Шпер је штрајк глађу започео 18. марта, због неиспуњених захтева запослених, међу којима је и онај за смену главног уредника Првог програма РТВ Ненада Ћаћића. 

Он је од директора тражио да Управном одбору до 19. марта поднесе предлог за расписивање конкурса за избор свих седам главних и одговорних уредника и директора програма РТВ, који су више година у в.д. статусу.

Председница Европске федерације новинара Маја Север посетила је Шпера 19. марта и разговарала са директором РТВ Гораном Караџићем. 

Тада је потврдила да је Караџић потписао захтев Управном одбору да распише конкурсе за уредничке и директорске позиције, на које се "из неоправданих разлога" чека више од годину дана. 

Међу захтевима била је нова систематизација радних места, као и окончање преговора о новом Колективном уговору РТВ до 21. марта. 

Шпер је данас рекао да је и налаз лекара потврдио његову одлуку о одустајању од штрајка глађу, а да је одлуку донео и због тога што, како је навео, "ово више нема никаквог смисла". 

"Постало је јасно да, чак ни уз најрадикалније синдикалне мере као што је штрајк глађу, послодавац не зна шта је социјални дијалог и не разуме проблеме запослених", рекао је он на конференциј за новинаре. 

Оценио је као незадовољавајући одговор директора на захтев за привремено повећање плата људима који су годинама дискриминисани, као и да се на системски начин изједначе коефицијенти запослених на истим пословима. 

"Ово чак није испунило ни адмиситративну форму, а суштинској да не причамо јер се нигде не помињу запослени, ни угрожени, нигде се, на крају крајева, не помињу запослени у мањиским редакцијама који су потцењени у односу на колеге које раде у Првом програму телевизије", рекао је Шпер. 

Додао је да је иста ситуација и у радију.

Један од оних којима је поглед остао скамењен у правцу срушеног торња био је Милош Бато Милатовић, некадашњи новинар РТС и иницијатор и предводник акције за његову обнову којом је сакупљено око три милиона евра. На данашњи дан навршило се 26 година од почетка НАТО агресије, а Милатовић је јуче напунио 86 година. Славио је рођендан и 23. марта 1999, дан пре него што су пале прве бомбе на СР Југославију. Тај дан остао је урезан у његово памћење као симболичан увод у трагедије које су уследиле.

- Седели смо у башти једног београдског хотела. Била је нека нестварна тишина. Ниједног аутомобила није било на улицама - говори Милатовић за "Новости". - Мој мобилни телефон је зазвонио. Јавио сам се. Дрхтавим гласом супруга је рекла да ме је звала сестра из Белгије: "Плаче, вришти, каже - на вас су кренули авиони." Рекао сам Ани да се смири, да сам близу стана и да не брине. Позвао сам сестру чим сам се вратио кући. Она плаче, плаче: "Ви ћете бити бомбардовани вечерас."

Са Милатовићем разговарамо у његовом стану на Славији. Иако времешан, памћење га добро служи.

- Спавао сам када је погођен Авалски торањ - каже он. - Пробудиле су ме бомбе, али до јутра нисмо знали шта се догодило. Моја супруга је тих година радила у једној банци на Миљаковцу. Ујутру је кренула аутобусом на посао и као по навици, окренула се ка Авали. Није могла да верује да нема торња. И остали путници су били изненађени и тужни. Авала више није била иста, поглед на њу, тако огољену, био је болан. Торањ је био путоказ да смо близу Београда.

Милатовић је родом из Подгорице, а у Београд је дошао као младић. Овде је градио живот, каријеру, постао једно од заштитних лица РТС. Осећао је, каже, дужност да нешто уради за Србију која га је као студента примила из Црне Горе.

- Породично смо били везани за Авалски торањ - прича Милатовић. - Када су долазили моји родитељи из Подгорице или Анини из Дубровника водили смо их да виде торањ или Калемегдан. Често смо ишли са децом на Авалу. Била је то нека посебна љубав. Дао сам себи реч да ћу да саградим нови торањ на Авали.

Акцију обнове Авалског торња започео је заједно са Удружењем новинара Србије крајем 2002. Нешто касније прикључио се и РТС.

- Неколико месеци раније, отишао сам у пензију. Одједном, имао сам много слободног времена - каже Милатовић. - Решио сам да се посветим изградњи Авалског торња. Написао сам писмо тадашњем директору Александру Црквењакову да се и РТС укључи, а он ми је одговорио да је идеја изврсна, али да није време за такву акцију. Помало разочаран отишао сам у Удружење новинара Србије. Идеја се допала Нину Брајовићу, тадашњем председнику УНС, питао ме је да ли сам члан удружења, рекао сам му да нисам. "Ако хоћеш учлани се, па да почнемо", рекао ми је. Добио сам канцеларију, узео адресар и почео да зовем.

Акцији су се придружили сликари, писци, драмски и музички уметници, спортисти, привредници. А, 13. новембра 2005. одигран је спектакуларни тениски меч у препуној хали "Пионир" између Новака Ђоковића и Ане Ивановић, са уметничким програмом. Приход од улазница био је намењен за обнову торња, а директно га је преносио РТС. Сутрадан ОШ "Драгојло Дудић" са Звездаре дочекала је Новака и Ану на црвеном тепиху са шпалиром у дворишту школе. Основна школа "Васа Чарапић" организовала је акцију "Ђачки динар за обнову торња". Сва београдска позоришта су одиграла по једну представу за Авалски торањ. Приходе од продатих улазница даровала су и многа културно-уметничка друштва.

- Морао сам да одем да видим рушевину - каже Милатовић. - Некада грандиозан, торањ је био зарастао у коров, положен као свећа целом дужином. Снимио сам камером детаљ по детаљ. Осећај је у најмању руку био непријатан. И тада, и сада, дубоко сам уверен да НАТО злочинцима он није сметао у комуникацијском смислу, него зато што је важио за најлепши на свету. Сећам се да ми је књижевник Милорад Павић, док смо стајали крај рушевина торња рекао: "Кад непријатељ хоће да понизи један народ, руши нешто што је свима драго."

На рушевинама торња РТС је снимио музички спот. Текст је написао Љубомир Ршумовић, песму је компоновао Корнелије Бата Ковач, а извели су је Жељко Јоксимовић, Бора Ђорђевић, Јелена Томашевић и група "Пети елемент". У јутарњем програму организована је и аукција слика, а своја дела дали су неки од наших најбољих и најпознатијих уметника, од Оље Ивањицки до Владе Величковића.

- Продали смо више од 70 слика - истиче Милатовић. - Да не бих умањио значај представе, прибегао сам фином новинарском лукавству. Увек сам имао резервног пријатеља који се јављао ако није било интересовања за неку слику. Тако је атмосфера све време била "врела". Акцију су подржавали и Матија Бећковић, Дуле Савић, Милован Витезовић, Добрица Ерић, Воја Брајовић, Дејан Мијач, Синиша Ковачевић, Дејан Цукић, Иван Бекјарев и многи други. Ивањицки је често понављала да је торањ наша Ајфелова кула.

Милатовић додаје да је градња оваквог торња спадала у високоризичне, али да ниједан мајстор није задобио ни најмању повреду.

- Више од милион грађана учествовало је у овој акцији. Изградња Авалског торња била је својеврстан референдум грађана Србије - истиче Милатовић и додаје да је своје "градитељско чедо" последњи пут посетио прошле године.

Асоцијација независних електронских медија (АНЕМ) и Интернет портал ФАР одржали су у Димитровграду у понедељак, уз присуство Мисије ОЕБС-а у Србији, састанак са локалним новинарима и представницима новинарских и медијских удружења која су чланице Сталне радне групе за безбедност новинара.

Повод за састанак је чињеница да надлежне институције у Србији, више од годину дана нису решиле случај незаконитог шпијунирања новинара. На кривичну пријаву коју је новинар портала ФАР из Димитровграда Славиша Миланов поднео као мета софистициране дигиталне шпијунаже, тужилаштво је затражило од полиције да спроведе истрагу, али МУП то није урадио и поред извештаја међународне организације за заштиту људских права Амнести интернешнал о овом и бројним другим случајевима примене различитих начина дигиталног надзора над новинарима и активистима од стране полиције и БИА.  Говорећи о овом случају, Веран Матић, председник УО АНЕМ-а и члан Сталне радне групе за безбедност новинара, навео је да је ово тело у којем су поред представника новинарских удружења и медијских асоцијација и представници Врховног јавног тужилаштва и МУП-а, расправљало о овом случају још пре годину дана али да су тужилаштво и полиција игнорисали потребу за брзом и ефикасном реакцијом. „Било је неопходно да се догоде и други слични случајеви, и светски скандал који је разоткрио Амнести Интернешенел, па да тужилаштво направи „ургенције” полицији да истраже наводе из кривичне пријаве Славише Миланова,  али без резултата до данас. Дошли смо у Димитровград да дамо подршку колеги Славиши Миланову и редакцији портала ФАР, да се додатно информишемо о проблемима са којима се суочавају и размотримо могућности за подршку и солидарност”.

