali kosti i tako ga isto toliko puta i sahranjivali.

Ove činjenice svedoče o tome da je pored života, u knjizi analizirano i sve ono što čini smrt – poput testamenta Njegoša, koji se, kako je naveo Vukotić, sastoji iz duhovnog i ekonomskog dela

Za ovaj spis Andrić je rekao da je „kruna Njegoševog stvaranja“, a Isidora Sekulić da je „simbolična konstrukcija vladičina bića, sažeta, svedena, ali potpuna“.

Sama Njegoševa sudbina se, kako je naveo Vukotić, prožima kroz knjigu kao tragična nit – „nezavršena, nestvarna, stalno upitna“. U knjizi se ističe da se mnogo toga u Njegoševom životu i posle njega dešavalo suprotno od njegovih principa i shvatanja.

Ipak, Vukotić u svom delu naglašava i trajnost Njegoša i Lovćena, koji za njega predstavljaju dva svetionika. Knjiga je, kako i sam autor navodi, posvećena „njihovoj svetosti i svetlosti, njihovom opstanku kroz krv, lelek i dim, njihovom uzvišenom prolazu kroz kapije pakla i slavoluke pobeda“.  

Zbog toga je Njegoš i pesnik o kome je napisano najviše pesama, što je i podstaklo autora da knjigu završi onima koji su, kako je naveo, „sleteli na njegov pesnički odar“, poput Laze Kostića, Alekse Šantića, Vojislava Ilića Mlađeg.

Ovu riznicu Njegoševog života izdala je izdavačka kuća „Vukotić media“.

O autoru

Manojlo Manjo Vukotić rođen je na Cetinju, 21. novembra 1938. godine. Studirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Novinarstvom je počeo da se bavi u beogradskom „Studentu“. Prvi profesionalni novinarski ugovor potpisao je 1. novembra 1963. godine, za „Beogradsku nedelju“.

U „Večernjim novostima“ zaposlio se 1. novembra 1966. godine. Od marta 1983. godine, četiri godine bio je dopisnik svih izdanja kuće „Borba“ iz Rima. Krajem 1987. godine prešao je u „Borbu“, gde je bio glavni urednik od jeseni 1989. do juna 1993. godine.

„Glas javnosti“ pokrenuo je aprila 1998. godine, a u „Večernje novosti“ vratio se 5. oktobra 2000. godine.

Vukotić je bio generalni direktor i glavni urednik svih izdanja kompanije „Novosti“ do aprila 2013. godine, kada je podneo ostavku na sve funkcije.

Juna 2013. osnovao je izdavačku kuću „Vukotić media".

Objavio je osam knjiga, među kojima su autobiografija „Olovne reči“ i knjiga „Cetinje kameni presto“. Dobitnik je nekoliko prestižnih novinarskih nagrada.

„'Čitanje i promišljanje' obuhvata prikaze, eseje, kritike i druge manje tekstove. Izborom radova za ovu knjigu Slađana Milenković završila je ciklus pogleda i proučavanja tokova književnosti“, ocenio je u recenziji prof. dr Mališa Stanojević.

Slađana Milenković za UNS je rekla da je izabrala više od 60 kritičkih tekstova, o književnim ostvarenjima u periodu od 1996. godine do danas.

„Skoro svi tekstovi, objavljeni i rasuti u publikacijama i elektronskim medijima, sada se pojavljuju ukoričeni u formi knjige, kao pokušaj da doprinesu proučavanju književne misli i umetničkih dometa,“ rekla je Milenkovićeva za UNS.

Izabrani su tekstovi iz vremena kad je autorka bila glavna i odgovorna urednica RTV „M“ Sremska Mitrovica 2004-2007, ali i njeni radovi s početka književne i novinarske karijere, kao i savremeni prikazi.
Prof. dr Slađana Milenković objavila je 20 knjiga, od toga sedam zbirki poezije i jednu knjigu intervjua sa poznatim ličnostima iz oblasti kulutre. Uređuje Jutjub kanal Živa reč emisija.

