Вести

04. 06. 2020.

Аутор: Веран Матић Извор: javniservis.net

Зашто сте имали више завеса од прозора? Суђење оптуженима за паљење куће новинара Милана Јовановића

Морам да напоменем да сам свестан тога да могу да будем изложен нападу адвоката одбране и Адвокатске коморе исто као у случају изношења ставова о суђењу оптуженима за убиство Славка Ћурувије, када је предлагано да се уведе кривично дело по којем би ме осудили на две године затвора, иако је на крају пресудом суда потврђено да су докази валидни и укључени у овај процес, а да није било моје интервенције били би елиминисани из судског поступка.

Ово су моје импресије са знањем о томе да адвокати имају права да буду овакви, када им се дозволи, да поштујем презумпцију невиности… Први пут сам у Палати правде после реновирања зграде због чега треба да будемо захвални донаторима из ЕУ који су то омогућили. Али нама је очигледно потребна и обнова моралних и људских постулата. Лепе зграде у том крају, укључујући и Београд на води чији се одблесак види у прозорима Палате правде, неће нам донети ни правду ни бољитак на које треба да нас подсете.

***

Паљење куће новинара Жиг инфо из Гроцке Милана Јовановића пратим од самог почетка 12. децембра 2018. године. Био сам укључен кроз Сталну радну групу за безбедност новинара, али и кроз личну подршку, солидарност. Ово је свакако покушај убиства колеге и његове супруге, јер је бацањем молотовљевог коктела на гаражу која је повезана зидом са кућом, било немогуће проценити да ће то бити само опомена, претња.

У врло кратком временском року тужилаштво и полиција пронашли су и ухапсили починице, тако да је већ после два или три месеца била заокружена оптужница, јер је идентификован и оптужен за то дело посредник и налогодавац, председник општине Гроцка Драгољуб Симоновић.

Уместо ефикасног суђења, за које су постојали сви елементи, и брзог доласка до пресуде и постизања правде, суд је заказивао суђења са роковима који нису са собом носили значај тежине почињеног дела и чињенице да је у питању напад на живот новинара. На то се надовезала опструкција адвоката оптужених, који су свесно ушли у ситуацију да због недоласка на суђење буду кажњени. И бројне друге опструкције. Иако показује одређену дозу решености да приведе што пре крају ово суђење, судија је ипак допустио да се неоправдано дуго развуче ово суђење које има велики значај и за нас овде у Србији, и глобално. То је створило простор да се утиче на окривљене који су променили своје првобитно дате исказе и признања.

Ово суђење најбоље показује положај новинара у Србији данас. Иако су доказане кривице кроз истражни поступак, својевољно, законито датим признањима и пресудом, жртве су и данас, после годину и по дана, изложене додатном насиљу овако вођеног судског процеса. Данас је исказ давала супруга новинара Милана Јовановића, Јела Дељанин, која је практично спасла живот Милану и себи. Од тада не спава – већ, дакле, две године. Љиља Смајловић ме својевремено звала да помогнем да, једног од викенда после паљевине, помогнем да дође до хитне помоћи, због исцрпљености и неспавања. Од тада знам за ове Јелине проблеме.

Иако је већ дала исказ, и данас изјавила да остаје при датом исказу, адвокати одбране инсистирали су да постављају питања. Судија је дозволио иако је било потпуно јасно да су радње које су већ направљене сасвим довољне. Била је то дозвола да се понови виктимизирање над оштећеном-сведоком.

“Био је то уобичајен дан, ишли смо у град, подигли пензије, регистровали ауто, отишли мирно на спавање, ником не дугујемо, нисмо никоме урадили зло… Милан је спавао у приземљу а ја сам била на спрату. Нисам спавала, била сам узнемирена, гледала ТВ, негде око 2 сата и 40 минута чула сам два пута пуцање, као петарда… Ођедном чујем ломљаву стакла, изађем на терасу, видим ауто у даљини одлази, нисам видела боју, регистрацију, погледам у гаражу и видим пламен, кућа…Толико сам се узбудила, у страху уђем у собу, сетим се Милана, кренем у пиџами према њему низ степенице… Како сам ишла низ степенице, ништа нисам видела од дима. Пројурила кроз дим до Милана, спавао је…. Дрмусала га, вукла, он није реаговао, астматичар и дијабетичар… Дим га је опио… Добила сам некако снагу да га извучем из кревета, извучем напоље, почео да повраћа. Хтела сам да се вратим у кућу да узмем документа… али нисам могла да приђем… Комшија је Милана одвезао у хитну помоћ… остала сам сама. Остали смо бескућници, само мислим о томе да ћемо у туђем стану спавати, од комшија ћемо узети одело… Новац, имали смо нешто новца за старе дане, за сахрану како се каже, све нам изгорело сва документа… Стојим, плачем, бедна, јадна…. У моменту сам желела да улетим у ту ватру, да изгорим са тим станом, са тим стварима. Кад толико стварате, ођедном постајете бескућник. Боса у пиџами у децембру месецу. Психички сам пропала, добила аритмију срца, висок притисак… До тада сам била здрава. И дан данас, после годину и по дана, не могу мирно да заспим. Сваки шум, корак, аутомобил кад чујем, ја трчим на терасу. Под сталним сам стресом да ће то неко опет урадити. Оба кука сам оперисала. И физички и психички сам пропала. Милана су одвели у хитну помоћ, ја сам сачекала милицију. Нисам могла да се сетим ни мог ни Милановог датума рођења. После смо ишли у градску болницу. Милан је примио инфузију, ињекције, отишли смо после код комшинице. Код комшинице смо били десетак дана. После смо изнајмили стан на Бановом брду… После су скупљене паре од стране новинара, Фондација Славко Ћурувије је то организовала, да се колико толико среди кућа, па смо се негде у мају вратили. Још није сређено. Још мирише све на паљевину. И подсећа нас стално на то што се догодило.”