„Није угодно живети са сазнањем да све знају о вама и да вас прате. Они који треба да нас штите то не раде јер институције у Србији не функционишу. Не знамо ни ко ради на обради ових података које прикупљају о нама. Ствара се осећај небезбедности. Једино је Заштитиник грађана покренуо неки поступак када је затражио извештај од полиције. Полиција је имала рок од 15 дана да га достави, али се то није догодило. Реакција јавности је била пун погодак јер је то једини начин да се сазна нешто када систем не функционише”, истакао је Славиша Миланов.

Слобода медија у Пиротском округу најбоље се огледа кроз чињеницу да осим ФАР-а и још једног или два медија, сви остали су под апсолутном контролом локалне самоуправе, оцењено је на састанку. Најновији притисак актуелне локалне администрације на новинаре ФАР-а догодио се у почетком фебруара ове године, када је председник Општине Димитровград Владица Димитров изнео оптужбе на рачун новинара Сергеја Иванова да је покушао да подмити одборнике у локалној скупштини.

„Један сам од оних који је покренуо протесте и организовао трибину. Због свог активизма сам добио ову етикету да сам нудио новац одборницима да промене страну. Локални медиј у власништву Радојице Милосављевића ме је напао тако што је публиковао напад члана СНС-а. Покренуо сам тужбу због тога. Етикетирани смо као опозициони медиј. Чак и најмања критика се негативно доживљава. Као резултат тога и додатни притисак – добијамо мала или никаква средства на конкурсу за пројектно суфинансирање”, изјавио је Сергеј Иванов.

Уредник портала ФАР, Петар Виденов, тврди да је сада кулминација притисака.

„До сада је постојала психофизичка репресија, а ово је дигитална репресија.  Власт дели медије. Ово је мултиетничка средина где живи бугарска већина. Нема солидарности – веома мало медија се усудило да пренесе шта нам се дешава.  Важно је што сте дошли да укажете на проблеме са којима се суочавамо”, нагласио је Петар Виденов.

О притисцима је говорио и Ненад Пауновић, власник Радија Плус из Пирота.

„Тешко је бити Петар Виденов или Славиша Миланов у локалу. Осамнаест година водим радио и портал. Само то знам да радим, да будем новинар. Као поштен новинар сам известио о превртању цистерне са амонијаком због чега сам четири сата провео на информативном разговору у полицији. Недавно је покренута иницијатива да будем ухапшен. Ко су у Србији небезбедни новинари? Ми знамо ко су безбедни новинари у Пироту и Димитровграду. Добио сам тужбу да платим 582.000 динара, а имам петоро запослених”, каже Пауновић.

Представници удружења новинара позвали су новинаре и друге запослене у медијима да пријављују случајеве претњи и напада, чији број, према њиховој евиденцији, константно расте.

„Према нашим подацима, приметан је раст напада и претњи на представнике медија. Поражавајући су подаци у вези са нереаговањем надлежних институција. Новинари одустају од пријављивања, што не би смело да се дешава. Сваки пут када се осећају небезбедно треба да пријаве претњу или напад а не да се преиспитују”, каже Марија Бабић, испред Независног удружења новинара Србије.

Драгана Бјелица, представница Удружења новинара Србије (УНС), наводи да је до 10. марта ове године УНС регистровао 32 случаја претњи или напада, као и да је једна новинарка добила отказ јер је учествовала на протесту ван радног времена, а друга због, како сумња, цензуре, али под другим изговором послодавца.

„То видим као део кампање генералног директора који траје годинама у којем опструише рад УО, пре свега у делу који се односи на контролу финансијског пословања и вршења надзора над законитошћу пословања. У сваком случају стојим на располагању Тужилаштву као и свим другим државним органима“, наводи он у саопштењу.

С обзиром на то да, како додаје, кривичну пријаву није видео не може је коментарисати, али истиче да је увек поступао у складу са свим важећим прописима, па и са Законом о јавним медијским сервисима.

„Члан 6 поменутог Закона врло јасно прописује како у свом деловању јавни медијски сервис остварује јавни интерес: „Одговорност јавног медијског сервиса према јавности као и утицај јавности на његово деловање остварује се посебно обавезом јавног медијског сервиса да правовремено и истинито обавештава јавност о обављању своје делатности, о условима и начину пружања својих услуга и о другим питањима која се тичу обављања делатности за које је основан“. Тако да око 120 милиона евра на годишњем нивоу које РТС добија путем претплате од грађана Републике Србије никако не могу бити пословна тајна. Јавност има право да зна“, истиче Кланшчек у саопштењу.

Он је позвао Тужилаштво да што пре регаује по пријави РТС-а, али и да реагују и по кривичној пријави коју је, како наводи, пре више од две године поднео против Драгана Бујошевића и Оливере Ковачевић.

Такође их позива да реагују и по другој кривичној пријави коју је поднео крајем прошле године против Драгана Бујошевића, генералног директора, као и против директора пословних јединица Маркетинг и Финансије и комерцијала.

„У тренутку када се блокира зграда РТС-а, када се прети новинарима РТС-а, када се забрањује запосленима да приступе својим радним местима, када се по први пут од бомбардовања 1999. године из безбедносних разлога програм емитује из Кошутњака, генерални директор се завукао у мишију рупу и не оглашава се. И док се у другом Дневнику РТС-а цитира моје саопштење за јавност као председника УО у којем осуђујем насиље које се врши према запосленима, покушавајући да заштитим раднике, генерални директор РТС-а саставља кривичну пријаву ради наводног одавања пословне тајне. Позивам Вас господине Бујошевићу да поднесете оставку. То је у интересу јавности“, поручио је Бранислав Кланшчек у писаној изјави.

О значају Надежде Гаће у медијском и друштвеном животу Србије и сарадњи са њом говорили су историчарка Дубравка Стојановић, повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић, председник Независног удружења новинара Србије (НУНС) Жељко Бодрожић и Надеждин заменик на месту главне уреднице Новог магазина Мијат Лакићевић.

 Од Надежде Гаће опростила се и њена најбоља другарица, такође истакнута новинарка Јелка Јовановић, као и Ана Миљанић у име Центра за културну деконтаминацију.

"Вулкан" , "булдожер", "жена змај", "златна вештица" - тако су је описали и осликали.

 "Није одустајала ни од Југославије, ни од левице, ни од феминизма, ни од слободе медија", казала је Дубравка Стојановић, која је Надежду Гаће описала и као друга који увек решава све.

 Дубравка Стојановић је предложила да име Надежде Гаће постане метафора за свакога ко је у исто време снажан, нежан и неопоколебљив. Кажете: "Баш си Надежда", навела је она.

 Председник НУНС Жељко Бодрожић описао је Надежду Гаће као глас против говора мржње и ратне пропаганде у деведесетим ратним годинама, а та њена улога има одјек и у данашњем времену.

 Он је истакао да је увек давала шансу младим новинарима, па је и он данас то што јесте захваљујући њој.

 Бодрожић се присетио и како је Надежда Гаће помагала колегама у здравственим и финансијским проблемима, а била је спремна да и телом брани новинаре који су били угрожени или нападнути због свог рада.

 "Била је рођена предводница и уклањала је препреке", истакао је Бодрожић.

 Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић истакла је бриткост Надежде Гаће и неодустајање од професионалних стандарда.

 "Новинарка изнад свега. Једна од најзначајнијих жена у југословенском и српском новинарству", рекла је Бранкица Јанковић која је Надежду описала и као упорну, истрајну и тврдоглаву боркињу за права маргинализованих група.

 Заменик главног уредника Новог магазина Мијат Лакићевић истакао је да се ни са једним уредником није свађао као са њом, али да се и увек враћао и мирио.