Izdavač: Čigoja štampa, Beograd

Pismo: ćirilica 

Broj strana: 327 

Tiraž: 300 

Godina izdanja: 2024. godina

ISBN: 978-86-531-1002-4

U knjizi “Pariz”, koju Karišić naziva i “Albumom uspomena”, predstavljeni su brojni delovi Grada svetlosti i ljubavi.

“Imali smo priliku da obiđemo planirana mesta koja su fotografijama obeležena u ovoj knjizi - Albumu uspomena. Naravno, zbog vremenskog ograničenja planovi nisu ispunjeni do kraja ali je to dovoljan razlog da još koji put odemo u Pariz, kako bismo posetili i druge značajne destinacije”, naveo je Karišić.

Knjiga “Roden” je pak posvećena poseti muzeju Ogista Rodena, jednog od najznačajnijih vajara Francuske. Inspirisan onim što je video, Karišić je u ovu fotomonografiju uvrstio fotografije gotovo celokupne postavke iz ovog muzeja.

“Drago mi je da u svakom momentu, listajući ove knjige, možemo da se prisetimo obilazaka muzeja i drugih destinacija, kao i zajedničkog druženja u ovom inspirativnom gradu u koji se svakodnevno sliva prava reka turista iz svih krajeva sveta”, dodao je Karišić.

Obe knjige štampane su u boji, u Grid studiju u Beogradu.

Bibliografija Foče nastajala je postepeno i iskustveno, u prvi mah samo za sopstvene potrebe, a kako se broj jedinica povećavao, tako je nastajalo i proširivalo se u ozbiljno istraživačko delo. Znajući rutinirano koliko je to zahtevan i mukotrpan posao, nesebično je odlučio da se sve što je godinama sabirao i beležio dopuni sveobuhvatnim uvidom u bibliografsku građu o Foči i fočanskom kraju.

Koliko je to zahtevan, mukotrpan i neuzbudljiv a dragocen rad, jasno kazuje i saznanje da se u takve poduhvate, pre njega, takoreći, niko drugi nije ni upuštao. Što se tiče Republike Srpske i BiH ovo je pionirski posao za imenoslov nekog grada ili regije. Samo po sebi, jasno je da se takav angažman očekuje od organizacije i institucija koje brinu o bibliotečkoj delatnosti. Dušan Milovanović, jedan od recenzenata, primećuje da je ova Todovićeva knjiga pouzdan temelj i osnova za institucionalnu obavezu, jer ima znatno širi značaj od zavičajnog fonda matične biblioteke. Zahvatajući period od 14. veka do današnjih dana, Todović je najnovijom knjigom uveliko eksponirao bibliografsku sliku fočanskog kraja. Iako nije u svemu sveobuhvatna i sasvim detaljna, ona jepouzdano izvorište za pisce, istoričare, analitičare i istraživače. Autor već priprema drugu knjigu s istom tematikom.

Od ovog Todovićevog zlatnog grumena ima se čime biseriti i zlatiti inače bogata bibliografija i imenoslov ovih krajeva. Njegova knjiga posebno će značiti budućim istraživačima.  Sa te trpeze imaju se čime poslužiti i inspirisati ne samo zavičajno inspirisani (obični) čitaoci, već i demografi, etnolozi, istoričari, literate, dijalektolozi i budući istraživači istorije, etnologije, sporta...

Izdavač je Autor, Fineks d.o.o, Narodna biblioteka „Šklopotnicaˮ, Rijeka kod Foče. Knjiga ima 940 stranica.

Kako se navodi u knjizi, događaji koji su opisani, rezultat su Filipovićevog viđenja društvenih i istorijskih prilika u Srbiji, a posebno u njegovoj rodnoj Mačvi i nemaju veze sa ličnom prošlosti bilo kojeg pojedinca ili određenom familijom u bilo kom selu u Mačvi.