Адвокат оптуженог Михајловића, Ивица Вуковић је кренуо са својеврсним мрцварењем оштећене Јеле.

– Да ли су пуцњи били идентични, како зна да је Милан био омамљен димом а не од лекова?

„Па медицинска сестра сам… Разлика је, јер је повраћао а то може од дима.“

– Ко је позвао полицију, хитну помоћ, ватрогасце?

„Комшије…“

– Колико је трајало од паљевине док нису отишли…

„Само 40 мин је требало да дођу… комшиница је гледала на сат и нервирала се… Чекамо ватрогасце из Београда. Милиција раније, ватрогасци касније са Вождовца…“

– Документ МУПа каже да је екипа стигла после 21 мин.

Шта хоћемо да дефинишемо, пита судија.

– 20 мин пожара пуно значи, може више и мање да изгори. Да ли допуштате да је било 21 мин.

Тужилац интервенише… судија се не сналази… Следе питања о броју завеса, гарнишли, гоблена…

– Како то да је број завеса већи од броја прозора?

На срамно питање које има функцију збуњивања и потцењивања нема реакције. Судија у неком тренутку и сам каже да сви имају више завеса од прозора да када се перу да имају друге да се поставе. Свакоме то изгледа нормално.

– Зашто сте купили телевизоре пре пожара?

Адвокат доставља судији фотографије на изјашњење оштећене, које раније нису биле део процеса. Судија не спречава ово мрцварење.

Наставља се и траје у недоглед и поред очигледне чињенице да ислеђивање нема другог смисла осим да збуни жену која годину и по дана трпи тешке здравствене последице овог напада на њен и живот њеног мужа.

Адвокатица Зора Добричанин, бранилац оптужених, редовно касни на суђења. Данас је закаснила 20 минута. Цела судница је чекала, адвокати оптуженихи су се спрдали, зар сте очекивали да ће доћи на време. Опструкција са којом се још и спрдају. Судија је није ни опоменуо када је ушла, као ни претходних пута.

То је права слика нашег правосудног система, неефикасности односа према правди.

Њу поново интересује колико су пара добили за реновирање, иако се све може видети на сајту донације.рс преко којег је Фондација Славко Ћурувија прикупљала прилоге колега новинара и грађана за обнову куће. Мислим да је скупљено нешто преко 20.000 евра којима су директно финансирани радови да се кућа приведе неком елементарном стању да у њу могу да се врате. Што се и догодило крајем маја 2019. Опет неки покушај да се цео процес солидарности колега прикаже као нека завера.

На крају, Јела није могла ни да стоји на ногама. На крају давања исказа добијам утисак да је пожелела исто и док је пожар још трајао, да се баци у ту ватру, да је нема… Осећам да над нама лебди пораз. Људскости, правде, поштовања процедура, ниподаштавање важности случаја. И немоћи да се нешто промени.

Председник Републике Србије недавно је, коментаришући неповољни извештај Фридом Хауса, напоменуо да је то резултат паљења Миланове и Јелине куће и неефикасности судског процеса. Изгледало је као да је рекао да ће убрзо пресуда.

Види се да то неће ићи како је претпоставио. И не треба председник тиме да се бави. Али сви треба да се бавимо начином на који се воде судски процеси, на који начин се понашају судије толеришући и дајући зелено светло за све могуће опструкције, не штитећи кроз могућности које им закон пружа да заштите жртве. Ни тужилаштво није баш реаговало на адекватан начин да заштити оштећене и сведоке.

Зато бих волео да је председник Александар Вучић као грађанин био данас са нама у судници. Верујем да би као дипломирани правник много боље разумео и од мене колико је све данас у Палати правде било погрешно и зашто сам ово морао да напишем. И колико тога мора да се мења да се нешто овако више никада не деси. Не треба нама никакав извештај да бисмо сви били свесни у каквом смо проблему.

***

Милан има преко 70 година, Јела близу. Изгледало је да су усамљени у овом процесу. Да само они знају шта су преживели и шта преживљавају иако су и остали имали прилику да се у све то увере. И иако Милан има сталну полицијску заштиту, јер очигледно да надлежне институције процењују да им је живот угрожен. Знам како изгледа таква врста безбедности јер сам био у истој ситуацији шест година. Бити сигуран а заробљен.

И лично осећам пораз, настојао сам више пута да институције система помогну да се обнова куће доврши, није успело, изгубио сам доста времена да убедим локалне службе да поново прикључе кућу колеге Јовановића на канализациону мрежу, након што су је исекли по налогу власти општине без и једног разлога.

Могу да замислим да се догоди осуђујућа пресуда, али у исто време и да сви будемо свесни да није испуњена правда.

Све чешће живимо те парадоксе који дубоко задиру у суштине нашег опстанка, постојања. Да имамо права а не можемо да их користимо, да смо здравствено осигурани а да нема приступа могућности лечења, да имамо слободу али да имамо низ лимитирајућих ситуација.

Имамо шансе да мењамо. Мислим да сви у томе морамо да узмемо учешће.

И да то није само некакав дијалог, него јасни ургентни конкретни друштвени договор са обавезивањима. Да ли је могућ ? Мислим да треба да учинимо све, да пробамо.