 "Са Надеждом у подне се посвађате, а увече идете у кафану. Пила је црно вино, никада бело", казао је Лакићевић и истакао да Надежду описује и реч "борба". Присетио се и реченице коју је рекла када су основали Нови магазин - "Морамо бити другачији".

 "Да није била новинар, била би ђавољи адвокат", река је Лакићевић, који је на крају своју колегиницу описао и стиховима "Партибрејкерса": "Бити исти, посебан, бити слободан, бити само свој".

Испраћај Надежде Гаће је сутра на Новом гробљу у Београду. Окупљање је у 11:45 сати испред капеле за кремацију.

 Надежда Гаће је преминула у ноћи између 19. и 20. марта у Београду, после дуге и тешке болести.

 Оснивачица и главна уредница недељника Нови магазин рођена је 1950. године у Инђији.

 Класичну гимназију завршила је у Сплиту, а студије југословенске књижевности и српског језика на Филолошком факултету у Београду.

 Новинарством се бавила од 1974. године, најпре у Радио-телевизији Београд, а после отказа који је дала 1987. године, радила је у Јутелу, Делу, Борби, Нашој Борби и Данасу.

 Основала је 2011. издавачко предузеће Агенда2020 и недељник Нови магазин и истоимени портал.

 У два мандата од 2006-2010 била је председница НУНС и активна чланица УО Асоцијације медија.

 Надежда Гаће је ауторка више запажених књига, као неуморна боркиња за људска права, а међу оснивачима је и више угледних невладиних организација.

Галерија у скупштинској сали са које представници медија директно могу да прате и бележе дешавања на седницима градског парламента, према сведочењу акредитованих новинара, већ месецима је затворена. Због тога заседања прате путем директног тв преноса на телевизору у свечаном салону. На тај начин онемогућени су да чују и виде све што се дешева у сали, већ као и сви остали гледаоци РТК, могу да прате само оно што камере те телевизије забележе док траје директан пренос. Представнике акредитованих медија то несумњиво ограничава и негативно утиче на квалитет њиховог извештавања. Данас су уз то били принуђени и да више сати стоје и онемогућени да пошаљу извештаје својим редакцијама на достојан начин, да спусте опрему или седну да се одморе. 

Рес Публика је прошлог уторка упутила више питања Градској управи, међу којима и једно које се односи на радове на галерији скупштинске сале, који су наводно у току. Од надлежних смо тражили  одговор о томе какви се радови изводе, када су почели, до када је планирано да трају и ко је ангажован као извођач. Иако смо данима добијали уверавања да ће нам одговори стићи, то се није догодило. Због тога је оправдана сумња да Градска управа радове наводи само као невешто оправдање да затвори галерију за представнике медија, али и за заинтересоване грађане који су упутили захтев да уживо прате заседање. 

Њихово обраћање јавности уследило је након, како се чини, пише овај медиј, највећег антикорупцијског протеста у историји Србије овог месеца. Масовно окупљање у Београду означило је кулминацију четворомесечних протеста против власти након што је у новембру прошле године дошло до трагичног урушавања бетонске надстрешнице железничке станице у Новом Саду, када је погинуло 16 људи, наводи се у тексту.

Организације цивилног друштва већ месецима упозоравају на све непријатељскије окружење за независне медије од те трагедије, која је изазвала политичку побуну против Вучићеве проруске администрације.

„Медији у Србији налазе се на опасној прекретници“, написали су уредници у отвореном писму које су потписале редакције пет медија, укључујући и Игора Божића, директора вести Н1 Србија, медија повезаног са ЦНН-ом, преноси Гардијан.

„Власт појачава нападе на независно новинарство, посебно циља медије у оквиру Унитед Медиа, како се политичка криза продубљује, а јавно незадовољство расте. Уместо да се бави стварним проблемима грађана, власт пласира лажне приче којима независне медије приказује као стране агенте и непријатеље државе. Као последица тога, наши новинари су нападани, спречавани да присуствују званичним догађајима и изложени дезинформацијама које имају за циљ да наруше поверење јавности“, пренео је овај медиј.

Невладина организација Репортери без граница (РСФ) саопштила је да је притисак на медије у Србији достигао нивое невиђене од 1990-их. Такође су позвали ЕУ да осуди рацију у канцеларијама Центра за истраживање, транспарентност и одговорност (ЦРТА), НВО која води познати сајт за проверу чињеница, пише у тексту.

Павол Сзалаи, шеф РСФ-овог одељења за ЕУ и Балкан, пише Гардијан, изјавио је да се Србија прошле године налазила на 98. месту од 180 земаља на светском индексу слободе медија — најлошији пласман у 22 године колико постоји тај индекс.

Забележени су бројни инциденти непријатељства према независним новинарима након несреће на железничкој станици. Крајем прошле године, новинарка Н1 Жаклина Таталовић и сниматељ Никола Поповић били су узнемиравани током извештавања са протеста, наводи се. Локалне организације за слободу медија тада су саопштиле да су Таталовић и Поповић били изложени сексистичким увредама и физичком насиљу. Полиција је оптужена да није реаговала, пише у тексту.

 Друга новинарка Н1, Јелена Мирковић, нападнута је док је извештавала са протеста против рушења моста, наводи се. Задобила је, преноси Гардијан, повреду врата због које није могла да ради. Прошлог месеца, новинарки Н1 Ксенији Павков упућене су вербалне претње током извештавања, наводи се.

У писму, група уредника наводи да Вучић лажно оптужује новинаре да „подстичу немире“, преноси овај медиј, Такође истичу да се користе финансијски и регулаторни притисци како би се одвратили оглашивачи и пословни партнери, пише Гардијан.

„С обзиром на студентске протесте и распуштену владу која чека нове изборе, дубоко смо забринути за безбедност наших новинара на терену“, написали су. „Растуће непријатељство према независним медијима, подстакнуто оркестрираном реториком власти, створило је окружење у којем је насиље не само дозвољено већ и охрабрено.

 Само у последња четири месеца, наше новинарке, укључујући Жаклину Таталовић, Ксенију Павков и Јелену Мирковић, биле су изложене физичким и вербалним нападима. И поред јасних видео доказа о нападачима, полиција није учинила ништа да их приведе правди“, пренео је Гардијан отворено писмо уредника УМ.

Више од пола милиона људи потписало је и онлајн петицију којом се захтева независна истрага о томе да ли су безбедносне снаге у Србији користиле звучно оружје – оно што је у петицији описано као „звучни топ“ – током протеста 15. марта. Вучић се и даље суочава са притиском и налази се у најтежем тренутку своје дванаестогодишње владавине. Протести су у Србији постали редовна појава од новембра. Председник је до сада покушавао да пребаци кривицу, док је низ оставки уследио након несреће на станици, преноси овај медиј.

„Српска влада, предвођена премијером Милошем Вучевићем, званично је поднела оставку прошле недеље, а Вучић је најавио да би избори могли да се одрже у јуну. Демонстранти захтевају одговорност за катастрофу у Новом Саду, као и транспарентније институције засноване на владавини права. Више од десет особа је оптужено у вези са урушавањем надстрешнице.

У петак је саопштено да је тинејџер преминуо од повреда задобијених у тој несрећи“, наводи се у тексту Гардијана.

Око 325.000 људи изашло је на улице Београда 15. марта, иако је влада оспорила те процене. Снимци показују како се маса нагло раздваја, док се неки жале на симптоме повезане са употребом звучног оружја. Међутим, високи државни функционери и полиција негирају да је такво оружје коришћено. Вучић је тврдњу назвао „злобном лажи“ чији је циљ „уништавање Србије“, закључује овај медиј.

Све четворо саговорника су и грађански активисти или критички оријентисани колумнисти, подсетио је Ћирић а, како је и најављено, говорили су о томе у каквој земљи живимо, шта је изазвало студентске протесте и масовно незадовољство грађана а шта су сами протести изазвали. Једно од питања било је и како саговорници виде извештавање Јавног сервиса а како расплет актуелне друштвене и политичке кризе.

Став о томе Саша Ћирић је и сам поделио кроз Отворено писмо Уредничком колегијуму РТС-а које је саставио 21. марта а објављено је на Инстаграм страници Наш протест.

Али враћамо се прво на 19. март и емисију “Писци и протест”, најављивану на друштвеним мрежама између осталог и са “Анд ноњ фор сометхинг цомплетелy дифферент…”

Како је дошло до издања „Писци и протест“ емисије „Око Балкана“ Радио Београда 2, која је емитована у среду, 19. марта?