Da bi stigli do viđenijeg prestiža, piše Fića u knjizi, u Mačvi su počesto, ne baš sve gazde, pored tlačenja siromaha, činili grehe jedni prema drugima, u prevarama, otimanju, krađi, lažnim pričama i optužbama, kao i sijaset drugih nečasnih dela kako bi se suparnik sa imovinom oblatio i doveo do propasti.

Kako je pisao, to su bili ljudi u rodbinskim i kumovskim vezama, ali za to nisu marili, jer je jednoj gazdinskoj kući u Mačvi bilo bitno samo da se još više obogati.

„U ovoj knjizi pisac jasno naglašava – Ne može se činiti ljudima tako zlo koje dolazi do svireposti, a da se to na neki način ne kazni. Fićini junaci u ovoj knjizi su veoma strogo kažnjeni, jer su im nestali kapitali, a sa njima i porodice. Ostali su samo veliki spomenici na groblju, zarasli u korov, koji niko ne obilazi jer nema ko“, rekao je o knjizi dramski pisac i reditelj Živorad Žika Ajdačić.

Fića je, kaže Ajdačić, slikovito i na jednostavan i za čitanje lak način predstavio sva zbivanja u prilično dugom periodu kad su vladale dve dinastije, komunisti i na kraju nešto malo demokrate.

„Čitajući ovu knjigu samo se potvrdilo da ljudi sa stečenim kapitalom na razne načine, nisu imuni od razvratnog života samo svaka priča ima svoju specifičnost u prezentiranju tog razvrata“, mišljenja je Ajdačić.

Publicista i general u penziji Dragan Avrić kaže da je autor kroz dijalog običnih ljudi precizno oslikao tadašnje društvo, odnos bogatih i siromašnih, stanje lokalnih vlasti i sudstva, ali i mnoge devijacije tadašnjeg društva, posebno mačvanskog kraja.

„Možda je sve ovo bilo u nekom selu između Save i Drine, u plodnoj i rodnoj Mačvi, a moglo je biti i u krajevima koji se drugačije zovu. Potparića i Traparića moglo je biti svugde i svagda. Ove nije rodila Mačva, ali su u njenom krilu odgajeni. Navedeno selo Radenković kao mizascen za prikazivanje većeg dela ove stvarne drame, moglo je biti bilo gde i bilo kada u Srbiji“, zaključio je Avrić.

„Njegova znatiželjna ekspedicija u prošlosti neljudskog postupanja, kaže Avrić, nevoljno ga je, ovim delom svrstala u „analitičara i hroničara“ ljudskih slabosti i društvenih anomalija, ali i izrodila ovu nesvakidašnju knjigu o posebnom soju ljudi sa kraja 19. i u prvoj polovini 20. veka.

Izdavači knjige su Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Udruženje Zavičaja Sremska Mitrovica.

O Miomiru Filipoviću Fići

Miomir Filipović Fića rođen je 5. februara 1954. godine u mačvanskom selu Radenkoviću. Školovao se u rodnom selu, Novom Sadu  i Beogradu, završio je Novinarsku školu na Jugoslovenskom institutu za novinarstvo.

Od 1976. godine je saradnik Radio Beograda i dopisnik iz Sremske Mitrovice. Pisao je za Glas omladine i Omladinske novine. Više od 20 godina je bio novinar novosadskog Dnevnika i dopisnik Politike iz Sremske Mitrovice.

Pisao je za najtiražnije listove u SFRJ među kojima su Ilustrovana politika, Nada, Duga, Arena, ljubljanski Dnevnik. Snimao je emisije, dokumentarce i filmove za televizije Beograd i Novi Sad.

Fića je za novinarski rad više puta nagrađivan domaćim i međunarodnim prestižnim nagradama. Dobitnik je Zlatne povelje Udruženja novinara Srbije  (UNS) za doprinos srpskom novinarstvu, a povodom Dana državnosti 2018. godine odlikovan je za stvaralaštvo u kulturi sela i novinarstvu.

Dobitnik je i Vukove nagrade, najprestižnijeg priznanja u kulturi srpskog naroda.

Filipović je član UNS-a i  Udruženja književnika Srbije.