 – Ово издање настало је као непосредна реакција на два догађаја. Најпре су запослени на Радио Београду у петак (дан пред протест од 15. марта) добили усмено обавештење да од петка увече и током викенда (15. и 16. марта) неће смети да улазе у зграду Радио Београда. Поменути су безбедносни разлози, али без објашњења. Након викенда послали смо захтев директору Радио Београда да нам се објасни зашто смо били спречени да током викенда обављамо свој посао у згради Радија, али званични писани одговор нисмо добили.

Други догађај је наравно употреба звучног топа на великом студентском и грађанском протесту у суботу,15. марта, када је на десетине грађана пријавило здравствене последице овог напада на учеснике протеста. За сада поуздано не знамо ко је организовао и наредио а ко спровео у дело овај напад, али свакако одговорност пада на власт, ако ни због чега другог онда због тога што нису идентификовали и привели особе које су овим кривичним делом угрозиле здравље и безбедност учесника протеста.

Сматрао сам, иако се бавим културом, да је недопустиво не реаговати на овакав однос управе РТС-а према својим запосленима, као и на однос власти према својим грађанима, а оба односа су нелегална, репресивна и силеџијска.

Зашто је промењен концепт емисије?

 – Да, на исто питање сам морао да пишем изјаву у некој врсти дисциплинског поступка који је покренут против мене и још једне колегинице и колеге на Радију. Формално гледано, да, ово издање емисије „Око Балкана“, која је иначе посвећена постјугословенским и балканским књижевностима, имала је за тему домаће писце и студентске протесте, али суштински гледано, концепт је поштован. Култура је део друштва и политике, као што су писци и као интелектуалци и као грађани позвани, посебно ако о томе и сами пишу, да се изјашњавају у каквом друштву живе. Заправо, у сваком разговору са саговорницима се дотичемо и контекста.

Тако су у претходним емисијама о студентским протестима у Србији говорили и хрватски аутори Марко Погачар и Бранко Чегец, док је о осмомартовским протестима жена у Пули говорила Хелена Водопија. Да, у једну руку ово издање емисије искорак или ако баш хоћете инцидент, али суштински ово је била прилика да гости отворено изнесу своје мишљење о протестима, властима у Србији, па и о информативном програму РТС-а. Верујем да је само на овакав начин могуће да се утре пут ка самосталном, слободном и критички оријентисаном раду РТС-а. Где бих онда ја наставио да се бавим превасходно регионалном књижевном сценом, мада ни тада социо-политички контекст неће бити искључен из хоризонта интересовања емисије.

Да ли је било реакција на емисију?

– Па да, и овај разговор је једна врста реакције на емисију, као и што су реакције захтеви управе да пишем изјаву. Исте реакције су доживели колегиница Горица Пилиповић, чија је емисија „Арс сонора“ „пала“ под ударом звучног топа или колега Миша Стојиљковић који је укључио у програм колегу Дарка Шпера из Новог Сада, повереника синдиката Независност на РТВ, који штрајкује глађу.

Колеге у протесту на Радију и на Телевизији су поздравили ову емисију, а чуо сам да је имала и очекивано повећану слушаност, иако сам сигуран да су слушаоци били затечени, верујем позитивно, што се један тако бескомпромисан разговор емитује на Радио Београду.

И то је суштински проблем РТС-а под ауторитарном владом напредњака. Овакви разговори су постали немогући, односно онемогућени, а добар број запослених је пристао на аутоцензуру или на симулацију објективности, да сваки критички глас, ако се и усуди да га пусти у својој емисији, поклопи и релативизује са једним или више прорежимских гласова. Сви програми, и они из културе, науке и образовања итд., постали су таоци информативног програма и сервилног односа информативе према извршној власти.

Наредна реакција ће бити одлука управе РТС-а како ће нас казнити, али свакако коначну рекацију ће имати слушаоци и гледаоци Јавног сервиса и грађани Србије.

Ове суботе на друштвеним мрежама дељено је Отворено писмо Уредничком колегијуму РТС-а. Ви сте га саставили?

– Отворено писмо сам написао истог дана када је Уреднички колегијум РТС-а послао своје писмо јавности и закуцао га високо на сајту РТС-а, у петак, 21. марта. Отворено писмо Уредничком колегијуму су подржале колеге у протесту и за сада је окачено на страници „Наш протест“ колега у телевизији и на страници Удружења новинара Србије.

Мислим да Отворено писмо доста говори само за себе. Уреднички колегијум, који не сме да обнародује ни ко га чини, ко су му чланови, покушава да оправда немогуће и да незадовољство свих радом РТС-а представи као своју предност, штавише као професионалну заслугу. Притом нападају, како пишу, „део запослених“ који су у протесту, да на РТС гледају као на туђу кућу – то би ваљда значило да му не мислимо ништа добро иако у тој кући радимо (ја пуне 23 године).

Поента је да неће бити позитивних промена у Србији без промене Уредничког колегијума РТС-а. По правилу то обично и иде тако: напоредо са сломом недемократског и аутократског режима, долази до суноврата њихових медијских помагача

Извршни одбор одржао је данас ванредну седницу у згради Радио-телевизије Војводине због тога што Дарко Шпер, главни повереник Независности у РТВ-у и председник Гранског синдиката културе, уметности и медија Независност, већ шест дана штрајкује глађу.

После састанка, Чеданка Андрић је изјавила да је испуњење захтева Дарка Шпера приоритет за синдикат Независност и да од одговора директора РТВ-а Горана Kараџића на Шперове захтеве зависи да ли ће у понедељак бити донета одлука о томе да се акције синдиката радикализују, наводи синдикат у саопштењу.

“Независност ово сматра приоритетним питањем. Даља радикализација је могућа уколико то буде једини начин да дођемо до остварења циља. А како ће то изгледати и шта ћемо да радимо – одлучићемо сутра”, рекла је она.

Дарко Шпер је претходно објаснио да и даље штрајкује глађу, јер није испуњен његов последњи захтев, у вези са изједначавањем коефицијената зарада у покрајинском јавном сервису, посебно у редакцијама на језицима националних заједница.

Државна ревизорска институција Србије је још пре три године наложила РТВ-у да изједначи плате запослених који имају исте описе занимања и практично раде на истим пословима али у различитим секторима, што је само делимично урађено. Та неуједначеност плата је посебно изражена у редакцијама на мањинским језицима.

“Дошли смо да видимо како најефикасније овај штрајк окончати, имајући у виду Дарково здравствено стање, али и да генерално помогнемо колегама на РТВ-у. Донећемо одлуке сутра, у зависности од тога шта ће генерални директор РТВ-а Горан Kараџић да одлучи и како ће да одговори на захтеве које имамо”, казала је Чеданка Андрић.

Лекари који су у суботу прегледали Дарка Шпера саветовали су му да што пре престане са штрајком глађу, због општег здравственог стања. Он је ипак одлучио да продужи штрајк јер очекује да ће му руководство РТВ-а понедељак доставити одговор на предлог о уједначавању зарада, саопштио је синдикат Независност.

Драгојло за Данас појашњава да је на Ђерам пијацу дошао јер су му рекли да се дешава скуп грађана, односно протест против активиста СНС, око њихог штанда и да има неких тензија.

„У једном моменту дошло је до кошкања између СНС екипе, укључујући и господина који је насрнуо на мене. Ја сам зато упалио камеру и кренуо да снимам тај догађај. Међутим, нисам успео то да снимим, јер их је већ полиција зауставила, али су ми након тога он и још један господин пришли онако непријатељски“, наводи он.

Драгојло наглашава да се представио да је новинар и да због тога снима.

„Након тога је овај господин постао још агресивнији, баш кад сам рекао да сам новинар и насрнуо је на мене. Полиција се само умешала да заустави сукоб, односно да стане између нас, након тога му нису ни пришли, нити су га легитимисали. Човек је слободно стајао ту са стране још неких 15 или 20 минута“, указује он.

Драгојло тврди да је од полиције захтевао да га легитимишу.

„Њих (полицајаца) је ту на лицу места било минимум пет, међутим они су потпуно игнорисали све, нису уопште реаговали на то. Углавном су ћутали“, наводи он.

Драгојло додаје да није претрпео никаве физичке последице, али да је скандалозан мотив те особе да насрне на њега, чак и након што се легитимисао и рекао да је новинар.

Целу причу је изнео јавно, како додаје, да би се тај мотив обелоданио, али и да укаже на проблем да полиција није урадила свој посао.

Додао је да му је лекар саветовао да због здравља што пре престане са штрајком глађу, али да је казао да то неће учинити док од директора не добије „потписане папире“.

Шпер је седео у мајици покрета Отпор, чији је активиста био крајем 1990-их година.

Иза њега је транспарент синдиката „Независност“ и натпис „Штрајк глађу“ где уместо слова „Л“ пише „Лазар“, што се односи на Шперову подршку ухапшеном студенту и активисти организације „Студенти против ауторитарне власти“ (СТАВ), Лазару Динићу.

Шпер је рекао да је данас студентски Дан жалости у знак сећања на јуче умрлу 16. жртву пада надстрешнице Железничке станице у Новом Саду 1. новембра, средњошколца Вукашина Црнчевића (19), а да је сутра Дан жалости који је прогласила градска власт и додао да због тога запослени и синдикат неће правити буку.

Најавио је и да ће му сутра у посету доћи цео синдикат „Независност у посету“, свих девет грана и централа, да га подрже.

Добар виц.

Да питамо учеснике тог имагинарног дијалога шта мисле: а) води ли се уопште такав дијалог и на шта личи кад се неистомишљеници нађу у студију РТС-а; б) колико често су позивани студенти у протесту и представници неистомишљеника власти и ц) како новинари РТС-а разговарају са представницима власти, посебно са председником Републике кад сврати на РТС, како су духовито приметили, да му гостује неко од колега или колегиница који наводно воде разговор с њим?

РТС, посебно његов информативни програм (иако не само он, али он највише), одавно је изгубио своју улогу места на коме се објективно извештава о свим релевантним догађајима и непристрасне медијације дијалога између неистомишљеника у кризним временима, да не помињем истраживачко новинарство и критички приступ као метод. Посебно је питање када је РТС у својој историји заиста био Јавни сервис, будући да је увек био на удару извршних власти, али је несумњиво да је најгоре доба, и за РТС и за друштво у Србији, било деведестих под Милошевићевом страховладом и последњу деценију за време Вучићеве аутократије.

Они који су се током деведесетих истакли као део уређивачких колегијума РТС-а остали су словима трајне срамоте уписани у анале српског поданичког и хушкачког новинарства. Питам се како ли ће ваша имена бити упамћена, ма ко све седи у уређивачком колегијуму, а где сигурно има и искусних новинара који су свој некада заслужени углед ових година спискали ко зна због чега, због мало или мало више директорских и уредничких привилегија и статуса.

На крају ћу вам, непоштовани колегијуме, одговорити у име „дела запослених“, самоиницијативно свакако, нико ме није на то наговорио, за које кажете да мислимо да је РТС „нечија, туђа, кућа“. Најпре да вас похвалим због експресивне употребе зареза који наглашавају драматику нашег отуђења као „дела запослених“. Сигуран сам да нико од нас не мисли да је РТС туђа кућа, свакако није нечија, наша је, али не само нас запослених, већ и свих грађанки и грађана Србије, штавише плаћали претплату или не, јер смо Јавни сервис и дуги низ година промотери оне крилатице: „ваше право да знате све“. Да заборавимо сада ону другу „медијски јавни сервис европске Србије“ (ајде, добро, можда ће некад опет некима да буде и небеске Србије :).

Па пошто је РТС заједничка кућа свих нас у Србији, сви имају право да га коментаришу и критикују и да траже, ту сте сасвим у праву, бољи и суштински другачији РТС од овога који и они и ми као „део запослених“ имамо, бивајући све време таоци једне сервилне уређивачке политике чије клатно иде од провладине до прорежимске оријентације. Оно прво је свакако слободни РТС, отворен за дијалог неистомишљеника.

Зашто би онда било ко освајао такав РТС? И заиста, зашто би било ко освајао РТС? Kада се испостави да је „део запослених“ заправо огромна већина заспослених на РТС-у, а анонимни уређивачки колегијум неминовно оде у заслужени заборав, као разноразни комракови и милановићи до сада, створиће се предуслови да се РТС врати у законске оквире и да у овој медијској кући почну и наставе да се негују искључиво професионализам, самосталност, креативност и медијски рад у јавном интересу и за опште добро.

У то име, живели!

Саша Ћирић и уређивачки колегијум Протест Радио Београд.

Судија известилац Kларић Живковић заказала је раније за 19. март поновно саслушање Мирјане Николић и сведока, уреднице Радио Београда Ђурђице Драгаш Вуковљак, које је последњи пут одложено због штрајка адвоката.

На рочишту, пре саслушања, судија је обавестила присутне да одлази у пензију и да ће случај добити нови судија који ће наредно рочиште заказати накнадно.

Претходно је судија Олга Доклестић донела пресуду у корист Радио-телевизије Србије, али је апелациони суд ту пресуду поништио због нејасноћа и вратио на поновно одлучивење.

Судија Доклестић потврдила је своју првобитну пресуду и од тада се чека да Апелациони суд донесе одлуку.

Новинарка Мирјана Николић добила је отказ у Радио Београду због како је речено, недисциплине, што је она негирала тврдећи да је реч о обрачуну због политичких ставова.

Ове године Министарство је обезбедило укупно 427.500.000,00 динара за суфинансирање пројеката у области јавног информисања што је за 90.500.000,00 динара више него што је то био случај претходне године.

Све комисије дужне су да одлуке донесу до 25. априла чиме се постиже знатно скраћење иначе дугих рокова за спровођење конкурса у области јавног информисања, наводи се у саопштењу Министарства и подсећа да су прошле године комисије су одлуке донеле 29. јуна.

Истовремено, Министарство указује на то да је на конкурс за кандидате за чланове комисија за оцењивање пројеката у области јавног информисања на сва три нивоа власти (локалне самоуправе, покрајина и Република) пристигло укупно 179 пријава, од којих је њих 10 одустало од кандидатуре, док је 169 оцењено и добило статус кандидата.

Такође, Министарство обавештава јавност да је на Kонкурс за суфинансирање пројеката организовања и учешћа на стручним, научним и пригодним скуповима, као и унапређивања професионалних и етичких стандарда у области јавног информисања у 2025. години пристило 74 пројеката; на Kонкурс за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за интернет медије у 2025. години пристило је 319 пројеката.

На Kонкурс за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за радио у 2025. години пристигло је 130 пројеката; на Kонкурс за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за телевизије у 2025. години пристило је 178 пројеката; на Kонкурс за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја који се реализују путем електронских медија чији издавачи имају седиште на територији Покрајине Kосово и Метохија у 2025. години пристило је 24 пројекта.

На Kонкурс за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2025. години пристило је 79 пројеката; на Kонкурс за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја на језицима националних мањина у 2025. години пристигло је 222 пројекта; на Kонкурс за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја намењених особама са инвалидитетом у 2025. години пристигло је 148 пројеката; на Kонкурс за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја намењених припадницима српског народа у земљама региона у 2025. години пристигло је 65 пројеката.

Увид у састав конкурсних комисија може се извршити на порталу Јединственог информационог система, као и на званичној интернет презентацији Министарства путем линка:  https://mit.gov.rs/sekcija/767/konkursi-iz-oblasti-informisanja.php

Хвала вам што свих ових месеци вербално и физички протестујете због Радио-телевизије Србије и испред ње и хвала вам што нам тиме доказујете колико вам је РТС важан. Ниједна институција у земљи није окупила ни приближно толико жеља, хтења, мишљења, захтева и сугестија и замерки као наша телевизија. Све њих пустили смо у нашим дневним и посебним и дебатним емисијама, надајући се да, када кажете да желите „ваш РТС“, желите бољи РТС, а не РТС као ваш плен. Сада је већ извесно да у Србији више нема протеста без похода на РТС и нема захтева ако нису прочитани пред РТС-ом или на РТС-у. Хвала вам на толиком поверењу.

Ипак, дошли смо у фазу када наши новинари и наши уредници трпе огромне притиске због такве пажње. Трпе и апсолутна присвајања у нашој заједници, где под геслом "јавног добра", наши радници, али и њихове породице постају предмет јавног линча, јавних понижења, таргетирања, етикетирања и других личних унижавања. За информацијама се, декларативно, вапи, али се не допушта репортерима да их саопште. На исти начин, последњих месеци, гледамо страдање свега што је заједничко, опште, ако не навија за неку страну подељене Србије у рововском вербалном, медијском и идеолошком рату.

За представнике власти, новинари и уредници РТС-а су помагачи обојене револуције, саучесници опозиционих медија, само "паметнији и злобнији", чиме се нашим новинарима у једном делу Србије црта мета антидржавног и антисистемског елемента, с којим се нешто мора учинити. Наши новинари називани су погрдним називима, чак и медицинским дијагнозама.

За опозицију, РТС је марионета власти, пропагандни мегафон владајуће елите, који треба ослободити и лустрирати, па потом заузети, у зависности од креације и интерпретације. Они верују да би опозициони проценти били виши само да је РТС "слободан", односно да тамо раде новинари који ће бити њихови мегафони.

За део студената, оних из струке, попут студената ФДУ, чије продукције РТС несебично финансира, оних који ће, по природи свог позива, наставити најчешће породични посао у овој телевизији, у РТС не треба упадати искључиво „из хигијенских разлога“ – бар док траје њихов најављени, али “тотални медијски рат“, на који РТС није одговорио ни на један начин.

У тој борби за институционализам не треба занемарити њихове паралелне Дневнике, у којима се таргетирају наши новинари, односно њихове колеге са другог факултета, ни то што се сасвим добронамерно и корективно, на њиховим друштвеним мрежама објављују слике наших новинара док извештавају са улица, односно док су „присутни и пуни презира и страха“. Такве слике и филмове виђала је српска историја медијског бешчашћа. Виђала их је и недавно на комерцијалним телевизијама, у борбама против политичких противника, после чега су се чули и прави пуцњи.

За остатак студената у блокади, РТС је права тврђава за освајање, коју је легитимно блокирати, иако је то противно и законима и недавно прокламованом студентском Нишком едикту. Том блокадом само су учинили видљивијим подвиг да и у таквим условима РТС емитује неострашћен, пристојан целодневни програм.

За један део јавности, РТС је место већ виђеног театра, док током целог Дневника лупа у шерпе и дува у вувузеле, борећи се тако да поправи Дневник, који не чују и не виде, критикујући оно што је стало у звуке пиштаљке.

За наше колеге из других медијских кућа, РТС је место малих личних снова и место великих похода, јавни сервис који ће постати „прави“ кад у њега ушетају на белом коњу, а до тада ће основне новинарске принципе оставити по страни, јер не раде „за њихову ствар“. Саучешће принципима и чињеницама.

И на крају, за део наших колега, РТС је нечија, туђа, кућа. Ми их подсећамо да је то наша заједничка кућа и да у духу доброг породичног васпитања, наше проблеме решимо унутар породице, унутар наше куће. Као и у свакој породици, укућани најбоље знају њене мане. Али их не чини ни приврженим, ни оданим, ни плодоносним то да решење траже на породичном паркингу. Или у породичним петицијама, или на другим телевизијама, чији новинари, по природи својих уговора о лојалности, не смеју да говоре о сопственим медијским кућама.

Овим писмом желимо да замолимо све наведене, и оне који ту нису, да одустану од освајања РТС-а. Желимо да вам саопштимо да ћемо, иако каткад доста инертни, учинити све да заштитимо сваког свог запосленог радника од ваших похода, вређања, етикетирања и јавног линча. Моћ коју имамо лежи у нашој непристрасности, поверењу које нам, најразличитијим поступцима, показујете. Наша моћ лежи и у нашим људима које, тиме што смо изложили јавности, нисмо и сервирали јавности.

Наша моћ и снага леже у чињеници да смо једина телевизија у Србији и једино место у Србији где две супротстављене стране – разговарају.

Уреднички колегијум РТС-а

Надежда Гаће је преминула у ноћи између 19. и 20. марта у Београду, после дуге и тешке болести. Оснивачица и главна уредница недељника Нови магазин рођена је 1950. године у Инђији. Класичну гимназију завршила је у Сплиту, а студије југословенске књижевности и српског језика на Филолошком факултету у Београду. Новинарством се бавила од 1974. године; радни век је започела у Радио телевизији Београд а после отказа који је дала 1987. радила је у Јутелу, Делу, Борби, Нашој Борби и Данасу. Године 2011. основала је издавачко предузеће Агенда2020 и недељник Нови магазин и истоимени портал.

У два мандата од 2006-2010 била је председница Незавинског удружења новинара Србије (НУНС), као и активна чланица УО Асоцијације медија. Надежда Гаће је ауторка више запажених књига, као неуморна боркиња за људска права међу оснивачима је више угледних невладиних организација.

Породица и редакција Новог магазина

Радио-телевизија Београд

Телевизија је мој први посао који је почео 1974. године. Специфичан је – сликом и речју мораш све да кажеш у кратком времену. Учила сам од легенде Боре Мирковића. На Факултету политичких наука постоји награда која носи његово име. Он ми је увек говорио: „Телевизија је масовни медиј, неко штрика, неко пегла, неко чита новине и ако не престане да ради када чује и види твоју репортажу, прилог, извештај, коментар, и настави да ради што је радио, ти си лош новинар.“ Тога сам се увек држала. Да ми је неко 1985. или 1986. рекао да пензију нећу дочекати на телевизији, рекла бих му да нема појма јер тај посао сам волела и била амбициозна. Пратила сам Савез Комуниста Србије и Савез Комуниста Југославије. Сматрам својом предношћу то што сам пратила партију. Грађани у то време нису размишљали о томе шта се дешава унутар СК, ми који смо били, да тако кажем, унутра, уочили смо прве знаке надолазећег распада још 1985. или 1986. године. Не треба заборавити ни косовска превирања 1981., кад су успостављене унутарпартијске поделе које су после Осме седнице постале сасвим видљиве. Уосталом, ни сукоб Ивана Стамболића и Слободана Милошевића није кренуо 1987., већ две године раније, али да ствари иду веома лоше, било је посве јасно на седници Градског комитета СК Београда, кад је смењен Драгиша Павловић управо због бриљантне књиге о Косову… А онда је дошла Осма седница. Иако сам била ужаснута начином расправе, схватила сам да је Милошевић мудро све унапред спремио. Он је, након што је постао председник ЦК, две године мењао општинске и окружне секретаре партија и припремио себи практично акламативну подршку на Осмој седници и за Осму седницу.

Заправо, два месеца пре Осме седнице заказана је заједничка седница СК Србије и Социјалистичког савеза, чиме је фингиран плурализам, као замена за вишепартизам, окупљајући под истом капом омладину, борце, синдикате… Тада ми је главни и одговорни уредник Михајло Ерић рекао да је седница веома важна и да идем да извештавам. Направила сам избалансиран прилог, укључујући два тонска снимка једног и другог мишљења. Прилог је био спреман за емитовање кад су у монтажу дошли водитељ Дневника Иван Кривец, генерални директор Телевизије Ратомир Вицо, директор Душан Митевић и Михајло Ерић. Митевић и Вицо су тражили да избацим друга два мишљења која су мени служила као равнотежа, али ја сам рекла да нећу, да га они могу сами премонтирати, али да ја нећу говорити него ће морати спикер да чита. Сећам се, Михајло Ерић ми је само рекао да је прилог умерен и да треба да браним свој став. Никада ми није било шта наредио или тражио да мењам или прилагођавам, иако је током година постојала прича да јесте. Рачунало се да је он ближи опцији Ивана Стамболића, за разлику од осталих који су подржавали Милошевића. У пола осам је, ипак, емитован мој прилог. Уз извештај који се појавио у сутрашњој Борби, чувеног Сташе, Станислава Маринковића, била су то једина два избалансирана прилога са седнице. Већ тада сви остали медији “навијали” су за Милошевића.

То се касније, као и још неке ствари које сам радила, извадило из документације и мени се у партији судило за, како се то звало, “идејна скретања”. Али не само мени већ, пре свега, Михајлу Ерићу, затим Гордани Суши и Бранки Михајловић. Три месеца су сваке вечери трајали партијски састанци. У једном моменту ми било доста тих састанака и рекла сам Ерићу на ходнику: “Дај, бре, Михајло поднеси више оставку да ово престане!”.

Они су, у ствари, све време њега циљали, а ми смо били доказни материјал за то да је допустио идејно скретање у Информативном програму. Он ми је одговорио: “Не, у мојој биографији мора да пише да сам смењен од таквих људи!”. Издржао је до краја, али га је то коштало јер је два месеца касније имао инфаркт. Епилог је било распуштање партијске ћелије Информативног програма, али не и растурање редакције, јер смо се ми држали заједно. Само је неколико њих искочило и стало на страну Ратомира Вица.

Осма седница је била директно овладавање партијом, и то јесте био жестоки увод у распад Југославије. Не знам поуздано да ли су постојали и какви су били тајни договори тадашњих партијских републичких елита, али јасно је било да кад се у Југославији, каква је била, толико снажно заигра на националну карту, крај не може бити у оперети, већ на улици и у крвавом сукобу.

Кад сам питала Милована Ђиласа крајем 80-их да ми направи разлику између Тита и Милошевића, насмејао се и рекао да је Тито био лепршави, фолклорни диктатор који је волео да му се аплаудира, да му бацају цвеће на аутомобил, да му пионири машу заставицама, а да је Милошевић заправо суштински диктатор. И то је истина, Милошевића није интересовало ништа ван његовог света и све око себе је подредио једном циљу да се одржи на власти, без обзира на цену.

Месец дана после седнице пришла ми је Верослава Тадић, која је 70-их била главна и одговорна уредница, а у време либерализма смењена је и премештена у редакцију научног програма. Питала ме да ли ћу, после свега, остати на Телевизији и рекла да се ми, који смо тада већ били суспендовани, никада нећемо вратити у сјају који смо раније имали. Навела је сопствени пример, требало јој је 12 година да добије право да јој се глас чује у програму поново! Није прошло много времена од тада, а ја сам, ипак, отишла са телевизије.

Одлазак са Телевизије Београд био је болно тужан. Растајала сам се са професијом коју сам волела, али била сам уверена да не желим да имам ништа са људима који су суделовали, кључно, у растурању моје домовине Југославије зарад политике доминације једне нације – “ДРЖАВА-НАЦИЈА”, у овом случају српске. Веровање да је њихова политика погрешна и да ће произвести несреће и насиље без преседана било је снажно у поништавању туге што напуштам ТВ новинарску професију.

Новинско-издавачка кућа Дело

У децембру 1980. одлучила сам да почнем да радим за словеначко Дело иако тада још нисам била дефинитивно напустила Телевизију. Тај период сматрам драгоценим у својој каријери јер је тако и настала књига “Југославија: Суочавање са судбином”.

Значајан део текстова и прилога крајем осамдесетих година написала сам за редакцију Дела. Најважнијим текстовима сматрам све оно што сам написала о Демократској алтернативи, која је настала у емиграцији готово одмах после Другог светског рата. Био је то покрет врхунских интелектуалаца оданих домовини, али не и режиму насталом после рата. Покрет су основали људи који су 1945. године отишли из земље или тада нису били у земљи јер се нису слагали с партијском диктатуром, били су истински заговорници партијског плурализма. То су Љубо Сирц, Ване Ивановић, Десимир Тошић, Адил Зулфикарпашић, Бранко Пешељ… На једном конгресу социолога 1987. године упознала сам Љубу Сирца и пошто смо се у разговору сложили да су неопходне промене унутар Југославије, уз чување спољних граница Југославије, он је рекао да то јесте програм Демократске алтернативе. Тражила сам да ми пошаље документа и после двадесетак дана на кућну адресу стигао ми је пакет, пажљиво пробраних и уредно спакованих књига. Тај детаљ ми је сликовито наговестио, оно у шта сам се касније уверила: колико Љубо верује и жели промене – да Југославија опстане, али суштински другачија.

Заправо, чланови Демократске алтернативе направили су 1963. године у Енглеској програм за Југославију у чијој су основи вишепартијски, плурални парламентаризам и децентрализација која би сваком делу земље дала значај, премрежила је и увезала. Примера ради, имали су идеју да у Словенији буде једно министарство, у Хрватској друго, да Врховни суд буде, рецимо, у Сарајеву или Скопљу, централна банка на трећем месту.

Сасвим разумљиво, Савез Комуниста Југославије их је доживљавао као претњу. Били су веома имућни људи, утицајни у иностранству и користили су сваку прилику, а имали су их много и свуда, да испричају другачије ствари од оних које су се могле чути у говорима наших делегација. Колики је био зазор од њих сведочи и то што сам прве сметње имала баш због њих, нпр. тада ми се дешавало да ми обију кућу, а да ништа не недостаје. Касније ми је, негде 1995. или 1996. године, један врло високо рангиран функционер власти рекао да им је велики проблем било то што сам у својим текстовима и прилозима промовисала Демократску алтернативу, њих и њихове идеје. Из тог периода је настала књига разговора Милована Ђиласа и Бошњака Адила Зулфикарпашића коју сам ја радила, па књига интервју Адила Зулфикарпашића са Франце Бучаром која се зове “Судбоносни догађаји”, и врста аутобиографије Ванета Ивановића “Дуго звоно”, коју сам приредила за издање на српском језику.

Био је то прави изазов, писати књиге са њима, којем нисам могла одолети, а нисам ни хтела иако сам знала да ћу имати проблема. Тако сам, радећи их, много сазнала и добила непроцењиву драгоценост друговања с тим изузетним људима и низ дивних сличица које чине један од највреднијих мозаика мог живота.

Прва књига о Адилу Зулфикарпашићу настала је кроз разговоре које смо он, Милован Ђилас и ја водили у Будимпешти. Адил је био веома задовољан и књига је преведена на много језика, укључујући енглески, немачки, француски, албански… Онда је природно дошла идеја за другу књигу са Адилом и Францом Бучаром. Мада ми се чинило да је некако пребрзо, отишла сам у Ванс у Француској где је Адил имао кућу. И ето једне од тих сличица – одмах поред куће налазила се капела коју је осликао Пикасо. На једној страни су ратници, на другој страни они који су за мир, и на крају се све споји у једну црту. Слика шаље јасну поруку да ратници могу да постану миротворци и обрнуто. Док сам гледала ту капелу схватила сам како ћу радити тај паралелни интервју и на крају је одлично испало. Франц Бучар је био правник, професор факултета који се 70-их сукобио с партијским структурама и на крају отишао у дисидентство. Разговор се завршио тако што се Франц Бучар расплакао због једне моје опаске. Он је причао о томе да млади, напредни људи у Словенији немају словеначки набој већ одлазе из земље и питао се зашто су се сви они мучили да Словенија добије сопствену државу, ако ће најкреативнији отићи. Сузе су му кренуле кад сам одговорила да су створили малу земљу и да људи због тога одлазе, јер се ни интелект, ни знање не могу везивати унутар било какавих, па ни државних граница.

Врхунски образовани интелектуалци који су били чланови Демократске алтернативе у иностранству научили су ме да се може бити апартид и патриота и волети своју домовину. Већина њих живела је у страним државама а да нису узели њихове пасоше. Живели су као апартиди који су волели Југославију као домовину.

Боравак у Делу и бројни разговори са људима из “ДЕМОКРАТСКЕ АЛТЕРНАТИВЕ” који су живели у иностранству као и разговори са интелектуалцима са простора још увек тада постојеће Југославије, потврдили су моје веровање да национална осећања нису синоним за патриотизам и љубав према домовини. Нисам пристајала да Србију воле само етнички Срби или нпр. Словенци или Хрвати…, и тада а и данас верујем да се домовина другачије воли и њој припада. Бранила сам и бранићу људе који желе демократске промене, слободу и равноправност свих грађана. То је осећај за домовину!

ЈУТЕЛ

После Дела отишла сам у прву самосталну продукцију ЈУТЕЛ, који је основао тадашњи реформски настројен савезни премијер Анте Марковић. То је био природан избор за мене крајем те 1989. године. Анте Марковић је предложио да се направи телевизија у Сарајеву, како би се на простору Југославије могло чути и неко другачије мишљење од оног које је пласирано на ТВ Београд, ТВ Загреб или у Љубљани. То је била прва самостална телевизијска продукција на овим просторима.

Жао ми је што немам сачуване неке прилоге које сам радила за ЈУТЕЛ, као што је био прилог о броју жртава рата у Јасеновцу. Ту је намерно стварана забуна око стварног броја жртава и демографских губитака. У репарационе обрачуне је отишла бројка од 1.7 милона, иако су каснији радови, пре свега Кочовића и Жерајића показивали да је могућ број стварних жртава заправо до 1.2 милона, а да се 1.7 милиона односи на демографске губитке. То је индиректно било потврђено и резултатима пописа жртава рата који је рађен 1963., али никада није добио шири публицитет. То је била и остала тема вредна велике пажње, али тема која изазива још веће политичке турбуленције. Жао ми је и што немам сачуван интервју са Стипом Месићем, Милованом Ђиласом и другима… Месић је тада био Председник Председништва Југославије и договорили смо се да интервју радимо у Јасеновцу. Када сам дошла у Загреб, он ми је саопштио да не може да иде у Јасеновац али је пристао да интервју радимо шетајући се улицама Загреба. Били смо на пијаци, на тргу Бана Јелачића, у Банским дворима… Нисмо се сложили, ја сам се бојала рата, а он је говорио да ће се рат највероватније избећи. Успела сам Милована Ђиласа да убедим иако је био лошег здравственог стања, да одемо на општину Врачар у једну малу улицу у којој је била симпатична кућа на којој је и дан-данас табла да је 1941. у њој тајно боравило руководство Комунистичке партије Југославије. Питала сам га, да оцени њихову улогу 1941. и да оцени председнике републичких партија 1991. године. Крајње мирно, готово шеретски одговорио је да су они 1941. имали идеју и визију шта да раде, а да се боји да ови данас немају ни визије, ни идеје. Прибојавао се ратних сукоба који су после уследили. Рекао је да ће бити крвави. Био је у праву.

У ЈУТЕЛ-у смо се неславно разишли – престао је да постоји. Научена лекција је тешка. Мањина може да буде у праву али то не значи да ће да и победи. Победили су националистички властодршци, манипулатори људским осећањима и животом. Њихова победа је наш пораз, али у људском смислу, сви смо ми поражени. Нико не може да буде победник пораза.

НУНС

Све време од 1992. па до сада у Београду била сам активна у стварању невладиних антиратних организација, а посебно у настајању НУНС-а 1994. године. За то време писала сам у Борби, Нашој Борби, Данасу, радила на француском државном радију, Слободној Европи. Једна од важних ствари које сам покренула као Председница НУНС-а (2006-2010.) сматрам  подношење тужбе Тужилаштву за ратне злочине против NN лица за подстицање и организовање геноцида и ратних злочина. Поднели смо тужбу против NN лица не зато што нисмо свесни ко би то био, већ зато што НУНС нема мандат да се бави доказивањем и прикупљањем документације, а за то постоји Тужилаштво. Један тако важан и деликатан посао не би могао да се отвори да није постојала одговарајућа политичка одлука. Само подношење тужбе изазвало је дубоку поларизацију у друштву, велики страх у УНС-у, али и неке отпоре у самом НУНС-у, али не зато што то нису подржавали, мислим да су тад многи били већ уморни. Одлука Извршног одбора НУНС-а била је једногласна, а ту су седели људи које није могуће натерати на било шта са чим се не слажу. Такође, нико од нас није имао потребу да било кога шаље у затвор, али смо имали потребу да се главни кривци за негирање истине у медијима о ратним злочинима бар пет минута осећају срамно због онога што су радили и зато што су злоупотребили професију. Наравно, реч је о главним и одговорним уредницима у редакцијама у Србији који су у време владавине Слободана Милошевића били чланови главног одбора СПС-а, посланици у парламенту и веома добро знају шта су радили и колико су зла произвели грађанима Србије. Они свакако нису били необавештени.

Београдски рад као и рад у НУНС-у био је веома разнородан и у извесном смислу обележен бројним побунама: против једноумља, против неправде, против емпатије према људима који су маргинализовани у друштву. Њихов глас се није чуо ни тада а ретко се чује и данас. Задовољна сам што су у Тужилаштву за ратне злочине прикупљени бројни докази срамотног рада у многим медијским редакцијама у Србији. Јасна је одговорност и све је забележено. Једног дана ће се у Србији о томе другачије говорити.

Нови магазин

Нови магазин је недељник на чијем сам челу од 2011. године. Редакцију чине доказана новинарска пера са јасним знањем шта је професионализам, шта је етично и шта је истина. Не играмо се са истином, јер то производи лажи, нејасноће, неразумевање, конфликте… И имамо став! У деветогодишњем трајању нашег пројекта истрајно се залажемо, да Србија, БиХ, Македонија, Црна Гора и друге земље региона постану чланице ЕУ. Залажемо се за дефинитивно и коначно решење питања Косова. Жестоки смо заговорници помирења на простору некадашње Југославије. Лично не подносим еуфамизам “регионална сарадња” – па ту нису у питању само конзерве, чоколаде или пива које продајемо једни другима… ту су и стотине хиљада мешовитих бракова (било их је више од 700 хиљада), ту су милиони мултиетнички рођачки повезаних људи и још више пријатељстава, ту су расуте имовине свих свуда… мислим на људе, а не на државе и државице које се споре око наслеђа. Супротстављамо се манипулативним националистичким осећањима који производе мржњу међу народима, бројним властодршцима, посебно се боримо против ревизије историје, заправо против измишљања нових историја, јер тако се мења место жртава и починилаца. Негујемо вредности антифашизма. Надам се да ће Нови магазин постојати и даље и да ће наши ставови и уверења преживети. Пре свега верујемо да у другим срединама и на другим местима постоје људи који разумеју нашу повезаност и испреплетаност. Јер идеје су чудна ствар, неретко не наиђу на плодно тле у једном, али се потом врате снажније у неком другом тренутку.

Ово је ера моћи телевизије, дигиталних платформи и бројних социјалних мрежа. Устрајати у штампаном медију није ни једноставно а ни лако. Ми у Новом магазину се трудимо да указујемо на суштину, анализирамо све политичке, економске, социолошке, културолошке феномене и чињенице. Настојимо да наша слика буде “шира слика”. Против смо опредељења која личе на навијачке страсти на  фудбалским утакмицама. Наравно, свесни смо да то постаје већински манир у медијима. Дубоко верујем да је то погрешно и непрофесионално. Стално ћу се залагати за поштовање здравог разума људских осећаја и јавног интереса.

„Ово није тренутак да се препусти терен пропаганди и цензури америчких противника“, изјавио је председник и директор РФЕ Стивен Капус.

Он је рекао да ће укидање помоћи бити „огроман поклон“ за непријатеље Америке, што су исто оценила и бројна медијска удружења, борци за демократију и политичари.

Званичници Европске уније су, у светлу потеза нове администрације у Вашингтону, наговестили да настоје да преузму на себе подршку РФЕ, који је као радио слободна Европа (РФЕ) односно Радио слобода (РЛ) основан како би у време хладног рата одговарао на пропаганду земаља источног блока.

Ипак, на састанку министара спољних послова ЕУ који је 17. марта одржан у Прагу на позив Чешке судбина РФЕ је остала нејасна, због тога што је администрација председника Доналда Трампа одлучила да радију ускрати финансијску помоћ коју је Конгрес већ одобрио.

Чешки министар за европска питања Мартин Дворжак није шелео да открије које су земље изразиле спремност да помогну РФЕ, али је тај радио саопштио да је из дипломатских извора сазнао да су у питању Немачка, Аустрија, Шведска, Холандија, Белгија, Словенија, Пољска, Чешка и три балтичке чланице ЕУ.

У знак солидарности, и Европска радиодифузна унија (ЕБУ) је 19. марта саопштила да је „дубоко забринута“ због потеза Владе САД да оконча финансирање РФЕ и да „угаси важан извор поузданих вести на више језика за милионе људи“.

„Солидарни смо са РФЕ и стотинама угрожених новинара, а и са њиховим слушаоцима који зависе од њиховог независног извештавања и програма“, рекла је директорка информативног програма ЕБУ Лиз Корбин.

Доналд Трамо је 14. марта потписао извршну уредбу чији је циљ да се се смањи неколико савезних агенција, укључујући и УСАГМ и још неколико савезних емитера. Уредбом која се односи и на агенције које се баве проблемима бескућника, радним споровима и развојем заједница, шефовима тих служби је дато седам дана да поднесу извештај који потврђују да су испунили сва наређења.

УСАГМ је америчка независна савезна агенција која надгледа емитовање вести и информација на готово 50 језика и за публику од око 361 милиона људи сваке седмице.

У саставу агенције, за чије су све активности у буџету за 2025. године предвиђа 950 милиона долара, раде медијске куће РФЕ, Глас Америке (ВОА), Радио слободна Азија, Канцеларија за емитовање на Куби (Радио Марти), блискоисточна мрежа МБН и Фонд за отворену технологију.

За радио РФЕ, који емитује на 27 језика у 23 земља источне и централне Европе, централне Азије и Блиског истока, у Буџету је, према подацима УСАГМ, било предвиђено 153 милиона долара.